NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - Evropske pozorišne nagrade
Olivera MILOŠEVIĆ
FORUM KREATIVNOSTI I SARADNJE

 

Drugi put zaredom u Solunu je organizovan jedan od najznačajnijih evropskih kulturnih događaja: uručenje 12. evropske pozorišne nagrade i 10. evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, što je bio povod okupljanja pozorišnih ljudi iz čitavog sveta.
Nacionalno pozorište Severne Grčke i ovaj put ugostilo je sve koji nešto znače u svetu pozorišne umetnosti: ugledne kritičare, univerzitetske profesore, teatrologe, direktore evropskih pozorišta i svih značajnih festivala, novinare i pozorišne stvaraoce. U zgusnutom programu, svakodnevno, od 10. do 13.aprila, nagrađeni i njihova dela bili su predmeti razgovora, otvorenih proba, video prezentacija, izvođenja predstava i neformalnih susreta. Ova manifestacija je tako postala važno sastajalište za pozorišni svet. Prostor saradnje, stvaralaštva i zajedništva. Forum za razgovore o profesiji.
Samoj svečanosti dodele priznanja prethodilo je detaljno upoznavanje sa stvaralaštvima nagrađenih.
Patris Šero – dobitnik je 12. evropske nagrade za životno delo. On je jedan od najznačajnijih savremenih umetnika Evrope. Izuzetno je svestran u stvaralaštvu. Veoma uspešan i u filmskoj umetnosti. Režirao je 1994. film Kraljica Margo s Izabelom Ađani, koji govori o vlasti, ljubavi, strasti i strahotama Vartolomejske noći. Za film Intimnost je 2001. u Berlinu dobio Zlatnog medveda za najbolje ostvarenje na Festivalu, a 2003. i Zlatnog medveda za režiju filma Braća. Njegov poslednji film Gabrijela, u kojem igraju Izabel Iper i Gregori Paskal, takođe je intimna priča o ljubavi i laži. Zanimljivo je da je Šero na filmskom festivalu u Solunu pre par godina dobio nagradu Zlatni Aleksandar koja se dodeljuje za životno delo i doprinos fimskoj umetnosti.
Ali, nema velikog filmskog stvaraoca koji se prethodno nije ostvario u pozorištu. Patris Šero je rano stupio na scenu. Već su ga sa petnaest godina slavili kao izuzetno talentovanog. Sa dvadeset je bio reditelj u profesionalnom pozorištu. Režirao je dela Nerude, Marivoa, Dorsta, Vedekinda. Proveo je tri godine u Pikolo teatru u Milanu, sarađujući sa slavnim Đorđom Strelerom. Sarađivao je i sa Rožeom Planšonom. Otkrio pisca Bernara Mari Koltesa. Bio je sedamdesetih u Beogradu, s Marivoovim delom, u vreme kada je Bitef bio Festival nacija. Postavio je i tumačio i dela Ženea, Milera, Šekspira, Čehova. Angažman je usmerio i na režije opera, kao što su Vagnerova tetralogija, Ofenbahove Hofmanove priče ili, nedavno, Janačekovi Zapisi iz mrtvog doma.
Na velikoj sceni Nacionalnog pozorišta Severne Grčke u Solunu Patris Šero je, na gotovo identičan način, izveo dva potpuno različita dela. Oba u svedenoj režiji, na praznoj sceni i minimalističkom izrazu reditelja Tierija Tie Nianga. Prva, Tuga, rađena je po neobjavljenim dnevničkim zapisima Margerit Diras. Ona govori o traumatičnim iskustvima žene u hororu Drugog svetskog rata. S glumicom Dominik Blan, u prefinjenom čitanju, kreira intimnu priču sa širokom lepezom značenja. U predstavi Koma, po tekstu Pjera Gijoa, Šero je na potpuno praznoj velikoj sceni bos i sam. Izvodi kompleksnu sagu o životu i smrti, stvaralaštvu. Obe deluju kao celina koja suptilno analizira prošlost i sadašnjost, u ličnom i globalnom smislu.
Dobitnici 10. evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, koja se dodeljuje za pozorišne inovacije i pomeranja granica ove umetnosti, jesu troje originalnih autora iz Švajcarske koji zajednički stvaraju pod imenom Rimini protokol, reditelj iz Poljske Kšištof Varlikovski i koreografkinja i rediteljka Saša Valc. 
