NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Mihal VALČAK / Michał WALCZAK
IGRE U PESKU / PIASKOWNICA
S poljskog preveo Goran INJAC

  MIHAL VALČAK

Mihal Valčak, dramski pisac, reditelj, rođen 19. decembra 1979. u mestu Sanok u Poljskoj. Godine 1998. upisuje studije ekonomije na Glavnoj trgovačkoj školi u Vrašavi, a 2000. teatrologiju na varšavskoj Pozorišnoj akademiji. Od 2001. student je i pozorišne režije na pomenutoj akademiji. Tokom 2006/2007. školske godine pohađa filmsku školu Andžeja Vajde. Na prvoj godini studija režije objavljuje prvu dramu: Igre u pesku i njome pobeđuje na konkursu Mi na pragu novog veka.
Od tog trenutka postaje jedan od najnagrađivanijih i najizvođenijih poljskih pisaca mlađe generacije. Među najvažnijim nagradama su Nagrada Poljskog ministarstva kulture za savremeni dramski tekst za Put u unutrašnjost sobe i, godinu dana kasnije, ista nagrada za Rudnik, nagrada za najbolji tekst na festivalu KON-teksti za tekst Igre u pesku, nagrada za originalni dramski tekst Poljskog radija za Prvi put, Evropska nagrada za dramski tekst na festivalu u Hajdelbergu za Prvi put, II nagrada na konkursu drame inspirisane Jovanom Pavlom II za tekst Čovek s Bogom u ormaru itd.
Režirao je svoje drame Put u unutrašnjost sobe, Prvi put, Mamurluk i Poslednji tata, kao i Kosmos Vitolda Gombroviča i Dete Marije Spis. Njegovi dramski tekstovi nalaze se u svim najvažnijim antologijama savremene poljske drame objavljenim poslednjih godina i prevedeni su na engleski, nemački, francuski, italijanski, litvanski, mađarski, holandski, češki, slovački, ruski i beloruski jezik.
Dela: Nepoznati (2000), Putovanje (2000), Dvoje (2001), Igre u pesku (2001), Put u unutrašnjost sobe (2002), Ispit (2002), Bez didaskalija (2002), Reka (2003), Tužna princeza (2003), Rudnik (2004), Noćni autobus (2004), Ceo Jaroslavov život (2005), Poslednji otac (2007), Ja jadan, kučka i njen novi tip (2007), Baka (2007)


Umesto dramaturške beleške
U STRAHU OD STVARNOSTI

A moglo je biti drugačije. Kada je krajem devedesetih Mihal Valčak iz Sanoka doputovao u Varšavu, njegov cilj bile su studije ekonomije i karijera, ako ne ministra finan-sija onda barem direktora banke. Danas, on bi verovatno bio početnik na nekoj berzi.
Student ekonomije Mihal Valčak otkrio je da ga više od problema tržišta kapitala zanimaju film i pozorište. Nakon druge godine studija, predaje dokumenta na varšavsku Pozorišnu akademiju, ali ga umesto na režiju primaju na teatrologiju. Godinu dana, knjige o Boguslavskom i Šileru čita uporedo s udžbenicima ekonomije, da bi na kraju, u drugom pokušaju, upisao režiju.
Na prvoj godini studija sve nas je iznenadio: otkrio je u sebi dramskog pisca. Za jednu noć napisao je dramu Igre u pesku i njome pobedio na konkursu „Mi na pragu novog veka”. Drama je objavljena je u Dijalogu, a odmah izvedena u pozorištu u Valbžihu. Sledeći tekst: Put u unutrašnjost sobe dobija 2002. nagradu publike na konkursu u Radomu, a godinu dana kasnije i nagradu varšavskog udruženja „Drama”. Odmah je proglašen novim talentom poljske dramaturgije. Sa svih strana stizale su ponude od reditelja i prevodilaca. Redakcija Dijaloga s takvim entuzijazmom prihvata novog pisca, da iste godine, u junskom broju časopisa objavljuje, nedovršen, njegov novi tekst Reka. U decembru 2003, u toku jednog vikenda, dva varšavska pozorišta izašla su s premijerama na osnovu njegovih tekstova: Put u Savremenom i Igre u pesku u Narodnom pozorištu. Takav mini-festival svojih drama u prestonici nije dosad imao nijedan poljski dramatičar.
Šta je izazvalo Valčakov munjeviti uspeh? Izgleda, ne samo praznina u poljskoj dramaturgiji na pragu novog veka. Zajedno s Valčakom, pojavilo se mnoštvo novih autora – na primer Pavel Sala, Kšištof Bižo ili Marek Mondzelevski, koji su i učestvovali na istim književnim konkursima. Ipak, nijedan od njih nije doživeo takav uspeh kao autor Igara u pesku. Valčak se od njih razlikuje pre svega u literarnoj formi. Ne zanima ga pozorište činjenica koje se zasniva na stvarnim događajima. Bolje se oseća u izmišljenoj stvarnosti. Njegova prva drama predstavlja dvoje odraslih ljudi koji se igraju u pesku, kao deca. Dečje igre metafora su zrele veze žene i muškarca, koja se rađa, doživljava apogej i raspada se. U Reci, polazna tačka je potpuno fiktivna: jednog dana u malom gradu presušuje reka i taj događaj menja tok života njegovih stanovnika. U Putu, tridesetogodišnji glavni junak želi da započne zreo život, iznajmljuje garsonjeru i seli se iz studentskog doma. Radnja se dešava istovremeno na dva plana, stvarnom i izmišljenom. Na prvom on iznajmljuje stan, traži posao, rastaje se s devojkom, depresivan je. Na drugom razgovara s Judom koji postoji samo u njegovoj mašti, vidi roditelje spojene u jednoj osobi kao Ocamajku, vidi ulice koje prolaze kroz središte sobe. Ove dve stvarnosti razilaze se sve više, do momenta kada potpuno razbijaju svest junaka.
Poljsko pozorište obožava slične literarne igre. Ono je nastalo na poetskoj drami devetnaestog i pozorištu apsurda dvadesetog veka. Odatle toliko interesovanje za drame koje su tako „pozorišne”. Iako pisac odbija bilo kakva poređenja, kritika je pronašla čitav spisak književnih paralela s Ruževičem i Gombrovičem. Tim povodom, u programu predstave Put u unutrašnjost sobe autor kaže: „Sve veze s drugim autorima pojavile su se nezavisno, same od sebe”, a zapitan o dijalogu s tradicijom u svojim tekstovima, Valčak ironično daje primer poljskog filma koji je sve vreme „u dijalogu” s Gombrovičem i Sjenkjevičem, a ishod tog „dijaloga” dobro nam je poznat.
Nisu književne paralele ono što privlači pažnju u njegovim dramama, već njihova tema – nezrelost. Junaci Igara u pesku i Puta su ljudi na granici zrelog doba, u strahu od spoljnog sveta pred kojim se skrivaju u pesku ili u mašti. Valčak piše o strahu od nepoznate i neprijateljske stvarnosti. Mada pripada generaciji osvajača sveta, Valčak otkriva u osvajačima prestrašenu decu i na vrlo zreo način opisuje nezrelost. To je glavni adut njegovog stvaralaštva.

