NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Neda RADULOVIĆ
PAINKILLERS

 
NEDA RADULOVIĆ
Rođena je 1983. u Beogradu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Učestvovala je kao saradnik na brojnim dramaturškim radionicama u okviru Projekta NovA DrAma (NADA) i Sterijinog pozorja. Trenutno pohađa poslediplomske studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture na FDU.
Sarađivala kao dramaturg u pozorištu i na televiziji; koscenarist filma Prolaz Koste Đorđevića.
Dramu Painkillers za izvođenje je otkupilo Srpsko narodno pozorište, a pripreme za realizaciju predstave počinju u oktobru 2008. (režija Iva Milošević).

Dramaturška beleška
GUTANJE ŽIVOTA

Dramski prvenac mlade beogradske spisateljice Nede Radulović Painkillers govori na ironičan, kritičan i istovremeno melanholičan način o dilemama, samoispitivanjima i lutanjima moderne, štaviše, postmoderne, naizgled emancipovane individue, a posredstvom originalno izabranog ugla tumačenja muško-ženskih odnosa. U najopštijem smislu, drama predstavlja vredan i atraktivan spoj pojedinih osobina i momenata tzv. postdramskog teatra i provizornih (iako ne i manje važnih) okvira modernističke tragikomedije.
Teme izgubljenosti, frustracija, usamljenosti i (samo)-obmana kao karakteristike muško-ženskih odnosa, autorka posmatra iz dva ugla koji se organski nadopunjuju: reč je o samodovoljnoj usamljenosti „oslobođene žene”, ali i o izgubljenosti „jakog” muškarca – u ambijentu konvencija građanskog braka, ali i u kontekstu sveta modnih i kozmetičkih brendova i čudesa plastične hirurgije.
Protagonisti Painkillersa su tri žene – nazvane Nećedaseuda, Udata i Labilna – predočene u jednom sloju kao tri samostalna karaktera, ali istovremeno one predstavljaju i tri tipa, tačnije tri razvojne faze u životu savremene urbane žene: konvencionalno, buntovno-romantično i izgubljeno (frustrirano) biće. Pored njih, tu je i Muž, figura s tipskim crtama autoritarnog menadžera, ali i osobe koja ima odnos gotovo erotske potčinjenosti šefu. Tako dobijamo svojevrstan autentičan pejzaž moderne samoće i (rasipanja) iluzije: likovi su predstavljeni s minimalnim brojem crta psihološke individualnosti, ali ta individualnost je neprestano u opasnosti da se raspadne u niz uloga i maski – a ponekad i u čisti diskurzivni (no time ne manje zabavni) „ispad” same autorke iznad površine „postdramske” naracije.
Čitav jedan dosledno sproveden sloj u drami predstavlja gorko i suptilno parodiranje različitih „mitova”: ne samo konvencija braka, kičerske romantike ili imidža nove ženske samostalnosti koji proizvode mainstream mediji, već i potrošačkih mitova – kozmetike, fitnes-bildovanja, plodnosti kao ženstvenosti i, naročito, čitavog kompleksa sujeverja vezanih za proricanje sudbine i astrologiju. Poslednja dva elementa su najviše prisutna, da bi se pokazalo kako, u superracionalnom ali i superpotrošnom svetu koji se pred nama non-stop oblikuje i raspada, likovi preživljavaju samo pomoću sujeverja, tešeći se verom u čudo (koje nikad ne dolazi): oni ne žive život, čak ga i ne preživljavaju, već ga troše, gutaju – poput pilula, čajeva, viskija ili izmišljenih veza. Sami, pak, krhki i zamenjivi mitovi srozavaju se u „brendove”, niz zamenjivih mentalnih proteza lažnog života.
S jedne strane, dinamiku zapleta u drami Painkillers podržava niz konkretnih događaja, nit koja se može nazvati melodramsko-komična: jedan lik pokuša samoubistvo, drugi vara ženu s njenom najboljom prijateljicom, a trećoj ženi (prijateljici prvih dveju) napravi dete. S druge strane, imamo nit satirične ali i poetične distance prema tim zbivanjima – ali ne kroz klasično distancirani retorički kontrast ili komentar, nego kroz fino suprotstavljanje pravih i glumljenih ili prisilnih emocija, kao i kroz stvaranje situacija u kojima se emocije otkrivaju kao iluzija.
Najzad, radnja dobija dodatnu uzbudljivost dobro odabranim potezima preplitanja ili paralelnosti scena, kao i originalnim korišćenjem tzv. nezavisnih tokova replika unutar scene: likovi na taj način ostvaruju svaki svoj lični prostor, da bi se potom ti prostori preklapali i efektno dovodili u pitanje, kroz rušenje iluzije, parodiranje ili komentar.
Aktuelnost i značaj problematike drame su ne samo u svežem pristupu složenoj i atraktivnoj temi već i u tečnom dijalogu, kao i u precizno izvedenoj i s više žanrovskih stanovišta efektnoj karakterizaciji: konvencionalna žena, romantična pobunjena žena, izgubljena žena i – lutka! (premda se, potom, sve predočene oznake „pomeraju” i dovode u pitanje tokom radnje). Najzad, kako za razvijanje višeslojnosti likova, tako i za uspostavljanje parodijskih aluzija i sazvučja, od izuzetnog značaja je autorkina strategija citiranja, montiranja ili parafraziranja verbalnih (ali katkad i gestualnih) materijala i šablona iz sveta pop-muzike (tekstovi pesama Nine Simon ili Merilin Monro, Madonine izjave). Ne manje efektan sloj delovanja drame čini prepoznatljivo, no suptilno građeno, sazvežđe asocijacija i parafraza na ideologiju „seks i grad” poimanja relacija između polova. Stoga se može zaključiti da, u kontekstu najnovijeg talasa srpske dramaturgije, drama Painkillers Nede Radulović, tematskom provokativnošću, žanrovskom svežinom, kao i kritičkim spojem imaginacije i veštine, ukazuje na istinski nove perspektive.

Svetislav JOVANOV


PAINKILLERS

SASTAV

NEĆEDASEUDA – opasno navučena na tablete protiv bolova
UDATA – duboko veruje u lečenje čajevima
LABILNA – pije sve što joj daju da pije
MUŽ – poklonik tradicionalnog lečenja viskijem

Wannabe drama o zaključenim i nezaključenim poslovima. Događa se u Beogradu, u vreme kada se skoro svakodnevno rađaju novi tržni centri, otvaraju nove prilike za zarađivanje i trošenje para, kada svaki prolaznik koga sretnete na ulici, baš kao i vi, ZNA da je Madona rekla da svi, baš svi treba da nose H&M.

Posvećeno svima koji ne znaju šta sa sobom, svim zipovanim ženama i svima onima koji su mislili da mogu bolje.

SCENA BR. 0
Večera

(Hotelska soba. Predveče. Muž i Nećedaseuda usred felacija.)
MUŽ: Mmmmm... Da... tako je... da, dobro je tako... uuuh.
(Zvoni telefon. Nećedaseuda se sklanja, on joj vraća glavu.)
MUŽ: Ne! Nemoj sad da prekidaš.
(Ona nastavlja, on se javlja na telefon.)
MUŽ: Bubice, još sam na sastanku... mmm..m? Pa zar nemamo celer u kući? Mmmhm... Da, da. Kupiću ja sad, u povratku. Kupiću i đumbir. Ahaaa... Kupiću sve, Bubice, ne brini. Brzo se vraćam. Ljubim te.
(Spušta slušalicu, pomera glavu Nećedaseudam napred-nazad, kako mu prija.)
NEĆEDASEUDA: A kad ćeš meni nešto da kupiš?
(Telefon ponovo zvoni. Muž pogleda na displej, vidi broj ili ime.)
MUŽ: Stani sad.
(Muž sklanja Nećedaseudam od sebe. Ona ostaje da kleči kao do sad. Čeka u istoj pozi da on završi važan razgovor. Muž se javlja.)
MUŽ: Halo.

