NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Živojin Milenković (1928–2008)
Miloš LAZIN
NARODNI GLUMAC

 

Da, mislim da se Žika (ne mogu ga ni sada zvati krštenim imenom jer ga je njime, koliko mi je poznato, malo ko oslovljavao a, potom, u srpskoj pozorišnoj tradiciji uvrežilo se to tepanje, prisvajanje glumaca) upravo tako osećao a znam da ga je beogradski pozorišni milje u vreme mog ulaska u pozorište takvim i smatrao: narodnim glumcem. Razlika je bila samo u tome što se Žika time ponosio a što smo mi taj kvalifikativ upotrebljavali pomalo pežorativno. Sigurno je tome doprinela Žikina estradna karijera, dugovečno radijsko Selo veselo.
„Estrada” (kako smo tada zvali glumačke „tezge”, verovatno po imenu firme koja je „vaninstitucionalne” varijetske nastupa glumaca organizovala diljem tadašnje Jugoslavije) pored televizije (u nešto manjoj meri radija), bila je jedan od vektora popularnosti glumaca, i, indirektno, popularizacije pozorišta; jer, televizijska slava privlačila je publiku da popularnog heroja vidi i „uživo” (teza je Mucijeva, iz onog vremena). Ta „vanpozorišna” slava omogućavala je glumcu da otelotvori tipski lik (poput Čaplina, u jednom drugom vremenu), u meri da je ponekad ime lika zamenjivalo glumčevo: Ljuba Moljac, Burduš, Bubuleja. Žika je svoj privatni nadimak pozajmio svom estradnom liku („Žika i Živka” u Selu veselom), odatle i rašireno uverenje da se sa njim poistovećuje. Verovatno je zato i u pozorištu Milenković doživljavan kao „Žika”, prostodušni srpski seljak, dobrodušni hedonista ali vispreni, lukavi komentator života okolo.
Estrada (kao začetak „šou-biznisa” u socijalizmu) obezbeđivala je zvezdama i izvesno blagostanje, dodatak relativno skromnim platama: „ja to za kiflu”, čini mi se da mi je rekao Žika tokom jedne od prvih kafa u očekivanja probe Sentandrejske rapsodije. Izrekao je tu rečenicu, ukoliko me sećanje ne vara, s nekakvim izvinjenjem, dodavši odmah da je „pozorište za leba” (od tada, čim čujem reči „estrada” ili „šou-biznis” odmah pomislim na – kiflu, gurmanski dodatak neophodnijem hlebu).
Te 1982. (Žika Milenković imao je tačno onoliko godina koliko ja danas) ništa nas nije povezivalo; on – „narodni” glumac, jedan od simbola popularnog pozorišta i, tada i te kako nipodaštavanog, „seljačkog” mentaliteta, ja – nadolazeći mladi reditelj, dogmatično reformističke orijentacije, zadojen bitefovskom „avangardom”, po duhu u stvari – elitista. Udružila nas je tadašnja pozorišna organizacija (traje u dobroj meri i danas). Mladi reditelji povremeno su ubacivani (ili su se „ubacivali”) u institucije kako bi razbili rutinu stalnih ansambala, pokrenuli ga na umetnički napor, u vreme kada zvanična umetnička vođstva nisu mogla (neka nisu ni htela, ili, još jednostavnije, nisu umela) da umetnički osmisle kabastu produkcijsku strukturu, a za čije se reforme nije imalo smelosti (ni ideja?).
Upao sam u Beogradsko dramsko sa svojim „švapskim” rasporedom proba i organizacijom rada koji su nedeljama unapred određivali ko i kad treba, i šta, da radi. Dočekao me je Žika svojim ništa manje preciznim planom – tezgi. Nudi mi trampu (čini mi se da sam tada to tako doživeo): otprilike, ti ispoštuj moje – a ja ću tvoje. Ukoliko me sećanje ne vara, u pitanju je bio četvrtak, i to od 12 sati (kada je kretao autobus na snimanje Sela veselog). Samo sam sekundu oklevao te prihvatio „ponudu”. Bilo je u zahtevu nečeg autoritarnog (Žika je voleo da se predstavlja kao pater familias, takvim se verovatno i osećao, mene je podsećao na očeve porodičnih zadruga iz pripovedaka Laze Lazarevića) ali i snishodljivosti, učinilo mi se (i to mi je verovatno imponovalo) i (buduće) vernosti.
Nisam se prevario. Žika je bio profesionalac prvog reda: „švapski” tačan, uvek u odelu, tamnom, bela košulja, kravata (sigurno je na probe dolazio i drugačije odeven, ali tih se „izuzetaka” danas ne sećam; jer sećanje oblikuje sliku vršeći selekciju prvotne percepcije). Moje iznenađenje bilo je još veće kada sam (vrlo brzo) shvatio da je u ogromnom (skoro trideset glumaca) ali ansamblu skeptičnom prema mojim „izvodijadama” od scenskih rešenja za Lebovićevu adaptaciju Ignjatovićeve proze (simultane scene, ples i tekst i tsl.) Žika „stao na moju stranu” (za razliku, na primer, od maltene vršnjaka mi Laze Ristovskog, koji je projekat napustio nakon prve probe). Video sam u tome novi kvalitet Žikinog profesionalizma: poštovanje „tuđih” teatarskih vjeruju (a bio sam tada ubeđen da on moje ne deli). I ne samo poštovanje, već vispreno glumačko podvrgavanje; logiku simultanog scenskog vremena Žika je kapirao i ukalkulisao u svoju igru dajući mi upravo ono što sam tražio: „narodni štih” u „modernoj” scenskoj strukturi.
Mislim da Žiki nikada nisam priznao (možda i jesam, ali se toga ne sećam) kakvu je ulogu odigrao u mom „umetničkom razvoju”. Naime, kraće vreme bio je i upravnik Beogradskog dramskog. Pokušao je da izgura „narodni repertoar” („nije prošlo”, sa setom ali i dozom pomirljivosti mi je na jednoj od „probnih” kafa priznao). Ne znam kako ni zašto sam se kao student našao na predstavi tog Žikinog repertoara… Zona Zamfirova ili Ivkova slava (i ime reditelja sam zaboravio)? Naravno da sam kulturnjački arogantno prezirao to „pevanje i pucanje”, ali ostao fasciniran „transom” sale na svirku, sočnu igru Rade Savićević i Sremčev humor. Na toj predstavi shvatio sam jedno: da u srpskom pozorištu postoji tradicija „narodnih komada”, da je se „mi” (mladi pozorištnici) odričemo, i da, ukoliko želimo da je nastavimo, i da privučemo „širu” publiku, moramo na tu kartu odigrati, na tu tradiciju se nadovezati, odnosno, kako se tada govorilo, „modernizovati” je, uključiti u „savremene pozorišne tokove”. Ta fascinacija sigurno je bila polazište za moju, verovatno najznačajniju predstavu, mostarsku Majčinu sultaniju (1981).
Žika Milenković sebe je doživljavao (i bio!) nastavljač te tradicije „narodne glume”, bez koje srpskog pozorišta, ma šta mislili, nema, kojom se izgradio specifičan stil igre, koja je uslovila i srpsku režiju i srpsku dramu, tačnije komediju (Radmilovićev Ibi, da ne govorimo o Radovanu, samo su savremenija varijanta te tradicije, u koju se upisivao i Nušić a upisuje se i Duško Kovačević). Žika samo nije našao, ni naišao, na reditelja koji bi njegovu vernost toj tradiciji, do kraja, „osavremenio”. On joj je ostao nepokolebljivo i pošteno veran.
A posedovao je sve za glumca „starog kova” (u najboljem značenju te reči!): i „stas i glas”, odličnu dikciju (koja je na sceni potisnula njegov niški govor) i ljubav, odanost i razumevanje jednog mentaliteta (a srpsko pozorište se mentalitetima i naravima večno igralo i, čini mi se, i danas igra). Uz to, na sceni je bio duhovit, s retkom brzinom igre za svoj „gabarit”. Sve to Žiki je davalo scensku autentičnost (možda najvažnije u glumi)… ostao je (da upotrebim Mucijevu kvalifikaciju takve „sorte”) – „zemljani glumac”.       
Radili smo zajedno još jednom, samo pet godina kasnije: bez oklevanja sam ga pozvao da igra – opet „srpskog seljaka” (reditelji ne beže od klišea kada misle da im „ulaze u koncepciju”), u Srbiji uzvodno Jelice Zupanc. Ali tada, na kafi pred prvu probu, ja sam Žiki prvi zatražio da dâ svoj „plan” (opet četvrtak?). Bio je u predstavi odličan… dirljiv, iskren, naizmenično sagledavajući i igrajući lik! Predstava, odnosno ja, mnogo slabiji! Nažalost. Jer, tom režijom (o neophodnosti koegzistencije i tolerancije različitih kultura) opraštao sam se od Beograda (porodica mi je već bila u Parizu; ni na prvoj reprizi nisam bio; u Francusku su mi samo naknadno stizali glasovi da Ljilja Lašić koristi predstavu za svoje nacionalističke, radikalske parade, protiv čijih premisa sam se, i tokom proba, i uz Žikinu pomoć, svim silama borio).
Tek sam pišući ovaj tekst shvatio da sam se u obe svoje režije (u kojima je igrao Žika) ja – opraštao… Sentandrejskom rapsodijom od svog oca, koji mi je i „naručio” da izrežiram „štogod o Vojvodini”, da bi na samom početku projekta počeo da umire (i umro je, usred proba).
Pariz, 19. april 2008.

