NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Anita Mančić, Sterijina nagrada za glumu
DIVIM SE JEDNOSTAVNOSTI

 

Anita Mančić je Sterijinu nagradu dobila za ulogu Jele u predstavi Tako je moralo biti Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište. Odluka je doneta jednoglasno.
Ovo je njena treća Sterijina nagrada. Prethodne je dobila za uloge Karoline Nojber u istoimenoj predstavi i Ikonije u Čudu u Šarganu.

Šta Vama znače nagrade?
– Svaki umetnik uvek se pita da li je to što radi istina, da li je to baš tako. Nagrade govore da su pravac koji ste izabrali i put kojim se krećete dobri, da ono što radite ima odjeka, i kod kolega i kod publike, i da to nije samo aplauz čiju jačinu uvek merite. Kroz nagrade naš rad se potvrđuje. Nagrade su veoma važne; bez obzira na to koliko smo u ovom poslu, uvek imamo potrebu da se potvrđujemo i uvek smo na udaru kritike, pa je svaka nagrada dobrodošla. Kad dobijem nagradu znam da sam nešto uradila dobro i da mogu da idem dalje.

Uloga Jele u predstavi „Tako je moralo biti” drugačija je od ostalih vaših uloga i drugačija od onih koje je Nušić napisao. To je „istorija jedne Jele”, kako su kritičari u to vreme pisali; zapravo, to je priča o moralu i pohlepi i o tome kako jedna žena strada u takvom vremenu, koje liči na naše. Dakle, kakav je vaš odnos prema tom liku?
– Priča o moralu u tom komadu je evidentna, kao i Jelino stradanje. Svakoj ulozi pristupam na isti način. Mislim da je u pozorištu važna istina. Kad sam u publici, ne volim pretencioznost. Tako sam i o toj predstavi, i o Jeli u njoj, razmišljala. Smatram da je u umetnosti najlepša jednostavnost, i to je u Jeli publika prepoznala. Ljudima je dosta laži, „velikih” umetničkih dela koje niko ne razume, pretencioznosti, mnogo novca uloženog u besmislene projekte. Publika je u toj ulozi prepoznala čistotu emocija, jednostavnost koju svako može da razume – od pozorišnih stručnjaka, do onih koji su prvi put u pozorištu. Zato, kad pričam o Jeli, ne mogu da govorim drugačije. Za mene moral nije samo pitanje novca, za mene je to i odnos umetnika prema poslu kojim se bavi, prema pozorištu... Sve to nosi moja Jela, Jela Egona Savina i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a to je ta čista emocija. To je naš odgovor na pitanje morala, odnosa prema novcu, ovom trenutku, o tome kako danas žena živi u ovoj sredini.

Kako gradite svoje uloge? Da li imate svoj pristup?
– Poslednje što radim je učenje teksta i to uvek kažem reditelju s kojim radim. Volim da osvojim svoj prostor u celini, da vidim šta reditelj hoće od predstave i nađem svoje mesto u njoj. Međutim, veoma sam koncentrisana i na partnere: gde su oni u određenom trenutku, šta rade, tako da sebe smestim i u odnosu na partnere i u odnosu na prvu impresiju kada pročitam tekst. Volim da budem deo tima i dozvolim da i reditelj i moje kolege utiču na to kako ću graditi svoj lik. Prva impresija o tekstu i ulozi podložna je promenama, ali često se dogodi da je ona prava. Očigledno imam nerv koji na početku razazna šta predstava treba da bude i kakva je uloga koju treba da izgradim. Dozvoljavam sebi da se u radu menjam, to je možda moj sistem. Činjenica je da ne volim da naučim tekst unapred, možda zato što bi me to vezalo i što mislim da nije dobro o predstavi i ulozi znati odmah sve. Volim da se ona zaista stvara, jer, ako dva meseca radimo na jednom tekstu, bilo bi mi dosadno da već na prvoj probi sve završim. Volim da istražujem i da „kradem” zanat od velikih glumaca. Imala sam sreće da radim zaista s velikim glumcima. Nisam ja od njih saznavala kako se „mesi” jedna uloga, već sam od njih naučila da svako radi na svoj način i da svako mora upoznati sebe kako bi jednog dana imao svoj sistem i u njemu uživao.

Svaki glumac već na akademiji uči zanat, ali šta taj zanat pomera ka umetnosti?
– To „gluma kao zanat” ne umem da objasnim. Gluma je umetnost koja se dešava samo jedno veče, dok traje predstava, a ono što posle predstave doživim, svaki put je drugačije. Ako mogu da napravim paralelu sa slikarstvom, to izgleda ovako: slikari dobiju belo platno da na njemu nešto stvore, a mi dobijemo tekst koji treba oživeti. Oni biraju boju, mi način, oni na svoj način daju emociju, mi nastojimo da ona bude od krvi i mesa. Mi postajemo neki drugi ljudi s emocijama. Za mene je pitanje emocije pitanje umetnosti, jer malo ljudi ume da barata emocijama kao što umemo mi. Možda je gluma iznad svih umetnosti upravo zbog toga, ali u poziciji je da ne ostane uvek zabeležena.

