NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Aron Balaž, Sterijina nagrada za glumu
MAĐARSKO POZORIŠTE NA BALKANU
– KONTEKST KOJI OBOGAĆUJE

 

Glumac Aron Balaž, po nepodeljenom mišljenju, spada među retke talente na koje pozorišta čekaju i godinama da se pojave i osvoje scenu. U desetak godina otkako je diplomirao, odigrao je mnoge glavne uloge na sceni matičnog, Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színháza, ali i na drugim scenama. Dobitnik je ugledne glumačke nagrade Patakijev prsten, a odnedavno i Sterijine nagrade za ulogu Frenka N. Furtera u mjuziklu Roki horor šou Ričarda O’ Brajana, u režiji Viktora Nađa i izvođenju Újvidéki Színháza.

Svi misle da je uloga Frenka atraktivna, ali ima tu više otežavajućih okolnosti. Postoji film „Roki horor šou” kao predložak, a s druge strane, ne može se uloga transvestita odigrati tako da samo proizvede efekat kod publike. Na šta onda glumac mora da obrati pažnju? Kako stvara taj lik?
– Kao što ste pomenuli, postoji film, gledao sam ga dok smo spremali predstavu, prikazivan je gotovo na svakom TV kanalu. To jeste teškoća, pošto je film dobro urađen, s velikim glumačkim imenima, ali nije zdravo ako se čovek zadrži samo na tome, i razmišlja samo o tome. Kako sam stvarao? Pa, nije bilo puno razmišljanja, jer tekst i pomalo detinjasta situacija, u dobrom smislu, vuku čoveka. Razgovaralo se s rediteljem o tome da se ne može predvideti kako ovaj lik reaguje, jer ima oštre prelaze. Nikad se ne zna kako će Frenk da reaguje, ekstreman je kada su osećanja u pitanju. U radu je to, sporije ili brže, dolazilo na svoje mesto, i stigli smo do ovoga što imamo. Kako će uspeti, i da li će biti šablonska uloga, o tome nisam ni razmišljao, pošto se to nikad ne zna.

Koliko je kostim uticao i određivao taj lik kao i sve ostale?
– U početku je bilo malo neobično u štiklama, čarapama, korsetu... No, to je u ovom komadu prirodno, nije nametnuto, ili izmišljeno da ćemo se u ovoj predstavi baš tako oblačiti... Ipak se glumac drugačije kreće u tim cipelama. Nije najudobnije, ali nekako se mora izdržati u tome. Ako se opusti neće biti dobro, ali sve to je na pravi način odražavalo kontraste. Ako se neko ponaša kao žensko, naravno da takvo ponašanje dobro ide uz taj kostim, ali ako ispolji muškost, onda je sve to šokantnije ili interesantnije.

Ipak, ne bi svi mogli tako lako da uđu u taj lik, mada bi možda pomislili da to može da se uradi baš lako. Međutim, najvažniji utisak o tom liku je dvopolnost koja je evidentna, a to je i bio cilj?
– Jeste, jer se ne zna u kakvom obliku će zlo da se pojavi, da li je muško ili žensko. To je neuhvatljivo.

Da li su Vam je taj lik, i kostim, stvarali neku vrstu nelagode?
– Ne, uživao sam u tome.

I ranije ste govorili da volite da igrate i negativne likove. Šta Vas privlači tome? Je li monotono igrati samo dobre i heroje?
– Kada postoji negativac, zanimljivije je kad ne znamo baš stoprocentno koliko je zao u duši, ili možda ima više boja, jer ako hoćemo nekoga da navučemo na zlo ili da postupimo po zlu, ne možemo to uraditi olako. Ipak ga moramo „navući” da uradi nešto što hoćemo, ili okupiti ljude oko sebe da se uradi nešto zlo. Sigurno je da ima više boja, rada, razmišljanja kako se to može uraditi. Kompleksniji su takvi likovi i...
...privlačniji za glumce?
– Ne znam, kako kome. Mene privlači to što pružaju više mogućnosti u radu.

