NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

GODIŠNJICE: Samjuel Beket
Bora ĆOSIĆ
POZZO, BECKETTOV

 

POZZO, započeto u Beču 16. aprila 2006, na kath. Uskrs, pisano potom u Rovinju, završeno 30. aprila 2006. u Krapini.

POZZO, BECKETTOV
(za jednog glumca)

(OVAJ KRATKI KOMAD POSVEĆEN JE VELIKOM BEOGRADSKOM GLUMCU RADETU MARKOVIĆU, KOJI JE IGRAO POZZA U PRVOJ, ISTORIJSKOJ PREDSTAVI ČEKAJUĆI GODOA, BECKETTA, U BEOGRADU, KRAJEM PEDESETIH GODINA. DANAS JE ON JEDINI PREŽIVELI UČESNIK TE RANE VERZIJE, REDITELJA VASILIJA POPOVIĆA, SA SCENOGRAFIJOM STOJANA ĆELIĆA, IGRANE PRIVATNO, U ATELJEU SLIKARA MIĆE POPOVIĆA. VLADIMIR (LJUBA TADIĆ), ESTRAGON (BATA PASKALJEVIĆ), LUCKY (MIĆA TOMIĆ) UMRLI SU U MEĐUVREMENU. TO JE MOGUĆE SLUČAJ I SA OSTALIM PRAIZVEDBAMA OVOG KOMADA, U EVROPI, GLUMCI NISU VEČNI. GLUMAC ZA KOGA NAPISAN JE OVAJ KOMAD JOŠ UVEK MOŽE DA ODIGRA SVE, ČITAV SVET. IAKO NA PRVI POGLED ČINI SE DA NIJE U STANJU SETITI SE NI JEDNE ČINJENICE, NI JEDNOG IMENA. ONO KOJE MU KAO SLUČAJNO DOLAZI U PAMET JESTE BENJA, JUNAK IZ PRIPOVESTI ISAKA BABELJA. NE UMEM DA OBJASNIM ZBOG ČEGA SAM GA UMETNUO U OVAJ MONOLOG.
TEKST JE NAMENJEN BEOGRADSKOJ PUBLICI, DANAS. ZA SLUČAJ NJEGOVOG ŠIRENJA PO OSTALIM ZEMLJAMA NAŠEG KONTINENTA, TREBA VODITI RAČUNA O SLIČNIM OKOLNOSTIMA, MOŽDA JOŠ UVEK IMA PREŽIVELIH TUMAČA OVE GORKE KOMEDIJE, KOJA JE I DALJE I TE KAKO ŽIVA.
UZA SVE, POZORIŠNI SVET SLAVI OVE SEZONE STOTU GODIŠNJICU SAMUELA BECKETTA, NAŠEG SAVREMENIKA.)

