NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

TEATRALIJE
Jovan ĆIRILOV
PUTUJEM, MISLIM, OSEĆAM
Jagoš u Švedskoj, u Solunu više umetnika nego umetnosti...

 

Stokholm, 26. mart 2008.
Kungliga dramatiska teatern zvao je Nikitu, Anju i mene na premijeru Hamleta, u režiji sadašnjeg direktora Stafana Valdemara Holma. Nikita je odustao od puta. Anja je bila na premijeri. A ja sam izabrao dane kad u Dramatenu, kako se kolokvijalno zove Kraljevsko dramsko pozorište, mogu da vidim i Hamleta i Tri krune, gdeje jedna kruna u Jagoševoj režiji. Do Beograda je stigla vest da je Jagošev drugi deo trilogije: Kristina, najbolji. To me raduje i želeo sam u to i lično da se uverim ili, lepše rečeno – uživam, što mi se sve ređe dešava u pozorištu.
Iste večeri gledam Stafanovog Hamleta. Igra ga Jonas Malmsje, prvak Dramatena. Videli smo ga na gostovanju u Narodnom pozorištu u Strindbergovoj izuzetnoj predstavi Igra vatre, takođe u Stafanovoj režiji. Formula je – izuzetna ličnost među neizuzetnim savremenicima. Vreme – dosadne godine prošlog veka. Istinski majstor scenografije i kostima, Stafanova suruga Bente Like Meler, izabrala je enterijer hola na Bledu, jedne od mnogobrojnih Titovih rezidencija. Sve je na dvoru trulo: od Šekspirove Danske do današnjih centara moći. Hamletu ništa ne ostaje nego da pomahnita i pobije pola podele, kako je to cinično primetio T. S. Eliot, dakle, više nego najveći Šekspirovi zločinci kakvi su Makbet ili Ričard Treći.
Pitam Vesnu Stanišić, koja će biti moj anđeo čuvar tokom boravka u Stokholmu, zašto je za plakat s likom tog neobičnog mladog glumca izabran fotos na kom je on tako banalan. Reče da je namerno fotografisan tako da sugeriše praznoglavog macana iz stokholmskog centra, gde je i Dramaten. Tada je iznenađenje još veće za onoga ko dođe na predstavu.

Stokholm, 27. mart 2008.
Unga Klara, Edvard Drugi u režiji Suzan Ostan. Šekspirov vršnjak Kristofer Marlou (1564–1593) napisao je sve četiri tragedije pre nego što je u 29. godini ubijen u jednoj kafanskoj kavzi. One su, osim Ričarda Trećeg, bolje nego što je njegov vršnjak Šekspir do tada napisao (Henrih VI, Tit Andronik, Komedija zabune, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone). Možemo samo pretpostaviti da bi Marlou bio veći pisac od Šekspira da je doživeo njegove godine. S renesansnom otvorenošću, Marlou je prikazao dramu čoveka koji je otvoreno privilegovao svoje miljenike i koji je u krvavoj borbi za vlast izgubio i svoje štićenike i vlast. Suzan Osten jedna je od najzanimljivijih rediteljki, legenda švedskog tragalačkog pozorišta, neobične mašte i originalnih istraživanja u teatru  uz pomoć nauke, što je posebno retko u svetskim razmerama. Ona je Edvarda Drugog izrežirala u svom neobičnom prostoru Unga Klara, što znači Male Klare. Sedimo kao da smo sa svih strana okruženi istorijom. Mi, gledaoci, u sredini smo, vrtimo se na rotaciji, a po periferiji igra se Edvardova sudbina. U nekoj pećini, rupčagi u njenom prostoru, vrteći se, nailazimo na jezero sa zelenilom na drugoj obali, odakle se s vremena na vreme pojavljuju ličnosti u Edvardovog života. Suzana kao da je opsednuta vodom. Pre nekoliko decenija gledao sam jednu, tada već zaboravljenu, američku porodičnu dramu u njenoj režiji. Gde li ju je samo iskopala! Na sceni je bio običan građanski dekor, jedino neobično bila je ta apsurdna voda umesto poda, koja je početnom realizmu davala neobični obrt.
Planirao sam put u Stokholm tako da porazgovaram sa Suzan Osten o gostovanju Unga Klare s njenom predstavom Bejbi drame na 42. Bitefu, sad u septembru. S njom mogu da se vidim tek pred sam let za Beograd, u subotu 30. marta. Pre toga je na putu.