SCENA BR. 1
Domaće životinje (Zašto zato i rešenje problema)

(Tri drugarice. Prva lepa, druga doterana, treća... jednostavna. Nećedaseuda u svojoj kabini isprobava stvari, Udata samo razgleda stvari okolo, a Labilna tako stoji pored i hvata odeću od Nećedaseuda koju ova baca preko kabine.)
NEĆEDASEUDA: Ja sam dobro sada. Mogu odgovorno da tvrdim da sam mnogo bolje nego što sam bila. Funkcionišem sasvim normalno. Može se reći normalno.
Ne pijem zato što moram, nego kad mi se pije, onako, nekoliko čašica i ne povraćam više – samo kad se prepijem čaja.
Ne mogu da kažem da sam sasvim odlučila šta ću sa svojim životom, ali... tu sam. Ne plačem više, ponekad samo, u normalnim količinama.
DO pola sata, retko kad više i posle se osećam mnogo bolje. Ne sećam se posle zašto sam plakala, ali bude mi lakše. Nije mi više toliko dosadno, nađem neki način da se zabavim. Ne mislim toliko o prošlosti.
Napredujem. Može se reći svakog dana, sve više i više. Ne mislim ni o budućnosti. Skoro pa zen – nema ničeg osim SADA. Često idem u shopping. Shopping me odmori od života.
UDATA: Moram kod frizera, ovi krajevi su nedopustivi.
LABILNA: Svaki put kod frizera zamišljam kako kidam one kablove i davim se, tu, nasred salona. Bez povoda. Samo uzmem i završim to. Svi tako toroču, niko nikog ne sluša a ja vrištim u sebi sve glasnije i glasnije – dok ne nadglasam sve što može da se čuje. Žene oko mene zgrožene pitaju se zašto me neko odavno nije strpao u ludnicu, a ja se smejem njihovoj dosadi i shvatam da mirno sedim, shvatam da samo vrištim u sebi.
NEĆEDASEUDA: Slušaj. Ti moraš da nađeš neki posao.
LABILNA: Ja mislim da mi je to od onog... sećate se... onog silovanja možda?
UDATA: Malo grublji start. Je l' penetrirao? Nije. Pa šta onda hoćeš?
NEĆEDASEUDA: Uvek je najlakše naći razlog ZAŠTO ne možeš normalno da živiš. ZAŠTO ne možeš da ustaneš ujutru, zašto ne možeš da ostvariš VEZU, zašto stalno kasniš, zašto grickaš nokte kad znaš da se ljudi gade na krvave prste, zašto se napijaš do besvesti, zašto se opet budiš pored NN lica, I zašto dozvoljavaš sebi da tako gubiš kontrolu, da si jadna sama sebi toliko da ne misliš više o sebi, samo kad imaš prisilne misli kako si opet pogrešila.
(Nećedaseuda gleda u svoje prste i izgrickane zanoktice, Udata uzima njenu ruku, Nećedaseuda ih krije kao malo dete, musavo od marmelade pre ručka.)
NEĆEDASEUDA: Uvek je najlakše izvući neku scenu iz biografije, opterećivati i sebe i druge nebitnim detaljima kako bi objasnila dobro da TEBI NIJE dobro. A sve što treba jeste da ustaneš jedno jutro i odlučiš. Pogledaš se u ogledalo i kažeš sebi...
UDATA: Ja sam normalna.
NEĆEDASEUDA: 'Ajde, kaži. Šta meni fali?
UDATA: Imaš oba oka, obe ruke, ne hramlješ
NEĆEDASEUDA: Osim ponekad.
UDATA: Nemaš venerične bolesti
LABILNA: Ja sam zdrava.
UDATA: Imaš overen sertifikat skorijeg datuma da nemaš venerične bolesti. Da si ZDRAVA.
LABILNA: Stalno zamišljam sebe mrtvu.
NEĆEDASEUDA: Tebi je dosadno.
UDATA: Nemaš cilj.
NEĆEDASEUDA: Pronađi pravac i hodaj stabilno. Vremenom ćeš se navići na samoću.
UDATA: A kad padneš, odmah ustaneš. Nekad plačem satima, mislim samo neka neko pozove hitnu pomoć već jednom, puna kuća ljudi, niko ne reaguje, ja mislim, pustiće me da se ugušim u sopstvenim suzama i onda proradi u meni taj nagon, ta želja za samoodržanjem, za preživljavanjem, kažem sebi BORI SE, idi u teretanu i smršaćeš! Idem u teretanu i trčim i zatežem se i izbacujem, stalno izbacujem te toksine koji se u toku dana nakupe. I onda mi bude bolje. Kažem ti kao prijatelj, kreni u teretanu. Zdravo je i isplati se sve što daš. Meni se, na primer, isplatilo. Ja onda ustanem, obrišem suze i iznesem posluženje. Život se nastavlja, a ja sam malo bolja nego što sam bila pre.
NEĆEDASEUDA: Ili ako ti je tako lakše, nađi nekog pa se udaj, to je bar lako.
UDATA: Zašto ti to ne uradiš ako je tako lako?
LABILNA: Ja ne želim –
NEĆEDASEUDA: Razumljivo. Ni ja neću da se udam.
UDATA: Hahaha! Veruj, dušo, ne bi rekla ne! Nije normalno da si sama. Niko ne treba da bude sam ako ne mora. Moj život je počeo otkad sam se udala.
LABILNA: Ja ne mogu da budem ni sa kim. Meni je teško i sa sobom, ne mogu nikog da podnesem.
NEĆEDASEUDA: Zašto tako govoriš? Nemoj to da pričaš.
LABILNA: Ali ja tako osećam. Ne mogu da dišem normalno.
UDATA: Možda je astma.
LABILNA: Ne znam, guši me život, mislim.
UDATA: Dovedi se u red, idi kod manikira, povredićeš nekog tim zanokticama. Bićeš kao preporođena.
LABILNA: Izvinite, izvinite, izvinite molim vas, neću više, obećavam, ja sam pogrešila. Neću više. Neću više nikad.
UDATA: Ma mi ti samo dobro želimo, kako to ne shvataš. Hoćemo da ti pomognemo, ali to je nemoguće ako pružaš otpor. Potrebno je da ti prva želiš sebi da pomogneš, i onda se odmah nađe rešenje za sve.
LABILNA: Shvatam i izvinite.
NEĆEDASEUDA: Možda da kupiš mačku. Ima finih. Mislim da treba da kupiš mačku.
LABILNA: Alergična sam na mačke.
UDATA: Pa ti onda kupi ribice hahahahahahaahahaha.
NEĆEDASEUDA: I psi su fini.
UDATA: Sad ljudi kupuju svašta. I zmije su domaće životinje.
LABILNA: Jao, zmije.
NEĆEDASEUDA: I zmije imaju dušu, znaš!
LABILNA: Vi mislite da ja treba da kupim zmiju i da se onda neću gušiti?
NEĆEDASEUDA: Pa ne ako kupiš pitona...
UDATA: Jao što si bezobrazna... pitona hihihihi...
NEĆEDASEUDA: Možda nekog poskoka.
UDATA: Jao, poskoka, hihihihi.
LABILNA: Neću zmiju.
UDATA: Pa ti onda nećeš ništa.
LABILNA: Ja neću ništa. Nisam ništa i neću ništa. Ne zaslužujem ni psa ni zmiju ni ribice, treba da budem sama kad niko ne može da mi pomogne i neću više da mislim o sebi jer to je besmisleno. Jer sam ja ništa i niko. Niko i ništa.
UDATA: Staviću preliv. I malo ću skratiti krajeve.

SCENA BR. 2
Dejstvo

(Nećedaseuda doterana sedi okružena kesama iz tržnog centra. Jedan kofer stoji ispred nje, jedna torba pored, kao da će nekud da krene a stoji tako. Telefon zvoni, ona vadi kutiju iz torbe.)
NEĆEDASEUDA: Mehanizam dejstva je inhibicija enzima COX1 i COX2, što rezultira inhibicijom biosinteze prostaglandina, najznačajnijih medijatora, inflamacije, bola i hiperpireksije. Prestane bol. I onda ustaneš, obrišeš prašinu sa sebe, pogledaš se u ogledalo, kažeš LEPA SI i nastaviš. Nastaviš bez bola. Tako piše. Piše ti to MOŽEŠ!
(Telefon prestane da zvoni.)
NEĆEDASEUDA: Nauči da poštuješ sebe čak i kad te drugi gaze. Poštuj sebe, voli kad te vole, ne kad te tuku, ti si jedinstvena pojava, niko nije kao ti.
(Otvara kofer i izbacuje stvari koje je spakovala. Skida se. Ostane da stoji neko vreme u tišini. A onda, kao da čita. Kao da je napisala u glavi ono što treba da je uteši kada padne.)
NEĆEDASEUDA: Ja odlučujem o svom životu i mogu sve što poželim, samo treba da odlučim, nije pitanje kako ću, nego da li hoću. Ja sam jedna emancipovana slobodna žena koja misli svojom glavom, ja sam ona koja odlučuje. Za mene ne postoji granica osim mene same.
(Sad Nećedaseuda uzima papir na kome je zapisala citat i pročita naglas.)
NEĆEDASEUDA: I am my own experiment. I am my own work of art.