Priredio Goran Injac (na osnovu teksta Romana Pavlovskog: „Mihal Valčak – novi talenat poljske dramaturgije”)


Intervju s Mihalom Valčakom
PISAC, A NE PRIPADNIK GRUPE

„Ima 24 godine i izgled ljubitelja klupskih zabava. Oblači se neobavezno, za barom naručuje pivo, a u razgovoru ne koristi komplikovane izraze. Možete ga sresti u bioskopu ili u noćnom autobusu. On je jedan od onih koji su odoleli najezdi pacova kapitalizma”, pisao je o Mihalu Valčaku Roman Pavlovski 2003. godine, u trenutku kada je poljsko pozorište otkrivalo novog dramskog pisca. Danas Valčaka smatraju najvećom zvezdom savremene poljske dramaturgije. U njegovoj debitantskoj drami Igre u pesku, iza banalne priče o dečaku i devojčici koji zajedno prolaze kroz inicijaciju u svet muško-ženskih odnosa, krije se metafora o odnosu muškarca i žene.

Ne govoriš srpski, ali moraćeš da napišeš srpski naslov svoje drame. U Srbiji deca se ne igraju u „Piaskownici”, igraju se „U pesku”.
– Ne znam kako izraz U pesku funkcioniše na srpskom. Čini mi se da bi takav naslov, s pozicije nekog ko govori poljski jezik, bio suviše uopšten. Ako odaberem varijantu Igre u pesku, nekako odmah to povezujem s dečjim igralištem i čini mi se da takav naslov izaziva odgovarajuće asocijacije. Da, Igre u pesku zvuči dobro. Naslov mora da bude jasan. Ne bih voleo da se promeni u nešto suviše rafinirano; dakle – bez mistifikacije. Potraga u nekom drugom kontekstu, u drugim temama, bila bi već određena interpretacija. Možemo to nazvati i inicijacija u pesku ili prva ljubav ili, ne znam, tako nešto... Teško mi je da odaberem bilo šta drugo osim Piaskownica; reč je upravo o tom pesku, na tom mestu, o nečemu što je svima blisko i poznato.

Zašto se u tom pesku igraju Miłka i Protazek?
– Moj prijatelj je imao devojku koja se zvala Miłka i jako mi se to ime dopalo. Ono je veoma retko i originalno, ženstveno i lepo. Izaziva isključivo pozitivne asocijacije. Prelepo ime koje predstavlja ljubav i ženu. Protazek je potpuno suprotan. To je neugledno i prosto ime, takvo da ga se stidimo.

Likovi drame i odnosi među njima skrivaju se u metaforičnom jeziku Betmenovih monologa. Kakvim jezikom, u stvari, govore deca u tvojim „Igrama”?
– To je jedna od prvih drama koje sam napisao. Za mene je taj tekst bio određena inicijacija u svet pozorišta. Osetio sam nešto i to sam napisao. Zamišljao sam kako bi predstava mogla da izgleda i tražio sam odgovarajuće reči. Zapisivao sam sve o čemu sam razmišljao, komentarišući zamišljenu sliku. Rezultat je nedostatak ravnoteže u količini teksta koji likovi izgovaraju. On govori mnogo, ona veoma malo. Na početku mi se činilo da je to greška, da ne mogu tako, da grešim u strukturi drame. Kada sam video prve realizacije po pozorištima, bilo mi je jasno da je upravo zbog toga on tako očigledno prikazan kao vođa koji kontroliše situaciju, a ona kao Pepeljuga. Tek sada, nakon izvesnog vremena, znam da sam napravio upravo dobru stvar, da se između malo reči koje ona izgovara događa veoma mnogo.
Jezik dečaka nije dosledni kalk nekog jezika. On čak, i kada hoće da pokaže agresiju, nije do kraja vulgaran. On je negde pored rečenica koje izgovara i ne identifikuje se potpuno s jezikom kojim govori. Taj jezik mu nije udoban. On pokušava da bude mačo, a u stvari sve vreme se strašno trudi. Psovke i čitav horor situacije ne oseća, nije mu to prirodno, nije okrutan zato što je zaista okrutan, čak i ne ume to da bude do kraja. Različito to glumci osećaju i predstavljaju, ali to treba da se vidi, i to je, u stvari, zabavno.
Nakon premijere u Valbžihu dogodilo se da mi starije gospođe prilaze i zahvaljuju za tekst koji na tako divan način govori o tome kako je televizija štetna. Nisu razumele da dečak samo kreira taj jezik, da pokušava da bude ono što mu se čini da treba da bude. On ne ponavlja nešto što je pokupio sa TV-a, samo sledi tragove, i to je njegov plus, a ne nedostatak.

Ti nisi nikada režirao „Igre u pesku”?
– Ne, taj tekst nisam. Neke druge svoje tekstove sam i režirao u pozorištu.

Rekao si, povodom režije jedne svoje drame, da nakon tog iskustva znaš šta scena ne može da podnese. Šta misliš da ne može u slučaju „Igara u pesku”?
– Video sam mnoge predstave Igara u pesku. Tekst je često postavljan u pozorištima. Mene je uvek zanimalo kako se on na sceni razvija, kako na sceni počinje da živi, kako raste. Likovi U pesku učestvuju u utakmici, a publika čeka rezultat meča. Nije mi se svidela varijanta da reditelj i glumci, pošto znaju kakav je kraj, odmah na početku to prodaju i postavljaju stvar tako da je on psihopata i da nikada neće uspeti da nju na bilo koji način osvoji. Ili je potpuno suprotno: on je toliki egoista i toliko je siguran u sebe, da za njega devojčica uopšte ne postoji. Najveća opasnost je, u stvari, u tome da ne treba reći prerano publici kakav je rezultat utakmice. Ukoliko utakmica traje, ukoliko se dešava među likovima na sceni, dobro je. Druga stvar je pitanje devojčice. To što ona ima malo teksta ne čini je manje vrednim likom. Dečak je atraktivniji, odmah uspostavlja kontakt s publikom, življi je, a zapravo toliko govori jer se jako nervira. On mora da se trudi da ostavi utisak. Zato devojčica mora da bude strašno jaka, ona u njemu izaziva toliko reči i samo svojim prisustvom ona je motor koji izaziva situaciju. To je, u stvari, u njihovom odnosu najzanimljivije. Mislim da se rediteljima čini da su Igre u pesku tekst koji se sam od sebe postavlja na sceni. Da je sve napisano i da je sve u tekstu jasno rečeno. Treba samo napraviti ilustraciju i gotovo. Zato je najveća greška ukoliko reditelj očekuje od glumaca da glume stereotip. Onda se dešavaju situacije o kojima sam govorio.

Da li misliš da je tema „Igara u pesku” zaista univerzalna, ili možda bi bolje pitanje bilo: da li je u trendu? Ko danas piše o ljubavi i metaforama?
– Nije moguće Igre u pesku klasifikovati kao monotematski tekst. On nije napisan na osnovu nekog recepta kako treba pisati. Posmatram njegov put od objavljivanja u Dijalogu, premijernog izvođenja, pa do različitih novih čitanja teksta. Počelo je od toga da je to mala, intimna drama, zatim je to bio tekst o inicijaciji, nakon toga, u nekoj sledećoj realizaciji, likove igraju stariji glumci i predstavljen je svet starih i usamljenih ljudi. Možda baš zato što je tema toliko staromodna i što nije u trendu, ima mnogo potencijala da iznenadi.

Da li zbog toga kritičari u Poljskoj uglavnom pišu o tebi kao o autoru koji je vratio metaforu u dramski tekst, usred mode brutalizma?
– Veoma je popularno mišljenje da je potrebno vratiti metaforu u pozorište. S druge strane, percepcija je ipak postavljena tako da to onemogući. Na primer, u poslednjoj antologiji poljske drame, toj velikoj od rata pa do danas, autor antologije poslužio se Igrama u pesku kao metaforom čitavog pokolenja. Pokolenje Igara u pesku kao nezrelo. I niko ne razmišlja o tome šta to znači, ne samo za pokolenje, šta uopšte znači, već se samo jedna generacija kategoriše kao generacija koja je još u pesku. Isti je slučaj i s mojim ostalim dramama. Za Put u unutrašnjost sobe pisali su da je to drama o nezaposlenosti, o problemu nezaposlenosti u Poljskoj. Nekako, sve to se razilazi sa suštinom.