28. mart 2008.
Čekam Vesnu da se sretnemo s novoimenovanim ambasadorom Švedske u Beogradu Kristerom Bringeusom. Kaže mi da je čovek veoma neformalan. Uvek bez kravate. Kad, gle, došao je na sastanak sa mnom uparađen po propisu, s loše vezanom kravatom. Pričam o ideji da dođu dve predstave iz Švedske na 42. Bitef. Učiniće sve da švedska strana pripomogne.
Srećem se i s menadžerom Dramatena. Pošto je stariji gospodin, pitam kako je radio  Bergman. Svašta sam saznao. Recimo, da je na prvu probu pozivao sve do biletara, kako bi celo pozorište znalo šta se i zašto radi. Glumca je znao da grdi kad mu probe nisu išle, a onda ga je narednog dana tešio i objašnjavao mu šta treba da radi. Dekor je tražio rano. Zato je posle svake probe imao sastanak s tehnikom i administracijom. Predstava je uvek bila gotova bar dve nedelje pred premijeru, kojoj nije nikad prisustvovao, već je odlazio na svoje ostrvo.   
Ovde u Stokholmu sunce pripeklo, a kod nas prohladno. Ispred zgrade stogodišnjaka Dramatena skulptura punačke žene obučena apa-drapa. Svaki drugi prolaznik dodiruje joj stomak. Pitam Vesnu u čemu je stvar. Reče da je to švedska Marija Crnobori, pokojna tragetkinja Margareta Kruk. Njena skulptura ispunjena je toplom vodom. Na tom toplom  stomaku često se greju stokholmski beskućnici.  
To još nisam doživeo! Beznačajna, čak loša predstava u reprezentativnom Kungliga dramatiska teaternu – Ženeove Sluškinje. Srećom u sjajnom dekoru, tako da sam, kad mi je bivalo mnogo strašno tokom prestave, ipak imao u čemu da uživam.
Kako sam Žene kaže, njegov komad je tragedija Enona (Enona se zove služavka u Rasinovoj Fedri). Dakle, tragedija skrajnutih služavki kraj Fedre koja ima apriorno pravo na svoju elitnu tragičnu sudbinu. Naravno da Enone zbog toga pate. Rediteljka Keti Mičel zamislila je da glumice tokom pola predstave budu usplahirene. Ne znam šta je time htela da kaže. Možda tek da se razlikuje od dosadašnjih reditelja. Oni su dosad, onako makar ženeovski, trovanja prikazivali kao mračni ritual, koji ima donekle i psihološko opravdanje. Znate: kompleksi itd. Usplahirenost nije ni ritual ni psihološko stanje prikladno u pozorištu. U mom pozorišnom iskustvu Sluškinje imaju izuzetno mesto. Poslednji susret s mojim, tada već višegodišnjim upravnikom Milanom  Dedincem, bio je ujedno i jedini koji se završio njegovom ispovešću. Bilo je to, sećam se, u šetnji obalom jedne od beogradskih reka, pred njegov odlazak u Opatiju da na Talasoterapijskoj klinici leči svoje neizlečivo nadrealističko srce. Rekao mi je da je kao upravnik JDP sve vreme zapravo samo „služio narodu”. A Sluškinje su jedino delo koje je stavio na repertoar u skladu sa svojim najintimnijim estetskim sklonostima.

9. mart 2008.
Već se čulo u Beogradu da je direkcija Dramatena pozvala Jagoša na osnovu njegove režije Gospođe ministarke, koju su Švedi videli u Stokholmu na svojoj najstarijoj sceni. Svidela im se i ova naša klasična komedija i Jagoševa režija. Govorili su da je to sjajan narod kad tako otvoreno govori o svojim slabostima. Prilikom dogovora o režiji,  preporučili su mu da se ne odriče sebe, znači da i ne pokušava da, kao reditelj, „glumi” ono što nije, Šveđanina, već da Strindbergovu Kristinu režira kao što režira u Beogradu. Zaista je dalekovido osećati da reditelj, koji je tako sjajno napravio komediju tamo negde s juga Evrope, ima dara i za sasvim drugi žanr – istorijsku dramu s dalekog severa.