Kao što se često misli da je Danteov pakao mnogo življi i ubedljiviji od raja?
– Govorio sam da je sigurno mnogo zabavnije u paklu nego u raju.

Pojedine Vaše uloge dolazile su u trenutku kada je trebalo da ih odigrate, i tako stiže red i na Hamleta. Zašto nemate želju da ga odigrate? Šta je u tom liku, ili vašem odbijanju, hajde da kažemo, za sada?
– Da mi neko ponudi tu ulogu, ne bih rekao da neću, ali nemam želju da po svaku cenu odigram Hamleta. Ima uloga koje pružaju puno mogućnosti za dokazivanje kvaliteta, zrelosti, da se nešto poruči, da se nešto kaže.      

Jeste li deo toga već rekli, pa zato ne žurite mnogo ka Hamletu koji je ipak priča za sebe?
– Neće mi biti žao ako ga ne odigram. Kako se kome dogodi. Hamlet jeste velika drama.

Kako biste razmišljali o tom liku i drami da  morate da ga odigrate?
– Toliko je puta Hamlet urađen i na filmu i na  sceni. Ne razmišljam o tome dok ne dođe na red. Sve u svoje vreme.

Igrali ste i u Subotici i u Mađarskoj, ali stiče se utisak da se uvek vraćate u Novi Sad i da gostovanja smatrate privremenim izletima?
– I o tome sam razmišljao, ali nikad nisam odlučio. Ne mogu da se žalim na uloge koje radim ovde, ko zna šta bih tamo radio. Sebe smatram malo starijim da bih sad kucao na neka druga vrata, da tamo tražim svoje mesto. Onda dolazi odmeravanje šta se može staviti na ovu stranu i šta bi me držalo na drugoj strani. Ali, nemam šta da stavim na drugi tas.

U Mađarskoj su Vas dobro primali. Da li čitate kritike? Da li Vas opterećuju?
– U početku su me opterećivale. Ali, dobio sam i u Mađarskoj lošu kritiku, za  predstavu Nedeljom ne sahranjujemo koju je, po tekstu Bohumila Hrabala, režirala Kinga Mezei u „Barka sinhazu” u Budimpešti, ali to me nije „ubilo”. Rekli su da za ulogu koju sam igrao nije bilo potrebno da se pozove neko iz inostranstva, jer ima i tamo onih koji to mogu da urade.

Ali to nisu umetnički razlozi?
– Svejedno, nije mi prijalo, ali sad neću da razmišljam o tome, život ide dalje. I loše kritike stižu, ali i od toga čovek može da nauči.

Šta je za Vas uspeh? Smatrate li sebe uspešnim? Uspeh ispunjava, ali može i da uljuljka? Imati osećaj da si uspešan znači da nisi nezadovoljan, da ne smatraš da si uskraćen za nešto, u bilo kom poslu. Da li smatrate da ste na tom putu uspeha, ili mislite da Vam još nešto nedostaje?
– Uspeh sigurno donosi neko zadovoljstvo. Tako je i kad stolar napravi ormar, u šta je uneo sve što je znao, i to je kvalitetno i lepo, i neko kupi ormar i odnese kući, i još se nekome hvali. Dobro, to stolar ne zna, hvale ga iza leđa, ali ipak je dao sve od sebe. To je za njega uspeh, to što se ormar nekome dopada. Kao i u svakom poslu, bilo da je u pitanju automehaničar, ili cvećar koji se bavi biljkama i neguje ih, daje sve od sebe.    

Ali u vašem poslu ipak dobijate nagradu, kao što je aplauz, ili to što neko kupi kartu da bi vas gledao. I to je nagrada?
– Jeste, za to se radi, došla je nagrada, ali ne mogu tu nagradu zauvek da držim nad glavom, treba da idemo dalje. Pokušavam da se osećam najbolje što mogu dok radim, dok igram, i želim da se i publika dobro oseća, i da to nagradi aplauzom, ili da se o tome kasnije razgovara. To je naša plata. 