(Umoran, dremljiv, star. Sedi na neudobnoj stoličici. Na sebi ima kariranu košulju i prsluk. Prugaste pantalone, mogle bi biti cirkuske, a možda i nisu. Na nogama stare salonske cipele. Svaki čas se osvrće, osmatra oko sebe, kao da se našao u nepoznatom. Kad govori, čini se uvek kao da se nečeg priseća. Priča s mnogo pauza.)
Nekad sam imao bič!
(Mučno se priseća.)
Jedanput sam imao bič! Kad zamahnem, sve fijuče! Fijuuu!
Šta sve nisam imao u životu? A samo se tog glupog biča sećam!
Gde je to bilo?
Možda ovde?
(Ustane sa stoličice, počne da se vrti po sceni.)
Ne, ovde! Tu sam bio ja, s bičem. Fijuuu! Onaj drugi koga sam držao na ularu, bio je tamo, pozadi. Stalno se trzao.
Tako je bilo.
(Teško, naprežući se, misli.)
Ja nisam bio baš neki levičar, ali pitao sam se: sme li čovek da drži drugog čoveka na ularu?
Makar bili i glumci.
(Grči se, razmišlja.)
Ima li razlike ako čovek sa bičem goni drugog čoveka u svojstvu glumca, ili u svojstvu običnog čoveka, koji uopšte nije glumac?
(Ponovo sedne.)
Ovo s levičarima ubacio sam bez veze. Pa oni su gonili ljude gore nego iko!
Ljudi uopšte gone ljude, to im je u krvi. Bili ovo ili ono.
(Iznenada se seti.)
Šta je bilo s tim nesrećnikom na ularu? Pomišljam da to uopšte nije bio glumac, nego smo ga pokupili slučajno, s ulice. Jedva je naučio onu jedinu rečenicu, iako prilično dugačku. Užasno je frfljao. Bio je već u godinama, kao da je bio star od detinjstva.
Posle je umro. (Odmahne rukom.) Bilo nas je četvorica u tom komadu. Taj drugi je umro, i onaj treći, i onaj četvrti.
(Urla) Svi su umrli!
(Smiri se, ponovo sedne na stoličicu.)
Mislim, da li mrtvi imaju neko svoje pozorište? Tamo gde su.
(Misli, ćuti, vrti se na stolici, počne da pretura po džepovima. Izvadi perorez, jednu jabuku, jednu kobasicu, jednu kašiku. Sve to poređa ispred sebe. S mržnjom posmatra sve te stvari.)
Sve sam se nadao da ću pronaći neko pismo u džepu. U svakom pismu postoji nešto od čega se može početi.
(Ozari se.)
Često zamišljam jedan komad u kome bih ispričao svoj život, glumački. Samo da sedim na jednoj stoličici i prisećam se ovog ili onog.
(Zgrane se, naglo ustane.)
Samo, ja ne umem ničeg da se setim. Najgore je s imenima. Kako sam se ono zvao u tom komadu?
Kad je to bilo?
Mislim da jedan komad nema neko posebno vreme, vreme u tom komadu nije nigde. Zato pozorište stvara toliku zbrku.
(Gleda dugo pred sebe.)
Nekad sam imao bič! Samo ne znam zbog čega. U svakom komadu postoji ta začkoljica, to što te nagoni da se pitaš:
zbog čega?
(Iznenada.)
Možda sam ja zato jedini preživeo! Zbog tog biča! Ja jedini u čitavom komadu nisam pomislio da se obesim!
Jedanput počelo je nešto da mi raste na nosu. Mislio sam, gotovo je, dobiću guku posred lica, sav ću se raspasti. Kad ono, ništa. (Gleda u one predmete na podu.) Imao sam sreće u životu!
Čak i onda kada su ta dvojica u crnim odelima upali na probu. Pitaju, zašto bičuješ onog čoveka? Kažem, nemam pojma, tako piše u komadu. Ko je to napisao? Taj i taj.
Vi mislite, kažu, da se to odnosi na nas? Da mi tako postupamo s ljudima? Bože sačuvaj, kažem ja. To je više kao nekakva bajka. Onda dobro, kažu, i odu.
(Ćuti, razmišlja.)
Šta znam ko su bila ta dvojica?
(Seti se.)
Samo me moja jadna mama još je bila živa pitala: Sine, kako možeš da vitlaš tim bičem? Kažem: ne znam!
(Iznenada.)
Znate zašto neće biti ništa od tog komada u kome glumac priča o sebi? (Poverljivo.) Plaše se da više ne pamtim tekst.
(Sleže ramenima.) Pa šta tu ima da se pamti! Zašto me ne puste da pričam šta mi padne na pamet. Ima čitavih komada, danas, koji se drže na tome: sediš pod nekim drvetom i pričaš šta ti padne na pamet. A to pričanje s padanjem na pamet mislim da ovo publika prosto obožava.
(Pauza.)
Čega se plašim? Da se ne prućim u nesvest, pred svima. Samo to da mi se ne desi! (Ustane, krene u jednom pravcu.) Moram da nađem negde flašu s vodom. Bila je tu. Evo je! (Pronađe flašu, otpije nekoliko gutljaja.) Sad je bolje!
(Ponovo se vrati na stoličicu, sedne.)
