NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Dušanka – Duda Stojanović, Sterijina nagrada za glumu
ZADOVOLJSTVO U POSLU – VELIKI LUKSUZ

 

Dušanka Stojanović je Sterijinu nagradu dobila za ulogu Esme Halilović u predstavi Ćeif Mirze Fehimovića, adaptacija i režija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozorište. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada glumcima je jedna od najznačajnijih. Dobili ste je nedavno; zanima me kakav je vaš odnos prema nagradama?
– Kad čovek ne dobija društvena priznanja, oseća socijalnu i umetničku ravnodušnost. Od trenutka kada počne da ih dobija, oseća društvenu priznatost i ushićenje. Ja ne pripadam nijednoj kategoriji. Uvek sam bila umetnički budna, i bez nagrada, baš kao i sada, s nizom nagrada za ulogu u Ćeifu. Predstava je igrana u regionu i pretpostavljam da jedna odluka na drugu nije imala uticaj. Mada sam bila sklona da pomislim kako se nagrade nekada dobijaju i po inerciji. Ako ti već dodele tri, lako dobiješ i četvrtu i petu...
Moram da kažem da nikada nisam naročito pratila ko dobija Sterijine nagrade, ali sada, kad prelistam almanah, setim se ko su sve dobitnici nagrade i koje su to predstave. Dugo nisam radila domaći tekst, tako da je moje prvo učešće na Pozorju bilo s predstavom koja je imala velike razloge za učešće na Festivalu, od reditelja, teksta, sve do podele. Prethodila su joj putovanja po regionu i nagrade koje je dobila. Na međunarodnom festivalu u Rijeci nagradu sam već dobila za ulogu u predstavi Ćeif. Usledilo je Sterijino pozorje i Novi Sad. Na osnovu svih putovanja imam i putopisno iskustvo. Time što sam proputovala Bosnu, imala sam prilike da shvatim kako je zamorena ta zemlja i kako je umoran i napušten taj narod. A komad upravo govori o tome. Nisam znala da je to baš tako, realno. Dosad nisam radila takvu predstavu i takvu ulogu. O bosanskoj porodici kakva je u predstavi stvarno nisam znala ništa pre no što sam počela da radim u njoj.

Predstava „Ćeif” je neka vrsta suočavanja sa stvarnošću svih koji su proživeli ratove u našoj blizini. Kako, van konteksta predstave, razmišljate o toj vrsti suočavanja sa stvarnošću?
– To je nepovratna prošlost koja je zgazila sve ono najbolje u ljudima, u svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Ne razumem se u teritorije, ali u ljude se razumem. Mislim da svi imamo istu emociju koja podrazumeva izgubljenu mladost, inferiornu zrelost, osećaj besmislenog služenja raznim sistemima. Ušlo se u nesigurnu starost, ostalo je mnogo, mnogo trauma i posledica koje svi, od Vardara pa do Triglava, podjednako nosimo. Neko se tu bolje snašao ili na vreme otišao. Za nekog otići znači hrabrost, a za nekog izdaju. Za nekog patriotizam znači nacionalizam, za nekog političku osvešćenost, za nekog fašizam i mržnju prema drugima. Nema odgovora zašto se sve dogodilo, a to se dogodilo i na svemu ostavilo trag.

Kako ste razumeli život i sudbinu Esme Halilović? Kako ste gradili taj lik?
– Taj milje do ove predstave nisam istraživala. Jednostavnost je putokaz ka studiji tog lika. Moja uloga je studija tog karaktera. Nervna rastrojenost koju nosi lik u silnim je promenama raspoloženja. U emocijama koje su bezrazložno ispoljene. I kada su s razlogom, one su preterane. To je ono što ne savetujem za sam život. Dakle, pitanje je kako naći srednji put, put s merom u suočavanju sa samim sobom. Ta žena u tome nije uspela. Ona je jednostavno podlegla svojim strastima, svojoj veoma krhkoj osećajnosti. Delikatno je pričati o liku koji tumačiš kao scenski život koji traje sat i po. Suština tog lika je karakter bića koje je posrnulo pred ratom i nestabilnim vremenima. Te okolnosti njenu su prirodu učinile rastrojenom. Ona je, u stvari, jednostavna žena sa složenim emotivnim i psihičkim promenama u raspoloženju.
Možda sam u toj ulozi i dosegla umetničke vrednosti zato što sam dotad igrala sve žanrove, osim „miljea”. Glumačka tehnika, reditelj i partneri pomogli su mi da taj tamni predeo osvetlim i dijagnostikujem kroz studiju jezika, bića i karaktera. Beg te žene u religiju, fundamentalizam i islam, govore da religija postaje zamena za potisnutu seksualnost i žrtvovanu strast. Ta potresna duhovitost nudi scensku uverljivost i istinitost.

Predstava je igrana i u Sarajevu, gradu odakle su ljudi o kojima govori. Kako su tamo reagovali na nju?
– Imala sam utisak, dok je trajala predstava... Sarajlije koje su došle da nas gledaju imali su živu reakciju, kao izvanredna umetnička publika. Nisam tačno znala šta posle toga oni misle i osećaju. Izašlo je i nekoliko groznih kritika i komentara u kojima se tvrdi da je naša predstava velika i lažna konstrukcija. Razumela sam to ovako: igrati njih kod njih, to je kao kada bi kod nas došli Slovenci da, recimo, igraju bombardovanje u Beogradu. Ne znam kako bismo reagovali, ali mislim da umetnost jednostavno prevazilazi dokument. Nešto se dogodilo i prošlo, sa svim posledicama. Umetnost nije informativna i zadužena za dokument. Ona nije hronika. Zato je sarajevska publika reagovala na pozorišnom nivou višem od sarajevske javnosti.