Kakve savete dajete svojim studentima? Da li je bitno da glumac predaje budućim glumcima, kao što ste profesor Šandor Laslo i Vi, njegov asistent, glumci koje studenti imaju prilike da gledaju na sceni, da vide šta i kako rade?
– Dobro je što se bavimo, ili ćemo se baviti istim poslom. Ako studenti naiđu na neke teškoće, imamo više mogućnosti za dobre savete kako bi se prevazišli neki problemi. Kada gledam kako rade neku scenu, i sam razmišljam o tome kako bih mogao da prevaziđem problem na koji naiđem. Isto i oni rade, razmišljaju, možda drugačije, pa ako jedna ideja ne uspe, onda imamo ideje i profesor Šandor Laslo i ja. Ne može se gluma učiti iz knjiga, odnosno može, ali kako ćemo je praktikovati?

Kako ste se Vi upisali na glumu? Šta je Vas privuklo na akademiju?
– Kada sam bio mali, u Bajmoku je radilo amatersko društvo. Drugovi su išli, pa su me zvali da se pridružim. Zavoleo sam glumu, posle je došlo Salašarsko pozorište, i 1995, 1996, došao sam na Akademiju u Novi Sad da probam, da vidim hoću li uspeti ili ne, da mi stručnjaci kažu da li sam za to. 

Smatrate li sebe ambicioznim ili ne?
– Ah, kako kad. Čovek nekad oseća da ima jako puno da daje, pa se to iscrpi, pa nije ambiciozan...

Pa ode na pecanje?
– Ili se odmori, ili traži nešto drugo. 
Da li je važno da postoji nešto drugo, alternativa koja puni baterije?
– Kad se čovek isprazni, onda sve puni baterije, samo ako je pozitivno... dobro društvo, pecanje, šetnja, muzika, ili se čovek zaključa u stan. Može to da bude i dobra reč ili zagrljaj.

Imali ste prilike da glumite i na filmu, u „Žurci” Aleksandra Davića. Da li biste voleli da ste imali više prilike?
– Voleo bih, to je druga vrsta glume. Prvi put sam se osećao nespreman. Posle snimanja razmišljao sam zašto ulogu nisam uradio onako kako sam hteo. Sigurno da za to treba vremena i prakse, jer se godine iskustva na sceni ipak ne mogu odmah odbaciti. Tu fali praksa. Meni je falila. Kod nas se baš ne snima mnogo, tako da je nemam.

Kako sarađujete s rediteljima?
– Obično nemam problema s rediteljima, dobro se slažemo. Ako nešto ne razumem, pitam, ako se s nečim ne slažem, i onda pitam... Ili, ako imam neku ideju, kažem, pa ako se ne prihvati, neću se ljutiti.

Da li glumac očekuje i može li da predvidi reakciju publike, da oseti da li joj se predstava dopala, kad se zavesa spusti i kad krene aplauz?
– Publika je uvek drugačijeg sastava. Desilo se da je ono što smo u Novom Sadu igrali publika dobro primila, ali da je u Subotici bio „raspad sistema”. Uvek je drugačije. Sredine su različite, kao i to kome je i šta zabavno, ili surovo, ili tužno.

A u Salašarskom pozorištu? Da li vas tamo publika gleda drugačije, jer pozorište je za njih veća magija nego za one koji stalno dolaze u teatar?
– Salašarsko pozorište je drugačije, obično su komadi otvoreniji prema publici. Za nas, glumce, Salašarsko pozorište je dobro iskustvo. Mada, fizički je mnogo teže. Glumci sve sami sklapaju, rasklapaju, peru kostime, pakuju, skidaju svetla posle predstave, pa ih sutradan opet montiraju. To je kao mali putujući cirkus. Naporno je, ali dobro iskustvo.