SCENA BR. 3
Beli i crni slez

(Palo je veče, Labilna je nekud otišla. Sedi na nekoj klupi i vraća se u prošlost. Dve normalne drugarice su u stanu Udate. Nećedaseuda sedi kao na iglama, neprijatno joj. Udata je razdragana što ima ko da joj pravi društvo dok joj je muž na poslovnom putu. Gledamo drugarice i Labilnu samu na zelenoj klupi u parku.)
UDATA: Sedi, opusti se, šta pijemo?
NEĆEDASEUDA: Ogulila sam kožu i sad mi treba zavoj.
UDATA: Bila si nevaljala.
NEĆEDASEUDA: Koliko god da sam ribala, činilo mi se da sam prljava, i onda je krenula crvena voda da teče.
UDATA: Gledaj TV dok ne dođem, biće ti bolje.
(Nećedaseuda pali TV, muzika je preglasna, Nećedaseuda se uplaši od siline zvuka.
Iz offa ženski glas ponavlja:
„Yeah, I’m a hustler baby That’s what my daddy’s made me”
Nećedaseuda brzo gasi TV. Kao da joj je sad još neprijatnije. Iskočila bi iz sopstvene kože od tenzije. Udata ulazi teatralno sa finim poslužavnikom zavojem i ogromnim šoljama za čaj.)
UDATA: E, sad daj ruku.
NEĆEDASEUDA: Neka, neka, sama ću.
(Udata joj maltene otme ruku.)
UDATA: Ti piješ čaj od belog sleza i uživaš, a ja, au, pa tebi će se ovo inficirati. Idem da vidim je l' imam nešto u kupatilu.
NEĆEDASEUDA: Nemoj, pusti.
(Udata hitro odlazi u kupatilo. Nećedaseuda bespomoćno gleda u svoju ruku. Vadi tabletu iz torbe i pije lek.)
UDATA: Sad će malo da peče..
NEĆEDASEUDA: Zašto si tako dobra prema meni?
(Kratka pauza. U ovom trentuku Labilna je pocela da plače, ne zna tačno zbog čega, na nekoj klupi sama sedi i nikako da se uteši. Mora da nauči da sama sebe uteši, a stalno očekuje od drugih da to urade umesto nje. Oko nje nema golubova, nema ni zaljubljenih parova da naprave kontrast. Samo ona sama sedi. Udata seda pored nje.)
UDATA: I ti si dobra.
NEĆEDASEUDA: Nisam dobra, nisam dobra, nisam dobra!
(Udata je poljubi naglo u usta. Nećedaseuda se otrgne i skoči, a Udata umesto na ruku prospe alkohol po podu. Udata stoji tako zamrznuta u neprijatnoj situaciji, njen aparat za oplodnju zapišti i sad je još neprijatnije.
Labilna i dalje sedi i plače. Vadi jednu čokoladicu iz torbe i pojede je. U čokoladici je papir s generičkom porukom.)
LABILNA: Neguješ iskrena i lepa prijateljstva.
(Labilna baca papirić i vadi novu čokoladicu.
Udata brzo smišlja kako da se izvuče iz ovoga pa odluči da gurne sve pod tepih.)
UDATA: Sad se prosuo alkohol. Idem do apoteke dole, brzo ću.
NEĆEDASEUDA: Ne, ne, ja idem, ionako treba da krenem.
UDATA: Ma sedi, nisi ni čaj popila, tu sam dok trepneš.
(Udata beži iz svog stana kao oparena, Nećedaseuda ostaje. Popije malo čaja, pa se zgrozi i ostavi.)

SCENA BR. 4
Slatkiš

(Labilna sama na klupi. I dalje plače, jede novu čokoladicu, čita novu poruku.)
LABILNA: Odluči šta želiš i idi ka tome.
(Plače, jede, čita.)
LABILNA: Živećeš dug, srećan život.
(Rasplače se još više i otvori novu čokoladicu.)
LABILNA: Čeka te prijatno iznenađenje.
(Labilna kopa po torbici, sve samo prazni papirići, nigde čokoladica. Labilna obriše suze kao mala devojčica, trlja oči koje peku i ustaje. Hoda i nestaje nekud u tami.)

SCENA BR. 5
Formalnosti i suštine

(Nećedaseuda sedi na dvosedu, gleda ispred sebe. Oklembešenih ruku i nogu izgleda kao lutka kojoj su odsekli konce. U stanu je tišina i Udate nema da se pojavi s alkoholom.
Niotkuda, vrata se otključavaju i u stan ulaz Muž.)
MUŽ: Bubice, stigao sam!
(Nećedaseuda se okreće i neverovatno prirodno ulazi u ulogu Udate.)
NEĆEDASEUDA: Bubi, kad pre! Nije se valjda nešto loše desilo?
(Na trenutak je Muž pomislio da je njegova žena na dvosedu a sada spušta malu putnu torbu na pod i pokušava da prevaziđe šok.)
MUŽ: Gde mi je žena?
NEĆEDASEUDA: U kontišu ispred zgrade, tranžirana.
MUŽ: Šta ćeš ti ovde?
NEĆEDASEUDA: Ja je menjam dok ne nađeš bolju.
MUŽ: Ne pokušavaj da budeš duhovita nego mi kaži gde mi je žena.
(Nećedaseuda ustaje i prilazi Mužu veoma blizu. Hvata ga za međunožje. Njemu neprijatno.)
NEĆEDASEUDA: Jesam ti nedostajala?
(Muž sklanja njenu ruku.)
MUŽ: Nije trebalo ovo da radiš.
NEĆEDASEUDA: Šta ja to radim? Došla sam da vidim drugaricu.
MUŽ: Ja sam ti rekao uslove i ti si pristala, nemoj sad da se praviš luda odjednom.
(Nećedaseuda se iznenada obavije oko Muža i poliže ga po licu. Muž je grubo odgurne, ona mu se bez ustručavanja i promene raspoloženja, besno seksualna, ponovo približava.)
NEĆEDASEUDA: Hoćemo u hotel? Tamo ti se popravi raspoloženje.
(Muž hoće da je udari, besan je ko ris, stiska pesnicu nekontrolisano, polako zaboravlja da Nećedaseuda ima 45 kila sa sve kostima i da bi je njegov udarac oborio ko domino pločicu.)
NEĆEDASEUDA: Udari me.
(Muž se užasne nad ovom situacijom.)
MUŽ: Ja sam svinja.
(Nećedaseuda mu se ponovo približava, on se bojažljivo sklanja od nje. Nećedaseuda grokće i smejulji se bezobrazno.)
NEĆEDASEUDA: Svinja, svinja, svaka svinja voli što je svinja. Udari me!
(Nećedaseuda naleće na njega kao moljac na svetlo.)
NEĆEDASEUDA: Udari me, svinjo!
(Muž je ošamari tako da joj se zavrti u glavi, ali već posle prvog šoka, Nećedaseuda počne da se smeje. Muž je sav očajan uzima u naručije, drži je uz sebe tako malu.)
NEĆEDASEUDA: Ja bih se za tebe udala.
MUŽ: Ja već imam jednu ženu.
(Nećedaseuda, kao mašina za potiskivanje emocija, savršeno hladna i uzdržana, pali cigaretu i ponovo seda na dvosed. Mužu sada padne jeziva ideja na pamet. Ne sme ni da pomisli da je tako, ali skuplja hrabrost i proskviči.)
MUŽ: Nisi valjda...
(Nećedaseuda se okreće i gleda ga prodorno, gleda ga s podsmehom jer tačno zna čega se Muž sada plaši, gleda ga kao da jeste.)
NEĆEDASEUDA: Da li sam... šta?
MUŽ: Da li si –
NEĆEDASEUDA: Da. Rekla sam joj. I šta ćeš sad? Mhm?
(Sada, kao što je i red, ulazi Udata.)
NEĆEDASEUDA: Stigla je sveta žena!
(Udata zatečena, tek sada vidi preneraženog Muža. Posle trenutka neizvesnosti...
Udata je malo zbunjena, a raznežena. Drago joj što je Muž opet kod kuće. Nekako je odmah sigurnija. Razdragano baca ono što je imala u rukama i trči mu u zagrljaj.)
UDATA: Bubi, pa ti si se vratio!
(Muž pokunjeno slegne ramenima.)
MUŽ: Vratio se.
(Udata ga grli i ljubi, on i dalje ne shvata da ona ništa ne zna.)
UDATA: Pa trebalo je da ostaneš nedelju dana... nije se valjda nešto loše desilo?
(On joj zaroni glavu u rame.)
MUŽ: Ne znam...
(Nećedaseuda pali novu cigaretu i hoda oko njih kao gladna ptica.)
NEĆEDASEUDA: Kaži ženi lepo šta se desilo...
UDATA: Je l' klijent nije došao?
(Muž se se pokajnički skruši.)
MUŽ: Nije se pojavio.
NEĆEDASEUDA: Što su bezobrazni ti današnji klijenti...
(Nećedaseuda je nervozna, uzima svoj mantil i torbicu, gasi cigaretu, a nikako da je ugasi.)
UDATA: Pa dobro, nemoj da plačeš – biće sve u redu! Doći će novi klijenti!
(Nećedaseuda sedi, ostavlja cigaretu raskomadanu u pepeljari.)
NEĆEDASEUDA: Ma doći će i klijenti i klijentkinje!
(Sada i Muž i Udata izviju vratove ka njoj kao žirafe i gledaju i čude se njenom bezobrazluku.)
UDATA: Ona se tako šali, znaš...
NEĆEDASEUDA: O, zna on, zna, vrlo dobro.
(Muž se ukoči od straha. Katatonija prava. Udata očekuje odgovor.)
UDATA: Bubi...
(Muž iscedi iz sebe nekako –)
MUŽ: Ma znam da se šali.
(Udatoj, ko po narudžbini, aparat na ruci sad počne da pišti. Bračni par se razdvaja.)
UDATA: Može još jedan beli slez, da popijemo na miru?
(Nećedaseuda poražena gleda u bračni par.)
NEĆEDASEUDA: Ne...
UDATA: Nisi ni ovaj popila!
NEĆEDASEUDA: Ja strašno žurim.
MUŽ: Čuješ: žuri.
UDATA: Nije ni čaj popila.
NEĆEDASEUDA: Kasnim.
(Nećedaseuda panično izlazi iz stana.)
MUŽ: Kasni.

