dramaturška beleška

Montažno ružičasto

Ako, prema Artou, nema više neba, i ako, kao što je ustvrdio Fuko, ni čoveku više nema (ili, barem dugo nije bilo) traga, šta onda, na kraju, od svega  i posle „svega” ostaje? Vrtoglavo duhoviti, surovi, bizarno razorni i sumorni odgovor Mladena Popovića u komadu „LENI&RIEFENSTAHL” glasi: ostala je montaža. Bauk koji (sada, tj. u rđavoj beskonačnosti XX veka) kruži Evropom – od Kana do GULAG-a, od Aušvica do Sen-Tropeza – jeste bauk (izmontirane) slike. U čemu je LENI(i Rifenštal) tek naš sopstveni, nepriznati ali i neuništivi fantom.
Premda se najmirnije može svrstati u neku vrstu postmoderne sotije, drama Mladena Popovića LENI&RIEFENSTAHL spada u najteže odrediv tip univerzalne dramske igre asocijacija. Lažni protagonist ove igre je konvencionalna istorija, antagonisti su (uvek iznova relativizovani)Moral i (uvek od pobednika nanovo ispisivana) Istina, dok je pravi, dvostruki i dvosmisleni protagonist – autorka „Trijumfa volje” i „Olimpije”, čarobnica montaže i ljubiteljka nubijske macho egzotike L.R., vršnjakinja i rđava savest pomenutog veka. Posredstvom nekolicine opsesivnih, samoobnavljajućih i simboličnih prizora – fragmenata koji zahvataju stvarnu i moguću sudbinu nacističke propagandistkinje s onu stranu ideoloških fioka i moralnih deterdženata – Popović nam ocrtava, autentičnim rukopisom, tragikomičnu sliku sveta, proizašlu iz ćorsokaka do koga je dovela manipulacija svetom slika (montaža). U toj „destrukciji ružičastog”, Hitler je tek pomoćni arhetip, Gebels je posilni (ili raznosač pice) u univerzalnom bordelu – a Leni i Rifenštal, dve osnovne komponente Popovićeve silovite dramske montaže.
Postavljajući, u istom bezobraznom kolumbovskom stilu, čuvenu formulaciju Bakminstera Fulera naglavce, autor posredstvom  sage o shizofrenoj rediteljki pokazuje da je Utopija montaže- dakle „čiste umetnosti” - uvek i nužno  tek naličje Zaborava u zločinu: fetiši Tela, Boje, Proporcije nisu tek umetničke stileme, nego, i pre svega ostalog, elementi „zlatnog preseka” svake totalitarne misli. Otuda je svaki „idealni svet” - svet montaže- ponajpre slika smrti, plošnost u kojoj se guši slika pre nego što se i rodi; konačno, i smrt svake montaže. Sledstveno tome, svaki Ego montažerke R. L. je Alter Ego: „Nema života u tebi. - Još gore, u tebi nema smrti!”kaže Ciganin logoraš gospođici R&L u smrtnom plesu. Montirajući prefinjeno žanrovske dimenzije „iznutra”, ugrađujući ih u svoje paranoične aktere kroz aluziju umesto posredstvom intrige, Popović spaja tautologiju slika i autoritarnost misli u svojevrsnu dramsku autologiku, unutar kojeg svaka prekomernost postaje uzbudljiv tragikomički prizor. Drugim rečima: Ejzenštejn je znao u čemu je ključ, ali i mi znamo nešto – da svako saznanje ima (kasno spoznatu) cenu.
Svetislav Jovanov

Edited pink

Although it could easily be placed in a sort of postmodern sautee, Mladen Popović’s play LENI&RIEFENSTAHL belongs to the hardly defineable type of a universal dramatic association game. The fake protagonist of this game is conventional history, the antagonists are (always made relative) Morals and (always re-written by the victor) Truth, while the real, double and double-meaning protagonist – the author of „Triumph and Will” and „Olympia”, the sorceress of manipulation and the lover of L.R.’s nubian macho exoticism, woman of the same age and bad consciousness of the above mentioned century. With the help of a few obsessive, self-renewing and symbolical scenes – fragments which encompass the real and possible fate of the nazi propagandist on the other side of ideological drawers and moral detergents – Popović sketches to us, with an authentic handwriting, a tragicomical image of the world that came from the deadend caused by the manipulation of the world of images (editing). In that „destruction of pink”, Hitler is just an auxilliary archtype, Goebels an assistant (or pizza deliverer) in a universal public house, and Leni and Riefenstahl – two basic components of Popović’s powerful dramatic editing.
(Prevod: Svetozar Poštić)

L I C A :
LENI Rifenštal,  u svojim najboljim godinama, uvek u ružičastom
RIFENŠTAL Leni,  u svojih sto godina, uvek u tirkizu
HORST,  uvek trideset godina mlađi i od Leni i od Rifenštal
GEBELS, kada je bio jak, ili bar mislio da jeste
HITLER, kada je bio jak
HOSE,  Mlad i lep, pritom Ciganin
FRANCUZ,  jak poput svih pobednika. Sve u svemu, veoma pobednik, veoma Francuz

Muzika LA VIE EN ROSE, Edit Pjaf.
Na scenu ulazi RIFENŠTAL. Na sebi ima RUŽIČASTI mantil. Zagleda rikvand na kome je naslikan venecijanski Zlatni lav. Pogled pun ravnodušnosti. Sa druge strane scene, ulazi LENI. U svečanoj haljini ružičaste boje. Zastane ugledavši Rifenštal. Gleda je znatiželjno. Rifenštal je gleda s mešavinom prezira i sažaljenja. Gledaju se neko vreme. Rifenštal prva prekine to gledanje. Otkopča mantil, skine ga i izvrne. To je mantil s dva lica. Izvrnuti je tirkizne boje. Opet ga obuče. Zakopča. Tirkizna Rifenštal gleda ružičastu Leni. Okrene se i izađe sa scene.