Tvoji tekstovi su u obe antologije savremene poljske drame, i u „Pokolenju porno” i u drugoj „Eha, replike, fantazmati”, svojevrsnom odgovoru na „Pokolenje”. U kojoj sebe vidiš?
– Mislim da se ta generacijska klasifikacija završila i da je kritičarima dosadila. Naslov Pokolenje porno bio je marketinški trik koji je upalio. Pavlovski je izmislio naslov, a onda su ga svi prihvatili doslovno. Jedna novinarka me je krajnje ozbiljno pitala kakav je program grupe Pokolenje porno, kakav je naš manifest. Dobro je da toga više nema. Vidim sebe kao pisca, a ne kao pripadnika grupe. Na kraju krajeva, u centru pažnje medija ponovu su reditelji, a ne pisci.

A tvoja drama „Prvi put” je o tome šta se desilo kada su junaci „Igara” odrasli?
– Ne, nije. Oni čak imaju i potpuno druga imena. Može se to, možda, tako doživeti s pozicije dramske strukture teksta. Nisam to hteo da postignem. Nudili su mi nekoliko puta da dopišem Igre u pesku ili da napišem nastavak, ali svaki put kada sam o tome razmišljao drama mi se činila završenom i zatvorenom, a svaki pokušaj njenog nastavka loš. U Narodnom pozorištu u Varšavi, u obema predstavam igraju isti glumci. To može biti zanimljivo za njih, ali za mene kao autora teksta to je potpuno nevažno.

„Igre u pesku” ili „Prvi put” potpuno se razlikuju od „Rudnika” ili nove drame o varšavskom stadionu, kako ovde vole da kažu – najvećem buvljaku centralne Evrope. Da li je veći izazov pisati o intimnim ili o javnim prostorima?
– Da, jedne su kamerne drame, a druge mi dozvoljavaju da u njim kažem zaista mnogo. Pomislio sam da bi moglo biti zanimljivo pisati o stadionu. Napraviti od stadiona metaforu i dramu tipa Vispjanjski. Opsada je velika i sve je zamišljeno kao monumentalna drama. Rudnik sam pisao po narudžbi pozorišta iz Valbžiha. Tekst je o gradu. Bila je to ogromna bitka s gradom, nisam hteo da dozvolim Valbžihu da me pojede. Morao sam u njemu da pronađem odgovarajuću metaforu. Rezultat je tekst o gradu kao svetu za sebe. Ne o gradu kao o tamo nekom Valbžihu, nego kao o prostoru koji nas određuje, kao habitusu.

„Igre u pesku” su prevedene na nekoliko jezika. Kakva je percepcija teksta u inostranstvu?
– Prvi prevodi su bili na nemački i engleski, kasnije i na neke druge jezike. Put u unutrašnjost sobe takođe je preveden na nekoliko jezika. Sad sam baš bio u Češkoj na premijeri. Ipak, Igre u pesku ostaju moj najveći izvozni proizvod. Verovatno zbog toga što je to moj najuniverzalniji tekst. On nekako svuda bez problema poprima lokalni kontekst. Ukoliko je dobro preveden, taj tekst u svakoj zemlji postaje tekst o toj zemlji. U Italiji su napravili jako lepu predstavu na osnovu Igara u pesku. Izazvala je zaista dobre reakcije. Pričali su mi kasnije da se tekst savršeno uklopio u njihovu tradiciju glume. Svima se tekst činio veoma poznat. Video sam u Nemačkoj jednu brutalnu varijantu Igara, brutalnu priču o odnosima među ljudima i polovima.

Pavel Miškjevič je u svojoj predstavi „Igre u dvorištu” povezao dramu Edne Mazije, „Porodične priče” Biljane Srbljanović i tvoje „Igre u pesku”. Da li misliš da su to slični tekstovi?
– Ne. Kontekst je potpuno drugačiji. Čini mi se da su moje Igre u pesku univerzalnije. Barem sam hteo da tako bude, hteo sam da predstavim jedan intimni svet, bez nekog dodatnog angažmana.

Kako bi želeo da te predstavim?
– Pre svega kao dramskog pisca. Ponešto sam i režirao, završio sam režiju. To su dve stvari koje su važne.

(Povodom prevoda na srpski Igara u pesku Mihala Valčaka, s autorom razgovarao Goran Injac)