Na predstavu Tri krune u Dramatenu odlazim s uzbuđenjem. Drago mi je da u jednom od tri najstarija teatra u Evropi vidim kako je naš Jagoš uspeo da napravi odličnu predstavu, koju je ovo pozorište staro 220 sezona stavilo na repertoar u čast stogodišnjice „nove” zgrade u secesionističkom stilu Fredrika Liljekvista. Istorijske drame su iz doba njegove zrelosti, kad je verovao da svetom vlada Moć, koja kažnjava neumitno po pravdi, pred veliko finale s fantazmagoričnom Igrom snova, koja će biti prethodnica ekpresionizma u svetu.  
Na predstavi sam s Vesnom. Ona je po porudžbini Dramatena napravila adaptaciju tri celovečernje istorijske drame, koje se danas retko izvode. Radila je oko dve godine na tom projektu. Iz nje prosto bujaju podaci o Strindbergu. Ona ne samo da mi olakšava snalaženje po Stokholmu, da neprestance ne buljim u plan grada, već me vodi na odredište i uz to priča zanimljive priče o Jagoševom radu na predstavi, o njegovom asketskom životu u Stokholmu i o muci gde da nađe mesto da puši u ovom gradu prognanih pušača. Ali mi je, iako toga nije svesna, održala lekciju da ne treba brzo zaključivati o bilo kojoj sredini na osnovu prvih utisaka. Tako mi kaže da je Stokholm veoma levo orijentisana sredina, u kojoj se s prezrenjem gleda čak i na nekog ko svaki čas uskače u taksi, kao na osobu koja se prepušta luksuzu. Imao sam oduvek utisak da u Švedskoj vlast ulaže mnogo u kulturu. Kaže da to uopšte nije tačno. Mislio sam da Švedska ima bar deset internacionalnih festivala raznih profila, bar koliko mi. Ne, Stokholm zasada nema nijedan. Stafan je uspeo tek posle Bergmanove smrti da osnuje pozorišni festival u Stokholmu. A Šveđani imaju pozorišni festival blizu polarnog kruga, na krajnjem severu Švedske. Bergmana su počeli da cene tek posle smrti. To mi čak zvuči najneverovatnije!
Kad je o Bergmanu reč, setio sam se njegove prve Ledi Makbet u karijeri, negde u unutrašnjosti, mislim u Malmeu. To je Ingrid Luterkvist, koja je studirala pozorišnu akademiju s Gretom Garbo. Dolazila je do pre desetak godina na Bitef, malo, rumeno stvorenje. Krila je godine. Ali kad sam jednom spomenuo moju, tada još živu majku i rekao da je rođena 1910, otelo joj se da je i ona tad rođena. Sad bi joj, znači, bilo 98 godina. Našao sam u svom starom iskrzanom inostranom imeniku njen kućni broj telefona i, znajući da Šveđani dugo žive, pozvao sam je. Prepoznao sam njen starački glas. Pitala je nekoliko puta ko je to zove. A onda je shvatila da sam to ja i bilo joj je milo što sam u njenom gradu. Ona je jedina osoba koju poznajem a koja bi mogla da mi bude majka. Poslednja koja je to mogla, bila je još starija Nevenka Urbanova, koja je umrla u 99. godini, krijući ih do poslednjeg dana.
Na predstavi Tri krune (Vesnin naslov) o tri švedska kralja kako ih je video Strindberg, o Gustavu Vasi, kraljici Kristini i Gustavu Trećem, potvrdio sam ono što smo već čuli: da je Jagošev srednji deo – najbolji. Poenta za mene je da su i druga dva dela veoma dobra. Njegov je nekako najduhovitije sazdan. Rediteljka prvog dela Marija Oberg napravila je gotovo klasičnu istorijsku dramu od dela koje se smatra najboljim među Strindbergovim istorijskim dramama. A Osa Kalmer, mlada rediteljka trećeg dela, prebacila je radnju s kraja XIX u početak XXI veka, danas i tamo. Namerna ružnoća kostima, a u njima moralne rugobe oko tog nedovoljno snažnog kralja. Život bez velikog smisla, bez ideala, osim vlasti, ako se to može nazvati idealom.
Prisećam se šta je Krleža kompleksno pisao o Strindbergu, nesumnjivo impresioniran njime. Uočava mnogo više nego neki drugi poznavaoci ovog Skandinavca, koji ga čak decenijama proučavaju. On smatra da je, iako protestant, uvek bio obuzet nekom vrstom katoličkog osećaja krivice i, mada mistik i dekadent, neko ko je krajem života bio žestoko opredeljen za Drugu internacionalu i socijaldemokratiju, te je radnička mladež demonstrirala njemu u čast dok je ležao na samrtnom odru, dok je u ruci ipak držao Novi zavet.
