NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - Evropska nagrada za pozorište 2008: Patris Šero
Iren SADOVSKA-GIJON (Irene Sadowska Guillon)
NIKADA ISTI

 

Evropska nagrada za pozorište 2008, u aprilu je krunisala scensko delo Patrisa Šeroa, umetnika koji se nigde ne može svrstati, koji nikada nije planirao karijeru, niti sledio zacrtan put. Njegovo delo, nakon četrdeset godina rada, obuhvata 31 pozorišnu predstavu, dvanaest opera i deset filmova. Može se reći da je to put koji, od njegove devetnaeste godine, kad je postavio na scenu Intervenciju Viktora Igoa, stalno krivuda između dramskog pozorišta, lirike i filma, od iskustva u Narodnom pozorištu u Sartruvilu do Piccolo Teatra u Milanu, od Narodnog nacionalnog pozorišta u Vilirbanu, kojim je rukovodio zajedno s Rožeom Planšonom i Roberom Žilberom, do Théâtre des Amandiers u Nanteru, koje je napustio 1990, kako bi sledio svoje puteve u Francuskoj, ali i van nje.
Njegovo delo nije ni avangardno ni klasično, te se ne može govoriti o Šeroovom stilu, a još manje o „fabričkoj oznaci”, koja je toliko vidljiva u slučaju Mnuškine, Bruka i mnogih drugih. Bilo da je reč o dramskim ili lirskim delima – klasičnim ili savremenim – njegove postavke ne slivaju se u jednu tendenciju, niti im prethodi neka estetika ili čak neko čitanje, a priori razrađeno. Njegova rediteljska ostvarenja teže da uhvate i izraze kompleksnost odjeka tih dela. Često, idući u suprotnom smeru, on rizikuje da uzdrma estetske dogme i nepovredive vrednosti, izazivajući skandal, kao, na primer, prilikom čitanja vagnerovskog Prstena 1976. u Bejrutu.
Njegove postavke klasika (Šekspir, Marivo itd.), kao i postavke savremenih autora (Hajner Miler, Žene, Koltes...), ponekad polemičke, veoma su poznate. On je uspeo na filmu, a nije se odrekao ni opere, postavljajući na scenu više Mocartovih dela, Janačekovu Kuću mrtvih 2007. i Vagnerovog Tristana i Izoldu 2008. u Milanskoj skali. Kad smo pomislili da je napustio pozorište da bi se posvetio filmu, on 2003. postavlja nezaboravnu Rasinovu Fedru u Teatru Odeon u Parizu, zatim obnavlja svoju vezu sa scenom da bi na njoj ponovo pronašao suštinu pozorišta, kao glumac – čitač tekstova. Bira teške tekstove, naizgled odbojne, koji se bave temama zla, nasilja, surovosti, fizičke i psihičke degradacije ljudskog bića, smrti. Tako je odabrao Velikog inkvizitora Dostojevskog, Mauzolej smrti Ervea Gibera ili Komu Pjera Gijota i Bol Margerit Diras, koji je čitao s Domink Blan, na svečanosti prilikom dodele Evropske nagrade za pozorište u Solunu.
Tokom susreta s novinarima, na dodeli Evropske nagrade za pozorište u Solunu, Patris Šero govorio je o svom celokupnom delu, objašnjavajući, izrazito kritičkim tonom, neke suštinske aspekte svog rada i izbora koje je pravio u životu, kao i to što je, tokom karijere, stalno išao „tamo-ovamo” između pozorišta, opere i filma.
Umetnik avanturista, perfekcionista i veoma zahtevan prema sebi, zahvaljujući različitim iskustvima, ide u susret novim izazovima. Nikad nije tamo gde ga očekujemo. „Ono što me pokreće jeste želja da se menjam, da uvek učim nešto novo, da otkrivam, da stvaram karijeru pomalo drugačiju od one koju sam mogao da zamislim, a posebno od one koju su drugi mogli da zamisle za mene. Na mom putu sve je nastajalo na indirektan način. Mada sam ponekad glumio – dešavalo mi se da uskočim umesto nekog glumca – nikad nisam u sebi osećao tu vokaciju. Kao veoma mlad, otkrio sam da iza glumaca postoji neko ko sve organizuje i odlučio sam da budem reditelj.”
Šta odlučuje o izboru dela koje postavlja?
„Ima dela koja se prosto pojave u određenom trenutku mog života, a s kojima nisam bio spreman da se suočim deset godina ranije. Na primer, da sam deset godina ranije sreo Koltesovo delo, siguran sam da bih pored njega prošao ravnodušan i da ne bih ni znao da ga prenesem publici. Nakon svake predstave, ostaju u meni pitanja, problemi, koje želim da rešim u narednoj predstavi. Iako to ne radim namerno, često se u mojoj karijeri izuzetno teške postavke smenjuju s malim predstavama s dvoje glumaca koje omogućuju dobru koncentraciju i deluju, na neki način, kao melem na ranu. Kvalitet koncentracije prilikom čitanja Bola Margerit Diras s Dominik Blan ne može se porediti s gotovo potpunim odsustvom koncentracije na probama neke opere, na kojima učestvuju pevači, hor, orkestar. Nakon izuzetno zahtevnog rada na Tristanu i Izoldi, imao sam potrebu da se vratim korenima, osnovi zanata, radu na prenošenju misli, reči, teksta ljudima koji su preko puta mene. Ne biram sam opere koje postavljam. Predlože mi da postavim to i to delo, a jedini izbor koji ja imam jeste da kažem 'da' ili 'ne'.
Tristana i Izoldu počeo sam da radim nakon što sam najpre tri puta odbio. Mogao sam da postavim taj komad u Bejrutu, odmah nakon Prstena, ali rekao sam 'ne', jer sam znao da bih morao da ga radim potpuno istim sredstvima i istim scenskim vokabularom kao i Prsten. Imam ambiciju da uvek idem korak dalje od prostog pozorišnog predstavljanja. Mislim da nisam bio kadar da postavim Tristana i Izoldu 1981. u Bejrutu i da nije ni trebalo da 'prilazim' tom delu do svoje pedesete godine. Pre trideset godina prešao bih ravnodušno pored nekih važnih elemenata tog komada, želeo bih da pokažem nešto svoje, dok bi zapravo trebalo pustiti da do izražaja dođe sam smisao dela. Nikada svoj život nisam zamišljao kao karijeru koja bi bila samo puki zbir predstava i prestižnih dela koje sam dobio zadatak da postavim. Uvek sam imao utisak da me prilika koja se iznenada pojavljuje orijentiše i odlučuje o pravcu kojim će moj život da krene.”

