NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - Grad teatar Budva
Branka KRILOVIĆ
ZAR NA KOLENIMA, CARE?

 

Letnji festivali u regiji (Grad teatar Budva, Ćividale, Italija, Brioni, Ohridsko leto) ujedinili su se, materijalno i duhovno, oko predstave Kaligula koju je četiri godine, s prekidima i koncepcijskim manevrima, pripremao Pandur teatar, odnosno reditelj Tomaž Pandur.
U igru, tačnije ozbiljnu koprodukcijsku akciju, ušlo je najpre Gradsko kazalište „Gavela” iz Zagreba. Respektabilna teatarska firma, konzervativno obojene tradicije (što nije loše kad radite s odveć „razbarušenim dečkima”) time je odgovorila programskoj obavezi vlastite kuće da se, jednom u dve sezone, oslobodi čvrstog kućnog režima i uradi nešto opuštenije, namenjeno festivalskoj „promidžbi”. Otuda je i ravnatelj „Gavele”, ljubazni gospon Darko Stazić, imao nepredviđeno opušteni nadzor (a možda i radno letovanje) nad ekipom Kaligule u njihovoj pripremi budvanske premijere. Svetske, kako vole da kažu. Premda svet, naročito u julu, pojma nema. Ali, to svetski, tako se uklapa u narcizam, kako mladog cara Kaligule tako i samog Tomaža Pandura, koji svim snagama, retoričkim i rediteljskim, staje u odbranu „krvoloka” Gaja Cezara, tvrdeći, zajedno s dramaturgom Livijom Pandur i ostalim saradnicima, da je car nevin a da je u istoriji zapečaćen kao najgrozniji, jer to je tako bilo potrebno državi, politici... A prljavu stvar pravljenja mračnog mita o Kaliguli obavio je Svetonije, sinonim za današnje korumpirane biografe, novinare, medijske trustove za proizvodnju naručenih biografija. Autori predstave često u eksplikacijama potežu nečasnu upotrebu medija, njihovo presudno dejstvo u fabrikovanju, odnosno prefabrikovanju činjenica, što je svakako privlačna retorička okolnost, iako je sve to, bar ne u meri koja se sugeriše, nevidljivo u samoj predstavi.
Druga linija na kojoj insistiraju Pandurovi, jeste mirovnjaštvo, činjenica da Kaligula nije vodio nijedan rat, da je težio ujedinjenju, i da pri svemu tome ništa nije radio tajno, perfidno, dakle, bio je, što bi se danas reklo, transparentni strateg. Ni tog, od mnogih likova Kaligule, nema mnogo u predstavi. Državnička suptilnost, mirovnjaštvo (zbog kojeg bi mogao da traži sponzorstvo svake nevladine organizacije), sve te službene humanitarnosti, u predstavi su podređene Kaligulinim primarnim smutnjama, hedonističkom megalomanstvu, omnibludnjama zbog kojih se mučenik sav pogubio i pati duboko, duboko. A niko da razume njegovu tugu, njegovu želju da iz nje ne izađe, da ostane sam sa svojim bolom.
Niko to multistanje ne bi bolje mogao propagirati, fizički i psihički, od Livija Badurine, prvaka Hrvatskog narodnog kazališta sa stalnim honorarom u Pandur teatru. Hazari, Tesla, Kaligula... sve to Livio je složio u svoje telo i um i delovao tako da ni sam Kaligula, u svojoj ludoj samodopadljivosti, ne bi imao protiv da se s Livijem nađe na istom tulumu. Figurozni Livio, pardon – Kaligula, s mnogo krvi u ustima, s veoma atraktivnim telesnim kotama, delovao je – ma kakvi grozan! – kao statua iz fjorentinske muzejske dinastije. David mu nije ni do kolena. I bez obzira na to što se u tradicionalno glumačkom smislu, a ni zbog vokalne nemoći izvesnih tumača, nije moglo stići baš daleko i u dubinu drame, Livijev Kaligula naknadno živne u sećanju, kao lepi, brljivi vladalac, koji od uživalačkih strasti nije mogao baš da razabere veličinu svoga greha. Srljao je i gore i dole, čas je dohvatao mesec a čas plakao na kolenima, dečačkim ili devojačkim, svejedno. Kaligulina žudnja za mesecom, metaforična i drska istovremeno, ključni je izvor Tomaževe inspiracije, unutrašnja i spoljna smernica predstave. Lunatički beskraj olujnih misli Kaligule opravdaće, i opravdava, svaki estetski izbor, upotrebu atrakcija najrazličitijeg smisla, uključujući i citate ranijeg Pandura (mislim na Sto minuta, Teslu...) pa čak i daleki omaž filmu Veliki diktator ili najslavnijim režijama u vodi Ljubiše Ristića.
No, ohrabrujući udar na površnu, bledu pozorišnu sadašnjicu (verujem kako ovde tako i šire) jeste već samo stavljanje u opticaj poetski snažnog i filozofski utešnog teksta Albera Kamija. Začudo, a to će dobro primetiti analitičar i maestro formulacije Pandurovog teatra – Darko Lukić, Kaligula je, za razliku od većine naslova istog reditelja, tekstualna predstava s referencama klasičnog teatra. „U novoj fazi Pandur više ne stvara kazalište nove, drugačije, fantazmagorične i snovite stvarnosti. Pandur sada stvara stvarnost koja je kazalište.”
U tom smislu „Gavela” je pravo mesto za nalaženje protagonista. Priključili su im se i studenti glume iz Zagreba. U podeli: Livio Badurina, Sven Medvešek, Hrvoje Klobučar. Dijana Vidušin u ulozi Cezonije... sestre, u arhajskom smislu – u ulozi pojma žene koja stoji iza nekog ko želi da ima sve, i od toga svega ne zna da razabere suštinu ili ne zna šta od mnogih važnoća da odabere.
Cezonija Dijane Vidušin, ma kako radila na utisku o svojoj snazi, energičnosti, razgraničenju poroka i morala, samo je ženstvena, brižna, glasovno nejaka, nežna sestra bratu i razumeva sve što je s njim u vezi. I svim tim što je u njenom slučaju „ne”, ona ostavlja dobar, umirujući utisak, utešno saznanje da svaki, pa i najteže prokazan čovek, ima svoju vilu zaštitnicu. U slikovnom smislu, Dijana je ukras, glamur na štiklama, upućen na čedno obnaženje u vodi, odnosno jezeru Nemorenzis. U budvanskim predstavama, jezerski artizam instaliran je u dvorištu Osnovne škole.
Rasuta kroz godine u kojima je nastajala, manje koncizna od prethodnih, ni približne psihološke i emotivne tenzije jednog Tesle, predstava Kaligula zapravo samo ima povod u istoimenom Kamijevom tekstu. Sklopljena na nekom drugom mestu, u tradicionalno savršenim produkcionim okolnostima (sjajan zvuk, svetlo, muzika, kostim Angeline Atlagić...) ona, ako se opuštenije razmišlja, može da služi isprobavanju Kamijevog teksta. I to je u redu. Dakle, sinhronizacija, odnosno završna obrada tek je moguća. A tad bi se valjda uspostavio i krvotok, pa i emotivni sistem o kojem se u predstavi samo pripoveda. Ako sve to ne zaguši lakoća zavođenja publike letnjih festivala.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.