Jagoševa predstava Kristine, koja je na premijeri za Strindbergova života, negde 1907,  propala, veoma je vizuelna. Delom neverbalna. Ne mogu sad do detalja da opisujem predstavu. Obećavaju da će taj deo dovesti u Beograd u Narodno, s kojim su u zvaničnom prijateljstvu.
U svakom slučaju, Jagošev drugi dolazak u Stokholm imao je puno smisla. Ozbiljno je radio, a dobro ih je na probama zabavljao, igrajući sve uloge. Ne, nije to foršpilovanje, već su to njegove indikacije.

10. mart 2008.
Susret sa Suzan. Došla je sa svojom operativnom, iako je na porodiljskom, na dogovor za Bejbi dramu na 42. Bitefu. Najzad ima izgleda da dođe na Bitef ta značajna ličnost švedskog pozorišnog pejzaža. Kao gost već je bila. Ovaj put s predstavom za 40 beba-gledalaca od šest do dvanaest meseci. Godinama su studirali bebe i njihovu percepciju pozorišnog čina. Obnavljaju predstavu za Bitef. Ona se upravo vratila iz Pariza, gde je s jednom psihoanalitičarkom komentarisala Bejbi dramu. Piše na ceduljici koju šalje Borki Pavićević: „Ona nikada nije verovala da će bebe moći tako da reaguju. To ti je i umetnost i apstraktni prilaz temi.”

Solun, 10. april 2008.
Ne znam koji je smisao na istom mestu sakupiti toliko pozorišnih ljudi, znanih i neznanih, bez dovoljno značajnih pozorišnih događaja. Od 10. do 13. aprila, na svečanom dodeljivanju XII evropske pozorišne nagrade, bilo je više značajnih umetnika nego umetnosti. Od nagrađenih, Patris Šero, Štefan Kegi, Kšištof Varlikovski, a od ranije nagrađenih Oskaras Koršunovas i Alvis Hermanis, najpoznatiji iz sveta kritike i teatrologije Hans-Tis Leman, Žorž Banu, Franko Kvadri, Manfred Bajlharc, Marina Davidova, Roman Dolžanski, Ijan Herbert, Zenep Oral, od reditelja Ričard Šekner i Stafan Valdemar Holm, direktori poznatih festivala ili selektori Fri Lejsen, Ortens Aržambol, Žoakim Benite, Brigit Firle, Đorđo Ursini Uršič i tri stotine drugih pozorišnika.
Tako nas je mnogo da organizatorima manifestacije uopšte nije važno da li ćemo svi videti dva nesumnjivo najznačajnija pozorišna događaja ovog susreta, predstave nagrađenih – Mnemopark Rimini protokola i Očišćene Kšištofa Varlikovskog. Nekoliko nas, među njima i ja, dobili smo od Unije avio-karte s kasnim sletanjem, tako da uopšte nismo stigli na Mnemopark. Sekiram se, jer mi je Medenica rekao kad je Kegi bio sa svojim projektom Kargo Sofija–Beograd na 40. Bitefu 2006, da je bolja predstava  Mnemopark. Želeo sam da proverim tu konstataciju. Potajno sam se nadao da nije bolja. Raspitivao sam se kod onih koji su uspeli da vide predstavu. Odgovori su išli od Medeničinog, koji je sad već drugi put gledao predstavu, da je „genijalna!”, preko „veoma dobra” do „ništa naročito”.

Solun, 11. april 2008.
Susret s Kšištofom Varlikovskim. Kad je pre nekoliko sezona bio na Bitefu s Očišćenima, imao sam utisak da je veoma mlad. Sad, s ragbi kapom i dužom kosom, izgleda mnogo stariji zato što želi. Jedan izrazito mladi kritičar postavlja neko pitanje, uza sve ograde, o homoerotskom karakteru svih njegovih predstava. Javljam za reč i kažem da, iako predstave Varlikovskog gotovo redovno imaju homoerotski senzibilitet,  u ovoj predstavi, iako je direktno komad o gej-populaciji u SAD Anđeli u Americi  Tonija Kušnera, Varlikovski prevazilazi usku temu i režira komad o antropološkom strahu pred smrću. Kao zaista sjajna, rekoh da bi bilo važno da predstava dođe u Beograd, na Bitef i na Pozorišni festival u Zagreb, naredne godine, pošto nisu mogli ove, uprkos Bobanovom i mom pozivu.