SCENA BR.6
Oblačim haljinu i idem u život

(Labilna se šminka ispred velikog ogledala, Muž i Udata sede kao dva stranca u čekaonici na dvosedu, a Nećedaseuda ulazi u svoj stan, konačno na svojoj teritoriji sama, stoji pored prozora i gleda.)
UDATA: Pašće kiša.
(Muž je ne konstatuje.)
UDATA: Boli me glava, tako znam.
MUŽ: Popij nešto protiv bolova.
UDATA: Bubi, ti znaš da sam ja protiv lekova. Kako možeš tako nešto da mi kažeš!
MUŽ: Onda nemoj.
UDATA: Pa boli me...
(Udata se mazno privije uz Muža.
Nećedaseuda se prene, kao iz nekog sna i prilazi telefonu, okreće broj.)
NEĆEDASEUDA: Halo, policija... kako sad da čekam?
(Pauza. Nećedaseuda nervozno čeka.)
NEĆEDASEUDA: Molim Vas, ovo je hitno, ispred moje zgrade je čovek koji udara dete, to je ulica... da, njegovo dete, bije svoje dete, dođite odmah! Halo! Halo...
(Nećedaseuda prekida vezu i brzo ponovo okreće broj.)
NEĆEDASEUDA: Halo, nešto se prekinulo, ja sam malo pre zvala... kako? Ne, čekajte, halo! Možda i nije njegovo dete, kakve to sad veze ima? Halo... halo... halo, dođite, molim vas, hitno je...
(Očigledno je su joj opet spustili slušalicu.
Labilna izgleda potpuno drugačije nego do sada. Sa uvijenom kosom koja pada preko ramena, ogleda se, sva doterana i osmehne kao tinejdžerka koja ide na žurku na kojoj će možda biti onaj PRAVI.)
UDATA: Ti si moj pingvin...
MUŽ: Kakav pingvin sad?
UDATA: Pingvin voli jednog pingvina ceo život. Jedan pingvin, jedan život. Gledala sam na TV-u emisiju. I pomislila, ja imam mog pingvina, ništa mi drugo ne treba...
MUŽ: To su laste. Izvini što ne mogu sada... umoran sam...
(Muž naglo ustaje. Nećedaseuda je otvorila flašu alkohola i pije, pije, pije. Labilna je namazala krv crveni karmin, Udata je krenula ka spavaćoj sobi nadajući se da će ipak nekim čudom doći do koitusa noćas.)
UDATA: Plutam gore-dole
bauljam napred-nazad
Kao plankton
Sa dna na površinu
Pa me sprži sunce
NEĆEDASEUDA: Dišem zato što vežbam alveole ne zato što želim da živim
I zato
Nestanite
Svi sada
Kao što ste došli
Idite
Ja sam ionako sama
Sa izmišljenim čovekom u svojoj glavi.
MUŽ: Idem da prošetam malo... da razbistrim glavu.
(Labilna ustaje, gasi svetlo pored ogledala i sada je mrak.)

SCENA BR.7
Uglađen gospodin fin

(Labilna sedi za šankom na visokoj stolici, pije neko kratko piće. Pored je čeka još jedno. Usamljena a lepa žena, noć, ona pijana, oslobođena svih mentalnih stega, sklona zaboravu i potpuno spremna za ljubav.
Muž kad priđe, malo pročisti grlo pre nego što počne, sve kako priliči...)
LABILNA: Hoćeš da znaš koliko ima sati?
MUŽ: Zapravo sam mislio da sednem tu, ako je slobodno.
LABILNA: Kao što vidiš – na semaforu zeleno.
MUŽ: Reći ću ti otvoreno. Ja imam veliki kurac.
LABILNA: Ili su ti pantalone tesne.
MUŽ: Mislim da imamo sve uslove za iskren razgovor i dobar seks.
LABILNA: Pa ako je tako veliki kao što kažeš...
MUŽ: Ja mogu sve. Mogu da te usisam celu iznutra, mogu da te volim dok se ne istopiš, mogu da učinim da veruješ, da se osećaš kao jedina žena na planeti. Samo jedno ne mogu.
LABILNA: Da budeš tu kada si mi najpotrebniji.
MUŽ: Ne mogu da ostavim ženu.
LABILNA: Naravno da ne možeš.
MUŽ: Moja žena i ja smo odavno samo prijatelji, čak ni to, između nas nema ničeg toplog osim supe, diže mi se u njenom prisustvu samo ujutru dok ne otvorim oči, jebem je kad se upali njen aparat za oplodnju i oboje dok to radimo, sve vreme znamo da se ništa neće desiti da mi, da nas dvoje, nismo u stanju da stvorimo novi život jer smo jebiga... otupeli smo.
LABILNA: Ali...
MUŽ: Ona bi crkla bez mene. Zavisna je.
LABILNA: Navukla se.
MUŽ: A ti si toliko seksi da ne mogu da skinem pogled s tebe. Pojeo bih te celu sada.
LABILNA: Da me nema sutra.
(Oboje kao po komandi ispiju svoja pića do poslednje kapi.)
LABILNA: Hoćemo?
MUŽ: Ja neću da te povredim, to najmanje želim.
LABILNA: Pokušaću da to ne zaboravim. Zamisliću da si u nekom ratu, da se boriš za neku izmišljenu zemlju, da hrabro gineš za velike granice, za neki mit ili naftu, zamisliću da umireš srećan s mojim imenom na usnama, jer znaš da te volim. U mojoj glavi, ako te se uopšte budem sećala, imaćeš počasno mesto. Bilo lepo, prošlo, pisma su izgubljena negde na putu do mene. Sve u redu. Ti pravi muškarac, ja prava žena.
MUŽ: Bez imena, bez obećanja, bez sutra, samo sada.
LABILNA: I do kraja ću verovati u nas. Šta god da se desi.

SCENA BR.8
U majčinoj utrobi

(Udata sedi na krevetu pored Muža, miluje ga nežno po kosi. On leži, pretvara se da spava.
Labilna leži, otkrivenog stomaka na ginekološkom stolu.
Nećedaseuda je u prelepoj večernjoj haljini, postavlja na pod pribor za romantičnu večeru za dvoje. Pali plejer i čujemo nežan glas Merilin Monro kako peva:
„I wanna be loved by you, just you,
And nobody else but you,
I wanna be loved by you, alone!
Boop-boop-a-doop!

I wanna kissed by you, just you,
Nobody else but you,
I wanna be kissed by you, alone!

Boop-boop, I couldn't aspire,
To anything higher,
Than, filled with desire,
To make you my own!
Boop-boop-a-doop, boop-boop-a-doop!

I wanna be loved by you, just you,
And nobody else but you,
I wanna be loved by you, alone!

Aa-ah-um! Boop-boop-a-doop!

Daddle-at-dat-dat-dum, I couldn't aspire,
To anything higher,
Than, filled with desire,
To make you my own,
Bup-bum, butle-doodle-dum-bum!

