NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

 
AKCIJA: UGASITE I VI SVOJE LOKALNO POZORIŠTE!

 

najozbiljniji politički govor ili monolog za ubedljivog glumca i hor

Na kulturnoj sceni Srbije, stvari su najzad krenule nabolje.

Nakon više od šezdeset godina postojanja, ugašeno je i prvo srpsko pozorište na gradskom budžetu.

Ova dobra vest, stiže iz gordog Zaječara – postojbine Gitarijade ali i velikih revolucionara, poput
Svetozara Markovića, Nikole Pašića i Zorana Radmilovića.
Jasno je da je Zaječar i ovaj put udario temelj revoluciji.

Stupimo li u odgovornu akciju i preduzmemo sve potrebne mere, slučaj zaječarskog pozorišta
„Zoran Radmilović” neće ostati usamljen.
Slučaj zaječarskog pozorišta ne sme i ne treba da ostane usamljen!
Jer, slučaj zaječarskog pozorišta svetli kao zvezda vodilja koja, u mrklom mraku, pokazuje put kojim treba
krenuti... Odgovorno, odlučno i bez odlaganja.

I zato, braćo i sestre!
Drugovi, drugarice!
Dame i gospodo!
Upravnici i umetnički direktori!
Uvaženi teoretičari i praktičari!
Cenjeni umetnici, umetnice i kolege!
Apelujemo na vas da učinite sve što je u vašoj moći, kako bi se trend gašenja srpskih pozorišta, neometano
nastavio i ubrzao!

Razloga za ovakvo delovanje ima mnogo.

Primarni su ekonomski.

– Postepenim gašenjem budžetskih pozorišta, što vodi u potpuno ukidanje svih pozorišnih događanja (festivali, radionice, simpozijumi, tribine, okrugli stolovi, predavanja i promocija stručne literature), u državni budžet, u najkraćem mogućem roku, slila bi se ogromna sredstva, koja bi svakako mogla da se ulože u nešto pametnije.
Recimo: u seču Topčidarskog parka i izgradnju planiranog mosta preko Ade Ciganlije, s tim da bi most, u ovom slučaju, mogao da ima nezapamćenih 226 saobraćajnih traka. Ovakva atrakcija nesumnjivo bi postala simbol, ne samo Beograda već i čitave Srbije, što je, u istorijskom trenutku kulturnog rebrendiranja, stvar od opšteg nacionalnog i državnog značaja.

– Otpuštanjem svih pozorišnih radnika koji platu primaju s gradskih budžeta, stvorila bi se mogućnost za udvostručavanje... utrostručivanje... pa i učetvorostručavanje plata, korisnim građanima ove zemlje, kakvi su prosvetni radnici, lekari, narodni poslanici i, iznad svega, policajci – pošteni i snažni ljudi u plavom, čuvari reda, mira i dečjeg sna.

– Potpunim degradiranjem glumačke i svih srodnih profesija, ali i zatvaranjem svih visokoškolskih institucija koje se bave obrazovanjem ovih kadrova, uspeli bismo da nove generacije usmerimo na pravi put.
To je put kojim se kreće izborom poštenih i ispravnih zanimanja!
To je put kojim se stiže u Evropu! To je put ozbiljne snage kakva leži u privrednim granama poput zemljoradnje, stočarstva, javne bezbednosti i politike.

– Pođemo li samo od činjenice da se u današnjem, moralno posrnulom društvu, gluma ili nešto slično, može studirati na više od deset škola, sasvim je jasno zašto ozbiljni fakulteti, poput ETF-a, PMF-a, GSP-a, GPS-a i SPS-a  – zvrje prazni.
Ukidanjem pozorišta, ali i svih beneficija koje uživaju nepravedni i ničim izazvani pozorišni radnici, otvorili bismo mladim ljudima neslućene, nove mogućnosti.
Dali bismo im budućnost i perspektivu!
Pomogli bismo im da otkriju prave talente i kvalitete!
Sprečili bismo ih da gube vreme i troše mladost zaluđeni demagoškim frazama, kakva je „daske koje život znače” – koja se sve češće vezuje za teatar, iako je jasno da svoje pravo značenje ima samo u kontekstu stolarskog zanata.
Pomogli bismo mladima, dakle, da se posvete stolarstvu, preradi drveta, kože ili malina, što bi svakako značajno uticalo na izvozne, ekonomske potencijale ove zemlje.

– Gašenje pozorišta na gradskim budžetima, doprinelo bi razvoju opšte kulture i morala u prosečnog građanina naše države, ali nesumnjivo bi uticalo i na kvalitativni porast osećaja za estetiku.
I to bi se – kako pokazuju naša dosadašnja istraživanja – naročito manifestovalo kod šačice pojedinaca, koja pozorišna događanja i institucije kulture posećuje, na svoju štetu, redovno.

Zatim...
– Pomislite samo kakvim i kako opremljenim zgradama raspolažu budžetska pozorišta!
A šta je sa sedištima stranaka?
Šta je sa sedištima nevladinih organizacija?
Šta je sa svim onim poštenim ustanovama koje grcaju pod teretom krupnih, društvenih problema, u sasvim neadekvatnim kancelarijama, smeštenim na manje atraktivnim lokacijama nego što su pozorišne zgrade i domovi kulture, koji – iako ni u kakvoj vezi s ovim društvom i njegovim stvarnim potrebama – po pravilu zauzimaju centralna mesta u našim gradovima?!
Povrh svega, naše stranke, prinuđene su da za svaki miting ili konvenciju, rasipaju teško stečeni i preko potreban novac na iznajmljivanje prostora sličnih pozorišnim.
Rešenje se nameće!
Kada bi svaka stranka imala svoju pozorišnu zgradu, novac koji više puta godišnje, tokom brojnih predizbornih kampanja, uludo bacamo na iznajmljivanje velikih sala, mogao bi se uložiti u televizijske reklame, bilborde i predizborne plakate u kojima uživa svaki građanin, što s elitističkim i veoma sumnjivim programima budžetskih pozorišta, nije slučaj.

– Ukidanje pozorišta u Srbiji, makar i na određeno vreme, uticalo bi i na kvalitet rada naših najznačajnih pozorišnih upravnika, koji izgaraju na polju umetnosti, režirajući više od deset predstava godišnje.
Pauza, makar i samo od pet do deset godina, učinila bi da se naši rukovodeći, umetnički kadrovi odmore i zamisle nad sobom. I ne samo nad sobom već i nad hodnikom, pa možda i bibliotekom!
Višegodišnja pauza učinila bi da najsposobniji pojedinci potroše svoju ušteđevinu i krenu u život od početka, s istinskih umetničkih pozicija.
Višegodišnja pauza doprinela bi da razmisle o budućim predstavama, čak i pre nego što uđu u produkciju, ali i da iskuse život običnih, netalentovanih građana, koji nisu u mogućnosti da godišnja primanja upotpune s pedeset autorskih honorara.

– Ukidanje pozorišta u Srbiji, otvorilo bi nove mogućnosti za druge, zapostavljene grane kulture, kao što su, primera radi: grnčarija, guslarstvo, poezija, turbo-folklor, vez, tapiserija i druge – čiji značaj dosadašnja kulturna politika, uporno previđa. Zapostavlja. Ignoriše. Ili nedovoljno pomaže.

Ukratko: od gašenja budžetskih pozorišta u Srbiji, štete ne bi imao niko, a koristi –  SVI!
I zato se, za opšte nacionalno dobro, nadamo kako ova akcija neće ostati bez odjeka u svakom srpskom domu i u svakom srpskom ministarstvu.

UKLJUČITE SE!

MISLITE GLOBALNO, DELUJTE LOKALNO!
Ukoliko živite u mestu koje ima pozorište na gradskom budžetu, učinite nešto dobro za sebe, svoju decu i našu, zajedničku budućnost!
UGASITE SVOJE LOKALNO POZORIŠTE!!!

Ukoliko živite u mestu bez pozorišta, priključite se akciji kao volonteri u radu na edukaciji pozorišnih moljaca i drugih insekata... 
Imate priliku da svojim svetlim primerom, pokažete ovom napaćenom narodu, koliko je postojanje pozorišta bez značaja za puku egzistenciju i druga egzistencijalna pitanja s kojima se svi naši građani, u ovom trenutku, bolno suočavaju.
POMOZITE DRUGIMA DA UGASE SVOJA LOKALNA POZORIŠTA!

Apelujemo na sve savesne pozorišne radnike, da se u akciju ukuljuče među prvima i mobilišu sve svoje resurse, sav svoj profesionalni integritet i znanja o pozorištu, kako bi pomogli gašenju srpskih teatarskih institucija.
Podsećamo profesionalce, amatere i zaljubljenike u pozorišnu umetnost, da gašenje srpskih pozorišta podrazumeva i odlučno suprotstavljanje dominantim estetskim vrednostima koje je ovo pozorište donelo. ...
Seča naše pozorišne poetike – seča u korenu, bez kompromisa i bez sentimentalnosti – od najvećeg je značaja za budućnost pozorišne umetnosti, kao takve! Budućnost pozorišne umetnosti, uopšte.
Budućnost pozorišta u čitavom svetu.
VOLETI POZORIŠTE, NE ZNAČI VEČITO PONAVLJATI DA TI JE ŽAO!

Apelujemo još i na upravnike čija pozorišta prividno nemaju razlog za gašenje, da se uključe u ovu akciju. Ako ni zbog čega, a onda zbog solidarnosti s kolegama, poreskim obveznicima i voljom narodne većine.
POZORIŠTE, TO SU DRUGI!

Apelujemo još i na uredništvo uglednog pozorišnog časopisa „SCENA” da, nakon objavljivanja ovog teksta, promeni naziv svog izdanja u srodnu, i po zvučanju blisku imenicu „STAZA” te da, u skladu s novim naslovom, posveti više prostora tekstovima o automobilizmu i, posebno, trkama nacionalne klase, čime će utabati stazu za nova pokolenja, čije su kulturne potrebe zasnovane na brzini i dinamici, koju srpska budžetska pozorišta nisu u stanju da prate.

Nadamo se da će primer stručnog časopisa „STAZA”, slediti i svi ostali izdavači i/ili izdanja koja svoj medijski prostor troše na objavljivanje pozorišnih kritika, zbog čega ispaštaju svi čitaoci, zainteresovani za automobilizam, privatni život poznatih lica, enigmatiku, astrologiju i druge kulturne delatnosti.
KRITIKOVATI SRPSKO POZORIŠTE ISTO JE ŠTO I PUCATI U MRTVACA!

Srpska budžetska pozorišta, luksuz su koji naše društvo ne može sebi da priušti.
NIKAKVA KORIST OD POZORIŠTA!
(gromoglasni aplauz narodnih masa, uzvici, usklici i ovacije)
SPASITE SRBIJU! SPUSTITE ZAVESU!
U ime svih članova i simpatizera grupe građana Drama Mental Studio,
Jelena i Milena Bogavac

(Ovaj tekst je, specijalno za „Scenu”, tek minimalno modifikovana verzija posta Jelene i Milene Bogavac na blogu B92, koju su, za objavljivanje u našem časopisu, priredile autorke. Uredništvo smatra da ovaj tekst, bez obzira na ishod „slučaja” zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović” kao neposrednog povoda njegovog nastanka, precizno dijagnostikuje znatno širi kontekst – mesto i značaj pozorišta/kulture u našem društvu.)
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.