NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - 44. festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić” u Kruševcu
Dragan BATANČEV
JUŽNIJE NE ZNAČI TUŽNIJE

 

Odlična organizacija festivala i osam predstava među kojima nijedna ne odskače celovitošću koja bi iznedrila dominantan kvalitet, glavni su utisci s Festivala „Joakim Vujić” u Kruševcu.
Nagradu žirija Festivala za najbolju predstavu odnelo je užičko Narodno pozorište za Došljake. Jednom od najvećih problema savremenog srpskog pozorišta, nepostojanju definisane repertoarske politike, Užičani se suprotstavljaju dobrom idejom postavljanja dela pisaca rođenih u njihovom gradu. Međutim, dramatizacija romana Milutina Uskokovića, u režiji Aleksandra Lukača, ostaje na raskrsnici između realizma, teatralizma i brehtovštine s pomodnom upotrebom video bima i neobrazloženim pokušajem izbegavanja melodrame. Melodična i lepršava muzika Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, dobitnika nagrade za najboljeg kompozitora, doima se jedinim doslednim rešenjem u predstavi koja liči na nedovršen eksperiment; ambiciozan, možda vredan glavne nagrade, ali, nažalost, nedovršen.
Suprotno Došljacima, Pigmalion pirotskog Narodnog pozorišta postavljen je realistično, s obraćanjem pažnje na scenski govor, prečesto zanemarivan elemenat pozorišne prakse u srpskim teatrima. Akcentujući melodramski odnos Higinsa (Zoran Živković) i Elize Dulitl (mlada Borjanka Ljumović, jednako dorasla i impulsivnom i hladnokrvno stišanom tonalitetu), reditelj Boško Dimitrijević više se bavio radom s glumcima, a manje ritmom dvoiposatne predstave, što je na kraju rezultiralo zamorom solidnog ansambla. Ipak, pirotski Pigmalion, nimalo revolucionaran i nimalo pretenciozan, došao je kao osveženje baš zbog svoje doslednosti i humora koji ne bode gledaočeve oči.
Nagradu Okruglog stola kritike dobila je predstava Šabačkog pozorišta Trka s vremenom Aleksandra Popovića. Bojana Lazić režira popovićevski zaošijanu farsu, sa sve slam songovima adaptatorke Milene Bogavac, koja olako klizne u politički plakat s crevom punim „ruskog gasa” i podsmevanjem engleskim pozajmicama koje su pre 30 godina bile smešne, a danas legitimne. Šabački glumci divno su se zabavljali na pozornici, ali je šteta što se publika nije više smejala s njima.
Da su gledaoci željni i ozbiljnijih sadržaja, a ne samo populističkog humora, pokazale su ovacije predstavi Odabrani i uništeni Niš Art Foundation i Narodnog pozorišta Niš, pogotovo njenom središnjem delu o strašnoj sudbini kraljevića Đorđa Karađorđevića (tumači ga Dejan Cicmilović, jedan od četvorice glumačkih laureata) koga je njegov mlađi brat kralj Aleksandar strpao u psihijatrijsku bolnicu kako bi se domogao prestola. Sugestivna Cicmilovićeva interpretacija, na granici mučeničkog patosa, samo donekle zasenjuje dramaturški okrnjene jednočinke mladih autora Ivana Jovanovića, Dejana Petkovića i Marjana Todorovića. Neujednačenost realističkog i ekspresionističkog rediteljskog koncepta Kokana Mladenovića kulminirala je projektovanjem istrgnutih replika iz komada, čime se na trenutke, nadamo se nenamerno, podsmevalo piscima debitantima.
Ako se izuzme standardno korektna i standardno racionalna postavka Tvrđave Meše Selimovića u režiji Nebojše Bradića, nakalemljeni ostatak izbora selektora Željka Jovanovića karakteriše zabrinjavajuća doza diletantizma u realizaciji, nedostojna pozorišta koja pretenduju na epitet profesionalnosti. Izgovor ovoj intelektualnoj lenjosti ili neshvatanju pozorišnog medija ne treba da bude očigledan nedostatak novca, mada taj problem valja hitno rešavati ukoliko se ne želi da u centralnoj (teatarskoj) Srbiji zavlada mrkli mrak. Iskustvo niškog pozorišta s mladim dramskim piscima trebalo bi slediti u drugim gradovima, možda davanjem veće šanse i mlađim rediteljima, motivisanijim za „gerilske” uslove. I repertoar, repertoar, repertoar – jasna ideja šta se radi s ansamblom, profesionalizacija svih sektora u stvaranju predstave, a ne da reditelji potpisuju scenografiju i kostimografiju, iako se u iste ne razumeju baš najbolje...
Naposletku, treba posebno pohvaliti ideju da se u okviru takmičarske selekcije „Mali Joakim” nagrade predstave za decu, čime festival „Joakim Vujić” stiče komparativnu prednost u poređenju s konkurentskim festivalima. Očekujući sigurnu selektorsku ruku, uz želju da budući „Mali Joakimi” utiču na podizanje kvaliteta produkcije za decu, ostaje vredno pomena da je plaketu za najbolju predstavu, i u ovoj konkurenciji, osvojilo užičko Narodno pozorište za Trticu rajske ptice Branka Dimitrijevića, u režiji Nikole Zavišića, ponajviše zbog toga što se preostale tri predstave teško mogu svrstati u neamatersko pozorište.
Savet festivala „Joakim Vujić” pohvalio je i učinak radionice mladih pozorišnih kritičara, proglasivši je tekovinom koju treba održati i u budućnosti, što bi bilo veoma važno za revitalizaciju srpske pozorišne kritike i osnaživanje korektivnog načina razmišljanja u, na svu sreću, vazda veselim pozorišnim... bifeima. Osobito onom kruševačkom.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.