Poznati pozorišni, filmski i televizijski glumac Živojin – Žika Milenković umro je u utorak, 18. marta, u 81. godini. Široj publici Milenković je ostao u sećanju po ulogama u domaćim serijama, pre svih kao deda Trajko Gavrilović u Porodičnom blagu i, naravno, kao Tijoslav Marjanović Garac u Srećnim ljudima.
Žika Milenković rođen je 28. januara 1927. u Nišu, gde je i počeo pozorišnu karijeru, koju je nastavio u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je igrao sve do penzionisanja. Milenković je igrao u više od 150 pozorišnih predstava, u oko 30 filmova i u više od 300 televizijskih emisija. Pamte se njegove uloge u serijama U crnom snegu, Levaci, Diplomci, Povratak otpisanih, Više od igre, Salaš u Malom ritu, Pozorište u kući, Ljubav na seoski način, Vruć vetar, Hotel sa 7 zvezdica, Otvorena vrata, Složna braća, Policajac sa Petlovog brda, Balkan ekspres, Vuk Karadžić, Bolji život, Kamiondžije i mnogim drugim.
Iz filmografije: Kako je propao rokenrol (1989), Balkan ekspres 2 (1988), Tesna koža 3 (1988), Neka čudna zemlja (1988), I to će proći (1985), Varljivo leto '68 (1984), Davitelj protiv davitelja (1984), Kako sam sistematski uništen od idiota (1983), Žuta (1973), I Bog stvori kafansku pevačicu (1972) i Kad budem mrtav i beo (1967).

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.