NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

50. STERIJINO POZORJE
Igor BURIĆ
SVET JE JUČE OTIŠAO U VRAŽJU MATER!
Uglješa Šajtinac, dramaturg i dramski pisac

 

"U potrazi za izgubljenom modernošću" glasio je slogan 50. Sterijinog pozorja, a na tragu izgubljenog bio je i dramski pisac Uglješa Šajtinac pišući Hadersfild, kojem je ove godine pripala Sterijina nagrada za tekst savremene drame. Kao što je to (pre)čest slučaj, Hadersfild je prvo igran u inostranstvu, praizvedba je bila na sceni teatra u engleskom Lidzu, da bi se nakon tamošnjeg uspeha produkcije latilo i Jugoslovensko dramsko pozorište. Tako je Uglješa Šajtinac "poslužio" kao odličan primer da još imamo talentovanih, savremenih i modernih pisaca, ali pisaca koji do priznanja lakše i brže stižu "okolnim" putem.
Uglješa Šajtinac diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1999. godine, od dramskih tekstova na scenama su mu izvođeni Rekviziter, Pravo na Rusa i Govorite li australijski, a do sada je objavio roman Čuda prirode i zbirku priča Čemer, dok je vlastitim pisanijem bio zastupljen i u zbirci Šest priča - Pseći vek, antologiji Priče za kraj veka i knjizi Nada stanuje na kraju grada, koju potpisuje zajedno s ocem, Radivojem Šajtincem. Uglješa je zaposlen kao dramaturg u Srpskom narodnom pozorištu, a svojevrstan kuriozitet jeste to što je frontmen i jedan od osnivača muzičkog sastava ''Paor of Love''.

U Zrenjaninu ste do sada bili poznati kao sin Radivoja Šajtinca, a sada je on poznatiji kao vaš otac - "ćale dobitnika Sterijine nagrade". Nije loš fazon?
- Ima jedan, još bolji. Kad sam dobio Sterijinu nagradu dosta ljudi zvalo je telefonom da čestita. Desilo se, kao po običaju, da nisam kod kuće. Javljao se moj otac. Oni su ga molili da prenese čestitke meni i on je to postojano trpeo sve dok mu nije dojadilo i dok nije rekao: "Dobro! A čestitke meni?! Ja sam autor autora!"

Možda imate, možda nemate pojma, nebitno, koliko je dugo generacija trenutno bliska tridesetoj očekivala da se neka slična drama pojavi u institucionalizovanim teatrima? Zašto?
Zato što su našu generaciju uništili. Jedva da postojimo. Ratovali smo, sirotinjili, porazboljevali se, menjali vlast, verovali ili bili nevernici. S nama su obrisali dupe. S onim što obrišeš dupe šta bi drugo nego odbacio to negde u stranu. I govorio, ne, nisam ja to bacio, to govno kojim je zamazano nije moje.

Osećaj je da je jedna od ključnih stvari za uspeh vašeg dela "Hadersfild" bilo to što ste uspeli da izbegnete opšta mesta o krizi devedesetih u Srbiji, a opet nije izostao resentiman kojim su ophrvani likovi. Subjektivno naspram društvenog. Uostalom, sazrevanja (i truljenja) su slična i u krizi i u dobrostanju.
Moram priznati da sam se sa čitavim Svetom i životom, takođe, odavno pomirio kao s jednim velikim univerzumom u kojem vladaju gravitaciona i magnetna polja opštih mesta. Postoje, dabome, opšta mesta koja nam lično nešto više znače, prema kojima smo slabi i to je ono što nas, naizgled, čini drugačijima od drugih. Kao kad vas pitaju "a, od čega ćete čaj?" Znam da "sve postoji", da je sve ako ne još izmišljeno, onda sigurno zamišljeno. S takvim saznanjem nije teško živeti a umreti je još lakše. Uzmimo za primer antičkog korifeja, recimo iz Tesalije ili još bolje Epira. To je jedna gudurasta i kozama prenaseljena monotonija, ali, ipak, ona je njegov dom. Korifej onoga doba znao je za postojanje univerzuma opštih mesta, čak i više o tome od prosečnog žitelja neke antičke državice. Šta je on radio? Uzimao svoj aulos, ili diaulos ako je bivao veštiji, birao iz nekih samo njemu znanih razloga posebno mesto u landšaftu, odakle je imao idiličan pogled na koze i maslinjake, i pevao! Muzikom praćen tekst lebdeo je nad dosadom. Jasno, ništa se od onoga doba do danas nije promenilo i posetilac hard-core giga, ako je pažljiv, u distorziranom glasu vokala praćenom karakterističnim đipanjem izvođača, može jasno prepoznati korifeja koji je tu da nam nešto saopšti. Konačno, pisanje je pevanje, a drama, zbirka poezije ili roman, isto su što i dobri ili loši albumi bendova, sa stranom A koju otvara prepoznatljiv zvuk i stranom B koja po pravilu startuje potencijalnim hitom za top-liste. Da biste bili korifej potrebno je da ispunite jedan veoma važan uslov - da budete subjekt. Da biste imali svoj sopstveni doživljaj o onome o čemu korifej peva morate, takođe, biti subjekt.