FILMSKI FESTIVAL U VENECIJI 1938.
LENI PRIMA NAGRADU.
ODGOVARA NA PITANJA NOVINARA.

LENI: Marsel Karne, o Bože!
Snežana i 7 patuljaka i Volt Dizni, o Bože!
I mala Leni  dobija Zlatnog lava pored njih dvojice, o Bože!
O, Bože, o Bože!
O, Bože, ima li veće nagrade za moj narod, za mog Firera, za moju Nemačku, podvrgnutu nepravednoj i ničim zasluženoj mržnji samo zato što želi da bude svoja na svome. Samo zato što je želela i želi da svi Nemci žive u jednoj državi. O, Bože, nije li moj film OLYMPIA, dokazao celom svetu kako je široko srce nemačkog naroda. Nije li dokazao veličinu prokazanog naroda u trenutku kada ga ceo svet neopravdano optužuje. Kada mu prete bombama.
Danke Deutschland, Danke mein Firer, toliko vas sve volim.
Hvala žiriju, hvala italijanskom narodu, hvala Dučeu! Leni vas voli. O, kako vas voli mala Leni!

SVETLA SE GASE DOK LENI IZLAZI SA ZLATNIM LAVOM U RUKAMA.
ULAZI RIFENŠTAL. ONA JE, GENERALNO, MONODRAMA...
SKORO IZVAN KONTEKSTA. U VREMENU KAD IMA PREKO 90 GODINA I DOŽIVLJAVA SATISFAKCIJU DA JE OTKRIVAJU KAO GENIJA. NA SEBI IMA RONILAČKO ODELO.

RIFENŠTAL: Slatka mala Leni! Najslađa moja. S tobom neću da se svađam, samo s mukom pokušavam da te volim. Bez tebe ne bih bila ovo što jesam, bez tebe bi sve bilo uprosečeno, ali bez tebe bih bila slobodna. Ali, kako da te ubijem, mala Leni, kako da se otkinem od tebe, slatka Lenhen, kako da te ostavim zauvek u svom đubretu za recikliranje, velikom ekološkom doprinosu nemačkog naroda na kraju dvadesetog veka, kad ne znam da li si papir, staklo, metal ili plastika. Šta si bila, mila moja?
Kako da danas podelim tvoju veru u svetlost Rajha i veličinu Firera, kada je ovaj podli vek izrodio gore od nas. Zahvaljujući njima, naša će zabluda biti minimalizovana, a istorija će nam za stotinak godina odrediti bolje mesto. Jer, biće gorih od nas. A, da si bila glupa, bila si, Lenhen, LJUBAVI!
Ja to znam jer sam otkrila tajnu...
Tišina tirkiza je jača od tišine ružičastog...
Tišina ružičastog, jednostavno, ubija svojom glasnošću.
Ne shvatate?
Biće kasno kad shvatite!
Zato ću zaroniti.
Na dah.
Na onoliko koliko mi je ostalo.

ZATAMNJENJE.
U MRAKU SE ČUJU SIRENE. BOMBE PADAJU.
LENI SEDI ZA MONTAŽNIM STOLOM.

LENI: Rekla sam da zoveš Berlin!
HORST: Leni, padaju bombe.
LENI: Ja moram da završim film!
HORST: Ti si luda!
LENI: Zovi Berlin, kaži Leni završava TIEFLAND, neka zakažu premijeru.
HORST: Leni, Berlin ne postoji!
LENI: O, kako će Firer voleti TIEFLAND, lepi moj Horste.
HORST: Firer je pobegao ili je mrtav.
LENI: Kako je Leni srećna!
HORST: Padaju bombe, Leni!
LENI: Da li je zakazana premijera?
HORST: Luda si, Leni!
LENI: Srećna sam Horste! Imam tebe, imam svoj film, imam sve. Voli me!
HORST: Leni, probudi se, Leni!
LENI: Voli me svim svojim bićem.
HORST: Leni, bežimo...
LENI: Ne skidaj čizme! Uzmi me, Horste, ne skidaj uniformu. Tako si Nemac! Tako si muškarac! Ja imam TIEFLAND. Dok me uzimaš zovi Berlin. Tako te želim, o blagi Bože!
HORST: Potpuno luda!
LENI: Rad oslobađa, kako rad oslobađa... Kako sam slobodna!

BOMBE PADAJU.
MRAK.
POVRATAK U NEKOLIKO GODINA RANIJE, KADA JE BUDUĆNOST IZGLEDALA SVETLA.