IGRE U PESKU
u šest scena


SCENA 1

(Ograđeni prostor s peskom. Dečje igralište. ON se igra. Igračke: automobil, čovečuljak, Betmen.)
(ON zaigran.) Brzzzvvrrr... i zatim automobil fjuu! Pada u provaliju, samo što ne eksplodira, zssppzzz... a Betmen sve to posmatra, mogao bi da skoči tamo, dole, ali samo gleda, gleda kako auto počinje da gori u toj provaliji i Betmen kaže: al’ si dobro zviznuo, mamu ti... ja ću te ovaj put sjeeeeb... I kao neka prerija ili tako nešto je okolo, samo neka prerija unaokolo, takva, niotkud ne možeš da očekuješ pomoć. I Betmen kaže, što je prokleto vruće ove zime u Varšavi, znoj mi se cedi ispod maske, i u tom trenutku pali se automobil fffjjsššćšššš... Betmen zna da će automobil za trenutak da eksplodira, takav dim kulja odole, a Betmen samo ponavlja: užas, koje vrućine ovog proleća, gleda dole, he he he, kaže, a tamo neko prignječen u autobobilu pokušava da se izvuče, viče aaaaaaaa, help, help! Udara očajnički, dšš! Dšš! U ta vrata zaglavljena od pada u tu strašnu provaliju... vetar duva s prerije šššššššš... I tada Betmen poleće kao neki orao, ovako fiijuuuuuuuu!
(Ulazi ONA. U rukama drži lutku. Približava se pesku.)
ON: Tuddududu... Betmen poteže pištolj za svaki slučaj, ttududd! Repetira, svoj superpištolj, hiljadupucajući s mogućnošću pucanja kao mitraljez, automatski, s malim smrtonosnim mecima, još i otrovnim, pogodi te Betmen takvim jednim metkom i sine, nema, mrtav si, takvi su Betmenovi meci...
(ONA izuva cipele, ostavlja ih na zidiću, ulazi u pesak, pevuši.)
ON: Betmenovi koraci škripe na pesku, u toj prokletoj provaliji, hžž, hžžž, hžžž, dok prilazi automobilu, koji će za petnaest sekundi da eksplodira, i to u pizdu materinu da eksplodira! Betmen vadi pucaljku, cilja u automobil, ali neće valjda čoveka tamo da ostavi... a lik se pošteno dere: Help! Help! Help!... I Betmen, šta će, kad se lik već toliko dere, džžžžž, žestoko udara i razvaljuje vrata, Betmen jednim pokretom ruke hvata lika i izvlači ga, automobil bi trebalo da eksplodira za tri sekunde, i tada se Betmen podrugljivo osmehnu i polete s tim likom na vrh provalije, mislim prema gore, tamo gde je bio ranije, i u tom momentu fjuuu! Bammmmm! Leti u vazduh automobil... pesak leti baš ovako, visoko šššššššš! A Betmen s tim likom, koji je ceo izranjavan, sleće na ivicu provalije, ispušta ga s gađenjem, kaže: koja kukavica, krv mu ide iz nosa, lik skoro pada u nesvest, a Betmen ga šuta, buuh! U stomak i pita: ej, kako se zoveš?...
ONA: Mila.
ON: ...A lik ustaje, polako dolazi sebi, i gleda Betmena, ali ga zaslepljuje zalazak sunca u Varšavi, kaže nekim tankim glasom, piskavim glasom mekušca: radim u NASA nuklearnoj laboratoriji, u automobilu su ostale najveće tajne čitavog naučnog sveta,... i ponovo pada u nesvest, čoveče, a Betmen prasnu u smeh, i kaže: šta me bre briga za tvoje tajne, klovnu jedan! Ali vidi da je lik opet pao u nesvest, i šta će, ponovo ga šuta u stomak i pita: i kako se zoveš?...
ONA: Mila
ON: ...a taj lik se ponovo savija od bola, podiže glavu, ...gleda Betmena, shvata da je to Betmen, čoveče... i kaže... Džon... mislim, Džon ovaj... Džon Džonson ili tako nekako... Ne, neću, čitava zabava je pokvarena! E, neću! U ključnom momentu! Sjebala si mi celu zabavu!
ONA: Ja?
ON: A ko? Možda ja, aaa?
ONA: Mislila sam da...
ON: Bože, koja debilka!
ONA: Mislila sam...
ON: A šta me briga šta si ti mislila! Šta me briga?
ONA: Izvini...
ON: E sad, sad, izvini.
ONA (samo što ne zaplače): Nisam htela...
ON: Ej, samo nemoj tu da mi plačeš u mom pesku!
ONA: U tvom pesku?
ON: U mom, nego šta?
ONA: Ništa. Mislila sam da je to zajedničko igralište.
ON: Šta me briga šta si ti mislila? Užas, a tako se lepo sve razijalo. U svakom slučaju, moraš da me zamoliš za dozvolu ako hoćeš da se igraš u ovom pesku.
ONA: Zamolim?
ON: Naravno! I to najljubaznije zamoliš.
ONA: Šališ se.
ON: Sad ćeš da vidiš da li se šalim. Brojim do deset. Ako me ne zamoliš...
ONA: Ma, šta? Šta?
ON: Ma... zube ću da ti razbijem.
ONA: Molim? E, ovo ti je dobro! Mali, ko te naučio da se tako ponašaš?
ON: Jedan. Dva.
ONA: Njegov pesak! Uf, našao si me.
ON (ustaje, stresa pesak sa sebe): Tri. Četiri.
(ONA pevuši.)
ON: Pet. Šest. Sedam. Osam.
ONA: Kreten.
ON: Devet. Deset. (Baca se na nju i zavrće joj ruku): Zamoli me!
ONA: Nikad!
ON: Zamoli me!
ONA: Aua!
ON: Moli! Je l’ me čuješ!
ONA: Dobro! Dobro! Molim te... hoćeš mi dozvoliti da se igram u tvom, ponavljam, tvom pesku?
ON: Kažeš da hoćeš da se igraš u mom pesku?
ONA: Da, želim, maštam o tome da se igram u tvom pesku.
ON: Hm... ne znam... moram da razmislim. Razmišljam...
ONA: Samo brzo.
ON: Dozvoljavam...
ONA: Konačno.
ON: ...pod jednim uslovom.
ONA: Kojim?
ON: Igraćemo se svako za sebe.
ONA: Dobro. Nisam ni mislila da se s tobom igram.
ON (ustaje): Ja se igram sam.
ONA (ustaje): Zbog tebe sam sva od peska.
ON: Oduvek samo sam. Je l’ čuješ?
ONA: Da, da.
ON: I... kako se zoveš?
ONA: Mila.
ON: Aha.
ONA: A ti?
ON: Šta ja?
ONA: Kako se zoveš?
ON: Protazek.
(ONA se smeje.)
ON: Šta, ne sviđa ti se?
ONA: Ma ne, jako lepo ime.
ON: A s ribama, to se uopšte ne igram. Je l’ razumeš?
ONA: Razumem, pa rekla sam ti već.
ON (odlazi do svojih igračaka): Onda, dobro. Dobro... Da bude jasno!
ONA: Užas, čak mi je i kosa puna peska.

