S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 3 godina XXXIX maj-jun YU ISSN 0036-5734

t e a t r a l i j e
Zorica JEVREMOVIĆ
NA STANICI

 

(Prolazni širok hodnik male železnicke stanice. Sa jedne strane ulaze putnici a druga vrata vode na peron. Šalter za izdavanje karata je ugrađen kraj ulaznih vrata. Zidovi su izlepljeni parolama:”Pravda uvek pobeđuje!”, „Živeo mir!” itd. Pod je pun otpadaka i praznih konzervi. Nekoliko praznih sanduka umesto klupa za sedenje.
Vojnik Slobodanko zarastao u bradu, meri hodnik koracima).
SLOBODANKO:  Šest sa pet… Taman dovoljno… Tu bi mogao da dođe ormar. (Namešta sanduke da dobiju oblik ormara). Tako… Do njega krevet. (Namešta sanduke) Na sredini, naravno, sto sa stolicama…
(Čuje se lupa vojničkih cokula. Slobodanko brzo pokvari oblike sanduka i namerno sedne  na jedan od njih. Na ulaznim vratima se pojavljuje Danko u istoj vojničkoj uniformi)
DANKO: Zdravo! Ovo je znači ta železnička stanica. (Raskopčava se) Vrućina. Da sam pošao kasnije pao bih negde na putu. (Sedne na sanduk, izvadi paklu cigareta). Dobili smo ih u povlačenju. Ja sam uzeo samo jednu paklu. Hoćeš li cigaretu?  Ne pušiš ?! Kad dođem kući istucaću onaj moj iz poljane. To ti je duvan, a ne ovo! (Pretura po džepovima). Nije moguće da sam zaboravio šibicu?! Imaš li je ti slučajno?
(Slobodanko i dalje ne reaguje)
DANKO: Nemaš? Dao sam je jednom klipanu… Onda ću morati da je potražim od nekog drugog. (Osvrne se, izlazi na peron). Pazi, nikog nema. Svi koji žure otišli su. Možda blagajnik ima šibicu? (Danko prilazi šalteru i čita natpis). Svi vozovi kasne pola sata! Pola sata!? Zakasniću! A računao sam da stignem na ručak. (Kuca, niko se ne javlja). Ništa. Moraću da sačekam nekog drugog… Sigurno je negde odlunjao.
(Slobodanko vreba svaki Dankov pokret. Danko izlazi na peron. Čuju se ravnomerni Dankovi koraci. Slobodanko je nervozan, ne zna šta će sa rukama, steže ih u pesnice. Smeteno ustane a zatim sedne, izvadi usnu harmoniku i zasvira poznatu pesmicu. Koraci zastanu, a zatim bane Danko i zapeva).
 
„Bili smo vojnici
a sad smo drugovi!
Bili smo vojnici
A sada smo – LJUDI!”

(Slobodanko sve jače svira)
DANKO: To se pevalo na ispraćaju! Noćas, od dvanaest pa sve do mog polaska. (Slobodanko prestane da svira). Prvo što smo uradili – bacili smo uniforme na jednu gomilu. Onako u gaćama igrali smo sve, čak i ono što se nije znalo! Imali smo jednog koji je svirao na gitari… (Danko zaneseno zazviždi neku setnu melodiju). Vukao je tu gitaru od početka rata. (Slobodanko se nervozno digne). A  na kraju, dali smo jedno drugom po neku malu uspomenu. Tek tako… Ne, ne celom vodu, nego nas petoro, šestoro – stalna udarna grupa. (Otvara torbicu i vadi nekoliko stvarčica). Vidiš, ovo je klinac od cokule, to je od Zeke. Igla za mašnu, to je od onog Like komedijaša, koji nikad nije zakopčavao košulju a kamoli da stavi mašnu. Govorio bi: „ Ako zatreba, nek je prisutna”… A evo maramice s izvezenim inicijalima od našeg kuvara Medenog. On ne samo da je kuvao, nego nas je i šišao, prao. Njemu ne treba žena. A vidiš, ova prazna čaura je od mog druga, mog najboljeg druga. Sam sam mu je izvadio…Vidi, tu je još jedna boca! Ko li je ostavio? Sigurno Medeni – za put. Da zalijemo? (Slobodanko ne reaguje). Dobra! Glavno da nije meka. Meka je za mekušce i mamine maze!