GEBELS: To se zove propaganda, gospođice. To ćete raditi.
LENI: Tako uzbudljivo, gospodine.
GEBELS: Tek ćete videti šta je uzbuđenje kad zaigramo tango.
LENI: Ja ne želim da igram.
GEBELS: Uzbudiću vas, Leni.
LENI: Samo hoću svoj film.
GEBELS: Tek ćete videti šta je uzbuđenje kada uronim prstom u vašu utrobu.
LENI: To je tako prosto, gospodine Gebels.
GEBELS: Okani se tih odvratnih jevrejsklih manira. Prosto znači jednostavno. Udarac u srž. Kao moje telo u tvom. Kao elementi u nama. Voda, vatra...
LENI: Žaliću se Fireru!
GEBELS: Ili još bolje! Uzeću te otpozadi, kao kučku.
LENI: Biću kučka.
GEBELS: Prodirem u tebe u ime Firera!
LENI: Pretežno ste mi odvratni, ali za Firera bih uradila sve.
GEBELS: Liži mi šlic, Leni!
LENI: Gospodine!
GEBELS: U ime Firera.
LENI: Gospodine Gebels, vi se niste istuširali.
GEBELS: Prezirem te jevrejske manire. Da nisi Jevrejka?
LENI: Ja sam arijevka.
GEBELS: Samo bih arijevki dopustio da mi liže čizme.
LENI: Gospođa Gebels je dama.
GEBELS: Ona rađa decu. Zato i ne radi u ministarstvu propagande.
LENI: Da li to znači da vredim više od gospođe Gebels?
GEBELS: O, ne pridaj sebi više značaja nego što treba. O tebi će se odlučivati kada ja kažem koliko mi je vlažan prst kada ga izvadim. Potom će to proveriti Gering, Borman i na kraju Firer.
LENI: Dakle, šta treba da uradim?
GEBELS: Kreni od čizama, mala moja Leni!
LENI: Ali taj miris!
GEBELS: Miris neobrezenog Arijevca. Sladak ukus skrotuma.
LENI: Povraća mi se.
GEBELS: Belina neopranog mužjaka.
LENI: Povraća mi se!
GEBELS: Voliš ti to, malena.
LENI: Žaliću se Fireru.
GEBELS: Uzalud, malena.
LENI: Boli me.
GEBELS: On hoće da poliže moj prst! Da oseti miris tvoje utrobe.
LENI: Laž!
GEBELS: Uranjam u tebe u ime Nemačke.
LENI: Zašto Nemačka boli?
GEBELS: Velika je. Eto!

RIFENŠTAL DAJE INTERVJU.

RIFENŠTAL: Šta biste vi hteli? Da vam kažem ko je bio bolji muškarac?  Ne mogu da verujem da je to predmet interesovanja istorije! Ja sam verovala! Kažu, Rifenštalova nacista? A pitam ja vas, otkuda onda ljubav prema Nubijcima? Nacisti mrze crne. Rifenštalova voli crne. Rifenštalova voli crna tela najlepšeg naroda na svetu. Nubijaca s juga Sudana. Gledajte moje fotografije. Koliko sam vremena provela među njima. Da li bi nacista mogao tako da voli crno telo. Rifenštalova je uvek volela samo telo. Telo muškarca, napeto u pokretu. Napeto u Rifenštalovoj. Kako počinje OLYMPIA?  Nacisti su voleli telo. Muško, mlado i zategnuto. To je moja veza s nacizmom. Tu smo se našli nacizam i ja. U muškom telu. I to je sve. I jesam li zato nacista?
Niste gledali TRIJUMF VOLJE? Pa to je trijumf tela, pre svega! Lepi muškarci u lepim uniformama. Ako nismo bili u pravu, zašto i danas postoji fetiš nacističkih uniformi. Žene i danas uzbuđuje ta uniforma. I neke muškarce, da, da! To samo govori da se imalo ukusa.
I, šta onda hoćete od mene?
OLYMPIA?
Lepota pre svega. Glorifikacija lepote, muške pre svega.
Šta hoćete?
Da pravite vaše prljave novine!
Krpu od mene!
Da pokažete kako ste dobro naučili lekciju od Rifenštalove?
Lekciju propagande?
A ne znate ni kamere da postavite...
Znate kad bi moglo da se desi da vas da pozove Mik Džeger da ga slikate? Nikada!
A Leni Rifenštal ga je slikala.
I o čemu mi onda uopšte pričamo?

LENI SNIMA TIEFLAND. I NE ZNA DA GA NIKADA NEĆE ZAVRŠITI.  PRIČA O SNIMANJU TOG FILMA JE ODISEJA O KOJOJ BI SE MOGAO SNIMITI FILM. HITLER JE VEĆ U POLJSKOJ, FRANCUSKOJ, RUSIJI, NORMANDIJI, I KONAČNO, MRTAV U BUNKERU U BERLINU...
U SVAKOM SLUČAJU, LENI PRED KAMERAMA IGRA FLAMENKO.

LENI: Sada ustaješ, lupaš krijumčara flašom u glavu, razumeš(
HOSE: Kako kaže Gospođica.
LENI: Znači, flaša u glavu, i onda igramo flamenko.
HOSE: Kako kaže Gospođica.
LENI: U toku igre me grliš. Hoću da me zagrliš strasno. Hoću da osetim tvoje telo.
HOSE: Gospođice, ja sam gladan.
LENI: Hoću da osetim tvoju zategnutu muškost između mojih grudi.
HOSE: Gladan sam.
LENI: Da mi dodiruje usne.
HOSE: Gladan.
LENI: Hajde, probamo.
HOSE: Gospođice!
LENI: Probamo!
HOSE: Ne znate da nas noću vraćaju tamo.
LENI: Gde ti je snaga, zagrli me! Probij moj stomak.
HOSE: Ako bi Gospođica zamolila za nas. Mi se trudimo.
LENI: Potrudi se da gospođica odigra scenu.
HOSE: Ja sam Ciganin, gospođice!
LENI: Ti si lepi Ciganin.
HOSE: Svaku me noć vraćaju u logor.
LENI: Laž, laž! Logori ne postoje!
HOSE: Ja postojim.
LENI: Ti si lep.
HOSE: Gospođice, izvadite nas iz logora.
LENI: Logori ne postoje.
HOSE: Ja postojim.
LENI: Postojiš, naravno da postojiš, a logori ne postoje...
HOSE: Gladan sam, gospođice...
LENI: Probamo, lepi moj. Lupiš krijumčara flašom po glavi, igramo flamenko i strasno me ljubiš. Naša se tela dodiruju, razumeš, dodiruju. Osećaš moju vatru, ja osećam tvoju. Tvoje se telo probija u mene i gledaoci slute da ću biti tvoja. Moje oči gledaju u nebo. Sledeći kadar su oblaci koji brzo preleću preko punog meseca. Moja ispružena ruka pokušava da dodirne mesec. Ti me imaš u vreloj pirinejskoj noći, ali vidi se samo njihanje trave. Da, i pun mesec. Ruka zadrhti, kao da bi da ošamari mesec. Ti sklopiš oči, a zvezda ti okrzne golo rame. Potom se surva u nebo. Leni nestaje, oseća tvoj čvrst stomak na svom stomaku i tvoj snažnu šaku na vreloj butini, tvoj prst koji otvara...
Probamo, probamo...

