NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Juzef Šajna (1922–2008)
 
ŠAJNA O SEBI

 

Rodio sam se 1922. u Žešovu. Tokom gimnazijskih dana isticao sam se maštom, dok sam kao učenik bio prosečan. Fascinirao me je sport, a voleo sam i da crtam. Godine 1938. doneo sam Poljskoj prvu nagradu u skokovima s odskočne daske, a na opštepoljskom takmičenju srednjih škola prvu nagradu u plivanju. Eto, to su bili moji mladalački uspesi.
Drugi svetski rat uništio mi je porodicu, dotadašnje pojmove o sreći i životu. Prerano sam postao vojnik, sa samo sedamnaest godina morao sam da snosim punu odgovornost za sebe. Sport sam zamenio ilegalnom delatnošću u Savezu oružane borbe, a ljubav prema crtanju sabotažnim akcijama. Gonjen od strane Gestapoa i uhapšen prilikom bekstva u Mađarsku, našao sam se sa svojim drugom Olekom Naganovskim pred novim svetom koji se zvao „Arbeit macht frei”.
Tu sve postaje metafizika – i nasilje, i okrutnost, i junaštvo, i posvećenost. Ne računaju se podele na rase, klase, politička uverenja, religiju. Predstavljamo arhipelag ljudsko-neljudskih psiha, jer čovek postaje samo broj. Logor je i prilika za samoubice. Pokušaj bekstva s dvojicom drugova završio se smrtnom presudom. Bunkerom bez izlaza, bez prozora, vazduha i nade. Bio je to svet 90x90 cm, u visini glave. U ćeliji je vladao potpuni mrak, nisi znao kada je dan, a kada noć – izgledalo je kao da se vreme zaustavilo. Očekivanje streljanja približuje nas krajnjim stvarima, Bogu. Spreman si na odricanja, na smrt. Međutim, sudbina odlučuje drugačije. Jedina amnestija 1943. usledila je zbog promene komandanta logora (Hes-Libehenšel) koja me je osudila ponovo na život u logoru i na doživotnu robiju u kaznenoj četi. I iz toga sam se izvukao. Da li je u pitanju proviđenje? Posle mnogo godina u Servantesu, predstavi koju sam realizovao 1976. u Pozorištu Studio napisao sam: „Skinut sam s vešala – smrt je u meni, moram da spavam s njom”. Da li je u pitanju eshatologija? Da li je prošlost ili nekakva polazna tačka? Smatram da je pamćenje ljudska stvar. Da li možeš biti pojedinac živeći u društvu  bez obaveza? Proticanje vremena, destrukcija, nisu samo pejzaž logora, već su opšta opasnost. Ne delim vreme na juče i sutra. Na prošlost se pozivam samo kao na iskustvo. Stanje gladovanja pamtim kao transformaciju ličnosti takoreći u stanje nirvane, stanje koje je odricanje od nje i osećanje nje, bez bola i straha. Godine rata i okupacije postale su moj veliki univerzitet, katkad i isprobavanje karaktera i prijateljstva među ljudima.
Prvi dani slobode delovali su mi užasno prazno, bez radosti; istovremeno, to je i vreme prestanka klečanja na kolenima. Roditelje nisam zatekao žive, kuća je bila srušena. Nikome nisam bio potreban, bio sam pun kompleksa, jedinu šansu video sam u učenju. Stideo sam se svoje grbe i nisam pominjao ono što sam doživeo.
Ali, 1947. počinjem da studiram na Likovnoj akademiji u Krakovu. Preda mnom se otvara svet mašte, fascinacije vanrealnim, u slikarstvu i u scenografiji. Želim veoma malo, a imam mnogo. „Skidam sa sebe ljušturu vremena i počinjem da živim” – kažem 1974. Danteovim rečima. Međutim, u uzimanju zaleta u novi život iznenada me zaustavlja bolest. Uprkos tome, ne prekidam studije i mnogo čitam: Niče, Tatarkjevič, Vitkaci, Tomas Man... Udubljujem se u teoriju Kleove umetnosti. Privilegije mladosti me, nažalost, mimoilaze, bližim se tridesetoj.