(Slobodanko namešta sanduke da bi dobio sto i stolicu. Sedne, izvadi karte i počne da ređa pasijans. Danko uzme jedan mali sanduk i sedne preko puta).
DANKO: Ne piješ ? Čudno… Ja sam davao porciju za gutljaj! Navikao sam još kao mali. Krao sam ključ ocu od podruma gde smo držali rakiju i vino, dok spava. I onda nas nekoliko, klinci, nismo imali više od dvanaest godina, ušunjamo se, zaključamo, pa tegli li tegli! Ja oduvek rakiju… A jednom smo onako polupijani izgubili ključ. Onda sam dobio prve batine, onako muške! (Slobodanku se ne ispunjava želja). Šta je, neće?! Evo, evo ovde imaš… (Slobodanko prestane, pogleda ga). Ne, ne bi moglo… Počni ispočetka, jedino rešenje. (Slobodanko sklapa karte, jednu po jednu). Ništa bez cigare… Da se nije vratio onaj bez radne savesti?! Ali čuli bi ga, škripi ovaj šljunak. (Danko ustaje). Ali gde je mogao da ode? Ukoliko je već otišao na ručak, neće se brzo vratiti. Kilometar odavde nema nijedne kuće osim stanice i one tamo barake preko reke… Ni kartu nisam kupio. Valjda ću moći u vozu. A kod kuće će me čekati. Javio sam. Imaš li ti koga? (Slobodanko ga kratko pogleda). Da li si oženjen? (Slobodanko ponovi pogled). Ne? A neka devojka… da li te čeka? (Slobodanko ga kratko pogleda). Nemoj odmah sve da crno gledaš! Znam jednu koja je čekala sve ove godine, jednog mog druga. Kad je čula da je poginuo – ubila se. To ti je ljubav! A on je prevrtao sve živo i mrtvo! (Slobodanko naglo ustane prigušujući bes). Lep si ti. Visok. (Slobodanko stane na peronska vrata). Uvek sam želeo da budem tako veliki pa kad otvorim vrata – da se zaglavim! A kad su me merili u bolnici, bio sam na lečenju zbog kontuzije, samo 170 cm! (Na reč „kontuzija” Slobodanko se naglo okrene a zatim se vrati u prvobitni položaj). Samo si mršav… (Danko se ogleda na staklo šaltera). A i ja baš ne izgledam. Kao vrabac. A moja žena – krupna! A što sprema supu s rezancima… Ona sigurno neće ručati. (Slobodanko se okrene). Plakaće –žensko… Imao sam ti ja devojaka, i u ratu… Ne, nije mi bila ljubavnica! Bili smo u predahu. Zaposeli smo napuštene bunkere… Kažem joj: „Dođi, imam samicu! A ona: „Neću!” Kao. I dođe posle – žensko… Ali moja žena je ipak ŽENSKO. A ona mala. Sitna. Frulica – rat je bio…A ova stanica kao da i nije bila u ratu. Osim plakata, ali to je već u oslobođenju izlepljeno. (Šeta se, zagleda je). Napred ima malu šupicu, uglja dosta, klozet, to sam isprobao po dolasku.  Komotno bi se moglo u njoj stanovati. (Slobodanko kao da je čekao trenutak, zajapuri se, stavi ruke na obarač pištolja. Danko to primeti). Pa ti si dezerter! Kako mi to ranije nije palo na pamet?!
 (U tom se začuje buka voza. Slobodanko brzo razmesti velike sanduke uz prozor da bi se zaklonio vidik. Voz lagano staje. Slobodanko vadi pištolj i dovikne Danku):
SLOBODANKO: Ako misliš da zadržiš stan, zatvori vrata i drži čvrsto!
DANKO: Ali ako je to moj voz ?!
(Čuju se glasovi. Slobodanko daje znak Danku da ćuti. Napolju pokušavaju da otvore vrata. Danko zbunjeno gleda u pištolji Slobodanka, držeći vrata).
PRVI GLAS: Probaj i s one druge strane!
DRUGI GLAS: Zaključano. Sigurno jer već pretvorena u magacin.
