NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - 14. INFANT
Igor BURIĆ
UTVRĐIVANJE TRANSMEDIJALNOG

 

Internacionalni festival alternativnog i novog teatra (Infant) u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada i ove godine održan je u selektorskom ključu Nele Antonović, pozorišne rediteljke iz Beograda. Nela Antonović je za koncept odabarala „transmedijalni teatar”, odrednicu za koju se ne može reći da je zaživela kao redovan pozorišni izraz, ali kao što je, na primer, to bio slučaj s „multimedijalnim”, i ovde se prepoznaje nešto što već postoji, ali nije ušlo u uvreženu terminologiju pozorišnih poslenika i(li) publike. Kako bi se što više približilo značenju reči „transmedijalni” u teatru ili drugde, najbliža moguća, a poznata zamena, mogla bi da glasi „interdisciplinaran”.
„Transmedijalni teatar je oblast gde se identitet i subjektivizam dislocira i transformiše pomoću drugog medija. Esencijalna razlika između dva fenomena, od kojih je jedan pozorište, upravo dovodi do situacije u kojoj se istražuje i kreira novo pozorište koje nastaje kroz postupak drugog medija... Taj medij može biti narativna, muzička, filozofska, socijalna, istorijska struktura, ili nekoliko medija zajedno gde su najčešće prisutne nove digitalne tehnologije. One pružaju mogućnost slobode i distorzije tradicionalnog pozorišta, a s druge strane one moraju da očuvaju magiju scene...” izjavila je o konceptu 14. Infanta Nela Antonović. Da „jezičke” nedoumice nisu uvek nešto što se može ili treba olako da preskoči, delom i zato što jezik ukazuje na prirodu/suštinu stvari, dovoljno je opravdanje da ovaj tekst započne upravo time, ali i tome će uskoro kraj, uz napomenu da je o „transmedijalnom teatru” održan i simpozijum.
Infant je ove godine na plakatima vizuelnog identiteta „susreta glumaca s publikom” Lasla Antala, pored rednog broja 14, imao i broj 35. On je označavao koliko bi Infant imao godina da je ostao festival od kog je i krenuo u vlastitu priču – Malo pozorje. A za taj „kriptojubilej” Kulturni centar Novog Sada potrudio se da ostvari veliki broj izvođačkih programskih odrednica – čak 17 predstava u glavnoj, takmičarskoj selekciji1, dve u „of” programu, 11 performansa2 i dve prezentacije trupa/predstava.
Kao što to na Infantu obično biva, publika zaista može da vidi „svašta” – eksperimente-pokušaje, nedovršene i nezrele priče s kojima je teško uhvatiti kopču, kao i vanredno smela i uspela, zaokružena ostvarenja koja zaista mogu da ostave i bez daha. Teško i nepravedno bi bilo reći kako je svih 16 predstava dosledno ponudilo primere takozvanog transmedijalnog teatra (Kos Dejvida Harovera, u režiji Zijaha Sokolovića, najklasičnija je dramska predstava), baš kao što ni ranije nije bilo neobično u pozorišnim produkcijama potražiti i pronaći neki oblik prenošenja medija u konkretan proizvod – predstavu, ili ići za izražajnijim muzičkim, plesnim, filozofskim ili socijalnim podtekstom. Naravno, Infant teško da je mesto gde sve funkcioniše klasično, te je i (znati)želja za drugačijim ipak zadovoljena, iako je ona (i) ovaj put dosta toga crpila iz rada već poznatih trupa, ostavljajući malo prostora za upoznavanje s novim.
Mora se priznati da se u kvantitavno i tematsko-tehnički šarolikom programu 14. Infanta žiri prilično dobro snašao i prepoznao ono što se i potpisniku ovih redova izdvojilo kao najkvalitetnije u zadatim kategorijama. Naravno, kako bi sve bilo obuhvaćeno moralo se pribeći malom „triku” podele nagrada.
Ivana Kronja, teoretičarka medija iz Beograda, Masimo Đaneti, reditelj iz Milana i Zoran Đerić, teatrolog iz Novog Sada (predsednik), nagradu za najuspeliji eksperiment – predstavu u celini – dodelili su predstavi Brecht – The Hardcore Machine, pozorišta „Deže Kostolanji” iz Subotice (Srbija), uz obrazloženje: „Snažna i emotivna, ironična, eksperimentalno iskadrirana, ali i dobro izbalansirana predstava, sačinjena od slika i poenti koje su svaka za sebe dovoljno jake, uz to i povezane zajedničkom niti koja svedoči o visokom standardu, kako umetničkom, tako i tehničkom.”
Nagrada za najoriginalnije istraživanje jednog od segmenata pozorišnog jezika dodeljena je Kompaniji Drift iz Ciriha (Švajcarska), za predstavu Machine á sons – Sound machine, u režiji Petera Šelinga i predstavi Enjoy July, u koreografiji Iva Dimčeva, Sofija (Bugarska), u produkciji „Stanice – servisa za savremeni ples” (Beograd) i Belefa. „Predstava-koncert Machine á sons – Sound machine ispituje osetljivost naših čula, vidljivog i nevidljivog, čujnog i nečujnog, inventivno i duhovito, scenski ubedljivo. U predstavi Enjoy July, originalan je pristup jeziku tela, kao i svakodnevnom govornom jeziku, što u novom, pomerenom kontekstu transmedijalnosti proizvodi komične reakcije kod publike i prihvatanje eksperimenta kao pozorišnog čina”, obrazlaže žiri.
Za specifičnu izražajnost i estetsko preimenovanje formi u graničnom polju između dokumenata života i umetničkog artefakta, nagrada je dodeljena predstavama Žena-bomba Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva (Beogradsko dramsko pozorište) i I am 1984. Barbare Matijević i Đuzepa Čika (k.o. / kombinirane operacije, Zagreb). Žiri je obrazložio i ove odluke: „Predstava Žena-bomba je primer politički i rodno angažovanog pozorišta, koje ukida razliku između javnih prostora i gledališta, ličnih i opštih problema, odličan primer korišćenja, odnosno zloupotrebe medija u svakodnevnom životu, kao i u umetnosti. Predstava I am 1984. Barbare Matijević je svojevrsni teatarski link između privatnosti, lične istorije i globalne slike sveta, realnih mogućnosti interakcije, bez mesta za improvizaciju.”