I wanna be loved by you, just you,
Nobody else but you,
I wanna be loved by
you, a-lup-a-dup-a-dup-a-dup!
Boop-boop-a-doop.”
)

LABILNA: Da li ste sigurni da me neće boleti?
(Nećedaseuda pali sveće, sipa vino u dve čaše i bočicu lekova u tanjir. Pije prvo jedan po jedan lek.)
NEĆEDASEUDA: Ko je najlepša, najlepša devojčica?
Ne znam.
Pa ti! Ti si najlepša devojčica, zar ne vidiš?
Ne vidim.
Onda pogledaj bolje. Ti si tatino zlato, tatina najveća sreća, tata te voli najviše na svetu celom.
A koliko me voliš?
Najviše na svetu.
A koliko je to? Ovoliko?
Više –
Ovoliko?
Mnogo više.
Ovoliko?
Toliko.
UDATA: Je l' spavaš?
(Nećedaseuda popije sve tablete i opruži se kao balerina, još sedi, samo se opruži.)
NEĆEDASEUDA: Biću dobra, tata. Neću piti gazirano, praću kosu svaki dan, neću gaziti po blatu, neću šutirati drugu decu, neću lagati, neću mučiti mamu, ići ću u školu svaki dan. Samo nemoj da ideš. Tata? Gde si? Ne vidim te, kaži nešto da znam da si tu.
UDATA: To je kao kad nosiš tesne cipele, i najradije bi ih bacila u reku i hodala bosa, pustila da te kamenčići bockaju i da ti stopala pocrne od prašine... Ali bile su tako skupe i svi su ih hteli, a baš si ti bila ta koja je uspela. I znaš da ti noge krvare ali previše si trpela dosad da bi samo zaboravila, previše je to uloženog truda da bi sad samo jednim potezom sve odbacila. Ispunjena, ja sam ispunjena žena. Krvlju, žilama, suzama i ostalim telesnim tečnostima. Nekad boli ali na kraju dana vidiš smisao. Vidim. Ja vidim smisao.
NEĆEDASEUDA: Ne vidim te više, tata.
UDATA: Spavaš.
MUŽ: Ne spavam.
(Pali se ultrazvuk, Labilna gleda svoje dete koje je sada samo zrno života.)
LABILNA: Više nisam sama, mamice.
(Nećedaseuda dune u sveću, pada mrak. Vidi se još samo ultrazvuk.)

SCENA BR. 9
Lepa devojka, lepa, al’ plastičan želudac

(Nećedaseuda sedi u bolničkom krevetu. Tu oko nje se muvaju Udata i Labilna. Malo sednu na krevet pa ustanu. Labilna sme da joj priđe bliže, a Udata se više drži po strani.)
UDATA: I što sad ćutiš? Doktor je rekao da možeš da pričaš.
LABILNA: Pa šta bi ti da ti kaže? Nije mi upalilo, jebi ga? Hvala za narandže i cveće?
UDATA: E, ti ćuti, molim te. Tu pažnju koja ti treba nećeš tako dobiti, znaš?
(Labilnoj je teško. Prisustvo Udate joj smeta, shvaki njen napad shvata lično i sad se van sebe bez oružija brani zastajkujući, mucajući, krajnje nespretno.)
LABILNA: Nemoj! Nemoj više.
UDATA: Mislim da nije fer prema nama da tako samo sedi i ćuti!
LABILNA: Ali, ali..
(Udata je i ne konstatuje, malo se gadi ljudi koji ispadnu iz ravnoteže, a sad su dve u istoj prostoriji. Ta hladnoća na Labilnu utiče tako da se potpuno pogubi.)
LABILNA: Ona, ona, ona ima pravo i to je, to je, to je...
UDATA: Jao bože, samo nemoj više da pričaš. Ja sam samo ljuta. Strašno sam ljuta. Ja ne znam... Zašto. Zašto je to uradila.
NEĆEDASEUDA: Bolelo me.
UDATA: Pa si sunula tri kutije.
LABILNA: Lepa si, znaš?
(Nećedaseuda se postidi i zarije glavu u ruke.)
NEĆEDASEUDA: Ma nisam...
LABILNA: Jesi, jesi!
(Nećedaseuda se tiho nasmeje. Aparat na Udatoj zapišti. Udata je očajna.)
UDATA: Toliko sam se trudila da budem dobra, da vežbam svaki dan, da jedem zdravu hranu, da budem pristojna, toliko sam brinula, a zašto?
NEĆEDASEUDA: Piški mi se.
(Labilna brzo izlazi iz sobe.)
UDATA: Ma baš me briga! Dosta je bilo... dosta sam se trudila, neću više da se trudim, neću više ni prstom da mrdnem...
(Udata otrgne aparat s ruke, baci ga na pod, izgazi i rasplače se.)
NEĆEDASEUDA: Nemoj da se nerviraš. Kupićemo ti neku domaću životinju, da ti pišti umesto alarma.
(Ulazi Labilna sva uzbuđena.)
LABILNA: Pozvala sam sestru, sad će da dođe.
(Udata ne plače više iako je sva kenjkava. Zagledana je u svoj odraz u metalnoj šipci na bolničkom krevetu.)
UDATA: Mislim da ću do plastičara sad kad sam već tu. Da zakažem dopunu.
(Labilna hoda pored nje, Udata je prati pogledom dok ne sedne na krevet.)
UDATA: Trebalo bi malo da smršaš.
LABILNA: Trebalo bi da rodim.
UDATA: Šta da rodiš?
LABILNA: Ovo što raste.
(Nećedaseuda sva raznežena gleda u Labilnu, Labilna gleda svoj stomak, Udata je preneražena.)
UDATA: Kako da rodiš?
NEĆEDASEUDA: Bezbolno, uz epidural.
UDATA: A ko je otac? Gde je on sad?
LABILNA: Poginuo u ratu. Ubila ga neprijateljska bomba.
UDATA: Kakvom ratu? Mi više ne ratujemo.
NEĆEDASEUDA: Ima rat. Uvek negde na planeti ima bar jedno mesto gde se ljudi kolju. Uvek ima neki rat. Je l' tako?
LABILNA: Ima. I u tom je on poginuo. A voleo me. Bilo mi lepo s njim. A onda je poginuo. Pokazala bih vam sliku, al' nemam. Ništa nemam.
NEĆEDASEUDA: Imaš bebu.
LABILNA: Meni dosta.
NEĆEDASEUDA: Imaš nekoga o kome ćeš da brineš. To je sasvim dovoljno.
UDATA: Vi ne pričate sada o mački? Vi pričate o bebi, bebi, pravoj bebi?
NEĆEDASEUDA: Mislim da sam se upiškila.

