NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

DISKURSI
Florans DIPON (Florence Dupont)
ARISTOTEL I S JEDNE I S DRUGE STRANE

 

Svim modernim tumačima Aristotelove Poetike može se prebaciti da zanemaruju istorijski i politički kontekst teksta, kao da je sasvim prirodno filozofirati o poiesis1. Aristotelovska teorija i potonji njeni čitaoci nisu neizbežni događaji, inicirani istorijskim tokovima ili evolucijom ideja: to su politički projekti koji imaju antropološke efekte. Kada grčki filozofi okrivljuju instituciju pozorišta u Atini, onda je to svakako iz političkih razloga.
Po našem mišljenju, potku aristotelovskog teksta činila je želja da se pozorište uništi kao institucija jer je ono predstavljalo identitet grada Atine, njegovo trajanje koje se obnavljalo svake godine. Atinska tragedija dobija smisao u sveukupnim muzičkim takmičenjima baš te godine, baš u tom gradu, i tako se upisuje u ritualno trajanje. To trajanje obezbeđuju gledaoci, koji su garanti poštovanja svetkovine, i pamćenje grada, što objašnjava metateatralnu dimenziju grčkih komedija i tragedija. Svaki pesnik-pevač postavlja sebe u odnosu na one koji mu prethode, podsećajući tako na pravila igre; svojim drugačijim stilom obeležava jedinstvenost sadašnjosti, a istovremeno doprinosi produbljivanju vremena grada u pogledu sukcesije i nadovezivaanja.
Namerno oduzimajući pozorištu njegov iskazni kontekst, Aristotel ga lišava njegove institucionalne snage. Aristotelovsku tragediju pravi bilo ko, za bilo koga i ona može biti igrana bilo gde i bilo kada. Zato ona nema predstavljačku snagu i ne koristi metateatralnost. U njoj nema ni igre s publikom, ni igre s kodom, ni igre s drugim pesnicima. Estetika aristotelovskog pozorišta je rezultat političkog projekta, projekta makedonskih kraljeva da se uništi sloboda gradova. Ta grčka sloboda, to jest autonomija svakog grada, nije bila samo politička već je imala uporište u svim kolektivnim institucijama; svaki grad imao je svoje političko uređenje, svoje zakone, svoj jezik, svoj lokalni panteon, svoje bogove i nazive po njima, svoj kalendar, svoje pismo i svoje kulturne običaje – a sve to je gradu davalo identitet, i tako mu jamčilo slobodu.
Ono što je donela Poetika, bila je ratna mašina uperena protiv identiteta i funkcije pozorišta u Atini, uspostavljajući jedno literarno pozorište, elitističko, profano, suvo i usamljeno, bez tela i muzike, pozorište za čitaoca. Predviđene kategorije za gradnju ovog sistema imale su, dakle, isključivo ideološku osnovu. One ne upućuju na original-no ili istorijsko pozorište. One ništa ne kazuju o atinskom pozorištu. One čak nemaju ni svrhu da postanu univerzalne i suštinske, kako bi odredile prirodu pozorišta. Naprotiv, njihov efekat je da izobliče i potčine celo pozorište, ne zapadno i/ili ne dramsko.
Zahvaljujući čudnom istorijskom sudaru, Aristotelova Poetika susrela se s „liberalnom kulturom” savremenog Zapada. Izvrsni savremeni tumači dive se tome što je Aristotel pronašao dramsku poeziju i, posebno, „dramsko književno delo”, razdvajajući tekst od predstave – drugim rečima što je on prvi predstavu potčinio tekstu a gledaoce zamenio osamljenim čitaocem. Da li je Aristotel bio ispred svoga vremena? Druga strana njegovog političkog projekta – prva je, dakle, pokoriti Atinu koja bi izgubila svoj kulturni identitet – trebalo je da intelektualizuje celokupnu grčku kulturu, kako bi se mogla izvesti u ceo svet, to jest na teritorije koje je Aleksandar osvojio, projekat koji su nastavili članovi Aleksandrijskog muzeja. U stvari, oduzimanje pozorištu te posebnosti koja je bila njegov razlog postojanja, njegov atinski dionizijski ritual – otvaralo je mogućnst da atinski kontekst više ne bude neophodan u izvođenju tragedije, i povrh svega, da publika više ne bude saučesnik ritualne predstave.
Aristotel je objektivizovao pozorišni tekst kako bi sasekao njegove atinske korene; ali lišavajući atinsko pozorište ritualnog i religijskog značenja, i identitetske funkcije, čineći od njega helenistički spomenik, on je tragediji „oduzeo čar” i pripremio modernu laicističku dramu, bez ritualnosti i postepeno lišenu svake kodifikacije; oduzimajući tragediji ritualni kontekst koji joj je davao značenje, otvorio je put hermeneutici i beskrajnom istraživanju smisla. Od aristotelovske tragedije, na ovaj ili onaj način, modernost će zadržati i preuzimati sledeće osobine, primenjujući ih na svaki pozorišni komad:
– Tragedija se identifikuje po svom mythosu, po naraciji građenoj na akciji, ne ostavljajući mesta ni spektakularnosti, ni teatralnosti, ni metateatralnosti. Mythos će postati „drama” ili „priča”.
– Tragedija se drži u potpunosti na svome tekstu koji je samodovoljan, iako zadovoljstvu mogu doprineti dodaci poput muzike ili predstave. Njoj nisu potrebni ni glumci ni gledaoci, dovoljan joj je jedan čitalac; tome sledstveno, rukopis tragedije ne uzima u obzir ni publiku, ni glumca, ni uslove prikazivanja. Na njima je da se prilagode. Komad je stariji od predstave. Najbolji mogući odnos prema pozorištu je, dakle, pozicija čitaoca, bilo da je pred njim knjiga ili scena. I to će omogućiti, s jedne strane, hermeneutičnost pozorišnih tekstova; s druge strane, nastanak režije kao čitanje komada i scenski rukopis.
Pošto je zadovoljstvo pozorišnom predstavom po sebi isključeno, zadovoljstvo iz tragedije je kognitivnog karaktera; predstava je pravljenje apstrakcije od realnog, uz dobijanje pravog oblika stvari i, posebno kada je reč o pozorištu, aktivnosti ljudi. Umesto da bude sredstvo, kao kod Aristotela, ta kognitivna funkcija postaće pozorištu cilj i biće u korenu njegovog filozofskog i političkog odstupanja.

S francuskog prevela Katarina Ćirić-Petrović

Florence Dupont je profesor latinskog na Univerzitetu Pariz 7, direktorka programa na Međunarodnom filozofskom koledžu i autorka nekoliko knjiga, među kojima su: L‘Erotisme masculin dans la Rome antique (Belin, 2007); L’Insignifiance tragique (Le Promeneur, 2001); L’Orateur sqns visage. Essai sur l’acteur romain et son masque (College international de philosophie, PUF, 2000); L’Invention de la littérature: de l’ivresse grecque au texte latin (La Décoverte poche, 1988); Homere et Dallas. Introduction a une critique anthropologique (Hachette, 1991; rééd. Kimé, 2005).
Tekst koji objavljujemo je iz njene knjige Aristote ou le vampire du théâtre occidental.

1 Sophie Klimis, „Le lyrique dans la tragédie grecque: chants d`une pensée aparétique”, Dokumenta s kolokvijuma „Chants et Ecritures lyriques”, Univerzitet u Lozani, 9–10. jun 2006.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.