Uvek mi je zanimljivo da pitam glumca kako izgleda dan u kojem igra predstavu? Kakav je vaš način pripreme za izlazak pred publiku?
– Zavisi od toga šta igram. Za svaku predstavu postoji dnevni ritual. Kod mene je to sada svedeno na minimum, jer imam mnogo drugih, porodičnih obaveza. Ali, uvek nastojim da ranije dođem u pozorište i da ritual pripreme izvedem na mestu gde te večeri igram predstavu. U poslednje vreme moje uloge su zahtevne i uvek prođem svoju rekvizitu, svoj mizanscen i svoj tekst. Da sebe dovedem u koncentraciju i da se radujem što ću posle predstave moći da ostanem s kolegama i da tako imam i neki mali užitak nakon svega. Sada su profesija i pozorište povezani i s velikim zadovoljstvom, što je veliki luksuz.

Šta je istina u pozorištu?
– Istina u pozorištu je ono što nudi komad koji se u pozorištu igra. Sve to što je pisano, bez obzira na stil i vremenski period, odražavalo je istinu koja je važila za vreme u kojem je komad nastao. Čini mi se da je danas ta imitacija istine koju pozorište nudi diskutabilna zato što nismo svedoci vremena da bismo ga opisivali, već da bismo ga raskrinkali, osvetlili i poslali neku poruku. Niko više ne misli da su potrebne poruke. Dobijamo ih svakodnevno, najrazličitije, od onih s bilborda, preko informativnih, do saveta kako da se borimo sa stvarnošću. Ali ne i kako da živimo u skladu s vremenom u kojem smo. To je zadatak pozorišta: da na poetski i senzibilan način dopre do auditorijuma i ukaže na to šta je gola istina o svetu i vremenu u kojem živimo.

Kakav je život u pozorištu van scene. Kad se spusti zavesa i prestane iluzija, šta je onda pozorište?
– U profesiji sam se uvek okruživala samo ljudima s kojima sam mogla lepo da radim. To ima svoju cenu i to ne podrazumeva hiperproduktivnost. Nisam se ni medijski eksponirala i u tom pogledu se nisam potrošila. Zato mirne duše mogu da kažem da je život u pozorištu van predstave kao život službenika, s običnim problemima, dilemama i predrasudama. Ne mogu da pričam o spektakularnom životu. Za to je zadužena žuta štampa koja život mojih kolega, koji su to dopustili, predstavlja mnogo burnijim i senzacionalnijim no što jeste. Naš život je na neki način hermetičan. Veoma sam nesrećna kad se naši razgovori u kuloarima svedu na priče o nekim autoritetima koji to, u stvari, nisu. Kada nas obuzmu verbalna agresija i osećaj nepravde što se repertoari u svim institucijama svode na afinitete ili loš ukus manjine. To je ono što moj esnaf, mislim pri tom i na reditelje i dramaturge, frustrira i dovodi do pitanja kada će konačno kucnuti čas da repertoare grade samo umetnički relevantni kriterijumi, ukoliko uopšte zakuca, jer život nije poštar. Sve to vreme treba živeti, ostvarivati se i biti umetnički budan i motivisan da radiš i nešto drugo, dok ne kucne tvoj trenutak.

Kako komentarišete sadašnji trenutak u našem društvu?
– Naše društvo je retardiralo u nizu godina koje su iza nas i ono se i danas koprca u ambivalentnosti i u polarizovanoj sredini koja je materijalno ojačala, a da je zrelost nacije nije dosegla. To je raskol koji ne može da nam omogući da dosegnemo standard ispod koga ne sme da se ide. Živim u gradu za koji mislim da je grad ideja, ali tu kao da se svaki put načini korak napred pa dva nazad, nešto se dogodi, pa se onda više ništa ne događa. Iz neobjašnjivih razloga mi stagniramo. Mislim da politika najviše doprinosi toj stagnaciji.

Nije lako biti sam i svoj u umetnosti, a vi ste od onih koji ne pripadaju klanovima. Kako gledate na to?
– Nisam zainteresovana za to ko kome, i zašto, ruku mije. Prestala sam davno da se bavim kreativnom inferiornošću i grupama u kojima se prikrivaju kreativne anomalije. Postoje klanovi koji su stasali i razvili se, koji su se osposobili i za koje ne možete reći da obavezno prave rđave stvari. Kada bih imala klan, to bi bili ljudi po mom izboru i afinitetu. Bili bi to moji prijatelji i poznanici. Muzičari, likovni umetnici i reditelji. No, kako nisam u toj poziciji, krećem se od projekta do projekta i tako stičem krug ljudi sličnih afiniteta i umetničkih ukusa. Niko ne zna kako bi se ponašao kada bi u njegovim rukama bio novac ili vlast i da li bi zbog toga poludeo.

razgovarala Olivera MILOŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.