SCENA 2
(Pesak na dečjem igralištu. Narednog dana. ON se igra sa čovečuljkom, Betmenom i automobilom. Dolazi ONA s lutkom, pevušeći.)
ON: Brmmmmmm, ide Betmen svojim superkolima kroz grad, a kola imaju raketni pogon i motor vuuuuu da, super rade, i odjednom neki lik mu prepreči put, Betmen misli, ma, možda da ga zgazim da ga jednostavno, a lik zadovoljan i dalje mu preprečuje put, na šta Betmen misli, e nećeš, što se ne bih poigrao s tim likom, i zaustavlja superautomobil, a taj lik misli da je to neka krntija, a ne superauto, pošto su Betmenova kola, naravno, maskirana...
ONA: Zdravo, Protazek.
ON: Zdravo. I lik gleda, gleda kako Betmen izlazi iz kola, a Betmen je to uradio tako da ga lik, naravno, ne prepozna, mislim ne prepozna da je to slavni Betmen...
ONA: Šta radiš?
ON: I kaže Betmenu, brate, ti prebrzo voziš. A Betmena to samo zasmejava i smeje se podrugljivo i hvata lika za rever i kaže: Nešto ti ne odgovara? Nešto si danas poranila.
ONA: Pa da, iz stana iznose nameštaj i ne znam šta ću sa sobom.
ON: Aha.
ONA: Inače, dobila sam juče pošteno jer sam se vratila sva od peska.
ON: Briga me. Nego, lik prestrašen, kaže, Bože pusti me, udaviću se, a Betmen podrugljivo, još ću malo da te držim, da osetiš šta je to bol u životu... I šta me se to tiče?
ONA: Ništa. Samo kažem.
ON: Znaš šta, objasnio sam ti da je tvoja polovina peska tamo. Je l’ možeš da budeš tako ljubazna...
ONA: Tamo? Ja sam mislila da je i ovo još uvek moj deo.
ON: Ne, tvoj deo počinje odande.
ONA: Odande?
ON: Je l’ treba da ti nacrtam? Evo (povlači nogom crtu). To je tvoja polovina, a ovo je moja, važi?
ONA: Tvoja polovina je upola veća od moje.
ON: Znaš šta, ma nerviraš me. Ovo je moj pesak, i bolje budi srećna što ti dozvoljavam da se tu igraš, je l’ ti jasno?
ONA: Jeste. Što si dobar.
ON: Mada, iskreno govoreći, počinje da mi bude krivo što sam ti dozvolio.
ONA: Možda bolje da ja idem.
ON: Ne, ne radi se o tome. Jednostavno... držimo se odgovarajućih proporcija.
ONA: Znaš, ipak idem, neću da ti smetam, kad ti je tako krivo...
ON: Naravno, uzećeš igračke i otići, je l’ tako? Baš me interesuje kuda.
ONA: Idem na drugo igralište.
ON: Tu u kvartu nema drugih igrališta. Sva su uništena. Ovo moje je poslednje mesto s peskom.
ONA: Iza one zgrade je još jedno.
ON: Iza one zgrade? Ma daj... Tamo svi mogući psi seru.
ONA: Šta da radiš.
ON: I tamo se niko ne igra.
ONA: Nije tačno, igra se tamo jedan dečak. Ima jako lepo ime. Karol.
ON: Karol? Pa, to je totalni kreten!
ONA: Ti si kreten!
ON: A ti.... ma idi! I tako mi se ne sviđaš!
(ONA odlazi.)
ON: Bože, prestani da se ljutiš. Možeš da ostaneš, stvarno. Samo... nemoj da mi smetaš, razumeš? Hej! Možeš da ostaneš, je l’ me čuješ? Mila! E, idi, napasti jedna! Odlično. Konačno, mogu na miru da se igram. I taj lik jedva diše, a Betmen ga pušta s podrugljivim osmehom i govori mu: Ma briši, budalo! A lik odmah pojuri ko’ kreten i još se dere po celoj ulici: Ti si, bre, nenormalan! A Betmen se na to podrugljivo osmehuje i kaže: Hvala na komplimentu, i puca od smeha, podrugljivog smeha, na sav glas, i to tako da stakla na prozorima počinju da pucaju i taj lik beži od straha, jer se boji, naravno...
(ONA se vraća s lutkom u ruci, ulazi u pesak, prethodno izuva cipele.)
ON: ...i Betmen se još dugo smeje tim podrugljivim smehom na sav glas i sva stakla pucaju, ovako pucaju, dždždždčččdž, a Betmen se još glasnije smeje ha, ha, ha (smeje se podrugljivim smehom). Onda seda u svoj superauto, i nego šta, pali supermegamotor, brmmmmm, koja vatra izleće iz auta, to je bre raketni motor...
(ONA se igra lutkama na svojoj polovini, pevuši.)
ON: ...i smeje se podrugljivo i kaže: Još ćemo se sresti, gade, dobićeš svoje, zabava još nije gotova, o ne, zapamtićeš me, pička ti materina, i kreće kao raketa, naravno, takvom raketnom brzinom.
ONA: Hej.
ON: I odjednom iz tog automobila izlaze kao neka krila, koja dozvoljavaju Betmenu da vozi još brže, i da leti, ali Betmenu se sada ne leti, samo bi tog lika da uhvati, Još ćemo se mi sresti, kaže podrugljivo Betmen... Šta je sad?
ONA: Vidim, igraš se.
ON: Šta?
ONA: Kažem, vidim da se igraš.
ON: Na šta misliš?
ONA: Na to, da bi mogao da se igraš malo tiše.
ON: A što? Smeta ti?
ONA: Smeta. Ne mogu da se koncentrišem na svoju igru.
ON: Šta me briga? (Nastavlja da se igra, ONA nastavlja da se igra lutkama, pevuši): I Betmen juri za likom, ono munjevito, i sakrio se lik iza čoška i skriva se, nego... Svako se igra onako kako ume, zar ne? I Betmen kaže, Sad ću te razbiti, gade, i cilja u lika i puni ga svojim supermecima, što ne izazivaju smrt automatski, nego se razilaze po celom organizmu, po svim organima, i nedelju dana ih uništavaju izazivajući najveći na svetu bol, i to mučenje, i lik je gotov, dždždždžž! Razvaljuje u njega ceo šanžer metaka i lik aaaaaaaaaa! Udarac ga odbacuje deset kilometara dalje, ali bukvalno deset, pahh! (Baca figuricu čoveka blizu granice): Betmen izlazi iz svojih superkola, gleda, gleda tipa, koji se tamo negde deset kilometara dalje previja, gleda ga i smeje se svojim podrugljivim osmehom, ha, ha, ha...
(ONA pevušeći ustaje i poskakuje s lutkom u ruci, zauzeta igrom.)
ON: ...i taj Betmenov smeh budi opet sve redom ljude u celoj Varšavi, i oni gledaju s prozora, a Betmen kaže...
ONA (staje na igračku):Auuuuua!
ON: ...a Betmen kaže: Ma jebe mi se za sve vas... tišina!
(ONA se savija od bola.)
ON (ustaje): Šta ti je?
ONA (plače): Noga...
ON: A, jaoo! Uništila si mi igračku!
(ONA seda na zidić i plače.)
ON: Uništila si mi igračku! Moju omiljenu igračku! Ima da kupiš novu!
(ONA plače od bola.)
ON: Moja omiljena igračka... znao sam da će tako biti... umukni! Prestani da cmizdriš, je l’ me čuješ? Šta ti je? Jesi se povredila? Gde? Daj, ’ajde, smiri se... Pokaži. Ajao, tako mala rana a ti cmizdriš... Što si, kog đavola, skidala cipele?
ONA (kroz plač): Rekla mi mama...
ON: ’Ajde, ne plači. Sad ćemo očistiti ranu od peska i ništa ti neće biti.
(ONA šmrca.)
ON: Moraš da paziš kako se igraš...
ONA: A ti pazi gde bacaš svoje glupe igračke!
ON: Nije trebalo da prelaziš granicu!
ONA: Nisam ni prešla!
ON: Jesi!
ONA: Glup si!
ON: Šta si rekla?
ONA: Da si glup!
ON: Molim... ma... da si porekla to!
ONA (kroz plač): Glupav!
ON: Poreci to, i to ovog momenta! Je l’ čuješ!
ONA: Pusti me!
ON: Poreci! Je l’ čuješ šta ti govorim? Poreci!
ONA (kroz plač): Poričem...
ON: Prestani da cmizdriš... sama si kriva... Da mi se više nikada, ali nikad, nisi tako obratila. Je l’ ti jasno? Je l’ jasno?
ONA: Jeste... pusti...
ON: I... i prestani da sliniš... evo ti maramica... pokaži još jednom nogu... vidiš, nema više peska. I rana se jedva vidi. Daj mi maramicu, eto, zavićemo ranu, obućeš cipele i neće više boleti... važi?
ONA (šmrcajući): Važi...
ON: Gotovo. I je l’ još boli? Mila... je l’ boli?
ONA: Malo...
ON: Eto vidiš... je l’ trebalo... tako plakati... O Bože! (ON ustaje, ide na svoju polovinu.)
ONA: Šta je bilo?
ON: Ništa, ništa.
ONA: Ne, stvarno, o čemu se radi?
ON (nastavlja da se igra): Ma, ništa, stvarno.
ONA: Kaži. Je l’ se stidiš?
ON: Ma šta ti je, ne... samo... Bože, pa ti tamo ništa nemaš!
ONA: Gde?
ON: Pa... ispod haljine...
ONA: Kako to misliš, nemam ništa?
ON: Pa, jednostavno ništa. Ništa.
ONA: Ne razumem.
ON: Svi tamo nešto imaju.
ONA: Šta bulazniš?
ON: Treba da ideš kod lekara.
ONA: Znaš šta, ti si stvarno neki nenormalan.
ON: To je potpuno nenormalno, taj nedostatak, ta praznina...
ONA: Ola isto tamo nema ništa, ako na to misliš.
ON: U tom slučaju trebalo bi obe da idete kod lekara. A ko je Ola?
ONA: Idem. Vidimo se.
ON: Sačekaj!... Što odmah ideš?
ONA: Moram. Uskoro će ručak.
ON: Zaboravila si lutke.
ONA: A, da, hvala. Pa, ’ajde ćao.
ON: ’Ajde. Ćao. Znaš šta!
ONA: Šta?
ON: Znaš... ma, ništa.
(ONA odlazi. ON nastavlja da se igra.)