Fakultetsku diplomu s pohvalom dobijam 1952. i 1953. To me ohrabruje. Osnivam vlastiti dom. Počinjem samostalno da radim u pozorištu. Ne gubim vreme na socrealizam, startujem u vreme „jugovine” 1956. i na scenu uvodim apstrakciju. U prvom socijalističkom gradu na svetu, u čeličani „Nova huta”, pojavljuje se ismevani formalista. Šajinizam i ritizam su isto – kaže kritičar „Tribune ludu” (Tribina naroda). I to mi daje snagu. Pozorišni dekor pretvaram u kompoziciju prostora, a glumčevo okruženje u – svojevrsni environment. Okačene forme, strukture, njihovo kretanje, presečeni horizonti s mnoštvom tajanstvenih otvora i zavese koje obuhvataju celu salu. Broškjevičeva Imena vlasti, Eshilova Orestija, Štajnbekovi Miševi i ljudi, Sofoklova Antigona, izraženi su strukturalizmom formi, enformelom. Godine 1957. dobijam prestižnu nagradu kritike „Kulturnog pregleda” – pored Slavomira Mrožeka i Zigmunta Mićelskog – za osavremenjavanje Narodnog pozorišta „Nova huta”. Takoreći sve projekte ostvarujem u odnosu 1:1. Vraćam se 1957. i 1958. sa stipendija iz Pariza i, pored fascinacije apstraktnom umetnošću Maljeviča, Kandinskog, Braka, Pikasa, ne postajem revolucionarniji u vlastitim umetničkim traganjima. Zaobilazim strukturalizam, kao i Kregovu i Mejerholjdovu teoriju, upoznajem se s pokretom dada i bauhausom. Godine 1961. nastaje moja lestvica ka nebu koja u Mickjevičevim Zadušnicama probija horizont  (režija K. Skušanka i J. Krasovski). Prostorne forme zaustavljene u pokretu, slike nalik na tableaux objets iz ciklusa Drame koje nastaju u periodu 1957-64, karakteriše montaža raznorodnih materijala, od pocepanog platna do nagorelog  tla. Na kartonima nastaju Pozorišne varijacije nalik na tehniku kolaža, polunadrealne. Da li su to moji košmari? Da li su to likovi/figure i „pleneri mašte” za nenapisana scenska dela? Da li je to začarana magija autorskog pozorišta? Scena s njišućom lampom u Vitkacijevoj drami Ludak i kaluđerica iz 1959. (režija V. Laskovska) puna je magičnih, nadrealnih predmeta. Godine 1960. razigrani, razuzdani konji jahača apokalipse simultano dopunjuju scenu sa džigitom u Radosti zbog povraćenog đubrišta, prema Kadenu-Bandrovskom (adaptacija i režija J. Krasovski). Drugačiju vrstu ekspresije 1959. postižem formama presijavajućeg,  ispresavijanog lima koje padaju u finalu Nebožanske komedije Zigmunta Krašinjskog (režija B. Koženjevski). Na teren igre i u izložbenu salu 1962, u Akropolisu (koautorstvo s Ježijem Grotovskim) unosim stara zarđala kolica, polomljene kade, čunkove od peći, a umesto kostima pocepane vreće i drvene cipele.
Sledećih godina, između 1963–1966. u Narodnom pozorištu „Nova huta” pojavljuju se moje autorske predstave: Gogoljev Revizor, s automobilskim sedištima na točkićima, okačenim starim slamaricama koji asociraju na stanove provincijskih činovnika, Pusto polje prema Tadeušu Holuju sa bandažiranom kravom-hraniteljkom i utopistički Kafkin Zamak koji se na kraju raspada. Smrt na kruški Vitolda Vandurskog sa scenom rata koji izražavaju metalni točkovi koji se razleću u samouništavajućoj jurnjavi, s ukrštajućim svetlima reflektora. Mnoge od ovih predstava tretirane su kao politička provokacija i obmana; zbog toga sam 1966. morao da dam ostavku na rukovođenje pozorištem. Međutim, nisam kapitulirao. Taj grad sam napustio tek 1969, kada su mi onemogućene probe komada Helmuta Kajzera u Starom pozorištu u Krakovu.
U likovnoj umetnosti, u periodu 1966–1968, u ciklusu slika Epitafi i Apoteoze, preostalim predmetima vraćam prvobitnu namenu i koristim ih kao materijal za organizaciju prostora. Da bih kasnije te predmete pretvorio u objekte s drugačijom formom i značenjem. U Nici sam 1967. s glumcima realizovao Deballages i performanse.