SCENA BR. 10
Slomljena srca

(Udata vežba na steperu. Prepunila je usta pa liči na lutke iz seks-šopova. Teško priča, ne može sasvim da zatvori usta, još je otekla. Broji jedan, dva, tri, je'n, dva... Muž završava svoj obrok. Svim silama se trudi da pokaže kako uživa u hrani.)
MUŽ: Mmmmmmm... Ovo je fantastično!
(Udata ne reaguje, nastavlja da broji za sebe. S obzirom na njegovu teatralnost, jasno je svima osim njemu, da ga ona prosto ignoriše.)
MUŽ: Super si ovo smućkala! Prste da poližeš!
UDATA: Molim? Jesi nešto rekao?
MUŽ: Kažem, odlična je klopa!
UDATA: Ne čujem!
MUŽ: Čak si stavila i šećer u kafu!
UDATA: Ne čujem te!
(Muž, i dalje raznežen, prilazi joj zavodnički. Ona ga gleda bledo, koncentrisana na svoje brojanje.)
MUŽ: Kažem, skini slušalice ako hoćeš da me čuješ.
(Udata konačno odreaguje.)
UDATA: Molim? Nisam te čula.. Nešto si rekao?
(On je poljubi ovlaš.)
MUŽ: Čime sam ovo zaslužio?
(Udata silazi sa stepera i sada meri pritisak.)
UDATA: Koje?
(Muž joj se približava kao zadovoljan debeli mačor. Ona je i dalje hladna.)
MUŽ: Ovaj predivan obrok.
UDATA: Aaaaa! Dobar, je l' da?
MUŽ: Odličan.
(Muž je cmokne, dosta se udvarao, sad kreće ponovo za nekim svojim mislima.)
UDATA: Baš mi je drago što si uživao... pošto je poslednji.
(Muž se zagrcne od šoka.)
UDATA: Pu, pu, ne daj bože.. Poslednji od mene, na to sam mislila...
(Ovo promeni njegovu trasu.Udata sada uzima peškire iz ormara, skuplja stvarčice koje su joj potrebne za tuširanje.)
MUŽ: Zašto? Dosadilo ti kuvanje?
UDATA: Ne. Ja volim da kuvam.
MUŽ: Znam, zato te i pitam.
UDATA: Hoću razvod. Zato poslednji. Logično, zar ne?
MUŽ: Kakav sad razvod?
UDATA: Pa sporazumni, nadam se.
MUŽ: Ne izmišljaj gluposti. Opet ti sa svojom dramom...
UDATA: Ja ne dramim, ko ovde drami? Ja mislim da sam jasna i da je to u redu.
MUŽ: Pa dobro, bubice, možda imamo ponekad neke nesporazume, ali to je sasvim normalno za dvoje odraslih ljudi, nije to ništa strašno. Ja znam da te možda pogodilo ovo s bebom, ali sačekaćemo malo, pa ćemo ponovo pokušati, nije ništa izgubljeno.
UDATA: Za mene je svako sledeće jutro koje počne tvojim bezizražajnim pogledom izgubljeno vreme. Ja sam ti dosadna, ne valja ti ništa što ja radim, kako izgledam, kako se ponašam, u harmoniji smo većinu vremena, samo zato što TI NIKAD NISI TU! Ili si na putu ili si na sastanku ili imaš neodložne obaveze ili jednostavno šetaš. SAM!
MUŽ: Nisam znao da si toliko odlučna u tome.
UDATA: E, pa jesam!
MUŽ: Dobro. Ja te još uvek volim i ja ću biti poslednji koji će ti stajati na putu ka tvojoj sreći...
(Muž sad malo šmira tugu.)
UDATA: I ja tebe volim, bubice... Nemoj sad da misliš zato što je ovako ispalo naglo, da su moja osećanja prema tebi utihnula. Mi samo više ne funkcionišemo kao bračni par. To je sve. Volela bih da oboje budemo civilizovani u ovoj stvari. Evo, ja sam, sa svoje strane, potpuno spremna na kompromis. Ostani u stanu koliko god ti treba da se središ, da pronađeš nešto adekvatno, i to stvarno mislim. Nedelju, dve, samo kaži!
MUŽ: Ne razumem te baš, molim te, pričaj sporije.
UDATA: Ma možeš i mesec dana, samo mislim da je realno dovoljno i manje. Ali, ako ti kažeš mesec dana...
MUŽ: Kakvih mesec dana? Ovo je moj stan, kakvih mesec dana?
UDATA: Možda se vodi na tebe, ali ovaj stan je zajednička imovina, ako izuzmemo sve što sam trpela dosad i emotivnu bol koju si mi godinama nanosio.
MUŽ: Šta si trpela? Već deset godina samo zatežeš dupe, šta si to trpela?
UDATA: Trpela sam tvoje laži, tvoje prevare jednu za drugom, sve sam ćutke trpela, a sada kažem, dosta je bilo! Neću više! Hoću moje kartice, hoću da nikom ne polažem račune, hoću da se brinem o nekom i da dobijem ljubav zauzvrat – ali ti to nikada nećeš razumeti. I ne moraš. Baš me briga.
(Udata teatralno krene ka kupatilu.)
MUŽ: Bubi, ali ja bez tebe ne mogu da živim.
(Udata se okreće i zacvili. Muž pali plejer, počinje muzika. Muž se zavodnički približava Udatoj, pruža joj ruku i njih dvoje plešu, veoma romantično, patetično, teatralno, nelogično. Slušamo baršunasti glas Nine Simone:
„The look of love is in your eyes
a look your smile can't disguise
the look of love
is saying so much more than these words could ever say
and what my heart has heard, well it takes my breath away

I can hardly wait to hold you, feel my arms around you
how long I have waited
waited just to love you, now that I have found you
don't ever go

You've got the
Look of love, it's on your face
a look that time can't erase
be mine tonight
let this be just the start of so many nights like this
let's take a lover's vow and then seal it with a kiss”

Udata se odvaja od Muža, ponovo zakuka.)
UDATA: Ne verujem ti.
(Udata odlazi u kupatilo. Muž ostaje nasred sobe, pomalo zatečen. Slušamo pesmu do kraja:
”I can hardly wait to hold you, feel my arms around you
how long I have waited
waited just to love you, now that I have found you
don't ever go
don't ever go
I love you so...”


SCENA BR. 11
Doživotna garancija

(Udata sama.)
UDATA: Sanjala sam čudan san. Juče, mislim, možda pre neki dan. Mislim da sam sanjala.
Užasna je vlaga, ja u šoping molu, kupujem „pradine” cipele iz nove kolekcije na neverovatnom sniženju. Prodavačica provlači karticu i ja mislim, to je greška, svakog časa će shvatiti da je posredi neki administrativni nesporazum, jer cipele iz nove kolekcije ne mogu da koštaju 500 evra. I čekam, molim boga da samo prođe, da mi dâ KESU već jednom, a ta vlaga me ubija, nikad nisam osetila takvu vlagu, odeća mi se lepi za telo, ne mogu da podnesem ni sebe ni druge. Dok to traje, shvatim da ne mogu da čekam, moram u WC, pokušavam da istrpim, ali kartica ne prolazi.
(Kratka tišina.)
UDATA: Ne vredi, ne mogu više da čekam, ne mogu da mislim ni na šta. Odjednom mi se ide u WC. Ako ostanem još sekund, usraću se u gaće, znam. Ostavljam stvari i kesu i karticu i sporu, usiljenu, ljubaznu prodavačicu, i otrčim da se spasem.
(Tišina.)
UDATA: I stvarno, lakše mi je sad. Boli me dupe za sve, jednostavno mi je lakše.
(Tišina.)
UDATA: I taman kad mi je lepo, pogledam u svoju ruku i shvatim da nema mog „tifanija”! Nestao je! Shvatam da je ispao u šolju, i hvata me panika. Srce mi lupa kao poludelo, znoj mi kaplje sa čela i ne znam kako da zaustavim napad, a u isto vreme me hvata nepodnošljiva tuga, bio je moj zauvek, a sada, jadničak, sija tako zarobljen u govnetu. Gledam tako u šolju i mislim, to je moj „tifani”, moja doživotna garancija, to je moje govno tu unutra. I tako, šta ću, zasučem rukave i bacim se u potragu.
(Udata gleda glupo ispred sebe.)
UDATA: I tu se probudim i shvatim da je tu. Na ruci je. I mislim, dobro je, sanjala si. Mislim da sam sanjala.