SCENA 3
(Ispred vrata NJENOG stana. ON popravlja frizuru. Zvoni. ONA polako otvara vrata.)
ON: Zdravo.
ONA: Zdravo.
ON: Kako si?
ONA: Dobro. A ti?
ON: Dobro. Kako noga?
ONA: Kakva noga?
ON: Pa... ogrebala si se.
ONA: A, noga. Dobro je, dobro.
ON: Ne boli te više?
ONA: Ne, ne boli.
ON: Aha.
ONA: Šta hoćeš?
ON: Ništa, naišao sam... tek onako...
ONA: A šta je s peskom?
ON: Ništa, eno ga, tamo.
ONA: Znaš šta, sad sam nešto zauzeta, mogao bi... A, da, sačekaj, imam nešto za tebe.
ON: Za mene?
ONA: Da. Evo. Isti je, zar ne?
ON: Nije trebalo da kupuješ, šta ti je...
ONA: Pa, rekao si mi da kupim novi.
ON: Samo sam... šalio sam se, Mila, stvarno, nije trebalo...
ONA: Uzmi, ja sam kriva što sam prešla na tvoju polovinu.
ON: Ali ne treba, stvarno...
ONA: Pa, ’ajde, vidimo se.
ON: Sačekaj samo...
ONA: Bože, šta je sad?
ON: Hteo sam da ti kažem da... lepo izgledaš.
ONA: Kako izgledam?
ON: Pa... betmenski.
ONA: Aha.
ON: Mislo sam...
ONA: Ej, čoveče, konkretno! O čemu se radi? Skrati priču.
ON: Hteo sam da te pozovem!
ONA: Pozoveš? A, gde?
ON: Pa, na igralište, u pesak.
ONA: U pesak? Šta me zezaš?
ON: Pa... a bolje ne... vidimo se...
ONA: Sačekaj! Na igralište? U pesak?
ON: Pa... da... jer...
ONA: Ali što me zoveš, pa sama ću doći ako mi se bude dolazilo.
ON: Upravo to...
ONA: Sada?
ON: Hm.
ONA: Pa, ne znam... Aj’, važi, sačekaj trenutak. Kako je napolju? Je l’ toplo? (Odlazi unutra.)
ON: Jeste, jeste, jako je toplo.
ONA (izlazi iz stana s lutkom): Pa, hajdemo. (Idu na igralište.)
ON: Hajdemo, daj, poneću ti lutku.
ONA: Lutku? Zašto?
ON: Onako... da ti bude lakše.
ONA: Ne treba. Je l’ tebi dobro?
ON: Molim? Da, jeste. Šta ima da mi ne bude dobro?
ONA: Ne znam. Nešto čudno izgledaš.
ON: A to je... zato što me boli stomak.
ONA: Aha.
(Ulaze u pesak.)
ON: Samo pazi da ne pređeš liniju... jesi li razumela?
ONA: Naravno.
ON: Ja se igram sam. (Počinju da se igraju, svako svojim igračkama.) Betmen spava, i tako spava na svežem vazduhu, u nekoj preriji, i odjednom čuje kako se neko približava, neka nenormalna buka koju obični ljudi ne čuju, jer Betmen ima savršen natprirodni sluh, ma takav da sve čuje i gleda a tamo opet taj lik se mota, taj brat od tog drugog kog je Betmen preključe tako super razbio šaržerom smrtonosnih otrovnih metaka... Mila!
ONA: Šta je?
ON: Nešto sam razmišljao, kako ti možeš... kako možeš da se igraš lutkama. Pa, to je užasno, ma do bola je dosadno.
ONA: Moja stvar. Za mene su automobili i neki čovečuljci dosadni.
ON: Pa, ne znam baš. U svakom slučaju, mislim da na svetu postoji milion zanimljivijih stvari nego igrati se lutkama. Mislim da kroz to gubiš.... kontakt sa stvarnošću. Jednostavno se, ono, zatvaraš u svoj svet i ne vidiš ništa drugo, ništa što se oko tebe dešava.
ONA: To je moja stvar. Ja ti ne govorim čime ti treba da se igraš.
ON: Naravno, naravno. Neću ti više ništa reći. Ali ipak, mogla bi da ne budeš tako... isfolirana. (Nastavlja da se igra.) I Betmen vidi kako brat onog lika, mislim njegov brat blizanac, pošto je, čoveče, potpuno identičan, dolazi da se osveti, šta drugo, i Betmen bešumno ustaje i kaže: I...’ajde kad moram, sad ću i njega da razbijem, kad hoće da se sveti, jer Betmen ima specijalne pucaljke za sve vrste žrtvi, mislim za žene jedne, za decu druge, za dede i babe treće, i čak za marsovce ima specijalnu neku laserku pucu...
ONA: Jaoo!
ON: Šta je?
ONA: Vidi, buba!
ON: Gde?
ONA: Tu. Dođi brzo, vidi!
ON (prilazi): Vidi, pa to nije buba, to je glista.
ONA: Glista je isto buba.
ON: Nije. Glista je, ovaj... člankoviti crv.
ONA: Fuj! Odvratna je.
ON: Odvratna? Zašto? Divota! Fantastična je!
ONA: Odvratnost jedna!
ON: Mm, njam, njam... prelepa je, mesnata... Ma, prste da poližeš!
ONA: Baš si glup.
ON: Ako hoćeš, mogu da je pojedem. Misliš da neću? E, gledaj! (Guta glistu): Mmmm. Što je dobra. Ukusna. Hoćeš malo?
ONA (seda na zidić, igra se lutkom): Idiot.
ON: Mmmm, njam, njam, njam...
(ONA pevuši i sedi na zidiću.)
ON: I... kako noga?
ONA: Dobro. Već si me pitao.
ON: Daj da vidim.
ONA: Zašto?
ON: Hoću da proverim... možda si opet zaprljala ranu peskom... daj da vidim. Vidiš kako lepo zarasta, a sećaš se kako si plakala. (Pauza): Mila, znaš šta...
ONA: Šta hoćeš?
ON: Što se ti meni uopšte ne diviš?
ONA: A što da ti se divim?
ON: Ne misliš valjda da mi je ta glista stvarno bila ukusna. Ja to za tebe...
ONA: Ne razmem o čemu se radi.
ON: Ni o čemu. Ni o čemu. Ja samo ono... Malo ću tu da sednem, na tvoju polovinu, važi? Ne da bih se igrao s tobom, nego onako... ovde kod tebe je sunce.
ONA: Na tvojoj strani je isto sunce.
ON: Jeste... ali tamo slabije greje... sija pod drugim uglom.
ONA: Aha.
ON: Milka.
ONA: Mmm?
ON: Nešto sam mislio... znaš, meni to stvarno ne smeta što ti tamo ništa nemaš.
ONA: Gde?
ON: Pa, ispod haljine. Stvarno, ništa mi to ne smeta. Možeš takva i da ostaneš ako hoćeš. Mislim, ne moraš odmah da ideš kod lekara.
ONA: Hvala.
ON: Mislim, prihvatam te takvu kakva si. Mada, priznajem da je malo neobično da tamo nema ništa.
ONA: Ne znam.
ON: Naravno, bolje bi bilo kad bi tamo nešto imala, ali kad si se već tako rodila, pa i nije to tako strašno. Ali apsolutno ne možemo da se igramo zajedno, takva mogućnost otpada, da li me razumeš?
ONA: Naravno.
ON: Stvarno, jako bih hteo da se s tobom igram, ali zbog toga... znaš već... Je l’ se ljutiš?
ONA: Ne, zašto.
ON: Onda, dogovoreno?
ONA: Dogovoreno. Daj, pusti već jednom.
ON(vadi kutiju cigareta): Hoćeš cigaru?
ONA: Hvala, ne pušim. A i mama mi ne dozvoljava.
ON: Ma, ’ajde, niko neće videti. (ONA uzima cigaretu, ON joj pali cigaretu.)
ONA: Ej...
ON: Mmm?
ONA: Šta misliš, što su uništili sva igrališta?
ON: Ne znam. Valjda ljudi više neće da se igraju u pesku.
ONA: Zašto?
ON: Možda se boje buba.
ONA: Aha. Sigurno se boje buba.