"Darkvudi" na prošlom albumu rekoše da "Život počinje u tridesetoj"? Gde nešto počinje, a gde se završava, koplja su koja se lome i oko "Hadersfilda".
Baš sam pre neki dan bio na svirci "Darkvuda" i sjajno sam se proveo. U pomenutom naslovu njihove ploče ima dosta ironije i cinizma, ali, rekao bih da su darkvudovci jedni od retkih korifeja koji imaju pravo na ironiju i cinizam. Kad čuješ kako to zvuči čini ti se da je samo tako moguće. "Vrtlog vira" slušao sam kao unutrašnji glas iz sebe. Sve dok nisam došao dotle da sam mogao da ga vidim. Muzika koju možeš da vidiš dok je slušaš, glas koji možeš da čuješ dok gledaš neku sliku, unutrašnji trepet, boje koje povezuješ s mirisima, ukusi koji podsećaju na događaje - nisu tu da uznemire, već prodube vezu s pevanjem u kojem se prepoznaješ ili ne. Kako onda reći kad je kraj, kad početak. O čemu se radi? Ko će to sad znati i da li je uopšte važno. Koliko puta sam se vraćao nekim pevanjima i očajnički u njima tražio rečenice kojima bih nešto opisao i nikad ih nisam nalazio identične onima kakvim sam ih pamtio. Uvek je to slično ali ne i isto. Lakše i bolje se upamti posledica nego uzrok. Odraz slike je fatalniji od same slike. Ti si onaj u ogledalu ili i ne postojiš.

Ima jedno banalno pitanje, ali sve dok odgovor na njega ne postane trivijalan, moraće se postavljati - zašto "Hadersfild" niste ponudili nekom domaćem pozorištu, na primer, Srpskom narodnom pozorištu?
Nuđen je. Ne Srpskom narodnom pozorištu, ali, nuđen je.

Takođe, kako je došlo do toga da se, pored "gomile" domaćih reditelja u ulozi ignoranata, posla za domaću verziju strane domaće drame u JDP prihvati ponovo, i za sad samo, jedan "strani" čovek?
Aleks Čizholm je istu dramu radila i u West Yorkshire Playhouse, u proleće 2004. Odluku o tome da joj se ponudi režija u JDP-u doneli su ljudi koji vode taj teatar. Videli su Hadersfild, verovatno, kao zanimljiv povod za međunarodnu saradnju. British Council je odigrao ključnu ulogu u realizaciji i jednog i drugog projekta. Poverenje još nekih ljudi, recimo Ijana Brauna, upravnika WYP-a u Lidzu, bilo je od presudnog značaja. Pri tom, radilo se u karakterističnim uslovima, u Britaniji po tamošnjim, a ovde po ovdašnjim običajima. Na kraju, Aleks je bila izbor koji sam i sam priželjkivao. Lepa, šarmantana, duhovita i mudra rediteljka.

Krajem avgusta "Hadersfild" je izveden i u Kopru. Utisak je da će novu domaću modernu dramu ponovo videti više ljudi u inostranstvu?
I treba da vide. Nema nikakvog "inostranstva" u pevanju. I u Engleskoj su se svi raspitivali "koji je to bend" kad smo puštali muziku "Darkwood Duba", dok i ovde još imaš one koji je tek sad otkrivaju. U Njujorku sam sedeo s Amerikancima koji sviraju neki balkanski etno. Rekao sam im da mi se ne sviđa ni balkanski "balkanski etno", pa ni njihov. Pričao sam im da sam član benda ''Paor of Love'' koji neguje kantri-pank-rok zvuk. Oni su se smejali i zajebavali me, a ja sam njih. Rekoh, "sve postoji", dakle, nema potrebe da se čovek bavi hroničarenjem u okruženju opštih mesta, već da nastoji da popuni i poveže fugne (zidarski, a može biti i slobodnozidarski izraz) koje u univerzumu opštih mesta produbljuju teroristi, verski fanatici, ideološke i nacionalističke armije klonova, jednom rečju Sotona.