Vagants su metaforička manifestacija raspada konstrukcije i forme. Veoma su važni za moje stvaralaštvo iz 1969. U čast umetnika koje su ubili hitlerovci stvaram prostornu kompoziciju veličine 140 kvadratnih metara naslovljenu kao: Reminiscencije, koja je 1969. prikazana povodom 150. godišnjice postojanja Likovne akademije u Krakovu, a 1970. na Venecijanskom bijenalu. Reminiscencije ne govore samo o pamćenju, već upozoravaju na uništenje koje je i danas moguće. To je svet velike tišine koji slika iznenadni prekid života. To je atelje bez ljudi, predstava o ćutanju, koja se sastoji od šume starih štafelaja, nalik na giljotine, krstova od oprljenih silueta i nedovajanih konstrukcija, prašnjavih fotografija, logorskih kartoteka. Ovu kompoziciju, bez ikakvog patosa, posvetio sam svim žrtvama fašizma i totalitarizma. Reminiscencije su trajno izložene u Muzeju Vajmar-Buhenvald. Godine 1962. sam za časopis Književni život napisao tekst „O novoj funkciji scenografije”. U njemu se prisećam kada sam počeo da mislim na pozorište i na umetnost, trudeći se da okarakterišem metodu svoga rada i potragu za novim izražajnim sredstvima. Tu misao razvijam u Varšavi, 1971, kada sam postao direktor Pozorišta Studio-Galerija, u kome su pokrenute i radionice dvogodišnjih, postdiplomskih studija scenografije, koje su pod mojim rukovodstvom pohađali poljski i strani studenti. Kolektivni stvaralački čin i njegova likovna naracija razvijaju misao o organskom pozorištu. Pesničke vizije, prostori konkretnog, tu se sjedinjuju. Reč, slika, zvuk pokazuju proces nastanka i raspada formi u njihovoj prostornosti. Odnosno – život, smrt–život. Oživljuju mrtvi predmeti, menjaju uloge. Glumac igra lutke, a lutka postaje lik u njegovom pozorištu. Od premijere Fausta u Poljskom pozorištu 1971. (na osnovu Getea), preko Vitkacija (predstava koja se temelji na tekstovima Stanislava Ignacija Vitkjeviča) 1972, Gulgutiere iz 1973, Replike u verzijama I-VII koje su nastajale u periodu 1971–1986, Dantea, čija premijera je održana na festivalu u Firenci 1974. i kasnijim realizacijama u Dubrovniku i Esenu, sve do Servantesa iz 1976. i Majakovskog iz 1978, nastaje ciklus autorskih predstava – počev od scenarija, preko režije, zaključno sa slikarstvom. Ideja ovog pozorišta su egzistencijalni smisao života i univerzalnost problematike. Teško je ne opaziti poistovećivanje autora s junacima scenarija. Teško je ne opaziti i političke akcente, novatorsku viziju nastanka i raspada komunizma u Majakovskom (scena podizanja „palate komunizma” od crvenih stolica i njen raspad u finalu predstave) iz 1978.
Replika I, aranžirana kao likovna instalacija za Muzej u Geteborgu 1971, udara temelje „pozorištu panike”. Iz zemlje izranjaju i stvaraju mrtav pejzaž patrljci manekena, rashodovane proteze, otpaci i ostaci naše civilizacije. U Replici II,  na festivalu u Edinburgu 1972. u Galeriji Demarko, pojavljuju se glumac-animator i radnja. Pored Zida cipela, kompozicija Uzurpator, Oltarčić, Partizan, Majka, Dete, Trudnica i drugih, nastaje Stvar o agoniji sveta i našem velikom optimizmu, kako to komentarišem u pozorišnom programu međunarodnog festivala u Nansiju 1973. Prava drama ne zahteva odviše reči i suvišne gestove. Da li je reč o odnosima/ kontekstima? Ili o etici i estetici? O moralitetu? Ne znam, ali Replika putuje svetom u svojoj misiji. U Meksiku je primaju kao misteriju – obred posle zemljotresa, u Nemačkoj kao komad o obračunima, u Izraelu kao sećanje na holokaust. Godine 1986. nagrađena je na međunarodnom festivalu u Kanadi kao predstava koja zaslužuje da se najviše pamti. „Ona nije samo ep o vremenima gasnih komora i Hirošime, već je krik našeg vremena”, „predstava koju bi trebalo da vidi ceo svet” –  pisalo je u američkoj štampi.