SCENA BR. 12
Novi početak

(Nećedaseuda je u finom, tamnom, skupom donjem vešu. Stavlja parfem, na licu ima samo podlogu za šminku, očigledno je da se sprema dugo i temeljito, hoće da sve bude savršeno. Na vratima neko zvoni. Nećedaseuda pogleda na sat, možda i promumla
„...zar već”, možda samo pomisli. Hitro uzima sa stola minđuše. Preveliki dijamanti se sijaju, samo ih cena spasava da ne budu potpuni kič. Neko je nestrpljiv i sad lupa.)
NEĆEDASEUDA: Momenat!
(Nećedaseuda postaje nervozna. Dočekana je nespremna. Nespretno namešta minđuše i pohita ka vratima. Ispred je Muž. Sa mantila mu se cedi voda, lice mu je popuno mokro, kosa slepljena, pokisao je ko crkveni miš. Izgleda toliko jadno da bi mu verovatno neko koga grize savest gurnuo siću u dlan i proš'o uveren da će se time iskupiti.)
MUŽ: Ja doš'o.
NEĆEDASEUDA: Šta ćeš ti ovde?
MUŽ: Šetao sam malo.
NEĆEDASEUDA: Bio si u kraju.
MUŽ: Svratio da vidim kako si.
NEĆEDASEUDA: Pa dobro sam. Hvala na pitanju. Kao što vidiš...
(Pogleda u sebe ukazujući na neprikladnu odeću.)
NEĆEDASEUDA: Nije baš dobar trenutak.
MUŽ: Izgledaš prelepo.
NEĆEDASEUDA: Hvala.
MUŽ: Ja sam malo pokisao.
NEĆEDASEUDA: To vidim. Izgledaš kao da si ispao iz Nojeve barke.
MUŽ: I jesam. Ispred su ostale životinje. Samo ti fališ.
(Nećedaseuda je potpuno smekšala, smešno izgleda taj gard koji još uvek drži.)
NEĆEDASEUDA: Ja užasno žurim. Uzmi peškir sam, sredi se malo i povuci se odakle si došao, može?
(Nećedaseuda nastavlja spremanje kao da Muž nije u prostoriji. On uzima peškir, briše se i muva tu oko nje malo bojažljivo, ali uporan da iskomunicira.)
MUŽ: Izlaziš nekud?
NEĆEDASEUDA: Mhm.
MUŽ: S nekim?
NEĆEDASEUDA: Aha.
MUŽ: Pol?
NEĆEDASEUDA: Muški.
MUŽ: Da.
(Muž se rastuži, nju to još uvek pogađa.)
NEĆEDASEUDA: Zašto si došao?
MUŽ: Mislio sam...
(Muž baca peškir na fotelju, i kao pogođen lav ustremljuje se ka vratima, da ispred umre sam.)
NEĆEDASEUDA: Šta si mislio?
MUŽ: Neke gluposti. Hvala ti za peškir. Idem.
NEĆEDASEUDA: Stani. Ne moraš odmah da ideš. Nisam ljuta na tebe.
MUŽ: Nisi?
NEĆEDASEUDA: Ne. Nisam ljuta.
MUŽ: Razvodim se. To je odavno završena priča. To znaš.
(Nećedaseuda nastavlja da se šminka.)
MUŽ: Hteo sam samo da to znaš.
NEĆEDASEUDA: Znala sam to.
MUŽ: Pa da... mogao sam da pretpostavim.
NEĆEDASEUDA: Okej.
(Nećedaseuda se konačno okreće ka njemu i gledaju se neko vreme. Gledaju se kao da se vole.)
MUŽ: Slušaj, ne bih da potežem prošlost, ali ti i ja...
(Ona čeka šta će reći, ali on odjednom gubi svu moć deskripcije koja bi mogla da baci u nesvest.)
NEĆEDASEUDA: Ti i ja, šta?
MUŽ: To je bilo to.
NEĆEDASEUDA: A šta je tačno to?
MUŽ: Nešto što se ne ponavlja, nešto što ne treba izgubiti. Nešto što se pamti. Ne znam kako se zove. Nešto vredno.
(Gledaju se neko vreme, a onda Nećedaseuda naglo kreće ka svojoj torbici, vadi svežanj izgužvanih novčanica i kao slepom prosjaku na ulici, tutne pare u šaku da bude sigurna da neće izgubiti milostinju.)
NEĆEDASEUDA: Idi noćas u našu sobu. Častim te. Dobre sam volje. Idi u našu sobu, u naš hotelski krevet, u našu hotelsku sobu. Imaš noćenje i doručak od mene.
MUŽ: I dalje se smucaš po hotelima.
NEĆEDASEUDA: Ja sam žena koju vole u nekim prostorijama koje se plaćaju. Pa to znaš! Što si se sad tako rastužio?
(Muž na izlasku kod vrata malo zastane, pomisli kako će ga dokusuriti potez koji sledi – samo ako uradi to što namerava, dotući će sam sebe uz pomoć drugih, ako uradi – gotov je, zna. Stoji malo, napipava prsten koji stoji u džepu, bez kutije, bez ičega, prsten marke „tifani”, možda nošen, a možda i ne, ne znamo odakle mu, da li je, kada i od koga ga je kupio – znamo samo da je prsten identičan onom koji na ruci nosi njegova žena.
Premišlja se, cela ova akcija je bolno besmislena a Muž je svega toga jezivo svestan i zna da je ostavljanje prstena ipak pokušaj, kakav god ali pokušaj, i da je unapred osuđen na potpuni debakl i da nije morao ovoliko da se sroza, ali prelomi i prebrzo, kao da krade, ostavlja prsten na stolu kod vrata.
Muž izađe, ne okreće se, ne gleda za sobom, što je lepo, a ona gleda za njim pa skoči da vidi šta je to čeka – poruka ili sasušeni cvet?
Uzima prsten, analizira, ništa ne primećuje, činjenica da je neko ostavio prsten namenjen njoj – potpuno je prevazilazi. Suze koje joj navru na oči ne dođu do obraza, verovatno ih mnogi ne bi ni primetili, ali ovaj predmet nepoznatog porekla bedno serviran – za nju znači vrhunac emotivnog, možda i života uopšte. Ne mari ona za okolnosti, nikad nije bila formalista i zato sada stoji tako sama s tim prstenom, stavi ga na ruku i podrazumevajući pitanje, stavi sama sebi prsten na ruku pa kaže:)
NEĆEDASEUDA: Da.

LABILNA SCENA
Samo što nije

(Labilna leži prikačena na CTG. Čujemo bebino srce kako kuca.)
LABILNA: Izvinite, je l' možete da utišate ovo? Izvinite! Okej... misli na nešto lepo. Sauna, ja ležim s peškirom na glavi, ne brinem, kosa mi je zaštićena, opuštam se polako, toplo je, 80 stepeni, ugušiću se, sužavaju se zidovi a ne mogu da izađem, ne, ne. To nije lepo. Ja sam na plaži, plaža je lepa, ja na plaži, ostvarujem okeansku vezu s prirodom, ja na plaži bezbrižna hodam po kamenju, kamen mi se zabode u petu, ne mogu da hodam, vučem nogu kao u onom snu kad ne mogu da se krećem, JE L' MOŽE OVAJ ZVUK SAMO, MOLIM VAS! Misli na nešto što smiruje, jedan, dva, tri, ovce preskaču ogradu, ovce skaču, ovca mi se kezi, trči prema meni, stani!
(Labilna pokušava da meditira u tišini, ali se prene.)
LABILNA: Ah, kako je ružno to što sam pomislila sad za tebe. Lupaj, lupaj koliko hoćeš, mada bi moglo to i malo tiše, ali ako ti misliš da treba tako glasno da kucaš, onda je to u redu, povlačim misao, molim te nemoj da umreš zato što sam ja to sad pomislila. Malo me umorilo sve to čekanje, inače radi šta hoćeš, stvarno, neću da ti išta naređujem. Ovi su mene zaboravili ovde. IZVINITE, JA NE MOGU VIŠE!

SCENA BR. 13
Supermen na plaži

(Hotelska soba. Na sredini je veliki paket sa crvenom mašnom, poklon od Nećedaseuda. Muž pali svetlo dok ulazi. Nosi malu torbu koju ostavlja pored vrata. Vidi poklon, priđe, otvori. Iz paketa izviruje već naduvana lutka s porukom okačenom oko vrata: TVOJA NOVA DEVOJKA.)
MUŽ: Moja nova devojka.
(Muž se nasmeje: sam sebi se nasmeje, provuče prste kroz kosu i stavi lutku da sedne lepo. Pre nego što sipa viski, podigne flašu ka lutki umesto pitanja. Lutka, naravno, ne odgovara. Muž sipa sebi viski.)
MUŽ: Sigurno? Uopšte ne piješ?
(Muž slegne ramenima, ispije čašu, pa još jednu, pa još jednu. Sa čašom seda pored lutke, namesti se udobno. Pogleda lutku, pa uzdahne.)
MUŽ: Sad dok sam dolazio, šef me zvao da čujem kako njegova nova riba dobro dahće. I očekuje da se oduševim. I ja, šta ću, oduševim se. Zove me tako svaki dan, zove me u pola noći, šta god da ga muči, on zove da muči mene. Zove kad ima zatvor, zove kad ima proliv, zove kad nije siguran oko boje i gustine, on zove mene. A ja, umesto da završim s njim jednom zauvek – ja slušam, ja se nerviram zbog njegovog problema sa svrabom u dupetu, zbog toga što je njemu opet urastao nokat, zbog njegovih gljivica u ustima, sa svim NJEGOVIM dilemama i sumnjama JA SAOSEĆAM. Boluje od insomnije pa me zove u tri ujutru da mu ispričam nešto da ga smiri. Ja onda vadim neku priču iz malog mozga, kupio sam zbirku viceva samo za te prilike. Da mu čitam, a najradije bi mu odsekao ruke da ne može da okrene moj broj i jezik da ne znam šta priča. Sanjam ga tako mrtvog svaku noć i probudim sam sebe koliko se smejem u snu, pa mi žao što sam se probudio, sanjam kako mu pišam na grobu i sanjao bih večno, tako mi lepo bude, uvek bih mogao još pet minuta, uvek! Ali me onda on zove da pita koju kravatu da stavi: štraftastu ili zelenu?
(Muž pije, njegov bes polako prelazi u rezignaciju.)
MUŽ: I to nema kraja, razumeš? NEMA KRAJA. Moj šef, meni, sutra da kaže: „Kad završiš s klijentom, dođi u ofis da mi popušiš kurac”, ja bih završio s klijentom, klekao i popušio mu. Obrisao bih usta i vratio bih se kući, kod žene. A žena...
(Zastane, duboko i zabrinuto uzdahne. Sipa još jedan viski, popije ga.)
MUŽ: Ma, nije ni važno.
(Eksira još jedan viski i pogleda u lutku.)
MUŽ: Ti baš dobro slušaš...
(Muž se hvata za glavu, hvata ga umor, to i kaže.)
MUŽ: Strašno sam umoran. Umoran sam od svega što radim zato što se to od mene očekuje. Svi nešto od mene očekuju. Razumeš?
(Pogleda u lutku i nasmeje se ogorčeno. Ona ga razume. Popije još jedan viski.)
MUŽ: Au, dosta je bilo.
(A i nema više viskija, sve i da hoće još. Gleda u lutku tako, pa se malo razneži.)
MUŽ: Možeš da staviš glavu na moje rame ako hoćeš.
(Namesti lutkinu glavu na svoje rame. Pomiluje je po plastičnoj kosi.)
MUŽ: Lepo mi je sad s tobom.
(Namesti lutku da leži pa legne pored nje.)
MUŽ: Rado bih sad vodio ljubav s tobom, celu noć, ali previše sam pijan. Nećeš se ljutiti da samo ležimo i ćutimo zajedno?
(Leži s lutkom neko vreme.)
MUŽ: Spava mi se.
(Muž ugasi svetlo, zagrli lutku i zaspi.)

