NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 2-3 godina XLIV april-septembar YU ISSN 0036-5734

53. Sterijino pozorje
Angelina Atlagić, Sterijina nagrada za kostim
POZORIŠTE SE OSLOBAĐA LAŽNOG

 

Višestruka ste dobitnica Sterijine nagrade; ipak, pretpostavljam da se i uzbuđenje dobitnika menja s vremenom, da je drugačije od onog prvi put?
– Moram priznati da se uvek iznenadim kada me obaveste da sam dobila neku nagradu, retko prisustvujem festivalima, tako da nisam u toku kada se održavaju i kada se igra neka od mojih predstava. Sterijina nagrada za Tako je moralo biti opet je bila iznenađenje. Sterijino pozorje naš je najznačajniji pozorišni festival, ta nagrada nosi posebnu specifičnu težinu i zato mi je svaka od tih nagrada posebno, i na svoj način draga, počevši od prve, 1995, za Konte Zanovića, preko Gorskog vjenca, Karoline Nojber, Nedozvanih, pa do Barbela i Tako je moralo biti. Ne mislim da su nagrade jedino merilo kvaliteta i uspeha, ali svakom umetniku prija da bude zapažen a njegov rad izdvojen i nagrađen.

Vrednost nagrade određuje i jačina konkurencije u kojoj je osvojena. Kako procenjujete ovogodišnju prezentaciju kostimografskog rada na Sterijinom pozorju?
– Nažalost nisam prisustvovala Festivalu zbog obaveza oko pripreme dve nove premijere, a većinu predstava koje su učestvovale nisam videla, tako da nisam u mogućnosti da procenim kakva je bila konkurencija.

Ima li bitnijih inovacija u kostimografiji našeg pozorišta, primećujete li neke zanimljive idejne prodore?
Već nekoliko godina nisam u prilici da kontinuirano pratim produkcije u našem pozorištu. Zbog čestih putovanja, tek s vremena na vreme pogledam neku od premijera u Beogradu. Nisam od onih pozorišnih stvaralaca koji su fokusirani samo na svoj deo posla. Predstave gledam u celini i pamtim ih po celokupnom utisku koje su ostavile na mene. Mislim da se situacija u našem pozorištu kreće u smeru savremenog evropskog pozorišta, gde reditelji preuzimaju dominantnu ulogu, tako da je vizuelna komponenta predstave potpuno podređena rediteljskom konceptu. Scena i kostimi su dobri samo ako podržavaju i obogaćuju taj koncept. To ne doživljavam kao negativnu pojavu ili nešto što bi trebalo da hendikepira scenografe ili kostimografe, već samo kao činjenicu sadašnjeg pozorišnog trenutka.

Koliko novi mediji utiču na kostim? Da li, i koliko, o njima mislite dok radite?
– Dešava se zanimljiva pojava u odnosu moda– savremeni kostim i pozorište–scenski kostim. Moda postaje sve teatralnija, koristi tehnike koje su ranije bile isključivo rezervisane za scenski kostim, a scenski kostim sve više se približava onome što smo ranije smatrali isključivo savremenim modnim kostimom. Možda ta promena nije zanimljiva samo u spoljašnjoj formi, već ima dublje korene u strukturi novih pozorišnih predstava ili u suštinskoj promeni pozorišta. Sve više na sceni viđamo glumce obučene u savremenu odeću, svedenu do mere da ne možemo da odvojimo publiku i glumca. Arpad Šiling u svom Galebu smešta glumce u publiku i oni se uopšte ne razlikuju, gotovo da nema scenografije i pozorišnog svetla, sva scenska sredstva svedena su na minimum ili potpuno ukinuta, a predstava ostavlja jak teatarski doživljaj. U vremenu televizije, videa, filma, pozorište opstaje, ali menja oblik, oslobađa se lažnog, teatralnog i postaje sve više realno, blisko životu. Skida se sve što je suvišno, lažno, veštačko, da bismo što više verovali glumcu. Tomaž Pandur je na otvaranju moje izložbe rekao da ja ne oblačim glumce, već im pomažem da se svuku kako bi mogli da govore istinu. To je zanimljiv rediteljski pogled na kostimografiju u današnjem trenutku.

Da li je, s obzirom na tehnološki napredak, proces realizacije kostimografskih ideja danas pojednostavljen?
Da, danas je moguće većinu kostima kupiti u prodavnici, jer ponuda je raznovrsna, naročito ako je u pitanju savremena predstava ili novo čitanje klasičnog teksta. Ali, to ipak nije lak posao, scenski kostim je mnogo zahtevniji od onoga što je svakodnevno korišćenje odeće. Ono što glumci rade na sceni, prevazilazi zahteve koji se postavljaju pred konfekcijsku izradu. Zato se danas u pozorištu i savremeni kostimi šiju, i to od dobrih i kvalitetnih materijala, sa specijalno učvršćenim delovima ili detaljima koji olakšavaju pokret. Oni moraju biti trajni, jer se iz večeri u veče kidaju, troše, kvase…

Šta je to u procesu realizacije što ne može da uradi tehnologija, već samo ruke majstora zanata?
– Za izradu istorijskih kostima neophodni su stari zanati: obućari, krojači, modistkinje… koji uglavnom izumiru, kako kod nas, tako i u Evropi. Samo sam još u Rusiji srela živu pozorišnu tradiciju koja neguje sve vrste umetničkih zanata, bez kojih pozorište ne može da opstane. Tamo je moguće uraditi sve što se zamisli, jer za svaku ideju postoji stručnjak ili inventivni umetnik koji to može da realizuje. Imala sam prilike da povežem pozorište u Madridu s radionicama u Rusiji i to je bio fantastičan spoj.

Ko su Vaši najdragoceniji saradnici, ko su ti nezamenljivi?
– Mnoge od predstava koje sam radila u inostranstvu ne bi mogle da budu realizovane bez mojih saradnika iz Beograda, koji su radili sve ono što nije bilo moguće da se izvede u Atini, Madridu, Solunu… Fascinantni oklopi u Kaliguli, koje su izradili vajar Žika Radenković i njegova porodica, maske u Tišinama Balkana – kreacije pokojnog Tihomira Mačkovića, perje raznovrsnih egzotičnih ptica koje je preparirala Olga Stepanov, ukrasilo je kostime za San letnje noći ali je stiglo i do Soluna, Ljubljane, Skoplja…Cipele koje je uradio čuveni obućar Vasa iz JDP-a prošetale su mnogim ex-jugoslovenskim scenama. Moje kolege Snežana Pešić, Dejan Pantelić i Maja Nedeljković bili su deo savršenog tima koji mi je pomogao u realizaciji kostima za Evrosong.

razgovarala Branka KRILOVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.