Po čemu su otkriće Koltesovog dela i rad sa njim bili toliko značajni?
„Producirao sam i postavio četiri Koltesova dela: Borba crnaca i pasa, U samoći pamučnih polja, Zapadni kej i Povratak u pustinju. Upravo sam ja izneo njegovo delo pred oči javnosti. Ali njega je otkrio još Iber Žinju koji je u to vreme bio na čelu Nacionalnog pozorišta u Strazburu i Škole Nacionalnog pozorišta u Strazburu, u kojoj je studirao i Koltes. Iber Žinju preporučio je Koltesove tekstove, a ovaj mi je, nakon toga, poslao dva svoja komada – Borba crnaca i pasa i Tama ispred šuma. Ovaj drugi, koji je zapravo monolog bez znakova interpunkcije, nisam razumeo. Međutim, tekst Borba crnaca i pasa odmah me je privukao, iako ni njega nisam odmah sasvim razumeo. Nikad pre nisam se susreo s takvim tekstom u savremenom pozorištu. Odlučio sam da ga postavim upravo zato da bih ga bolje razumeo. Bio sam srećan jer sam osećao da sam otkrio nešto veliko. Ponekad ne znamo šta bismo s nekim tekstom, kako on treba da bude igran, ali ga radimo jer on ne liči ni na šta već poznato i predstavlja nešto potpuno novo. To je izazov. Potrebno je vreme da bi ljudi razumeli nešto novo. Publika je Koltesa najpre odbila, jer to nije ličilo ni na šta što su poznavali. Neko je rekao da je to loša imitacija Tenesija Vilijamsa. Susret s Koltesovim načinom pisanja bio je odlučujući, shvatio sam da je sve u rečima i da treba da pronađem način da iskažem njegove misli, da izdelim tekst na rečenice, a da pritom vodim računa o smislu i da pratim tok piščeve misli.”