SCENA BR. 14
Kolica

(Porodiljsko. Izgleda isto kao bolnička soba od pre. Na krevetu ovaj put leži Labilna. Izgleda slično kao Nećedaseuda posle prvog pokušaja samoubistva. Bleda. Bezvoljna. Iscrpljena. Kao krpena lutka sedi položena na krevetu i gleda besciljno ispred sebe. Pored kreveta, s jedne strane su dečja kolica koja Nećedaseuda veoma entuzijastični gura napred-nazad.)
UDATA: I? Jesi srećna?
(Labilna pogleda u kolica kao da ne zna šta tačno da odgovori. Ne bi da ulazi u raspravu, principijelno zna šta valja reći u toj situaciji. Pa odgovori kako se očekuje.)
LABILNA: Jesam, jesam.
NEĆEDASEUDA: Jesi video? Jesi video kako sija prsten? Skup je, zato tako sija. Ne! Ne čupaj prsten! NE!
(Nećedaseuda istrgne svoju ruku iz kolica, na šta beba počne da kriči ko oparena.)
UDATA: Daj dete majci, šta si ga spopala?!
LABILNA: Ne moraš, stalno plače, to ništa ne znači.
UDATA: Kako misliš, ništa ne znači?
NEĆEDASEUDA: Imam sve pod kontrolom, ja sam kriva! Sve ću ja da sredim.
(Nećedaseuda drma kolica još jače, što bebi ili prija ili izaziva potres mozga, sve u svemu zaćuti.)
NEĆEDASEUDA: Eto! Spava beba, spava mala beba!
UDATA: Proveri samo da li diše...
(Čujemo kucanje na vratima i iza velikog buketa cveća, stidljivo izviri Muž.)
MUŽ: Ja kasnim malo.
(Udata se oduševi i uvede ga za ruku. Ostale dve drugarice se zamrznu od šoka.)
UDATA: Pozvala sam mog muža, da i on dođe, pošto dete nema tatu.
(Muž se sad šokira i izleti mu, više nego što bi to svesno izgovorio.)
MUŽ: Kako nema tatu?
UDATA: Pa nema, vidiš da nema! Mislila sam da ipak dođe i neki muškarac, to sam mislila. Uostalom, vi se i ne znate, red je da moja drugarica konačno upozna i mog muža – bubi, ovo je –
(Labilna je prekine.)
LABILNA: Znamo se. Je l' tako?
(Neprijatna tišina.)
MUŽ: A da, ovo je cveće za tebe.
UDATA: Ne razumem, kako se znate?
MUŽ: Slučajno, nešto s posla.
UDATA: Moj muž puno radi, je l' tako, bubi.
NEĆEDASEUDA: Deluje iscrpljeno, da.
MUŽ: Dobro, bubice, nismo ovde zbog mene. Kako si ti? Kako se osećaš?
LABILNA: Sve me boli, bradavice mi krvave, nemam dovoljno mleka, ne smem da se pomerim od šavova, peče me, povraćala sam tri dana non-stop i plašim se da li ću biti dovoljno dobra majka da od ovog komada mesa napravim čoveka. Brinem se, tako se osećam.
(Beba počne da plače.)
LABILNA: Stalno plače.
UDATA: Ja mislim da usvojim jedno kad se budem osećala spremno naravno. Za sada nam je dobro i ovako. Je l' tako, Bubi?
MUŽ: Meni je uvek na odmoru dobro.
NEĆEDASEUDA: Mora da si mnogo radio.
(Beba ponovo plače.)
LABILNA: Umukni više!
(Nećedaseuda i Udata sada šokirano gledaju u Labilnu. Beba i dalje plače. Nećedaseuda malo se pribere pa svoju pažnju, bar prividno, vraća bebi.)
NEĆEDASEUDA: Ćuti bebice, mama je umorna.
(I beba sad stvarno prestane da plače.)
UDATA: Bilo nam je lepo, beba je divna, zaista... A i ti si umorna...
NEĆEDASEUDA: Možete da idete samo ako ste videli moj novi „tifani”?
(Nećedaseuda ispruža ruku pokazujući svoj novi prsten, Labilna se sad prvi put nasmeje. Udata pogleda u svoj isti takav, a Muž pokunjeno spusti pogled, nezaštićen kao ova beba u kolicima.)
UDATA: Bubi, je l' idemo?

SCENA BR.15
Izbeljuju zube: kod kuće, u autu, na poslu

(Muž i Udata večeraju uz sveće i cveće.
Na izlazu iz bolnice stoji sama Labilna s bebom u naručju. Diže ruku da zaustavi taksi.
Nećedaseuda maže karmin nasred aerodroma. Sedi, čeka svoj let.)
LABILNA: Taksi!
MUŽ: Moram da idem.
(Udata ga ne konstatuje.)
NEĆEDASEUDA: Karta tu. Novčanik tu. Telefon tu. Jastučić... tu!
LABILNA: Pa upali lampu, majmune, ako ideš na poziv!
NEĆEDASEUDA: Sve je tu.
UDATA: Šta je bilo, Bubice? Nešto si rekao?
LABILNA: Jeste gospodine, moja beba.
NEĆEDASEUDA: Može žvaka, super. Ja inače izbegavam žvake, al' ovo pakovanje ne mogu da odbijem.
MUŽ: Zove me šef da vidim njegov novi stan.
(Udata pali TV, ne konstatuje ga.)
LABILNA: Umro muž, nema muža.
NEĆEDASEUDA: A što da se ne udam? Fin čovek, traži ženu, preko interneta smo se upoznali. Piše divna pisma. Sažeta, ali ubitačna. Svaki put se rasplačem.
LABILNA: Jeste lepa beba.
UDATA: Vidi što je fina ova Sardinija. Mogli bismo tamo na odmor.
LABILNA: Samo dok ne zaraste ovo što su sekli. Mučnine, povraćanje, dispepsija, abdominalni bolovi, dijareja, gastrointestinalna krvavljenja, pteptički ulkus, krvavljenje iz ulkusa, poremećaji funkcije jetre, hepatitis, pankreas, svrab, osip kože, urtikarija, alopecija, eozinofolni pneumonitis, multiformni eritem Stevens-Johnsonov sindrom, fotosenzitivni dermatitis, glavobolje, vrtoglavice, sanjivost, poremećaj sna, depresivne reakcije, mialgije, edemi, palpitacije, vizuelni poremećaji, vertigo, preosetljivost prema svetlu, trombocitopenija, leukopenija, anemija, aplastična anemija, glomerulonefritis, intersticijalni nefritis, vizuelni poremećaji, kognitivna disfucija i ostali neželjeni efekti su VEOMA RETKI. Toplo vam preporučujem!
NEĆEDASEUDA: Još hirurg, moje omiljeno zanimanje!
LABILNA: Kako, ko će da brine o meni.
MUŽ: Ne ljutiš se?
NEĆEDASEUDA: Uvek kad sedim na aerodromu, sve mi se nekako čini, isplivaću! Ima nade. Ljudi žive. Idu nekud, vraćaju se, grle se, vole se, sve ti plaćeno, sve lepo. Letimoooo! Eh, kad bi ceo svet bio jedan veliki aerodrom...
(Nećedaseuda lupi jedan veeeeeliki balon žvakom.)
LABILNA: Kako, nema ko da brine o meni? Pa valjda imam bebu.
(Na TV- u spikerka čita vremensku prognozu.)
UDATA: Kad se vraćaš?
(Dispečerka na aerodromu najavljuje novi let.)
NEĆEDASEUDA: Ovo nije moj let. Ovde se rastajemo.
MUŽ: Brzo se vraćam.

SCENA BR. 16
Viseći epilog (može, a ne mora)

(Svi stoje i jedu čokoladice. Uprt je prst u onog o kome se govori. Nećedaseuda otvara svoj papirić od čokoladice. Muž upire prst u nju.)
MUŽ: Sačekaćeš svoj let i više se nikada nećeš vratiti.
(Udata završava svoju čokoladicu i otvara papirić. Nećedaseuda upire prst u nju.)
NEĆEDASEUDA: Svako jutro ćeš reći sebi: Može to bolje.
(Labilna upire prst u Muža.)
LABILNA: Poginućeš u ratu.
(Udata upire prst u Labilnu.)
UDATA: Ubićeš se.
(Beba počinje da plače. Nećedaseuda iskorači.)
NEĆEDASEUDA: Za početak.
(Nećedaseuda otvara još jednu čokoladicu. Beba plače sve jače. Ostali popiju po tabletu i ostanu da stoje tako kako su stajali.)

KRAJ
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.