PRVI GLAS: Čudno! Kad sam juče prevozio drva, vrata su bila otvorena! Puna je nekih sanduka.
DRUGI GLAS: Šta li je unutra? Gde ideš?! Zaključana su!
PRVI GLAS: Ma, hajde ti …
(Čuje se lupa ulaznih pa peronskih vrata)
(Slobodanko se preznojava, osvrće se da vidi šta radi Danko. Danko se takodje muči ali čvrsto drži kvaku)
DRUGI GLAS: Kao da je zabravljena katancima!
PRVI GLAS: Svejedno, pusti, ima ih još duž puta.
(Voz odlazi. Slobodanko i Danko ostavljaju kvake, okrenu se jadan drugom. Slobodanko s pažnjom vraća pištolj u futrolu)
SLOBODABKO: Ako hoćeš, možeš da ostaneš. (Dok ga Danko zaprepašćeno gleda, on deli hodnik koracima). Tri sa dva i po meni… tri sa dva i po tebi… Dovoljno. Evo ti za početak nekoliko sanduka… Imaš prozor, zaseban ulaz…
DANKO: A šalter?
SLOBODANKO: Da.
DANKO: Ali unutra nema blagajnika!
SLOBODANKO: To će ti služiti kao ostava.
DANKO: Šališ se!
(Slobodanko zastane i u čudu ga pogleda)
SLOBODANKO: Pa red je da dobiješ deo. Branio si kuću. Ako nećeš…
(Slobodanko nervozno „namešta” krevet i sa pažnjom legne. Danko je zbunjen)
DANKO: Rekli su mi da prvi voz imam oko 11h a drugi u 14 h. 11 h je sigurno prošlo. (Ozlazi na peron). Da li je juče voz kasnio? Ovaj u 11h?
SLOBODANKO: Vozovi ovde ne staju.
(Danko utrči)
DANKO: Kako ne staju?! Zašto ne bi stajali ?!! Pruga je u redu! Pa, zar nije ovaj stao, onaj teretnjak?!
SLOBODANKO: On je stao i više nijedan neće stati! Javiće da je ovo sada magacin. (Nervozno ustaje i prilazi peronskim vratima). Eno, tamo, kraj one barake vozovi staju. Čini mi se baš u vreme o kome govoriš…Otkada sam ovde onaj voz se jedini zaustavio i to kako si video iz istog razloga zbog koga sam i ja ovde… Šta me gledaš?! Čuo si,   traže praznu železničku stanicu da se usele.
DANKO: Otkada si ovde?
SLOBODANKO: Od pre dva dana.
DANKO: Samo?  Možda je neki zastoj na pruzi. Neka stena ili tako nešto! (Slobodanko ga besno pogleda). A pre toga? Opet u nekoj stanici?
SLOBODANKO: Šta ti mene ispituješ?!.. Ako hoćeš ostani, ako ne…
DANKO: Ti nameravaš ovde da živiš? U pustinji?!
SLOBODANKO: To je moja stvar!
DANKO: Ili si nekoga ubio ili si dezerter! Jedno jeste. Ne možeš da me ubediš da ti se prohtelo tek tako… Sam… Ispada da si se zato borio. Samo za to! Glupost! Da si ti imao drugove koji ti umiru na rukama, ne bi ti tako – samo na sebe mislio!!!
(Slobodanko se setno nasmeši)
SLOBODANKO: A otkud znaš da nisam imao drugove?
DANKO: Pa, zašto onda? Krivo mi je. Eto, borili smo se da nam bude lepo. Da stanujemo u velikim, lepim kućama… Da  zajedno odlazimo na utakmice i pijemo rakiju pre doručka. Razumeš? Za to treba živeti! Ma ti to znaš, šta ja tebi tu pričam… Ovde u pustinji! Ni hrane ni vode. Zar ti se nije zgadilo u ratu? Uvek trka: nađi nešto za jelo, napravi sklonište, ruši ga, idi kilometar po vodu…
SLOBODANKO: Pa nije ni ovde tako loše. Što se tiče vode, reka je blizu. A tu, ispred, ima neka zaostala baštica: krompir, luk. Crni. (Setno se nasmeši).