Članovi trupe Rimini protokol nastoje da u predstavama otkrivaju teatralnost u svakodnevnom životu. Temama pristupaju dokumentaristički. Ono što publika gleda u njihovim delima su izmešteni odlomci iz života, na prostoru između fikcije i stvarnosti. To su vešte montaže dokumentarnog materijala i teatarskih intervencija. To su predstave stvarnih ljudi u posebnim situacijama, pozorište u svakodnevnom životu.
Štefan Kaegi je pre osnivanja trupe Rimini protokol studirao vizuelne umetnosti u Cirihu, a zatim i umetnost performansa u nemačkom gradu Gisenu. Putovao je po svetu i pravio predstave u Argentini, Brazilu, Austriji, Bugarskoj, Indiji... Zanimaju ga urbani sadržaji; tako je imao produkcijske ture na motorima, organizovao pogrebne svečanosti za kućne ljubimce, pravio predstave u kojima se publika vozi u prikolici kargo kamiona sa bugarskim vozačima, a čiji smo deo bili i u Beogradu na 40. Bitefu, u okviru predstave Cargo Sofija.
Štefan 2000. u Rimini protokolu okuplja kolege sa studija u Gisenu, pridružuju mu se Helgard Hag i Daniel Vitcel. Zajedno rade dokumentarnu predstavu o suočavanju osamdeset petogodišnjih starica sa izazovima vožnje Formule 1. Veliki politički odjek imala je njihova verna replika osamnaestosatne sednice iz Bundestaga, u predstavi Dojčland 2, u kojoj je učestvovalo 200 građana Bona. Ili poslednja – Karl Marks: Kapital o iskustvima ljudi iz Istočnog Berlina. U predstavama Rimini protokola nema zadate dramaturgije. One nastoje da ukinu razliku između umetnosti i stvarnosti, da u pozorište prenesu mizanscene iz života.
Na manifestaciji u Solunu koja prati dodelu nagrade, predstavili su se delom Mnemopark. To je ironična i duhovita priča o Švajcarskoj, iz vizure minijaturne železnice i autentičnih modelara. U isto vreme, to je i demistifikacija mnogih virtuelnih čuda, gde koriste mini kamere i veliku posvećenost glumaca naturščika koji pričaju svoje životne priče. Ovi glumci pažljivo su odabrani obični ljudi neobičnih biografija. Tako je jedna od učesnica prva žena u Švajcarskoj na kojoj je izvedena uspešna operacija ugradnje veštačkog srca. Jedan od glumaca je penzionisani pilot RAF-a.
U predstavama koje kreira Rimini protokol istovremeno sve postaje i stvarnost i fikcija. Za njih je pozorište osmatračnica onoga što se oko nas dešava.
Kšistof Varlikovski je u poljsko pozorište doneo silovit, moderan izraz koji gledaoce lišava bezbedne distance od dešavanja na sceni. Za njega ova umetnost nije samo mesto koje poučava moralnim pravilima, niti mesto za porodičnu razonodu, već prostor koji prenosi uznemirujuće damare ovog vremena. Varlikovski bi da publici govori direktno u lice, kao njegovi vršnjaci širom Evrope, kao u delu Sare Kejn koja je napisala i dramu Očišćeni. Ovu dramu on režira tako da njegova predstava znači početak nečeg novog i izuzetno značajnog, ne samo u poljskom pozorištu, a to je suočavanje s realnošću. Ta predstava je izvedena u Solunu, pre nego što mu je uručeno priznanje. Mi smo Očišćene Sare Kejn u režiji Varlikovskog gledali još na 38. Bitefu.
Kšištof Varlikovski je rođen 1962. Nakon studija istorije i filozofije na univerzitetu u Krakovu, nastavlja postdiplomske studije istorije pozorišta na Sorboni, a 1989. vraća se u Krakov i studira pozorišnu akademiju kod profesora Kristijana Lupe, nama takođe poznatog s Bitefa. Radi kao njegov asistent na predstavama, zatim u Parizu asistira slavnom Piteru Bruku u njegovim pozorištu Buf di nor. Radi i u Pikolo teatru u Milanu kod Đorđa Strelera, delo Marsela Prusta. Režija komada Roberto Cuko Bernara Mari Koltesa donosi mu epitet –provokativan. Zatim, s Mletačkim trgovcem, počinje realizaciju čitavog niza Šekspirovih drama. Slede Ukroćena goropad, Hamlet, Zimska bajka, Bura. Treća njegova fascinacija je antička drama – Elektru, Bahantkinje i Kiklopa tumači sa stanovišta savremenosti, što odlikuje i sve druge njegove postavke. Delo Sare Kejn mu je u tom smislu posebno zanimljivo i važno.