Kada i kako ta emocija koju imate nameru da proizvedete kod publike, zaista i deluje na publiku? To uspevate i s Jelom, i s Karolinom Nojber ili Hamletom u predstavi „Cirkus istorija”?
– Žao mi je što nemam u rukama još neku umetnost pa da objasnim kako se to proizvodi. O tome ne mogu da govorim, mogu samo da naslutim kako to drugi umetnici rade. Ali, znam da su mnogi dok su stvarali imali groznice, uzbuđenje stvaranja. Van Gog, recimo, ili Mocart. Tako i mi. Ne znam do koje mere je ta vrsta uzbuđenja prisutna u drugim umetnostima, ali znam kako je to u našem slučaju. To sam prvi put osetila, tu razmenu emocija, kad sam igrala Karolinu Nojber, u trenucima dok sam zaustavljala predstavu, kada sam se okretala ka publici i s njom uspostavljala najprisniji odnos. U svim predstavama postoji četvrti zid koji nas odvaja od publike i stvarnosti. Ovde sam ja rušila taj četvrti zid i bila deo publike, neko ko je jako blizak s njom. Tada sam osetila šta znači razmena emocija, da ne kažem manipulacija emocijama. Tada sam prvi put osetila kako publika, u trenutku kada zađem u nju, prestane da diše, do koje mere mi veruje i do koje mere su joj široko otvorene oči. Posle toga sledi pauza, trenutak kad njihovu potrebu za emocijom i njihovu emociju iskoristim, ukradem, preradim, isfiltriram i opet im je vratim. Tako to otprilike izgleda. Teško je opisati uzbuđenje koje se desi u tom trenutku. To je nešto fantastično.

Kod Karoline Nojber to proradi u vašem direktnom obraćanju publici. Kod Jele to isto proradi, ali u trenutku kada se obraćate partneru?
– Mislim da je svaka uloga ispovedna, svaka je deo nas. To ne znači da moram imati Jelino ili iskustvo Karoline Nojber ili Ikonije iz Čuda u Šarganu. Baš sam o tome razgovarala s jednom mlađom koleginicom kad je dobila ulogu koja nema nikakve veze s njom, iskustvo kakvo nikada nije doživela da bi mogla da pronađe u sebi neku emociju. Pokušala sam da joj objasnim da nisam imala iskustvo trudnoće kada sam radila predstavu U potpalublju, niti pretpostavku šta bi mogao da bude porođajni bol. Nema mnogo emocija kod ljudi, ima ih nekoliko i svi ih dobro znamo. Nije moj život ni toliko uzbudljiv da bih imala tu lepezu emocija. Svi posedujemo emocije, samo je pitanje koliko i ko od nas glumaca može da ih iskaže na najbolji način. Gledala sam predstave u kojima su neke moje kolege imale vrlo jaku emociju na sceni, ali to je kod publike ostalo bez ikakvog odjeka. I to je deo umetnosti. Da se ne rasprši ta emocija, već da se sažme u jednu, suštinsku tačku. Nije važno samo to šta kao glumica doživljavam, već da to umem i da prenesem. Lično nemam mnogo veze sa svojim ulogama, najčešće nismo slični ni u čemu, ali mogu da osetim trenutak u kojem su se one našle i da prepoznam emociju u kojoj su, a koju ima svaki čovek. Možda imam dar da to dobro prebacim preko rampe, da prenesem do publike.

Koliko je stresan posao glumca? Svako veče izlaziš pred nepoznate ljude i iznosiš emocije koje su i deo tebe?
– Dugo sam razmišljala da li je gluma stresan posao. Ne znam tačno šta je stres, jer ga verovatno živim svaki dan. Imala sam jedan organski dokaz da je to veoma stresan posao. Da ne otkrivam detalje, ali gluma jeste jako stresan posao. Najmanji problem je, kad već imaš neko iskustvo, da izađeš pred publiku, ali svake večeri živeti neki tuđi život, bez zadrške, to je najveći stres.

Koliko glumac stvarno živi život svojih likova? Da li je moguće uspostaviti distancu i praviti uverljivu ulogu?
– Uvek igram stopostotno. Ne volim da kalkulišem kad su emocije u pitanju. Uvek idem na sve ili ništa i kod mene nema zadrške ni u čemu, pa ni u poslu. Nemam sposobnost da merim, ne kalkulišem ni sa čime, pa ni s emocijama. I kad igram neku ulogu, u njoj sam stopostotno, osim kad nije pitanje otklona koji je za neku ulogu potreban. Ali to je opet potpuno davanje na neki drugi način. Znači, apsolutno sam u tome. Ne verujem da bilo ko od glumaca u tom smislu kalkuliše.