DANKO: Ih, iz reke. Zagađena je sigurno.
SLOBODANKO: Zar nismo u ratu navikli – kroz maramicu?!
DANKO: Čoveče, rat je rat! Mir je zato da ne piješ vodu kroz maramicu, jedinu i prljavu koju imaš… Šta se smeješ? Kao da nije tako. A oženjen si… Sigurno, takav čovek a da nema žene!
SLOBODANKO: Daj onu rakiju!
(Danko uzima drugu flašu iz torbe i nazdravljajući mu je daje)
DANKO: Hajde, za polazak!
SLOBODANKO: Ostavi to.
DANKO: Boga mi, i ti cugaš! Iz mog je voćnjaka… Ko zna da li sada nešto raste. Kad se vratim  - biće posla. Stari i onako nije ništa mogao osim da čuva kazan da ne prekipi. A to treba prskati, kalemiti…
(Slobodanko je seo na „krevet”, zamislio se)
DANKO: Nezgodno je kad ne znaš koliko je sati… Ovu šeprtlju sam zamenio za moju «doksu». (Vadi iz unutrašnjeg džepa zenski sat). A lep je… U onoj gužvi zaboravio sam da ga navijem… Jedna bolničarka je uzela «doksu» za brata kada je postao komesar… Čuvam ga već dve godine.
SLOBODANKO: Ako je ona tvoja kupila sat?
DANKO: Šta ako je kupila?! Odakle joj pare?!
SLOBODANKO: Ako je SKUPILA novaca da kupi sat - neće se obradovati.
DANKO: Ma, daj, odakle joj!? Pisala mi je! Jedva su se njih dvoje prehranjivali, a kamoli - sat!
SLOBODANKO: Redovno ti je pisala?
DANKO: Pa, za tri godine oko petnaest pisama.
SLOBODANKO: Dosta.
DANKO: Broj nije važan. Siguran sam da se svako drugo zagubilo… Evo poslednje, po oslobođenju, u kome mi javlja  da joj je svega - dosta…(Vadi iz unutrašnjeg džepa pismo).
SLOBODANKO: Nemoj.
DANKO: Slušaj. Kad žena – traži… „Dragi moj Miškiću. Najzad sam našla vremena…» Dobro, to nije važno… Nego ovo. Slušaj – žensko! „Samo ti možeš da me smiriš. Ujutro kad se probudim imam grčeve u stomaku i u glavi mi se vrti…» Šta kažeš?! „Noću se znojim i imam teške snove. Kad se budeš vratio biće sve u redu. Znam da i ti ne možeš bez mene...» itd. To nije važno. Kažem ti, ne mogu žene bez… A ni ja. Dosta je bilo muka.
SLOBODANKO: Trudna žena ima grčeve u stomaku, i u glavi.
DANKO: Znam toliko! Ali žene koje nemaju onu stvar tri godine moraju… Moja žena je – žena, čoveče!! A ne kao štiglica! Njima nije potrebno svaki dan. A mojoj - ona bi mogla kad ti se prohte… Lupaš! Trudna! Od vazduha?!!
SLOBODANKO: Kako je pucalo sa svih strana, moglo je…
DANKO: Tebi ako je pala za narod!? Nisu sve žene iste!..
SLOBODANKO: Sve se to promeni.
DANKO: Šta?
SLOBODANKO: Komšije… prijatelji, ratni drugovi…Neprijatelji!
DANKO: Znači tako: i neprijateljima je! Tu smo znači!!! A što mi to nisi ranije … To te boli… Moja žena je i veru promenila da bi…
SLOBODANKO: Da li su oni menjali veru kada su naše sestre i majke razvlačili?!
DANKO: Govorio si o ženama!
SLOBODANKO: Svejedno! Brzo se zaboravi! Kratko traje… ne možeš da prepoznaš!!! (Savlađuje se).
DANKO: Bio si kod kuće?
(Slobodanko se prene)
SLOBODANKO: „Biće sve u redu  kada se budeš vratio kući»! Pogotovo što nisi imao ljubavnicu u ratu… Čist si!.. Drugovi su ti umirali na rukma… Sve je u redu.
(Slobodanko sklanja sanduke od prozora i  stavlja ih na gomilu u sredini. Otvara prozore. Skida plakate).
