NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

KNjIGE
Marta FRAJND
PUTOVANJE KROZ LAVIRINT
Boško Milin, Lavirinti ekspresionizma. Rane drame Josipa Kulundžića,
Biblioteka „Sinteze” 2, Sterijino pozorje, Novi Sad 2008.

 

Pojava studije Boška Milina o ranim dramama Josipa Kulundžića, pod provokativnim naslovom Lavirinti ekspresionizma, ima višestruk značaj i raduje sve koji se bave istorijom srpskog i jugoslovenskog teatra, naročito onom u godinama između dva svetska rata. Ima tome više razloga od kojih bi trebalo istaći dva, najvažnija.
Ova knjiga je, pre svega, deo velikog duga koji srpska kultura ima prema piscu, kritičaru, uredniku, reditelju i pozorišnom pedagogu evropskog formata kakav je bio Josip Kulundžić. Ovaj svestrani umetnik, autor dvadesetak dramskih tekstova, ogromnog broja teorijskih rasprava o pozorištu, dramskom stvaralaštvu i umeću glume, prvi urednik časopisa Scena, reditelj velikog broja predstava na svim jugoslovenskim pozornicama, od kojih su neke predstavljale datum u istoriji jugoslovenske režije drame i opere, vaspitač mnogih glumaca koji su decenijama bili elita jugoslovenskog glumišta, bio je jedna od središnih figura jugoslovenske kulturne scene tokom čitavih pedeset godina, od prvih nastupa u književnosti i teatru početkom dvadesetih godina prošloga veka do smrti, krajem 1970. A onda su njegovo stvaralaštvo i delovanje počeli da padaju u zaborav, nedovoljno ispitani i vrednovani, uprkos povremenim pokušajima da se nešto kaže kroz sećanja njegovih đaka ili pojedinačnim ocenama, i jednog ozbiljnijeg napora da se Kulundžiću oda zasluženo priznanje organizovanjem skupa povodom stogodišnjice rođenja, u Novom Sadu, devedesetih. S tog skupa objavljeni su samo neki tekstovi, a u nemirnim vremenima pre i posle bombardovanja njegovi efekti su se izgubili. Pa ipak, zahvaljujući sugestiji Jovana Hristića da Boško Milin za magistarski rad uzme upravo drame Josipa Kulundžića, i hrabrosti Milina da savesno i prilježno obradi ovu temu uprkos nepovoljnom trenutku u kome se tog zadatka prihvatio (devedesete godine, prekid komunikacije sa Hrvatskom i nedostupnost Kulundžićeve ostavštine u Zagrebu), nastala je ova studija. Ona je dugo očekivani prvi korak u obradi doprinosa Josipa Kulundžića našem teatru, kojim se ulazi u ogromni lavirint Kulundžićevog dela, prodor koji upravlja dalja istraživanja u pravom smeru – ka otkrivanju tajni lavirinta.
S druge strane, način na koji je Milin pristupio obradi teme proširio je onaj, prilično zarastao u travu, ulaz u drugi lavirint u istoriji naše drame i pozorišta, lavirint nedovoljno istraženog i vrednovanog doprinosa ekspresionizma razvoju jugoslovenskog teatra i određivanja njegove uloge u postavljanju našeg teatra u evropske okvire. Izuzimajući istraživačke napore Radovana Vučkovića, malo ko se upućivao u taj lavirint, i pitanje ekspresionizma u srpskom teatru ostalo je najveća nepoznanica istorije prisustva ekspresionizma u našoj kulturi. Time što je analizu Kulundžićeve dramaturgije dvadesetih i tridesetih godina XX veka utemeljio na proučavanju odnosa Kulundžića pisca i teoretičara teatra prema ekspresionizmu, Milin je pronašao Arijadnin konac da ga dalje sigurno vodi kroz lavirint materije koju je istraživao.
Pošto je u poglavljima „Ekspresionizam” i „Teorijski radovi o ekspresionističkoj drami” postavio osnovu, Milin u poglavljima „Motivi kao dramska sredstva kod Kulundžića” i „Ekspresionizam i ekspresionistički motivi u Kulundžićevim ranim dramama” izvodi analizu drama prateći Kulundžićev razvoj, teorijski i praktični, do tačke u kojoj se u njemu javljaju novi tonovi. A zatim prati mene u Kulundžićevom odnosu prema Pirandelu i postepeno okretanje ka realizmu i melodrami u poglavljima „Kulundžićev pirandelizam i antipirandelizam” i „Kulundžić između realizma i melodrame”. Time daje sažetu sliku Kulundžićevog razvoja kao dramskog pisca u toku dve decenije. U toj slici mogu se lepo nazreti i obrisi opšte teatarske situacije u nas u okviru kojih se taj razvoj odvija. Studija gradi portret dramskog pisca i teoretičara koji piše za svoje vreme, za svoj pozorišni trenutak, i sve što čini teorijskim izlaganjima, polemikama i primerom – dramama, podređuje plemenitoj nameri da publici za koju stvara otkrije novo pozorište, upravo ono koje joj je potrebno. Milinov pažljivo skicirani portret Kulundžića dragocen je zato što na njemu vidimo najvažnije Kulundžićeve osobine i što nam omogućava da shvatimo zašto njegova dramska dela koja su nailazila na zvučan odjek u svom vremenu danas većim delom (izuzimajući možda Ponoć i Škorpiona) ne bi mogla da nađu svoju publiku. Dve ocene koje Milin izriče o svom autoru – da je Kulundžić čovek koji piše drame za pozorište, a ne za istoriju književnosti, i da je vrhunski tehničar drame, pokazuju da je on pronašao ugao iz koga su se najobjektivnije mogle sagledati vrednosti i slabosti Kulundžićevih komada, da je otkrio suštinu njegovog dramskog prosedea i da je analizu drama vodio dosledno i pažljivo, od ovih osnovnih premisa prema zaključku. A istovremeno je nagovestio koliko daljih traganja i vrednovanja zahteva svaka stepenica u Kulundžićevom dramskom radu. Takvim postupkom, kao i adekvatnim postavljanjem Kulundžića u njegove prirodne teorijske i vremenske okvire, Milin nam pomaže da otkrijemo pravu meru njegovih vrednosti i razloge zbog kojih o ovom sjajnom teatarskom posleniku treba ponovo pisati i iznova ga vrednovati. U tome leži zanimljivost i vrednost Milinove studije.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.