Posle konferencije prilazim Varlikovskom da još jednom potvrdim svoje interesovanje za njegovu predstavu na Bitefu, ali on me svojom reakcijom prosto poliva hladnom vodom: „Ja s tim nikakve nemam veze. To radi naša organizatorka. Zove se tako i tako...” Takav odgovor još nikada nisam dobio od nekog reditelja za čiju sam predstavu pokazao zanimanje. Svaki reditelj ispoljavao je makar najmanje formalno zanimanje da mu predstava dođe na Bitef.
Oko podne, snimak Šeroove režije opere Dom mrtvih Janačeka, po Dostojevskom. Vrlo neduhovito i bez ikakve kreacije. I pored moje samodiscipline da izdržim u pozorištu i najgore, izlazim s projekcije. Uostalom to i nije pozorište!
Posle toga sledi simpozijum o Patrisu Šerou, ovogodišnjem dobitniku velike premije Evropske pozorišne unije. Neki zameraju što je nagrada otišla u ruke nekoga ko odavno  ništa nije režirao u pozorištu od sjajne Fedre, koju sam video samo na snimku. To je tako dobro da moja dosetka: „ko je video video ništa nije video”, u ovom slučaju ne važi. Šero se bio najzad odlučio da se pozabavi Rasinom koji mu se dotad činio suviše artificijelnim. Odlučio je da ga režira tek kada bude imao ideju kako. I zaista je uspeo da, s jedne strane, sačuva stih, a s druge da približi likove našem vremenu, čak i kostimski. Nažalost, predstava je bila kratkog veka i nije učestvovala ni na jednom festivalu, a to znači ni na Bitefu.
Žorž Banu odlično vodi takve susrete. On svakoj činjenici koju pomene daje neki dublji smisao vezan za suštinu pozorišnog fenomena. Ostali voditelji nekako su proizvoljni i kad su konkretni i kad su apstraktni.
Popodne nemoguće „osavremenjavanje” Euripidovih Bahantkinja. Posle onog istorijskog Dionisa 69 pre četiri decenije, solunska folklorna varijanta. Bahantkinje su prikazane kao oni naši komadi u XIX veku s pucanjem i pevanjem, i to loše. Nadam se da Ričard Šekner, takođe tu u Solunu, nije dopao ove predstave. Nisam stigao da ga pitam da li je doživeo tu nesreću. Čak su se i lokalne solunske novine grozile nad ovim „grčkim” doprinosom danima vrhunskog svetskog teatra u njihovom gradu.
Posle ove predstave, još veća sramota koja se desila Evropskoj uniji u Solunu je učešće Beloruskog slobodnog pozorišta iz Minska. Veoma prestižni i sjajni dramski pisci u svetskim razmerama: Vaclav Havel, Harold Pinter i Tom Stopard, predložili su da to pozorište dobije priznanje čije ime je teško prevesti na naš jezik, a to je tzv. Special Mention, recimo Posebno priznanje. Godine 2004, kada je Bitef dobio Specijalnu nagradu (koju su pre toga dobili još samo Vaclav Havel i Melina Merkuri), Ibrahim Spasić dobio je Specijalno priznanje za ulogu u očekivanju pozorišta u doba blokade Sarajeva.
Ova izrazito politička nagrada desila se, „ni krivim ni dužnim”, umetnicima koji su tokom dva dana prikazali krajnje skromne političke skečeve, osim možda Pinterovih  novih političkih jednočinki koje su takođe sveli na niži, skoro skečerski nivo. Starinska gluma, kakvu sam zatekao 1956. u Sovjetskom Savezu, kad sam prvi put bio u Rusiji. Belorusi su igrali kako se nekada glumilo u SSSR-u, sada samo s antikomunističkim predznakom. Motiv slavnih pisaca je da su oni teatar koji se, uz najveće žrtvovanje, po podrumima Minska ilegalno bave pozorištem kao sredstvom protiv Lukašenkove retrogradne diktature.
Mislim da niko od naše srpske kolonije u Solunu sebe nije izložio ovom pogrešnom potezu Unije.
Kada sedimo na terasi Vasiliko teatra, osećamo se kao na terasi SNP. Valjda zato najviše pričamo o onom što nas najviše zanima – predstojećim izborima. Glavnu reč vodi Gorčin, a mi ostali: Darinka, Ksenija, Saša, Mlađa... ponekad dodamo nešto zabrinuto.

Solun, 12. april 2008.
Rano pre podne, projekcija filma Vrt zemaljskih uživanja, sjajni dokumentarac o umetnosti Saše Valc. Ona nije među nama. Nema ni njene predstave, kako je uobičajeno na ovim danima posvećenim nagradama i nagrađenima. Ali ovaj film pokazuje ono bitno, a to je stalna Sašina tendencija da samu sebe prevazilazi, da se ne zaustavlja na onom što je jednom pronašla. Svedočanstva njenih igrača i poznavalaca u filmu pokazuju do koje mere se ona ispovedno bavi umetnošću. Najpre u Telima (Bitef....) ispitivanje igrom čovekovog tela bez seksualnosti, zatim predstavi S u kojoj se igrom ispituje čovekova seksualnost; zatim sledi, posle za nju veoma važne majčine smrti, ispitivanje teme smrti  igrom. Finale filma dešava se u nekom postindustrijskom prostoru bivše fabrike za ispumpavanje vode. Saša je taj prostor dobila od grada Berlina i pretvorila ga u prostor  svoje buduće umetnosti. Njen muž Johen daje mi DVD kad je video koliko me je film impresionirao. Reče mi da Saša nije došla u Solun jer više ne putuje avionom, a i inače je indisponirana. Direkcija Unije ukida novčani iznos nagrade ako nagrađeni ne dođe da primi nagradu. Ja to razumem, ali nekako mi nije otmeno. Nobelova nagrada ne postupa tako... 
Sledi krajnje zanimljiva prezentacija Rimini protokola. Stvaraoci ovog, uslovno rečeno dokumentarističkog, teatra opisali su nam svoje krajnje neobične projekte, pored Mnemoparka s konstruktorima malih vozova, na primer predstavu koja se odigrava putem telefona, zatim namerno do bola smarajući prikaz prvog toma Marksovog Kapitala uz analizu njegovih najrazličitijih izdanja, čak i onog s faksimilima jedva čitljivog Marksovog rukopisa, izdatog u šest tomova, što, kako rekoše, deluje kao dečja abrakadabra, pa sve do sudbine žene koja ima presađeno srce. Hajdi Metler-Grab, „dama sa srcem” tu je sa nama, na prezentaciji, zdrava, čila i vesela. Zaista je dubok jaz, kao između neba i zemlje, između beloruskog umetnošću siromašnog propagandnog, direktnog, političkog teatra i vrcavih, inovativnih i ludih ideja Rimini protokola.
Kegi mi reče da Mnemopark više neće postojati do 43. Bitefa 09, ali da bi mogli doći s novom predstavom o učenicima elitne švajcarske škole bogatih roditelja. Zvuči zanimljivo, naročito kad je u rukama Rimini protokola. 
Kao i obično, Anatolij Vasiljev nije došao da promoviše knjigu koju je Unija izdala o Streleru, velikom reditelju i osnivaču Unije evropskih teatara, inicijatoru da upravo on, kao prvi Rus, dobije nagradu. To ne umanjuje njegovu veličinu. Posle predstave Onjeginov put, u njegovom centru koji mu je grad Moskva oduzeo zbog suviše male aktivnosti, smatram da je on genijalan možda kao Vilson ili Grotovski. Njegova ubedljiva dekonstrukcija Puškinovog stiha je, ne preterujem, epohalna za Ruse, a oni toga nisu dovoljno svesni. Šteta što svojom anarhičnom slobodom nije u stanju da se uklopi u svet praktičnih festivala, simpozijuma i nagradnih svečanosti, što je umeo Grotovski i ume  Vilson. Šteta!
Predveče nas Patris Šero, sa svojom fantastičnom Fedrom – Dominik Blan, muči omiljenim francuskim „žanrom”: čitanjem pripovedačkog dela Bol. Srećom, odličan tekst Margerit Diras (to s na kraju njenog prezimena izgovara se; lično sam pitao gospođu kako se izgovara njeno ime, i to u liftu u kom smo se zajedno zaglavili negde u Poljskoj, u nekom hotelu) o spasavanju  preživelog logoraša iz konclogora.