SLOBODANKO: Dole mir! Dole pravda!! (Pogleda u Danka). Pravda uvek pobedi… Šalim se… Lustera nema. Šta bi tu izmislio? To nisam ni primetio. Svašta! Kako smo u skloništu improvizovali? Da, ali nemam sijalicu…(Danko ga gleda odsutno). Nije ni potrebna… Vidno je do osam uveče… A posle, na spavanje. Na miru. Nema buke, trke...
(Slobodanko šeta duž hodnika, zagleda ga, zastajkuje kod prozora. Danko odsutno prati  šta radi i govori)
SLOBODANKO: Znaš, ujutro je ovde, kad osvane, divno. Kao na selu… Baš tako. I sunce nije tako škrto… Reka lepo miriše kad duva jugo. Nije zagađena, nema za čudo ugljevlja, jedino nekoliko šlemova… i nož automatik. (On ga isprobava. Postavlja na otvoren  prozor konzervu). Pre rata sam bio dobar strelac… Bio sam u streljačkoj družini «Jedinstvo». U početku smo gađali u konzervu, ovako… Šta kažeš? U centar!… Zatim u ping-pong lopticu, pa kroz prsten. Onaj sa vašara.
(Slobodanko zastane pogledavši Danka koji ga unezvereno gleda)
SLOBODANKO: Daa. Kroz prsten. Oni, brate, obični, sa žutim i crvenim kamenčićima. Ja sam kupovao za celu družinu i sebi obavezno stavljao onaj najveći koji je i meni bio širok…Nikad se ne zna. I naravno, ako ne prvi bio sam treći… Sparno je… Kiša će, šta misliš? (Raskopčava se).  A i vreme je da se promeni. Dugo je bilo lepo. (Pipa bradu, gleda u nož). Mogao bi mi poslužiti i za brijanje. (Ogleda se na prozoru). I na suvo može! Odlično! Uh, boga mu! Posekoh se! (Vadi izgužvanu maramicu i pritiska na lice. Danko popravlja uniformu). Ideš? Pa, vreme je. Oko dva je sigurno… Curi, boga mu! Čini mi se da imam neko palidrvce… (Pretura po džepovima). Nema… Mislio sam o prozor. Tako smo u ratu… Ako imaš još malo rakije, ne mogu da zaustavim… A ni maramica nije čista… (Danko mu daje flašu). Ma ne sve, trebaće ti u vozu, malo…
(Danko izlazi ne pogledavši ga. Čuju se koraci koji se pretvaraju u trk. Slobodanko neko vreme ostaje nepokretan. Uzima rakiju, stavlja je na lice. Šeta se. Zatvara vrta. Razmešta sanduke)
SLOBODANKO: Tako… (Namešta „krevet”, „sto sa stolicama”). Ovo bi moglo, ne, to će biti sto... Ovaj… za ormar… (Skida sa zidova ostatke plakata. Skuplja po podu otpatke, stare novine, konzerve, izbacuje napolje. Vraća se. Čuje se bat koraka u trku. Slobodanko vadi pištolj očekujući ko će se pojaviti na peronskim vratima. Upada Danko sa pištoljem u ruci. Jedan trenutak gledanja).
DANKO: Znao si!!!
SLOBODANKO: ... Šta ?!!!
DANKO: A, spremio si se?! Znao si!! Znao si!!!
SLOBODANKO: Ali šta?!
DANKO: „Kilometar i po do stanice, vojničino!!! Maršom bi stigao za deset minuta! Ima vremena!!! Tu preko reke zaustavljaju se vozovi! „ Nema vozova! NEMA!!!
SLOBODANKO: Zaustavljaju se, video sam!!!
DANKO: Da bi skretničar dobio ručak i onu stvar u podne?!!
SLOBODANKO: Ali šta sam ja…
DANKO: Nema!!! Šta, ti?! Kukavice! I sa crnim ciganinom! Dobra!!! Biće…
SLOBODANKO: Prestani!!!
(Danko pretekne Slobodanka i opali. Slobodanko se uhvati za gušu. Jedan trenutak gledanja. Slobodanko se zatetura, padne).

Jun 1968.

K r a j

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >