NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Gordan MARIČIĆ
DAME OD DRAME
Jasmina Vrbavac i Zorica Nestorović, Sterijina nagrada časopisa „Scena” za teatrologiju

 

Postoje knjige koje duhovnu suštinu emituju i s polica. Koje nas vabe da im priđemo i u njih se unesemo, umom ih pretražimo. Da se ozarimo kad tu pretragu završimo.
Takvim knjigama, naravno, nisu nužne nagrade da ih preporuče. Ipak, nužne su im da šire doruče. Zato ih je ovogodišnji žiri „Scene” Sterijine nagrade za teatrologiju odabrao. Ravnopravno.
Obe laureatkinje, Jasmina Vrbavac i Zorica Nestorović, bave se srpskom dramom. Prva savremenom, potonja starijom, devetnaestovekovnom. Knjige su produbljena magistarska, odnosno doktorska teza, odbranjene pred vrsnim stručnjacima.
Žrtvovanje kralja / Mit u dramama Ljubomira Simovića (Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2005) temeljna je i razložna studija. Jasmina Vrbavac piše da Simović najčešće polazi od mita, mitske forme, mitskog sižea. Okosnicu Simovićevih drama uvek čini izdvojen i naglašen mit koji delu daje osobeni pečat. „On je, s jedne strane mitološkog porekla, a s druge, njegova mitološka prepoznatljivost je u velikoj meri izmenjena autorovom intervencijom. Stoga se Simovićeva osobenost može okarakterisati kao elemenat mitotvorstva. Simović, diskretnim izmenama mita i njegovim postavljanjem u savremeni kontekst, tvori originalni, moderni mit blizak duhu vremena u kome piše, ali formom sazdan po uzoru na tradicionalni.”
Priču o zameni duhovnog za materijalno, o posezanju za spoljnim da se prenebregne suštinsko unutrašnje, nalazimo i kod Simovića. Jasmina Vrbavac je detektuje u Čudu u Šarganu. U ovoj drami, Stavra, Cmilja, Jagoda, pa Gospava i Skitnica, maštaju o braku kao „mestu” na kome bi se okućili i skrasili. „Ovde o braku govorimo kao o ’mestu’, odnosno ’prostoru’, zato što svi likovi pojam braka, i ne pominjući duhovnu kategoriju ljubavi, povezuju s materijalnim i konkretnim mestom stanovanja: Jagoda sa stalnim boravkom u Kanadi, Cmilja s bogato opremljenom kućom, Stavra sa seoskom kućom koja ima dvorište i pun astal hrane za punu kuću čeljadi. Dakle, gotovo svi likovi idealizuju brak, ali to čine u okvirima lične ćiftinske mitologije kućenja i bogaćenja. Ironizacija mitskog simbola braka tako je potpuna i takođe ima odlike grotesknog. Venčanje odnosno bračna veza u hrišćanskoj simbolici označava simbol sjedinjenja duše sa Hristom, a šire gledano, označava uopšte odnos Boga i sveta. Zato je brak istovremeno i simbol sjedinjenja suprotnosti (duhovnog i materijalnog), pa tako predstavlja i simbol izmirenja. Međutim, žudnja za brakom kod Simovićevih likova predstavlja žudnju za materijalnim, dakle samo za jednim aspektom braka. Takav „krnji” brak ne donosi ni sjedinjenje suprotnosti, niti izmirenje duhovnog i materijalnog, niti uspostavlja saglasje sa sopstvenim bićem i sa svetom koji ga okružuje. Zato je brak u ovoj drami neostvariv ili pak ne donosi sreću.”
Ali može stvoriti tragičkog junaka, koji će, iz jednih korica preći u druge, jednu epohu zameniti drugom. Njega nam predstavlja Zorica Nestorović u knjizi Bogovi, carevi i ljudi, Tragički junak u srpskoj drami XIX veka (Čigoja štampa, Beograd 2007). Ovde autorka znalački piše o komadima Stefana Stefanovića, Matije Bana, Jovana Subotića, Laze Kostića, Dragutina Iića i Milutina Bojića. Veli da tragički junak „u biti nikada nema pred sobom mogućnost izbora jer kao onaj koji je odabran na osnovu nekog njemu nepoznatog načina, postaje, katkad bela, katkad crna, figura na šahovskom polju koja doduše samo svojim htenjem, ali ipak iznuđeno, dela u partiji u kojoj pobednika nema a poraženi je sigurno on.”
Evo jednog kratkog odlomka u kojem Nestorovićeva govori o Maksimu Crnojeviću Laze Kostića: „Antička drama je razvila posebnu dimenziju oblikovanja motiva čoveka-junaka iz herojskih epova, podložnog propadljivosti i pored svoje polubožanske prirode, koja se u velikom broju slučajeva vezuje za njegovu suprotstavljenost bogovima. Stoga mnogi istraživači stare grčke tragedije nedvosmisleno ukazuju na njene religiozne korene, a pojedini čak i insistiraju na neophodnosti uvažavanja te činjenice u svakom iole ozbiljnijem istraživanju ovog perioda u razvoju drame. U antičkom pogledu na svet, prikriveno ili direktno, iza svih nedaća koje mogu zadesiti na nesreću osuđeno ljudsko biće, stoje, katkad raskalašni, veseli, pijani, katkad mudri, ljubomorni ili pravedni, ali ipak i uvek besmrtni, stanovnici Olimpa. Otuda bi kob lepote, koja označava životni usud mladoga Maksima Crnojevića, u zlatnim vremenima antičke tragedije mogla biti posledica zavisti ili ljutnje kakvog Apolona, Afrodite ili Zevsa. U opisu njegove lepote sve je grčko. Ona je hibris sama po sebi budući da je nesvojstvena smrtnom biću. Njenom veličinom čovek stiče atribut posebnosti. Izdvajajući se svojom lepotom iz sveta smrtnih, on se istovremeno približava besmrtnim duhovima. Na taj način se narušava jedan viši poredak u kojem se životom plaća prekomernost svake vrste.”
Čini se da Marta Frajnd, predsednica žirija za dodelu ove nagrade, Darinka Nikolić i potpisnik ovih redova, svojim izborom nisu ugrozili nijedan duhovni poredak. Naprotiv, pokušali su, a valjda pomalo i uspeli, da porade na jednom, za njih jedinom, sistemu vrednosti. Diskretne reflektore, kakve daroviti a skromni zaslužuju, okrenućemo ka Jasmini Vrbavac i Zorici Nestorović. Ne samo do sledećeg izbora: svetlo će potrajati.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.