Krajem sedamdesetih pojavila se kompozicija Siluete i senke – statični environmet koji je prikazan na Bijenalu u Sao Paolu 1979. Od 1978. nastaju slike, većinom crno-bele, ciklusa Mravinjak. Linearni zapis jedva prepoznatljivih ljudi – bezimeni je trag unificiranog kolektiviteta, bez junaka „na putu koji ne vodi nikud”. Sistemi prostiranja razrastaju se i stvaraju svojevrstan kosmos. Dezintegracija i haos, raspad efemernih struktura sa svojim kratkim postojanjem – migracije, manifestacije, mitinzi, kraj XX veka. Decembra 1981, posle objavljivanja ratnog stanja, dajem ostavku na mesto direktora Centra umetnosti Studio i na više godina se povlačim iz javnog života. Šest godina kasnije (1987) stvaram prostornu kompoziciju na 240 kvadratnih metara naslovljenu sa „Drang nach Osten – Drang nach Western” koja je obračun s varvarstvom fašizma i totalitarizma, koja je iste godine prikazana u Moskvi i Varšavi, a 1989. na Bijenalu u Sao Paolu, 1990. na Bijenalu u Veneciji, gde  je predstavljala politički izazov.
Umesto ljudi/glumaca, u komade često uvodim lutke i proteze. Umesto prirode pokazujem đubrište naše civilizacije. Udaljujem se od konstruisanja. Na očigled gledalaca izvodim montažu i sudare suprotnih elemenata. Vatra i voda, zemlja i vazduh ispunjavaju pozorište i slikarstvo. Otkrivam sve žešću borbu stvaralačkih snaga i destrukcije, vreme haosa u kome je čovek zanemario sebe. Napuštam regione Kosmosa i približavam se mikrosvetu, pokazujući čoveka kao subjekt, a ne kao objekt sveta.
Sredinom devedesetih nastaju ciklusi Njuške i maske, erotski crteži i kompozicija naslovljena Genetički inženjering.
Za pedesetogodišnjicu oslobođenja logora u Aušvicu pravim izložbu posvećenu ubijenima u baraki u kojoj sam bio izolovan, koja se nalazila pored bloka smrti. To su instalacije na temu krajnjih stvari.
Tragovi su sledeća predstava koju sam radio s ansamblom Zabavnog pozorišta u Hožovu. Tragovi 2 nastali su u jednom turskom pozorištu u Ankari i 1994. dobili su nagradu. Tragovi govore o slavnim ljudima koji su živeli krajem veka, nepotrebni, bez mogućnosti izbora/ odlaska. Predstavu Servantesov život i smrt 1995. realizovao sam u piščevom rodnom mestu blizu Madrida. S glumcima Špancima, Francuzima, Portugalcima i Marokancima. Susret ljudi koji potiču iz različitih kultura oslobađao je nova izražajna sredstva i proširivao tematsko značenje slika.
Redukcija pozorišta u pozorištu omogućuje približavanje pozorišta umetnosti i autentičnosti umetničkih pojava izvan njihove iluzivnosti. Scenariji obuhvataju problematiku izbora, slobode, života i smrti. Predstavljaju montažu rasutih misli, datih često u vidu aforizama. Tragam za novim i nastavljam stara iskustva i u sledećim predstavama, između ostalih, u Ostacima koje sam izveo u jednom portugalskom pozorištu. U njima iznosim raspad forme, uništivost struktura, promenljivost pojmova sveta, čiji optimizam je njegova agonija.
Godine 1997. u mom rodnom gradu Žešovu osnovana je „Šajna galerija” pri Pozorištu Vande Sjemaškove. Sadrži slike, fotograme, gvaševe, kolaže i lutke. „Šajna galerija” je mesto saradnje i susreta različitih stvaralačkih sredina u Poljskoj. Povodom mog 75. rođendana i 50. godina rada postao sam počasni građanin grada Žešova. Tom prilikom prikazao sam vlastiti komad Deballage – raspakivanje. Predstava obuhvata stare i nove tekstove, iskaze u vidu aforizama. Jedinstvenost predstave je u samoubistvu pozorišta, besmislenosti njegovog postojanja u ime konačnog preporoda. Otud u završnom delu Hendlova muzika iz Aleluja – kritički osvrt na nestanak vrednosti ideala u ime jeftinog pragmatizma.
Život pretvaram u sliku; umetnost je predočavanje onoga što u nama samima zahteva oslobađanje. Takođe je samoodbrana od bespomoćnosti kapitulacije.

1999.

S poljskog prevela Biserka RAJČIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.