Kakav je odnos javnosti prema vašoj profesiji i ko kreira sliku o tome ko su glumci?
– Prvo, ne smatram da su svi glumci – glumci. Danas svako može da upiše glumu... ne može baš svako, ali kako sam bila profesor, znam kakve se greške prave. Upisati i završiti akademiju ne znači da si glumac i ne mogu da tvrdim da su svi glumci koji se pojavljuju na sceni, filmu, u serijama, zapravo glumci. Svuda se dešavaju greške. Nije ni svaki arhitekta pravi. Nažalost, imamo primere i da svaki hirurg nije hirurg, i oni prave katastrofalne, po život kobne greške. To kako su glumci u javnosti prikazani manje je važno, jer one što se tako predstavljaju ne smatram glumcima. Glumci su i obični ljudi i ljudi s puno mana i isto toliko vrlina, kao i svi drugi.
Čime pozorište danas treba da se bavi? Kakva je njegova uloga i šta treba publici da kažu neka predstava i glumac u njoj?
– Sve to mora da bude aktuelno, ali ne doslovno. Mora da bude iskreno i da se bavi ovim trenutkom. Na način da publika o tome posle razmišlja. Često ni publika, pa ni reditelji, neće da se muče i misle, pa to bude kao da si stavio nekom prst u oko. Ne treba nipodaštavati ljudsku svest i pamet. S druge strane, pozorište mora da bude uzbudljivo, svako ko kupi kartu i sedne na svoje mesto mora da se poistoveti s onim što vidi na sceni. Da prepozna sebe ili nekog drugog i da doživi određeni trenutak koji mi na sceni živimo. Da posle, iz pozorišta, izađe s nekom emocijom i idejom, time je veća odgovoranost i glumaca i pozorišta. Pozorište možda ne može da menja svet, ali može svest ili bar pet minuta nečijeg života. Ako ništa drugo, može da učini da se posle predstave neko zapita nad onim što ga muči. Ne mora da uživa. Neka i uživa, ali neka se posle i zapita šta je gledao, da ima bar neki uticaj na nečiju svest ono što smo te večeri uradili. Zato je važno da pozorište bude aktuelno.

Kako razmišljate o društvenom angažmanu glumaca. Neke vaše kolege su i politički aktivne. Kakav je vaš pogled na tu vrstu glumačkog angažmana?
– Svako treba da bira po svom daru. Ja nemam nikakvog dara za to. Proverila sam mnogo puta. Kao što nemam dara ni za šta osim za posao kojim se bavim. Kad nemam kostim i šminku, ja ne postojim. Postajem i glupa, i nemušta, i stidljiva... To me i štiti da ne budem tamo gde mi nije mesto. To ne znači da imam nešto protiv onih koji su se bavili i nečim drugim, ako imaju dara za to. Imam samo protiv toga da moram biti društveno aktivna. Dakle, ne moram i neću, jer to ne umem. Svako mora da ima svest o sebi: šta može a šta ne može, šta treba da radi, a šta ne treba.
Kakva je istina o pozorištu i tome šta se u njemu dešava van scene? Kako se u pozorištu živi?
– Toliko sam dugo u pozorištu da ne znam kako je van njega. U pozorište sam ušla sa sedamnaest godina i to je moja stvarnost. Ne poznajem druge sredine. Neki kažu da smo privilegovani, jer ovo je divan posao. Nekad to zaista jeste, a nekad mi bude teško i mučno da se time bavim. Nekad pomislim kako bi divno bilo da sam kafe kuvarica. Ili da prodajem pljeskavice. Ne karikiram, stvarno sam mnogo puta to pomislila. Da radim nešto što mi deluje da je lakše. Moja jedina stvarnost je u pozorištu.

Kakvi su odnosi među glumcima; kažu da je to sujetan svet?
– Jeste, ljudi su osetljivi. Uvek polazim od sebe: ono što ne bih volela da meni rade, ne radim drugima. Mislim da se mi, zapravo, veoma volimo. Volim svoje kolege i mislim da oni mene vole. To je neobična, divna ljubav koja nas ispunjava. Ima tu raznih trenutaka, ali tumačim ih time da se mi bavimo emocijama, iskreni smo i često netaktični. Mislim da u životu treba sve reći, a ne čuvati u sebi. U pozorištu se sve rešava veoma brzo. I kada ko lane, to traje kratko i opet se svi volimo. Kad uđem u pozorište, u njemu više osećam ljubav nego negativne emocije. Ovde su divni ljudi. Mi se lepo družimo, igramo se. Tu mogućnost nema svako. Možda zato jesmo privilegovani.

Šta vas zadivi kada ste u publici?
– Samokritična sam. Takva sam i prema drugima, možda tek nešto blaža. Ali mene fascinira jednostavnost. U pozorištu, na filmu i u životu. Ne volim ništa pretenciozno i pretrpano. Fascinantno na prvi pogled, pa se odmah zaboravi. Ispunjena jednostavnost je ono što me uzbuđuje kad sam u publici.

razgovarala Olivera MILOŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.