Zašto se malo bavi delima savremenih pisaca, a posebno onih koji su još živi?
„Postavio sam Ženea, Hajnera Milera i Koltesa dok su još bili živi. Priznajem da nisam odmah počeo da se bavim savremenim autorima i da sam pre 1980. postavio samo četiri komada savremenih pisaca – Tankreda Dorsta, Dimitrisa Dimitrijadisa, Edvarda Bonda i Žan-Pola Venzela. Nakon toga, desio mi se susret s Bernar-Marijem Koltesom, kog sam otkrio slučajno i s kojim sam imao poseban profesionalni odnos. Shvatio sam da je postavljanje savremenih pisaca izuzetno korisno za razumevanje mog posla. Tokom nekoliko godina, moja veza s pozorištem suštinski se svodila na Koltesa, tako da, kad je on umro, više nisam smatrao neophodnim da postavljam komade i okrenuo sam se filmu.
Zatim sam se u pozorište vratio da bih uradio Fedru, koju sam otkrio nešto kasnije. Nisam uspeo da postavim ni petinu onoga što sam želeo. Na primer, nisam postavio grčke tragedije i verovatno nikad i neću moći. Nemam unapred utvrđen plan. Ne znam šta ću raditi sledeće godine i nemam ni želju da znam.
Mislim da savremeni autori ne treba više da računaju na mene. Više ne osećam radoznalost spram savremene dramske književnosti. Kad sam nedavno pročitao jedan savremeni komad rekao sam sebi: 'Dobro je, ali nije Koltes.' Mislim da sam veoma loš u čitanju savremenih pozorišnih komada.”

Kako pristupa režiji? Koje su najvažnije etape tog posla?
„Bilo da je u pitanju opera ili pozorišni komad, uvek postoji tekst, priča koju treba pokušati ispričati na najjasniji mogući način, učestvujući u njoj, a da automatski ne težiš da na neki samo sebi svojstven način tumačiš delo. Klasičnim delima, poput Hamleta ili Tristana i Izolde prilazim na isti način kao i savremenim delima, bez predubeđenja, bez tačke gledišta o njima, bez pokušaja da ih interpretiram. Pre nego što mi dođu rediteljske ideje, treba najpre da pokušam da razumem delo, a to može da potraje. Posle toga delo analiziram u odnosu prema sebi samom, trudim se da osetim šta ono proizvodi u meni. Uvek kažem da rediteljske ideje nisu zanimljive. Svako može da ih ima. Ali njih kasnije treba realizovati, uspeti u tome da ih učiniš vidljivim. Ne težim da na svoj rad projektujem sopstvene opsesije, one me ne interesuju. Ono što jeste interesantno to su opsesije drugih, one koje vode glumce, saradnike, tehničare, jer upravo to usmerava te jadne ideje koje može imati reditelj. Trudim se da pratim to 'čudo' koje uvek nastaje na neočekivan način na probama. Za mene uloga reditelja počiva na postavljanju pitanja samom sebi – kako ću pratiti glumce i kako ću ih naterati da utabaju zajednički put, a ne da slede onaj koji sam ja možda sugerisao.”