RIFENŠTAL I DALJE DAJE INTERVJU.

RIFENŠTAL: Gomile laži! Gomile! Šta je sve o meni nalajala ona kučka, Suzan Sontag. Leni ovo, Leni ono! Antropologija! Kič! Znate šta je rekao Albert Ajnštajn? "Toliko je toga o meni rečeno, gomila laži, tako da bih nestao odavno da sam obraćao pažnju na njih. Srećom postoji rešeto vremena, kroz koje većina gluposti otiče u more zaborava."  Eto, tako je govorio Ajnštajn!
Ja sam danas pred vašom kamerom, a ne vi pred mojom. Zašto? Zato što  mi je vreme dalo za pravo. Što je vreme dokazalo da je moje delo jače od svake ideologije.
Ko je pomenuo totalitarizam? Ko? Zašto ćutite? Gde vam je hrabrost? Plašite se starice od sto godina? I vi meni na kraju dvadesetog veka, koja sam proživela ceo taj vek, pričate o totalitarizmu? Ko je izmislio koga? Hitler Staljina ili Staljin Hitlera? A šta je s Maom, Kim Il Sungom, Gadafijem, sitnim balkanskim kasapima iz Titovog šinjela, Idi Aminom, Bebi Dokom, Bokasom, Sadamom...
Don’t give me that shit!
Ja sam bila i ostala umetnik. A vama to može da se svidi ili ne.
Rifenštalova je vrhunski dokumentarista, najveći u stogodišnjoj istoriji filma! A ako je moje delo umelo da koristi mome narodu, onda sam ja imala razloga da živim svoj život.
Jasno!
 
1945.
LENI LEŽI NA PODU SAVEZNIČKOG ZATVORA. MOGLA BI I NA KREVETU, ALI NEĆE, KAO ŠTO ODBIJA HRANU, VODU, SAN I ZVEZDE....

LENI: Gde smo pogrešile, mamice? Gde? Ako verujemo u nešto, postajemo nešto, zar ne, mamice?  Tatica se uvek ljutio na mene. Leni, budi pristojna, govorio je. Zar sam bila nepristojna igrajući balet? Zar u tome ima i komadić nepristojnosti? Mamice, zašto me je tatica terao od sebe? Da li je naslućivao da ću svoju neposlušnost ikada upotrebiti protiv njega, protiv njegovih uverenja? Ja sam volela taticu. I on je voleo Lenhen. Pa zašto se onda nikada nismo razumeli? Ko je izmislio taj zid?
Blasfemično ili ne, ali zid plača postoji.
Nije jevrejski, ljudski je.
Pred njim plačem.
Zašto očevi imaju potrebu  da budu zidovi plača svojim ćerkama?
Zašto ponekada i očevi ne bi plakali?
Zašto samo ćerke plaču?

RIFENŠTAL SE GLEDA U OGLEDALU. SKIDA ŠMINKU.

RIFENŠTAL: E, mala moja Lenhen! A onda se čovek, jednog jutra, probudi. Normalni bi rekli, pa šta? Probudiš se i pogledaš se u ogledalu. Ako se gledaš više od sto godina, to postaje dosadno. A kad zapečatiš vek u sebi, to postaje groteskno. Pa ipak, ne mrziš svoj odraz, tvoj je, Bog ti ga je dao, kažu smerni ljudi. Ali, uvek postoji pitanje, 100 puta 365, ne računajući prestupne godine, preko 35000 jutara i buđenja, kako se suočavaš sa sobom? Imaš li problem komunikacije? Sa sobom? Sa Bogom? I zašto? Vraćamo li se to mi na pitanje greha? Iskonskog straha? Pitanje Boga? Da li nam Bog nameće pitanje odgovornosti?  Nema Boga, gospodo! Volela bih da mi ga izmislite! Makar samo za mene. Za Lenhen, milu moju! STO godina ga tražimo. Ona i ja. Pa gde je, dođavola? Ako ga ima, đavo da ga nosi, valjda sam zaslužila da mi izađe pred oči. Na noge da mi dođe...
A opet, otkuda ona divna grimizna svitanja u Nubijskoj pustinji? Otkuda ona lepa, crna tela, izvajana tako da im pozavide i antički bogovi? Otkuda lepota pirinejskih Cigana? Otkuda žar u telu i sjaj u očima? Otkuda mojim divnim ribama iz Crvenog mora oni predivni prelivi duginih boja na krljuštima? Tirkiz i ružičasto. Otkud leptiri u proleće i pčele na cvetovima? Otkuda sve to, bez Boga...
Ako ga ima, on se fenomenalno zabavlja, đavo da ga nosi!

U PIRINEJIMA JE MAGLA. DRHTI DRVEĆE, A KAKO NE BI LJUDI. HOSE  LJUBI LENINE GRUDI.

HOSE: Nikada nećeš moći da igraš flamenko.
LENI: Zašto?
HOSE: Nemaš ti krv!
LENI: Žena sam.
HOSE: Stvar si.
LENI: Pun je mesec. Raspuko se kao zrela pomorandža...
HOSE: Plakao bi da ume.
LENI: A da li bi ti pio moje suze?
HOSE: Ne!
LENI: Zašto?
HOSE: Ne verujem im.
LENI: Gde sam pogrešila?
HOSE: Lažeš sebe!
LENI: To nije razlog da me ne voliš.
HOSE: Tada bih lagao sebe.
LENI: Pun je mesec.
HOSE: A ja sam i dalje gladan.
LENI: Grizi moje grudi.
HOSE: Nema života u njima.
LENI: Sočne su.
HOSE: Nema života u tebi.
LENI: Sva sam od života, čoveče!
HOSE: Još gore, u tebi nema smrti!
LENI: Ostani noćas u mojoj postelji.
HOSE: Vraćaju u logor!
LENI: Laž!
HOSE: Voleo bih da ti ljubim butine... jednom... samo jednom!
LENI: Ljubi ih sada.
HOSE: Ne mogu.
LENI: Zašto?
HOSE: Kako da umrem u nekome u kome nema smrti?

RIFENŠTAL DAJE INTERVJU.

RIFENŠTAL: Ja za konclogore nisam znala. Nikada mi nije rečeno da postoje takvi užasi. Zar mislite da ne bih digla svoj glas da sam znala? Uostalom, koliko sam prijatelja Jevreja imala. Rečeno mi je da su emigrirali. I verovala sam. Zašto ne bih verovala? Bilo je određenog grubog ponašanja prema njima. Genocid? O, ne. Samo, malo grubog ponašanja. I bila sam povređena, što su odlazili bez pozdrava. Rekla sam to i Fireru. Ružno, zar ne? Bez pozdrava. Dojučerašnji prijatelji. A Firer je tužno klimao glavom...

LENI I ADOLF PIJU ČAJ. ŠTO JE, NARAVNO, VEOMA ENGLESKI MANIR. ČAK SU I SENDVIČI ENGLESKI. BUTTER & CUCAMBER.

LENI:  Tužno, zar ne.
HITLER: Slomljen sam.
LENI: A Firer se tako trudi...
HITLER: Zašto smrdi krastavac na ovom sendviču?
LENI: Firer je vegetarijanac.
HITLER: Kakav odvratan krastavac!
LENI: Kakav užas!
HITLER: Puter je užegao.
LENI: Zar puter za Firera?
HITLER: Smrdi.
LENI: Zvaću Gestapo da proveri kuvaricu!
HITLER: Gori ste od mene, gospođice!
LENI: Trudim se.
HITLER: Iz vas progovara ljubav!
LENI: Vi brinete o Nemačkoj!
HITLER: A vi preterujete radeći!
LENI: Gebels me muči, Fireru moj.
HITLER: Ali rat je, Leni moja.
LENI: A vi i pored svega imate svoj privatni život?
HITLER: O ne. Kada sam rešio da se bavim politikom, odustao sam od  privatnog života...
LENI: Pa, ipak, priča se...
HITLER: Priče, priče...
LENI: Oprostite, Fireru moj, vama ne prijaju moji sendviči?
HITLER: Osobiti su, ako se izuzme da je puter užegao i ne jedem ga, a krastavac smrdi.
LENI: Ali, zaboga, onda ne preostaje ništa na njima.
HITLER: Mala Geli je volela puter. Na sendvičima, na sebi, u sebi...
LENI: Nemojte opet o njoj, molim vas. Mogla bih da plačem.
HITLER: Otkako je moja nećaka Geli umrla, ja ne jedem meso. Ne nabijam  prste u puter. Nema razloga više. Tužna priča, draga Leni. Zaista mi prija vaša pažnja...
LENI: Cela Nemačka priča...
HITLER: Da sam voleo Geli?
LENI: Žene vas vole...
HITLER: Uzalud, Leni moja, ja sam nemoćan...
LENI: Fireru moj, vredi li  sve to?
HITLER: Vredi, Leni, vredi! Ja sam se odrekao svega zbog Nemačke.
LENI: Šta reći o Juniti Milford?
HITLER: Predivna engleska devojčica. Toliko se žrtvovala za mene usred Londona. I volela puter. Kakav smo poslednji tango u Parizu odigrali. Blizu stanice Pasi. Ona na podu, na stomaku, ja iznad nje, francuski puter na vrhu prstiju, zasoljen, Junitu Milsford peče, vrišti od uživanja, nemačke trupe marširaju ispod Trijumfalne kapije... Ah!
LENI: Ne mogu više, Fireru!
HITLER: Ali ja ne mogu i ne smem da volim drugu, do Nemicu. Da je sreće i mira, pa da se vidi kako Nemac ume da voli Engleskiju, ali...
LENI: A Eva Braun?
HITLER: Ona ne postoji!
LENI: Ali, Fireru, zaboga!
HITLER: Eva Braun je fikcija! Priče, priče...
LENI: Fireru moj, a ja?
HITLER: Ja nisam došao da jedem sendviče s puterom i krastavcem...
LENI: Volim vaše plave oči!
HITLER: Puterom ću namazati prste i pomilovati tvoje telo.
LENI: Kako otmeno. Gebels kaže to tako prostački.
HITLER: Ali rat je, Leni...
LENI: Uradi to, moj Fireru!
HITLER: Stavi mi prst u čmar!
LENI: Dugi su mi nokti.
HITLER: Krvariću.
LENI: Povrediću vas, Fireru!
FIRER: Hoću da krvarim. Za Nemačku!
LENI: Moje srce krvari za Vas.
FIRER: Umoran sam.
LENI: Samo prst, Fireru! Samo malo prstića...
HITLER: Zaboravi, Leni, sve su to samo naklapanja... I ne traži reciprocitet. Meni je lepo. Zar mora da bude i tebi, dođavola? Mora li? Dublje taj nokat Leni. Grebi mi utrobu. Nabij ga u prostatu, Leni.

