NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Radoje ČUPIĆ
MERA ZA GLUMU

 

Šta nam je donelo ovogodišnje Sterijino pozorje, posmatrano kroz glumačku igru?
Odgovor na ovo pitanje donekle je lakše dati posle ovogodišnjeg festivala, zato što se jasnije nego ranijih godina izdvojio jedan izraz, jedan stil, jedan način igre koji uliva nadu. Ako pretpostavimo da je svrha Festivala predstavljanje i rangiranje onog što je najbolje u protekloj godini, iz toga logično sledi da se svake godine, iznova, uspostavljaju kriterijumi ispod kojih ne bi trebalo ići, a da ih je, naravno, poželjno podići i na viši stepen.
Moje zadovoljstvo kao glumačkog poslenika utoliko je veće što vidim da pomaka nabolje ima, kao što, posmatrajući i poredeći s inostranim glumcima, zapažam i zajednički imenitelj.
Dakle, zašto sam zadovoljan i zašto mogu da povučem jasnu paralelu između domaćih i stranih glumaca? (Tu, pre svega, mislim na Nemce koji su me oduvek fascinirali glumačkim umećem.)
Ono što objedinjuje sve odlično odigrane uloge na ovogodišnjem Pozorju, jeste gluma očišćena od svih viškova. Ono na čemu je moj profesor Dejan Mijač voleo da insistira: „Minimum izraza – maksimum efekta.” Kao student i mlad glumac, nisam baš u potpunosti mogao da shvatim značaj i suštinu te jednostavne „parole”, ali danas je doživljavam kao jednu od najznačajnijih. I da gluma nije mimezis, veština pukog pretvaranja i pokazivanja, već umetnost skrivanja.
Ne želeći da se bavim kritikom, jer nisam kritičar već glumac, moram da izdvojim nekoliko uloga za koje mogu reći da su u punoj meri biseri ovog zanata. Krajnjom jednostavnošću i svedenošću, bez ijednog suvišnog gesta, bez nepotrebnih glasovnih poigravanja, bez, čini se, ijednog suvišnog treptaja oka, Nebojša Glogovac (uloga Lutalice u predstavi Barbelo, ili O psima i deci) potresao nas je i naveo da poželimo da se njegov monolog nikad ne završi. Ili Miša Janketić (u ulozi Obrada Đorđevića u predstavi Tako je moralo biti) kao neki dobroćudni „kameni gost” čije ćutanje i statičnost govore više od svih reči i svakog pokreta. To je to osećanje u punom saglasju s rediteljem, partnerom i samim sobom. I, da ostanemo kod Egonovih predstava, Dušanka – Duda Stojanović i Ljuba Bandović (Sajko i Ema u predstavi Ćeif) zarobljeni u „dogvilovskom” stanu, izloženi bliskim pogledima publike kao pogledima komšiluka kroz ključaonice ili malo smaknute zavese, žive svoje živote tako autentično, da su i nas, koji smo radeći u pozorištu već demistifikovali svaku pozorišnu čaroliju, uvukli u svoj svet i dobro nas „prodrmali”.
A sad malo o Nemcima. Za razliku od uloga u predstavi 1997 (Simpatizeri/Sedam jarića/Hamlet mašina), za koje ne bih rekao da je kvalitet vredan pomena jer pripada već viđenim i davno potrošenim šablonima, bez obzira na zavidnu energiju kojom je predstava doneta na scenu, studenti glume Pozorišne akademije „Ernst Buš” iz Berlina već iskazuju ono što karakteriše dobru igru – osećaj mere, uzdržanost i iskrenost, i tako pokazuju svoj veliki potencijal (predstava Liebe 1968). Glumačka igra u predstavi Rez (Šaubine, Berlin) spada u ono što se s pravom može nazvati nemačkom školom glume. Izdvojio bih, naravno, Judit Rozmair u ulozi Suzan kao primer samokontrole, samodiscipline, samouverenosti, dakle suverenosti par exellance.
Velika posvećenost glumaca Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színháza odavno je postala konstanta, kao što je konstantan i raskošan glumački izraz Arona Balaža, ne samo u ulozi dr Frenka-N-Furtera u Rocky horror show već i u svim ulogama u kojima smo ga gledali do sada. Iz istog šinjela izlaze i glumci predstave Urbi et orbi pozorišta „Deže Kostolanji” iz Subotice, predstave koja je na tragu Šilingove Crne zemlje koju smo videli prošle godine. Marta Bereš i Andrea Erdelj, glumice snažne ekspresije, izdvajaju se širokim spektrom tačnih emocija, velikom sposobnošću brzih promena bez „psihologizacije” i zavidnim, za mlade glumce, osećajem mere.
I, za kraj, Šopalovići i Boris Isaković. Gluma „na rampi”, a bez rampe, usamljen kao asteroid, ogoljen, tu, bez ikakve pomoći. Bez čarolije svetla, bez čarolije kostima, scenografije, bez distance. In medias res. U pleksus. Direktno i jednostavno. Goveđom žilom po publici. Da upamte. To je to: bez rampe, bez viška, bez sujete i taštine, bez želje za dopadanjem, bez samodopadnosti.
Dakle, recept je vrlo jednostavan: gospodariti scenom, ne dopustiti da scena vlada tobom, ne drhtati od zime, ne grčiti se kao bedni crv, ne bežati u mrak (ili svetlo – svejedno). Jednostavno – biti... Do sledećeg Pozorja.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.