Uveče nas opet muče Belorusi svojim monodramama, koje su za mene ubistvene i kad su dobre. Izuzetak je Gebels, koji, kao čudo od čoveka i umetnika, prevazilazi to antipozorišno čudo u pozorištu svojim predstavama jednog glumca (Eraritjaritjaka, Bitef 06) ili nijednog (Štifterove stvari, budući Bitef 08).

Solun, 13. maj 2008.
Susret s Beloruskim slobodnim teatrom. Imaju uglednog voditelja Majkla Bilingtona, pozorišnog kritičara londonskog „Gardijana”. Koliko god bila strasna priča o njihovom značaju kao protestnog pozorišta protiv poslednje diktature u Evropi, nas koji smo sve to prošli ne mogu da ubede da je reč o umetnosti političkog pozorišta, što je mogućno, čak obavezno, da bi bilo zaista značajno.
Javljam se prvi za reč i, uz izvinjenje što govorim o svojoj zemlji, kažem da smo se mi borili za slobodu u doba Tita posredstvom Beketa, a za vreme Miloševića posredstvom Biljane Srbljanović. Skrenuo sam pažnju na Pinterovu nedoslednost: branio je Miloševića, a sad je protiv Lukašenka, beloruskog Miloševića. Bio sam dosta pakostan kad sam u produžetku kolege iz Minska upitao: kad su već toliko ugroženi, otkud im pasoš od vlasti da dođu na Zapad? Bilington je rekao da, iako ne smatra sebe Pinterovim advokatom, Pinter nikada nije branio Miloševića, već je samo pitao zašto se i drugim diktatorima nije sudilo kao njemu. A Belorusi su priznali da im je teže bilo da dobiju Šengen vizu nego pasoš od svoje vlasti.
Mnogi nisu došli na „work in progress” Hamleta litvanskog reditelja i dobitnika Nagrade za novu realnost Oskarasa Koršunovasa. Neki nisu došli misleći da će to biti nešto daleko od gotove predstave. Naprotiv, reč je o manje-više završenoj predstavi jednog krajnje zanimljivog Hamleta, s glumačkim pultovima za šminkanje koji su jedini, i to veoma promenljiv, dekor. Gotovo sve je rešeno na način kako drugi nisu rešavali Hamleta. A po mom računu, video sam ih nešto oko trideset. Posle scene s majkom sledi borba Hamleta i Laerta, okrvavljenog rvača. A pred smrt, Hamlet, koji je najpre izgovorio monolog: „Biti ili ne biti” na poznat način kolebljivca, sad ga govori kao čovek akcije pred kojim leže plodovi te akcije – mrtva telesa, blisko T. S. Eliotovom tumačenju Hamleta kao čoveka koji je pobio više ljudi nego Makbet.
Između Hamleta i svečanosti dodele, srećem Stafana koji kaže da je Dramaten izašao iz Unije kao i Frankfurtsko pozorište, jer većina nije htela da se direkcija s Elijem Malkom na čelu, izmesti negde u postojeće pozorište, bez plaćene direkcije i administracije. Od članova Unije iz JDP čujem da je Frankfurt, kad je Stafan demonstrativno izašao sa sastanka, ipak ostao u Uniji. Rekoše naši u šali: tako ti je to, čim se mi negde pojavimo, komplikacije, makar i bez naše zasluge ili krivice.
Ceremonija dodele nagrada. Voditelji večeri: Banu koji stoji, a Ijan Herbert sedi, dok direktor Unije Žak Lang govori. Vasiljev uručuje nagradu „specijalcima”. Belorusi zovu Žaka Langa, koji se bio vratio na mesto u prvom redu, i poklanjaju mu veliku zastavu Evropske unije na kojoj krupno piše: „BELORUSIJA” i ljube Langa.
Ležem zabrinut da li ću se probuditi da stignem na rani avion iz Soluna za Atinu, pa za Beograd našim Jatom. Stigao sam. Još Francuskinja nije htela da učestvujem u plaćanju taksija, a koji je uostalom bio vrlo jeftin. Izlazeći iz kola, reče da me se seća s prethodnih dodela nagrada u Taormini i da smatram da zapravo ovim časti Bitef.
Kakva li će biti budućnost Unije? Putujem, mislim i saosećam s tom Unijom toliko značajnom za svet i za nas, jer čuva dostojanstvo teatra.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.