RIFENŠTAL SKIDA ŠMINKU.

RIFENŠTAL: Horste! Horste!
Dodaj mi noćnu kremu!
Dobri moj Horst. Da mamica bude uvek lepa.
Dođi mamici.
Dođi Horste, bebo moja!
Imaš samo blizu sedamdeset, ali si i dalje moja bebica, bebice moja.
Kad umrem, što je sasvim izvesno, koga ćeš voleti? A, Horste?
I voliš li ti mene uopšte, Horste?
Ne mogu da verujem da postoji takva budala, kao što si ti.
Ali, ima te. Postojiš!
Kako me se može voleti, Horste? Objasni mi kako je to moguće? Biti uz mene trideset, koliko, četrdeset, večnost godina, Horste? Budalice moja. Zašto me voliš? Ima li racionalnog objašnjenja? Ili je to priča o sudaru dva sveta, o pijanom mesecu, o propupeloj susnežici, razigranim leptirima i vetrovima dugine boje koji su stvarniji od svega što nam se desilo, ludice moja!
Kad umrem, obećaj mi, snimak sahrane biće ovakav: total, i lift, gornji rakurs... Baklje, kao u TRIJUMFU VOLJE. Uzmi  kadrove iz arhiva. Ko zna odakle su. Uostalom, Leni je uvek ''manipulisala''. Zašto ne bi i svojom smrću?! Brza montaža kao u OLIMPIJI. Uplakana lica, lep narod. Tuga i ponos... Imali smo privilegiju da imamo Leni. Žitna polja se talasaju, oblaci preleću nemačkim nebom, zgusnuo se jul u oku,  pčele sleću na cveće, nemačka žena dočekuje nemačkog čoveka posle teškog rada, kraj njenih nogu petoro lepe plave dece, a onda, u dugim redovima, nemački narod odaje poslednju počast ženi koja ga je ovekovečila, onda kad mu je to bilo najpotrebnije...
Smontiraj moj život, Horste!
Neka bude kič, samo neka je montaža dobra.
Montaža je ključ.
Prokleti Jevrejin je to znao.
Prokleti Ejzenštajn!

LENI I GEBELS IGRAJU TANGO.

GEBELS: Ogovarali ste me kod Firera.
LENI: Vi ste prostak.
GEBELS: Ja sam tvoj šef.
LENI: Niste mi ništa!
GEBELS: Tvoj Bog!
LENI: Već sam se žalila Fireru.
GEBELS: Pričao nam je, kako smo se smejali! Vrištali od smeha!
LENI: Laž, Firer je gospodin!
GEBELS: Sendviči sa smrdljivim krastavcem i dugi prsti s noktima namazanim lakom magenda 4.
LENI: Odvratni ste.
GEBELS: Ipak tango igram besprekorno, zar ne?
LENI: I šta sad?
GEBELS: Radujte se, Leni. Život je lep!
LENI: Kome je do radosti, gospodine Gebels?
GEBELS: Meni uvek.
LENI: Umrla bih.
GEBELS: Sve u svemu, jako provincijalno. Od vas to ne bih očekivao.
LENI: I šta sad, pitam vas?
GEBELS: Ništa novo. Za početak, opet liži čizme!

RIFENŠTAL PRED KAMEROM.

RIFENŠTAL: Ko se nije radovao kada je srušen zid? Da li je moguće da se neko nije radovao, vi možda? Svako iz svojih razloga. Nije li bilo veličanstveno za svakoga Nemca da se konačno ujedine Nemci s obe strane Odre i Labe. Da se konačno spoje prekoodrinski Nemci s maticom. Koji Nemac se nije tome radovao. Koji Čeh, Poljak, Mađar, Estonac, Ukrajinac, Hrvat nije u tom trenutku osetio sreću? Dobro, nisu i dalje svi Nemci u istoj državi. Plačem za Austrijom, srce svih Nemaca kuca za dan kada će se i oni priključiti matici, ali ni to više nije tako važno. San velikog Konrada Adenauera se ispunio. Ipak Nemci žive u istoj državi. U Sjedinjenim Državama Evrope. I Sudetski Nemci će nam uskoro doći u Evropu. Doneće nam Češku. Bez Čemberlena i Daladjea. Jedino preostaju Švajcarci, ali oni su tako odrođeni. I tako dosadni. Kao da nemaju našu krv. I nemaju. Jevrejski kapital ih je izmenio. Da se razumemo, ja nisam antisemita, ali novac kvari ljude. I narode. Uzmite za primer Švajcarce.
Kako se sve promenilo. Poraženi postaju pobednici. Nekadašnji pobednici kleče potraženi i poniženi. Istorija nam je dala za pravo, jer smo veliki. I vrlo je verovatno da je Hitler bio u zabludi. Uverena sam u to. Evropu je tako lako pokorila nova Nemačka. A Hitler je potpuno pogrešno, mislio da... Ali ne bih sada o tome. Nemačka je jedna. Nemačka je opet velika. Treći put u ovom veku.
A ja sam se plašila da ću treći put u ovom veku gledati krv i stradanje, svog naroda, svojih najdražih, svojih svih, svoje... Zato jer smo Nemci! I ne pristajemo na poniženje.  I to nam je jedini greh. Pa nas je trebalo usitniti na što veći broj, što manjih državica i pustiti da ratujemo do konačnog ujedinjenja. E, dragi neprijatelji Nemačke i nemačkog naroda, na vašu žalost, to se nije se desilo!
Nemačka je jedna velika radost!
Narodna!
Kao Oktoberfest!

LENI OKRUŽENA ZVUCIMA BOMBARDERA, KOJI SU JEDINA REALNOST.
KAO NA PREDRATNOM BALU, OBAVIJENA PAŽNJOM IZUZETNIH KAVALJERA.
GEBELS, HITLER, HORST I HOSE.
GIB MIR DEN LETZTEN ABSCHIEDSGRUSS.

LENI: Ovo nije kraj zar ne, moj Fireru?
HITLER: Gib mir den letzten Abschiedsgruss...
LENI: Ja neću da se opraštam.
HITLER: Vreme je tako proletelo...
LENI: Obećajte da ćete doći na moju premijeru.
HITLER: Vi ste završili svoj film, ja sam završio svoje putovanje.
LENI: Biće kao na premijeri OLIMPIJE. Još svečanije. Holivud će nam pozavideti.
HITLER: A kad se završi putovanje, sledi zasluženi odmor.
LENI: Samo se dvoumim da li da premijera bude u Berlinu ili Minhenu. Šta vi mislite?
HITLER: Ja se odmaram. Zajedno sa svojom ženom.
LENI: Vi ste se oženili?
HITLER: Hteo sam da vas pozovem, ali nije bilo prilike.
LENI: Ko je ona, Fireru moj?
HITLER: Ah, Leni, to je bilo tako davno, ko bi se sećao detalja...
LENI: Obećajte mi da ćete je povesti na premijeru.
HITLER: Moramo da se odmorimo, Leni. Put je bio dug. Odmaramo se, odmaramo...
GEBELS: Jozef Gebels.
LENI: Ali, mi se poznajemo, gospodine ministre propagande.
GEBELS: Ne sećam se da sam ikada bio ministar propagande.
LENI: Zajedno smo radili na TRIJUMFU VOLJE, na OLIMPIJI.
GEBELS: Zaista čudno. Ja važim za čoveka koji ne zaboravlja.
LENI: Igrali smo tango.
GEBELS: Ne sećam se. Uostalom, ja ne znam da igram tango.
LENI: Lizala sam vam čizme.
GEBELS: Čizme? Ne sećam se da sam ikada nosio čizme.
LENI: Gurali ste prste u mene.
GEBELS: Prste? Odista groteskno! Ne sećam se da sam ikada imao prste.
LENI: Hose, tako si lep.
HOSE: Ostarila si.
LENI: Uživala sam montirajući naše scene.
HOSE: Mogao bih da ti pomognem, ali neću!
LENI: Drhtala sam od strasti u tvojim očima.
HOSE: Hvala Bogu, više nisam gladan.
LENI: Znaš ono kad lupiš krijumčara flašom po glavi, pa me strasno grliš, zvezdana noć nad Pirinejima...
HOSE: Vratio sam se kući. Opet imam svoje konje i jašim noću go.
LENI: Zagrli me još jednom, lepi moj Ciganine...
HOSE: Ne mogu, ženo!
LENI: Još samo jednom...
HOSE: Nema života u tebi.
LENI: Molim te!
HOSE: Nema ni smrti!
LENI: Zašto mi to govoriš?
HOSE: Ne mogu da uzjašem konja ako ti ne kažem!
LENI: Hoću da se privijem uz tvoje golo telo.
HOSE: Umreće zvezde nad Pirinejima.
LENI: Zašto niko neće da mi pomogne?
HORST: Imaš mene.
LENI: Mali moj, dobri Horste. Sva su mi vrata zatvorena.
HORST: Plaše se.
LENI: Ti se ne bojiš?
HORST: Ja te samo volim.
LENI: Možemo da se sakrijemo na stotinu mesta.
HORST: Niko ti neće otvoriti vrata.
LENI: Svi ti ljudi su moji prijatelji. Pomoći će mi.
HORST: Leni, rat je gotov.
LENI: Hvala Bogu.
HORST: I mi smo izgubili.
LENI: Gluposti, dragi moj, gluposti.
HORST: A ja te i dalje volim.
FRANCUZ: Gospođica Rifenštal?
LENI: Da?
FRANCUZ: Tako vas dugo čekamo.
LENI: Ko ste vi?
FRANCUZ: Pobednik.
LENI: Šta hoćete od mene?
FRANCUZ: Sedite, gospođice! Nešto ću vam pokazati. Znate li šta je ovo?
LENI: Fotografija, za ime Boga!
FRANCUZ: Čega, gospođice?
LENI: Ne znam.
FRANCUZ: Ove fotografije su slikane u koncentracionim logorima. Čuli ste za Buhenvald?
LENI: Ne.
FRANCUZ: Dahau?
LENI: Za Dahau sam čula. Tamo su odlazili politički zatvorenici, izdajnici i domaći špijuni i roze...
FRANCUZ: Roze?
LENI: Pederi!
FRANCUZ: Da li ste čuli za neki drugi logor?
LENI: Ne.
FRANCUZ: Da li vam ime Terezin, znači nešto?
LENI: O, da. Tamo su odlazili bogati Jevreji.
FRANCUZ: I?
LENI: Nastavljali da žive normalno. Rečeno mi je da su otišli tamo jer je bio rat. Privremeno sklonjeni u strahu od špijunaže. Uostalom i naši neprijatelji su internirali Nemce i Japance.
FRANCUZ: Znači, priznajete da su bili internirani?
LENI: Ja nemam šta da priznam.
FRANCUZ: I verovali ste?
LENI: Ko sam ja da verujem ili ne.
FRANCUZ: Oh, pa vi ste Leni Rifenštal. Da li ste imali prijatelje Jevreje?
LENI: Da, naravno, ko nije.
FRANCUZ: Šta je bilo s njima?
LENI: Odlazili su bez pozdrava. To je bilo tako ružno. Bela Balaš u Moskvu, Manfred Georg u Prag,  Stefan Loran u London, svi bez pozdrava. Tužno, tužno...
FRANCUZ: Kako objašnjavate Hitlerovo ponašanje tim povodom?
LENI: On ništa nije znao i bio je tužan.
FRANCUZ: Zar, gospođice?
LENI: Bio je okružen fanaticima. Gebels, Gering, Borman. Oni su izdavali naređenja o kojima Firer ništa nije znao.
FRANCUZ: Ah, tako. Recite mi nešto intimno o Hitleru.
LENI: Vi dobro znate da nemam šta da vam kažem intimno o Fireru.
FRANCUZ: Nije zločin ako ste spavali s njim i to će ostati među nama. Potrebno je da znamo da li je Hitler bio seksualno normalan, impotentan, kakve je genitalije imao, sve što bi nam pomoglo da shvatimo njegov karakter.
LENI: Gadite mi se.
FRANCUZ: Da li ste bili član Partije?
LENI: Ne, ne, nikada...
FRANCUZ: Da li biste dodali još nešto?
LENI: Vratite mi moje filmove, molim vas.

RIFENŠTAL BI DA SE SMEJE, ALI JOJ NE IDE.
SKORO DA BI ODGOVORILA, SKORO DA BI SE I DALJE SMEJALA.
PITANJE JE DA LI UME...

RIFENŠTAL: Šta ćemo s paradama na Crvenom Trgu. Na Trgu Nebeskog mira? U Pjongjangu? Gde je razlika u odnosu na Nirnberg. Berlin, Prag, Beograd, Varšavu, Moskvu... Prva bih snimala prvomajske parade da su mi ponudili. Da vidite kakvi bi u mojim rukama bili Rusi, Kinezi, Poljaci, Srbi...
Bolji nego ikada što su bili.
Lepši!
Dizajniraniji, jadni!
Leni je odgovorna samo sebi.
Rifenštal je ta koja garantuje za nju.
Svojim stogodišnjim životom...

LENI I FRANCUZ

FRANCUZ: Gde smo stali?
LENI: Nismo ni počeli!
FRANCUZ: Imate duha...
LENI: Nema života u meni.
FRANCUZ: Koristili ste Cigane i Jevreje, da igraju u TIEFLANDU?
LENI: Odgovori, Rifenštal!!!

RIFENŠTAL SE POJAVLJUJE U RONILAČKOM ODELU, S MASKOM I DISALJKOM NA LICU, TE OGROMNOM BOCAMA NA LEĐIMA. NA NOGAMA PERAJA. HODA TEŠKO, NARAVNO.

RIFENŠTAL: Pod vodom nalazim svoj mir. U čudesnom svetu boja i tišine. Tišina tirkiza je jača od tišine ružičastog. Lagano lelujanje algi podseća me na dane kada sam osetila prvo lelujanje svoga tela. Boja i snaga korala, sećaju na prvi sladoled. Oštro i šareno. Lepo. S ribama se ne govori. ALI RAZUMEMO SE. I shvatim, živela sam da bih spoznala sve te boje... Onda, probudim se i vidim da je maslačak opet rodio. Pčelice zuje. Leptir mi sleće na kosu. U šolji kipi tek izmuženo mleko. Seljani radosno kreću u polja. Lepa nemačka žena i lep nemački muž, nose kose na leđima, doručak u torbi, vidim ih, ona s maramom ispod koje plave lokne razigrava vetar, on ogoljenih grudi, snažnih pektoralnih mišića, s čvrstom vilicom, iznad svega nasmejan... Moj narod je nasmejan, Bože, hvala ti! Dok carstvo kumulusa podleće arijevskim plavim nebom, on omamljen mirisom nemačkih polja, posle prvog otkosa, uzima pod stablom stoletnog hrasta svoju plavooku ženu i nadimajućih grudi u trenutku ekstaze uzvikuje: RODI MI TRISTANA! Uz vagnerijanske zvuke muzike, iz nepatvorene nemačke prirode, iz šume nadomak polja, izlazi na stotine plavokosih i plavookih Tristana, nežni a opet snažni, vojnici koji će to sutra biti i koji će snagom svojih prelepih muških tela ponovo vratiti ponos svojoj zemlji i ujediniti sve Nemce u jedno veliko, a nepravedno zaboravljeno carstvo.
Lipe cvetaju u Berlinu.
Talasi miluju Silt.
Minhen se raduje Oktoberfestu.
Moja zemlja je vesela.
A, ja ću sada da zaronim.
Da se smirim.
Jer tišina tirkiza je jača od tišine ružičastog...
Tišina ružičastog ubija svojom glasnošću...

K R A J