1 Sound Machine, Compagnie Drift (Švajcarska), Čarobnjak ili Harmonična kakofonija, Plavo pozorište (Srbija), Gozba za vreme kuge, Državno pozorište A. N. Ostrovskog (Rusija), Žena-bomba, Beogradsko dramsko pozoriše (Srbija), Anarhija u Bavarskoj, SKC/POP KULT (Srbija), Dvojnik, Teatr Novogo Fronta (Šeška/Rusija), I am 1984, k.o. / kombinirane operacije (Hrvatska), Oslikano injem, Madlenianum (Srbija), Medeja, Kulturni centar „Nikola Đurković” Kotor (Crna Gora), Overdone and Gone / O samoiskušavanju Dalija Aćin (Srbija), Ler, MO-ART (Bosna i Hercegovina), Brecht – The Hardcore Machine, Pozorište „Deže Kostolanji”, Subotica (Srbija), 1704., Bradipoteatar (San Marino), Tri sestre ili Okolo naokolo Čehova, Ister teater (Srbija), Kos, Gradsko kazalište Sisak (Hrvatska), Lice od stakla, Bitef teatar/SKC (Srbija), Enjoy July, Stanica/Belef (Srbija/Bugarska)
2 Selektorka Nela Antonović i u drugom mandatu koristi opredeljenje Infanta da podržava umetnost performansa, te na Festival uvodi nešto što bi se moglo nazvati „nacionalnom klasom” – presekom godišnje produkcije performansa u zemlji. Na 14. Infantu u ovoj oblasti predstavili su se: Predrag Radovančević („PoToP”), Dušan Murić („I’m Pro: SPAM”), Marko Nektan („Between the Worlds – Umetnost voljnog menjanja svesti”), Gabrijel Savić Ra („Time Stands Still”), Trupa Rite Gobi („Beli zid – inspiracije Rodenom”), Trupa „DDT” („Htela bih...”), Ivana Koraksić („Fire story”), Hulija Karolina Gorosito i Nenad Milošević („Pik nik”), Boris Kadin i Kristijan Al Droubi („Ritam 20”), Vladimir Kosić („Spora ruka drži pažnju”) i Goran Ostojić – Vid („Slikarstvo filma”).

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.