Patris Šero važi za  velikog interpretatora klasika. Zašto je konfrontacija s velikim delima za njega važna?
„Nije neophodno postaviti Hamleta, ali u jednom trenutku kažemo sebi da je važno da se suočimo s velikim tekstovima kao što su Hamlet ili Tristan i Izolda. Smatram da nije suština u tome da stvorim sopstvenu verziju Hamleta ili Fedre, već da nađem vezu pozorišta i istorijskog trenutka, da preispitam tekst i da se zapitam šta nam on danas govori. U klasičnom delu tražim suštinu koja važi zauvek, odnosno pitanje 'kako živeti' koje provejava kroz sve epohe. Ono što neke klasike čini velikim jeste upravo to što su i danas aktuelni. U 18. veku Šekspir je bio beznačajan, i Mocart u nekim periodima nije predstavljao nikakvu veličinu. Ako neka dela u određenom trenutku vaskrsnu, to je zato što ljudi koji žive u tom istorijskom trenutku u njima pronalaze odgovore na svoja pitanja.
Zašto i danas postavljamo grčke tragedije? Zašto je jedno od najlepših rediteljskih ostvarenja osamdesetih godina bila Orestija, koju je postavio Peter Štajn? Jer u jednom trenutku iznenada otkrivamo da je Eshil tu govorio o rođenju demokratije i suda koji proizlazi iz zakona o osveti. Ta pitanja i danas su aktuelna.”

Nakon Janačekove „Kuće mrtvih” 2007, Patris Šero 2008. radi Vagnerove „Tristana i Izoldu”. Svaka od tih opera je izazov.
„Volim da radim opere, ali obično to u meni izaziva ljutnju, čak i bes, jer retko budem zadovoljan onim što sam uradio. Tako da sad više ne prihvatam da postavljam operu, osim ako nisam sasvim siguran da ću to raditi sa zadovoljstvom i s osobama koje volim. Prihvatio sam da radim Kuću mrtvih zbog Pjera Bulea, a Tristana i Izoldu zbog Danijela Barenboima. Bio sam veoma srećan što sam radio Kuću mrtvih. Bilo je to jedinstveno iskustvo, teško, bio sam veoma ponosan što je posao uspeo. Na pozornici sam imao 75 ljudi – pevače, glumce, hor. Teško je istovremeno raditi s pevačima i glumcima, jer oni su iz dva različita klana. Jedni se, uglavnom, uopšte ne interesuju za rad onih drugih. Najpre sam radio improvizacije s glumcima na temu zatvora. Zatim sam pomešao glumce i pevače i narednih osam sati radili smo svi zajedno, bez klavira, bez bilo kakve muzike, u mukloj tišini. Postigli smo savršeno razumevanje i dostigli neverovatan nivo slušanja, razmišljanja i kreativnosti. Sve to dovelo je do čudesnog rezultata.”

Dok pozorište danas ima tendenciju da se zadovoljava slikama, Patris Šero napaja se tekstom, čitajući na sceni dela velikih autora. Šta on nalazi u toj najjednostavnijoj i najdirektnijoj formi deljenja misli sa publikom?
„Čitanje nije odbijanje pozorišta. Nalazimo se u sistemu u kom je potrebno mnogo vremena da se napravi predstava. Da bi se obezbedila produkcija, realizovala distribucija, pronašlo pozorište i predstava upisala u repertoar, koji se sad pravi sve više unapred, potrebno je dve ili više godina. Čitanja se pripremaju brzo, za samo nekoliko meseci. To su lagane i jeftine forme. Čitanja mi omogućavaju da eksperimentišem s onim što tražim od glumaca. Kako da se tekst izdeli na rečenice, kako da se izgovara, kako da jednostavnim rečima izrazimo misli pred publikom, kako da stavimo akcenat na delove koji su važni, da napravimo mostove između ideja itd. Čitanje pomaže da osetimo kako publika sluša, da čujemo da li na nešto posebno reaguje, učimo da u jednom trenutku otelovimo neki lik, a onda nastavimo da čitamo dalje. To je vežba i izazov, za mene veoma važan, jer nisam nikad siguran da sam uspeo da pridobijem publiku, da s njom podelim zadovoljstvo zbog teksta. Ubeđen sam da kad pravim film, operu ili pozorišnu predstavu, uvek radim isti posao.”

Prevela s francuskog Bojana JANJUŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.