SCENA 4
(Pesak na dečjem igralištu. ON se igra svojim igračkama.)
ON: Brmmmbrm... jure Betmenova kola po preriji, i ispada da ih je ukrao onaj lik, ispalo da je jak i uhvatio Betmena i zavezao ga, ma nekim laserskim zracima, zbog kojih Betmen gubi svoju moć, i ide sad taj lik Betmenovim kolima na specijalni zadatak, a Betmen misli kako ga je lako lik sredio... i sad se taj lik smeje tim podrugljivim smehom ha, ha, ha! Na sav glas. A Betmen mu kaže, Začepi budalo, a lik ga s takvom prezirom šuta u stomak, čoveče, vdžčč! I sad se Betmen savija od bola, a lik mu kaže Nećeš mi ti, kretenu, govoriti šta da radim! E, sad sam ja glavni...
(Ulazi ONA s lutkom.)
ON: Zdravo.
ONA (ulazi u pesak, počinje da se igra na svojoj strani): Zdravo.
ON: Šta ima novo?
ONA: Zavisi gde.
ON: Što si tako neraspoložena.
ONA: Ne tiče te se.
ON: ...i taj lik, čoveče, šuta svom snagom Betmena u stomak, bah! Bah! Bah! A Betmenu ono već krv teče iz usta, vuaaau! A lik se dere sav ponosan, e eto ti, gade! To ti je za mog brata!
ONA: Jednostavno se nisam naspavala.
ON: Aha. I onda ga lik, čoveče, udara Betmena iz sve snage u facu, tako da mu krv šiklja iz očiju, ma iz sve snage, bah!... Nisi se naspavala?
ONA: Ma, da. Spavala sam samo tri sata.
ON: Pa šta si radila celu noć?
ONA: Ništa. Pomagala sam mami i spremala stan.
ON: Aha. Pomagala mami i spremala stan. I Betmen pada u nesvest, a taj se lik smeje podrugljivim smehom, ha! Ha! Na sav glas... Ha! Ha!
ONA: Znaš šta?
ON: Šta?
ONA: Je l’ uvek kad se igraš moraš da pričaš sa sobom?
ON: A što? Nisam o tome razmišljao. Izgleda da moram. To stvara atmosferu.
ONA: Meni se čini da to govori o nekim kompleksima.
ON: Pre o koncentraciji.
ONA: Moja mama je u pravu.
ON: I? Šta je rekla?
ONA: Da se ne igram s tobom, jer si... čudan.
ON: Pa, onda se ne igraj. Idi kod Karola, u njegov usrani pesak...
ONA: E, da znaš da hoću.
ON: Idi. I igraj se s njim. Kao i prošle noći, je l’ da?
ONA: Ti budalo... pratio si me! U stvari, šta me briga. Možeš da me pratiš koliko hoćeš. Igraću se s kim ja budem htela.
ON: Naravno. Igraćeš se s idiotom u govnjivom pesku.
ONA: Ne znam šta si umislio. Pa, igramo se samo u istom pesku na istom igralištu, ništa više.
ON: Ništa.
ONA: To je samo igra, razumeš?
ON: Naravno. Samo igra.
ONA: Karol je jako... pametan... osećajan. I igramo se zajedno, ali baš zajedno, razumeš me? Nema nikakve granice, moja lutka razgovara s njegovim igračkama i uopšte...
ON: Znaš šta si ti, ti si, ma ti si...
ONA: Hajde reci, slušam te.
ON: Takva si klikna. Totalno si detinjasta. Misliš da ja ne mogu da se igram tvojom lutkom?
ONA: Ne, ti to ne umeš.
ON: Daj lutku.
ONA: Skini mi se.
ON: Daj. Sad ću da ti pokažem da znam.
ONA: Prešao si me.
ON: Daj!
ONA: Ne dam! Jesi ti normalan! (ON joj otima lutku.) Totalno si poludeo!
ON: Je li? E, gledaj, gledaj kako ću super da se igram.
ONA: Idiot.
ON: Vidi, vidi. I taj lik vozi Betmena na mučilište, izvlači Betmena bez svesti, vezanog laserskim zracima i samo ga onako, izbacuje iz kola u pustu preriju i kaže mu: sad ću mamu da ti jebem...
ONA: Prestani da psuješ!
ON: Ućuti i gledaj! I stavlja Betmena na sto za mučenje i vadi neke superuređaje za mučenje, noževe, laserske mučilice i špriceve pune superbolne tečnosti za mučenje, ispostavilo se da je lik superspecijalista mučitelj, i Betmenu, koji samo što je došao sebi, ubrizgava tu tečnost, kaže: sad ćeš, brate, polako da umireš, a Betmen prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Ha! Nećeš me slomiti, budalo, niko me neće slomiti, je l’ me čuješ! I već je Betmen prihvatio činjenicu da će tako glupo da umre, i psuje u sebi, a lik srećan što je tako... i odjednom nailazi devojka, obična turistkinja, šetala onako bez veze po toj preriji, i vidi kako Betmena muči taj lik, a Betmen joj je jednom spasio život, i ona vadi pucaljku, jer takve usamljene turistkinje nose sa sobom pištolje i dždždždždžddžžžž – puni tog lika koji muči Betmena celim šaržerom metaka, bam! Bam! A taj lik se zatetura i pada među sva ta oruđa za mučenje, i gleda devojku iskolačenih očiju od čuda, bam! Pada mrtav u toj preriji, negde tamo pada u provaliju, fijuuuuuuudždžžž! Na to Betmen uzdahne s olakšanjem, uhhhh! Misli, još nisam umro, i kaže devojci, Odveži mi te proklete laserske zrake..... A devojka, kojoj je Betmen tamo jednom spasao život, bila je od tog momenta zaljubljena u Betmena i išla je po toj preriji da ga nađe, i brzo prilazi i odvezuje Betmena, a on kaže: Mislio sam da je to kraj. A ona kaže: ne, nije, to nije kraj, znala sam da ću te spasiti jer... te... ovaj...
ONA: I šta?
ON: Hm, jer te... ovaj... volim, i onda on brzo ustaje i kaže, dobro što si naišla, mislim, hvala ti puno, a ona kaže samo, poljubi me. A Betmen se, naravno, čudi i kaže joj, nema šanse, razumeš, ja imam svoja pravila, da... ovaj... da sam sâm, uvek sam, razumeš me? A ona... rastužila se, jednostavno joj bilo krivo i kaže...
ONA: Ti si stvarno nenormalan.
ON: Ne sviđa ti se moja igra?
ONA: Vrati mi lutku.
ON: Zašto? Ne, ne, sačekaj, to još nije kraj.
ONA: Vrati! Ostavi je!
ON (odgurne NJU): Rekao sam da još nisam završio! Gledaj! Je l’ čuješ? Sad dolazi ono najbolje. I oni se tako ljube, ono, ljube se ovako, ovako... ovaj, strasno, kao da se sve dobro završilo, a odjednom taj lik što ga je kao ubila, budi se, ispostavilo se da nije mrtav, imao je neki pancirni prsluk otporan na metke, i uopšte taj lik je bio besmrtan, čoveče, i ustaje, i vadi neku megapucaljku i, fah! Fah! Ispaljuje u Betmena ceo šaržer metaka, i to tako da Betmena odbacuje skoro u kosmos, a devojka je, naravno, šokirana, ona je mislila da će sve dobro da se završi, i okreće se i počinje da vrišti, vaaaaaaa! A lik prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Ha! Ona vadi svoj pištoljčić i pokušava da puca u lika, koji je ionako besmrtan, ali užas, nestaje joj municije, a lik prestaje da se smeje i kreće na devojku, ona počinje da beži, a tip viče – nikakav Betmen ti neće više pomoći, ribooooo! I hvata je, čoveče, laserskim lasom je hvata i stavlja na sto za mučenje, uzima svoje supernoževe i počinje da seče, seče, dok je ne raspori i dok joj creva ne poispadaju, ovako...
ONA: Šta to radiš?
ON: I seče je ovako, paf! Paf! Paf! Fiu! Fiu! Ćah!
ONA (prasne u plač): Jesi li poludeo? Ostavi je! Ostavi!
ON: I tip seče tu ribu, čoveče, tim laserskim noževima, ćah! Fju! Dok je nije iseckao na komadiće! I onda prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Baš takav podrugljiv smeh, ha! Ha!
ONA: Bože! Bože! Šta si uradio!
ON: Ali, Mila, to je samo igra.
ONA: Moja omiljena lutka...
ON: I šta? Zašiješ je i ništa se neće videti.
ONA: Neću takvu, ti, ti... kretenu!
ON: Mogu da ti kupim novu ako hoćeš. Ovu ću da zadržim. Dobro će mi doći takva lutkica. Dobro će mi doći u igri.
ONA (odlazi plačući): Više nikad, ali nikad neću ni reč s tobom progovoriti! Psihopato!
ON: Mila! Kupiću ti novu! Je l’ čuješ? A kad porastem, napraviću ogromno igralište i pesak samo za tebe i mene. Mila, je l’ čuješ? Otišla, jebi ga. A taj lik prilazi Betmenu, koji leži jedva živ tamo negde, i kaže mu i tako ti, druškane, ta devojka nije pomogla, ta smrtonosna tečnost koju sam ti ubrizgao, znaš, umiraćeš u najgorim mukama... nedelju dana, nego... možeš da sakupiš svoju dragu, ostavljam te da umreš polako... i prasnu u smeh... Stvarno dobra ta lutka. Donosi u igru nešto novo...