Kad smo kod neke vrste odjeka dela, o "Hadersfildu" je pisao "Gardijan" (4 zvezdice), kakav je vaš utisak gde sve to u britanskom društvu spada - negde na marginu ili...
Onog dana kada "4 zvezdice" u kulturnom dodatku Gardijana budu označavale nešto marginalno tada će na naslovnoj strani istog časopisa verovatno stajati naslov "SVET JE JUČE OTIŠAO U VRAŽJU MATER!". Kad otvoriš novine i vidiš da je predstava po tvom "pevanju" dobila 4 zvezdice, prvo se uhvatiš za zid, a onda za džep - prvo, da ne padneš, a drugo, da prebrojiš koliko novca imaš jer ćeš sad sve, tako nalaže pristojnost, pozvati u pab na piće i napiti se kao korifej. Ako me pitate gde su mi te "4 zvezdice", moram da kažem da sam ih sve podelio istog momenta Aleks, glumcima, tehničkom osoblju i ljudima iz West Yorkshire Playhouse, jer, oni su znali, bolje od mene, gde će ih čuvati i koliko će im značiti.

Šta je vama, u stvari, pomoglo da karijeru plasirate i u inostranstvu i kako/koliko ćete nastaviti rad na tome?
Pomoglo mi je to što sam napisao "pevanje" vredno nečije pažnje. Ta pažnja došla je od strane ljudi za koje nisam ni znao da postoje. Pomogli su mi prijatelji, a kako nastojim da prijatelje ne gubim, nadam se da će oni biti tu i u budućnosti, da pomognu ako vredi i da me oteraju u vražju mater ako nisam u pravu.

Ima li novih intimnih i profesionalnih tema na pomolu?
Ima. Nezahvalno je i meni lično teško, ne znam otkud baš toliko, da ispredam o sopstvenoj prošloj biografiji, a o budućoj još teže - za dela će se valjda čuti a za nedela ne brinem, o njima će svi sve znati.

"Starmali" pisac zadužen za "pase" teme koji je posvađan sa modernošću, tako vas je citirao Mića Vujičić u jednom intervjuu - koliko je to bilo zaslužno za preokret u načinu na koji pišete, ili ćete tek pisati?
Mića je pomenute sudove citirao, da se razumemo i da njega lično ne kompromitujemo, odnosno, dovodimo u pogrešan kontekst. Jesam se uzjogunio posle takvih komentara, naročito na moje Pravo na Rusa jer sam tada to smatrao svojim remek-delom. Pijani glumci znali su da mi se keze u facu povodom Rekvizitera kategorizujući tu dramu kao uspomene "tamo nečijeg dede", "gde bismo završili kad bi svako morao da napiše dramu o svom dedi" etc. Reagovao sam kao dečačić, hteo sam da se bijem a i napio sam se od muke. Na sreću, ja sam se otreznio, a mnogi od njih još sede u teatarskim bifeima i sad zajebavaju nekog novog, mladog pisca. Ma, "sve je passé, i sve žene su kurve, i svi muškarci su stoka, i svaka rakija je brlja" - to je stav onog kozara s početka moje priče. A, ja sam, ipak, samo korifej, i volim da pevam nad landšaftom, i volim single-malt i kad pogledam u maslinjake vidim samo milione zelenih očiju jedne devojke i nijednu maslinu.

"Savremenoj drami - da bi postala svevremena - ne trebaju kritičari, već gledaoci", kažete u "Projektu 3" Srpskog narodnog pozorišta. Evo, tu su pitanja, i za projekat, i za SNP, i za vas kao zaposlenog dramaturga...
Srpsko narodno pozorište na sebe je preuzelo teško breme - da se bavi novijim "pevanjima" novih korifeja. Javnost je stroga, korifeji uzbuđeni, uprava strepi kao što je i očekivano. Jedino, publike nema. Nekad se zapitam, čemu sve ovo. Projekat 3 nije lansiranje prvog srpskog space shuttlea u svemir, iako, svaki put kad se desi, kritičari, razni dokoličari, narikače, nezadovoljnici, slučajni prolaznici i ljubitelji senzacija rezimiraju ovaj festival kao neuspelo lansiranje neke rakete na atomski pogon. Reč je o pokušaju da se u teatar pozovu, dozovu i prime kao ravnopravni, mladi pisci, reditelji i glumci i da tokom jednog vremena svoju pažnju, znanje i dobru volju posvete inscenaciji do sada neigranih komada mladih pisaca. Svi koji očekuju neverovatne vratolomije treba da idu na predstavu "zida smrti", a ne da dolaze na ove predstave. Svojim rigoroznim, pretećim pogledima takvi ljudi rasteruju budućnost domaćeg teatra koja će svakako morati da postoji i u dolazećem vremenu. Drugo je to, što je poželjno, da se u ozbiljnoj atmosferi priča o dostignućima koja nastanu tokom Projekta 3. U protivnom, biće obesmišljena čitava ideja a pisci će nam se kućama vraćati besni, razočarani, uplakani - zamislite da još u takvom stanju učine nekakvo zlo sebi, da se propiju, odaju drogama ili dignu ruku na sebe. O tome se ne misli. Možeš li da zamisliš s koliko nadanja je mali Mihael morao gledati svog oca Rolfa Šumahera dok mu je ovaj od motora s kosilice za travu klepao prvo karting vozilo i šta bi bilo da ta nadanja nisu bila uzajamna?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.