Veruje da delo Sare Kejn vuče duboke korene iz tradicije antičkih drama i iz Šekspirovih dela. Da iza njenog stvaralaštva stoji čitava pozorišna tradicija. Da njen rad potiče iz nečeg arhaičnog, iz prvobitnog instinkta i da zbog toga podseća na antičke tragedije. Predstava Očišćeni je, kažu stručnjaci, najbolje što je dosada režirao Kšištof Varlikovski. Tu je on potpuno oblikovao stil, očistio ga i doveo do umetnički vrednog. Delo Sare Kejn tumači kao poeziju, u predstavi lepoj u formi i snažnoj u emocijama, kao potresnu i tačnu sliku o svetu i vremenu u kojem smo. Sve brutalnosti koje je ona napisala iz očaja, za ovog reditelja su metafore kojima pristupa s nežnošću, s razumevanjem za bol, zlo i nasilje koje nastaje iz vapaja i žudnje za ljubavlju. Ta žudnja je za Varlikovskog i uzrok tragedije savremenog sveta. Njegova predstava tako postaje oda ljubavi u stvaralaštvu u kojem su reči i slike iskrene i potresne. To je brutalna romantika novog teatra.
„Naša lična istorija ogleda se na našim telima i u njima.
S tom idejom krenula je Saša Valc u avanturu pozorišnog istraživanja. Impresivno delo ove mlade i energične žene ispunjeno je predstavama u kojima istražuje fizičke i duhovne aspekte tela. Baš tako, Tela, naslov je predstave u kojoj jezikom pokreta prikazuje telesnu unutrašnjost i materijalnost. Imali smo sreće da na 34. Bitefu vidimo to delo. Da još tada osetimo stvaranje jednog potpuno originalnog i novog pristupa u istraživanju scenske umetnosti. I da ovogodišnju dobitnicu 10. evropske nagrade za novu pozorišnu realnost upo-znamo pre nego što je ona postala istinska zvezda svih značajnih evropskih festivala.
Predstava Tela značila je početak trilogije u kojoj su čovek i njegovo telo u središtu koreografskog i rediteljskog rada Saše Valc. Sledi predstava S ili Istočni greh u kojoj traga za počecima života i gde se bavi pitanjima identiteta, seksualnosti i određenja polova. A zatim i delo No Body u kojem traga za duhovnim i nematerijalnim u ljudskom telu i istražuje temu smrti.
Uz trilogiju o telu idu i koreografske instalacije Insajdaut i Impromptus koje je ostvarila kao jedan od umetničkih direktora berlinskog pozorišta Šaubine. Tim delima prethodilo je školovanje u oblasti plesa i koreografije u Berlinu, Amsterdamu i Njujorku i šest predstava koje je postavila u kompaniji Saša Valc i gosti. Od 2005, njena nezavisna trupa ponovo radi pod tim imenom. Iste godine, u Berlinskoj operi postavlja koreografisanu operu Didona i Enej koju realizuje u providnom bazenu velikih dimenzija i stvara slike neobične lepote i jake emotivne senzibilnosti. Prošle godine je u Luksemburgu realizovala muzičko pozorišnu koreografiju Medeja. U pariškoj Operi zatim postavlja i korografiju dramske simfonije Romeo i Julija Hektora Berlioza...
Zvezda moderne koreografije Saša Valc je hrabra umetnica, maštovita i beskompromisno odlučna u realizaciji svojih ideja. U njenu trupu igrači stižu iz čitavog sveta. S njima ona istražuje fragmente ljudskih života, podeljenu percepciju stvarnosti i ljudske konfuzije prouzrokovane stvarnošću i životom. Ona nastoji da u disharmoniji nađe sklad, intimnost u otuđenju, ljubav u odsustvu ljubavi. Njene predstave su neobične, veoma poetične i duboko smislene. Vizuelno često fascinantne. Zbog bolesti nije u Solunu prisustvovala dodeli priznanja koje joj više nego zasluženo pripada – 10. evropska nagrada za novu pozorišnu realnost obeležena je prikazivanjem filma o njenom radu. Propozicije Evropske pozorišne nagrade su izričite – onaj ko ne prisustvuje manifestaciji ostaje bez novčanog dela nagrade. Ali, ime Saše Valc ostaje upisano u istoriju ove nagrade i pozorišne umetnosti.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.