SCENA 5
(Pred vratima NJENOG stana. ON s buketom ruža. Zvoni. ONA otvara.)
ON: Zdravo.
ONA: Zdravo.
ON: Znaš... ovo je za tebe.
ONA: A što mi daješ cveće?
ON: Pa... hteo sam da ti se izvinim... Mila...
ONA: Za šta?
ON: Pa... ovaj... za juče...
ONA: U redu je.
ON: Uzmi. Nemoj da se ljutiš.
ONA: Neću od tebe cveće.
ON: Aha... evo, kupio sam ti novu lutku, izvoli. Je l’ ista?
ONA: Nije, nije ista.
ON: Kako nije? Identična je.
ONA: Ona moja je imala veće oči. Neću ovu.
ON: Pa... uzmi barem cveće.
ONA: Rekla sam ti da neću. Među nama je gotovo.
ON: Mila, ...ali... nećeš više dolaziti u pesak?
ONA: Ne.
ON: Ali, Mila, ja... izvini... stvarno izvini... nisam hteo... samo...
ONA: Šta još imaš da mi kažeš?
ON: Hajde da se od sada igramo zajedno, hoćeš? Nema više nikakve granice, Mila, pa, od danas to će biti i tvoj pesak.
ONA: Neću tvoj pesak. Na kraju krajeva, mama mi je rekla da sam već dovoljno velika da se ne igram u pesku, i... nisu mi više ni lutke potrebne.
ON: Šta ti je, uopšte nije tako... Daj, pa ne misliš valjda da se više nikada nećeš igrati... Mila, je si poludela? Pa...
ONA: Ej, čoveče, ostavi me na miru. Završimo tu komediju.
ON: Da... u pravu si, završimo komediju... A zašto si uopšte dolazila, a?
ONA: Kako zašto. Pa, tako mi došlo.
ON: Aha, došlo ti. I meni si prišla je l’ ti je došlo?
ONA: Čoveče, šta lupetaš?
ON: A možda mi nisi prišla? Čovek se sam lepo igra u pesku, sve igre mi ispadale dobro. A otkad si se ti pojavila, ništa, ništa nije kako treba, razumeš?
ONA: Šta me briga. Tvoja stvar. I zašto mi to govoriš? Uvek moraš da brbljaš dok se igraš?
ON: Kako zašto? Pa...
ONA: Sad ćeš moći da se igraš kao nekada i nema problema.
ON: I šta, nikada više...
ONA: Nikada.
ON: Znaš šta...
ONA: Čak se i ne radi o tebi...
ON: A o kome? O onom kretenu, ako mu ja tamo...
ONA: Joj, što si glup. Sutra se selimo.
ON: Šta? Seliš se? Kuda?
ONA: Nije važno... na Žolibož.
ON: E, jebi ga... I šta ja sad da radim?
ONA: Ne znam.
ON: I... nećeš cveće?
ONA: Neću.
ON: Ni lutku?
ONA: Ne.
ON: Stvarno je identična, kad ti kažem, stvarno...
ONA: Znaš šta, ’ajde idi...
ON: Pa onda...
ONA: Vidimo se.
ON: Sačekaj, Mila!... Ja...
ONA: O Bože, šta je sad?
ON: Ja... ma... ništa, ništa. Vidimo se.

SCENA 6
(ON sam, igra se u pesku.)
ON: I... ide... ovaj... ide Betmen... onako ide... po toj... ma toj preriji... Ma nek to sve ide do đavola!
ON: I... ide taj Betmen ceo ovako... krvav... ovaj... jer ga je taj lik... onako ga je baš... sredio... i ide tako... ide... i misli...
ON: Užas! Ne mogu više...
ON: I ide Betmen sav krvav na mesto zločina, gde ga je prvo taj lik mučio a onda ta devojka došla i spasila ga, i ide tako Betmen i misli, da je u suštini bila baš lepa ta devojka i baš ga interesuje da li je još uvek živa, i misli Betmen, i onda jedva, poslednjim ostacima snage dolazi na mesto zločina, strašnih zločina i vidi, vidi kako je devojka sva iseckana, i Betmenu tužno... ovaj... tužno mu...
ON: I misli... pa... u suštini ona, ta... devojka, čak ju je... zavoleo ju je, zavoleo nekako, i na kraju spasila mu je i život, mislim na kraju uvek... ipak, ...i gleda na te raskomadane deliće tela, i tako misli o... misli...
ON: ...misli o tome kako je šteta, šteta što ona više nije živa... i pada mu na pamet kako će i on umreti od te smrtonosne tečnosti... onako... baš...
ON: I odjednom pada mu na pamet da postoji negde na svetu jedan supermega čarobnjak, koji je Betmenov stari drugar, i taj čarobnjak ima lek za sve, ali sve moguće! Ponavljam – sve! Za bolesti i rane i sve... i setio se Betmen u poslednjem momentu, setio se da taj, taj superčarobnjak ili nešto tako, zna i ljude da sastavlja, od takvih komadića, i pomisli da on može i tu devojku da sastavi ponovo, mislim, onako da opet bude živa... i Betmen se baš obradovao, mislim, najviše se obradovao što će taj da ga izleči i što će moći onog kretena da sredi, i što će ta devojka opet da oživi i uopšte... sve će biti OK... onako baš...
ON: Tako će biti, pomisli Betmen, tako! I Betmen sakuplja sve, ali bukvalno sve deliće tela te devojke, koju je onaj kreten isekao, i slaže ih u neku specijalnu torbu, ovako...
ON: I kad je pokupio sve komadiće, odjednom oseti da..., uglavnom, on pokupi sve komadiće, stavi ih u torbu, ...pomisli, moram sad da pronađem tog tipa, tog superčarobnjaka. Moram da pronađem tog superčarobnjaka.

ZATAMNJENJE
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.