U jednom periodu ste u Novosadskom pozorištu igrali predstave okrenute istraživanju pozorišnog izraza, kao one koje je režirala Kinga Mezei, i u kojima su igrali Krista Sorčik, Gabor Nađpal i drugi. Jesu li one ostavile neki trag na vas kao glumca, ili su prosto deo vašeg iskustva kao i sve ostale?
– To je isto iskustvo. Kao i ono koje imate s rediteljima. Nijedan nije isti. Drugačiji im je pristup, razmišljanje, i upravo time navode i glumca da razmišlja drugačije. 

Ne priklanjate se nekoj određenoj estetici?
– Svako donosi svoje razmišljanje, očekivanje, tako da se glumac u svemu mora prilagoditi.

Imali ste prilike da glumite i na srpskom jeziku, u predstavi „Pravo na Rusa” Srpskog narodnog pozorišta. Da li to smatrate incidentom koji se dogodio sticajem okolnosti i neće se ponoviti ili...?
– Neće mi biti žao ako se ponovi, jer tu nema jezičke barijere, ali, ipak, pošto srpski jezik nije moj maternji jezik, teže mi je da glumim. Bilo je naporno, iako tada nisam imao puno teksta, ali ipak je trebalo raditi na tome da se ne oseti akcenat. 

Ima li na glumca mađarskog pozorišta u Novom Sadu uticaja sredina, sam grad u kojem radi, i da li je to pozorište drugačije u odnosu na mađarsko pozorište u Mađarskoj? Da li i oni osećaju razliku, drugačiji senzibilitet?
– Naravno, tu je i mentalitet u pitanju. I oni sigurno osećaju razliku. Mi smo ipak, u dobrom smislu, na Balkanu. Jesmo mi mađarsko pozorište, ali kad izađem na ulicu, ne koristim samo mađarski jezik. Sigurno je da i kultura ima uticaj na čoveka. Drugačije ću razmišljati o nekom komadu jer imam iskustva ovdašnjeg, „istorijskog”, koje nama nešto drugo znači nego drugima. To bi se sigurno videlo kad bi neki reditelj došao ovamo, napravio predstavu, a onda istu tu predstavu uradio negde drugde. Sigurno bi se osećala razlika, iako bi on predstavu radio isto. 

Šta vam kaže reditelj Viktor Nađ iz Mađarske ili neko drugi ko dođe ovamo? Kakvu oni razliku osećaju u odnosu na druga pozorišta? Mađarsko pozorište u Rumuniji ima svoju specifičnost, ovdašnje svoju....
– Mislim da smo mi bogatiji. I u Rumuniji postoji pozorište na mađarskom jeziku, i tamo su bogatiji, pošto i na njih utiču okolina, kultura. Ipak smo mi pomešani. Isto bi bilo i da  u Mađarskoj postoji srpsko pozorište. Bilo bi mnogo drugačije nego ovdašnje. 

Šta mislite o nagradama uopšte? Došli ste na Sterijino pozorje, da li ste išta očekivali, ili vam je samo bilo stalo da dobro igrate?
– Naravno da nismo, ko će igrati i računati na nagradu. Ne može se tako. Ipak to ljudi gledaju i ocenjuju. A možda bi, da je sastav žirija bio drugačiji, neko drugi dobio nagradu. Naravno da smo želeli da što bolje uradimo predstavu i, hvala bogu, desilo se da dobijemo nagrade. Prija mi to, svakako.

Dobili ste i Patakijev prsten, ne možete reći da vas publika i kritika dosad nisu dobro primili? 
–  Pa, ne mogu reći. Jeste, prija mi i baš sam srećan, ali kao što sam rekao, idemo dalje. Ne mogu da se postavim tako da, eto, dobitnik sam Sterijine nagrade, baš me briga, radiću po svome. Treba čovek da se sačuva mentalno, da bi dalje radio. To jeste poštovanje, nagrađivanje tog rada ili napora, a u ovoj struci svaki dan moraš da budeš bolji. Ne bih da odem na drugu stranu i da se uljuljkujem. Ako za tri godine opet dobijem nagradu, naravno da ću se radovati, jer sam uspeo nešto da uradim, a da pri tom nisam snizio nivo.

razgovarala Nataša PEJČIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.