Sanjao sam čudan san. Kako sam rođen na jednoj pozornici. Kako mi je sav život prošao između dva portala: detinjstvo, dečaštvo, mladost. U školu sam išao u jednom uglu scene, vraćao sam se kući na drugoj strani pozornice. Tu sam radio kao glumac, tu sam ostario kao glumac. Na kraju sna umirem na toj sceni, užas jedan!
(Ustaje, ponovo ide da se napije vode iz one flaše, vrati se.)
Samo mi je da ne umrem na toj bini, to mi se gadi!
(Gleda levo, desno, osvrće se.)
Stalno mislim da sam nešto zaboravio. Trebalo je nešto vrlo važno da kažem, samo ne znam šta. Ali tako je sa svima.
Svako ono najvažnije zaboravi, pa to što govori čisto je trućanje.
Kad bih se samo setio kako su se zvala ona trojica. Bili smo kao braća, a vidi sad. (Viče) Čovek ne sme da umre! Inače je gotov. (Pauza) Ni imena im se ne sećam! To je strašno!
To je bilo u jednom komadu. Znam da sam imao bič, da sam vitlao njim. Fijuuuu! Bio sam strašno uobražen. U stvari, imao sam vrlo lep glas, sonoran, a ipak, neka slova izgovarao sam nekako zbrljano: s, š, č, kao da sam imao usta puna vode. Pa kakav je to glumac s takvim izgovorom? A kako sam to nadoknađivao? Očima! Šta sve glumac u stanju je da napravi pomoću očiju! Samo ih iskolači, evo ovako, eh, silno je to umeće, ovo s očima!
(Pauza.)
Kad bih mogao da se setim o čemu bio je taj komad!. A, da. To je bila priča o dve skitnice. Samo, glumci su uvek skitnice! Šta ima u tome da dve skitnice igraju dve skitnice, to je glupo. Sve mislim da je to bio komad o nekim siromašnim ljudima. Koji se potucaju po jednoj livadi, pa kada se umore, sednu u onaj jarak, ispod drveta. Ali koliki ljudi žive u siromaštvu, kolike države žive u bedi! Kakvog to ima smisla, da bedni i jadni ljudi posmatraju bedne i jadne ljude, tamo na pozornici. Pa to je čak uvredljivo! To je jako uvredljivo.
(Malo se zanese, skoro zahrče, trgne se.)
Izgleda da sam malo odspavao. Pa šta je u tome? Jedanput sam gledao film, zaboravio sam kako se zvao, trajao je osam sati, a sve što se u njemu događa to je da nekakav tip spava, hrče svih osam sati. (Rezignirano.) Vrlo zabavno.
Ja sam inače baš retko očajan. Ne, stvarno!
(Razmišlja.)
Zašto su se svi upokojiliiii!
(Pevuši.)
U nubiji od džinsa
kralj i kraljica kvinsa
na razlomcima mintsa
suprotnih labirintsa
ni očeva niti sinsa
od kaktusa do insa.
šta im još.
(Prestaje da pevuši, ljutito.)
Kako ja mogu sam izvesti celu predstavu!
(Ćuti.)
Samo da se razdani! (Uvereno, hrabreći se.) Biće mnogo bolje kad se razdani!
(Ćuti.)
Čini mi se ovako: kao da pred sobom valjam čitavo brdo, od samih reči.
Sve je tu ispreturano: i odela, i misli.
(Pokušava da sredi ono malo predmeta po sceni, raspoređuje ih ovako, pa onako, nikako zadovoljan, potom odustaje
od svega, ponovo sedi na svojoj stoličici.)
Koje je godišnje doba? To niko ne zna. U pozorištu je, na primer, uvek jesen. Stalno opada lišće, od svuda!
Poznavao sam čoveka. Ne, ne, nisam ga poznavao. (Iznenada) Ali gde su žene u ovom komadu! (Dere se.) Io voglio la donna! Popeću se na drvo i neću sići dok mi ne dovedete ženu!. Samo ovde nema drveta! Kako može da se odigra jedan komad ako na sceni nema drveta? Neko je prepilio lipu našeg života! Posekli su nam višnjik! Ja, recimo, višnje ne marim. Uopšte. Ali nije u redu da vam neko obori višnjev sad!
Ako jedan kralj, odbegao od kuće, lutajući kroz prirodu, naiđe na jedno jedino višnjevo drvo, ipak je to nešto! Inače, ne znam.
(Ustane, zagleda se negde neodređeno, poluvisoko.)
Kuda ovo vodi? Kuda ovo vodi, Benja!
(Zaćuti.)
Zašto sam tako siromašan?
Nama su sve oduzeli!
Glumac je go i bos u svojoj profesiji.
Nekada mislim da sam u progonstvu. (Urla) Pozornica je jedna obična pustinja! Svaki glumac jedan je Rus u Sibiru. Siromašni Rus u Sibiru!
Iako ja baš ne obraćam pažnju na odevanje. (Zagleda te rite u kojima se našao.) Ali ipak. (Gleda u vrhove nekad uglednih cipela.) Zbog čega danas svi ljudi nose se kao da idu da cepaju drva? Pa ne moramo svi da budemo šoferi!. (Poverljivo.) Ja uopšte ne umem da vozim kola. (Smeje se detinjasto.). Ceo svet danas nosi jedne iste pantalone. kao da svi čuvaju krave.
(Pauza.)
Znam da sam imao bič! Zašto ne mogu da se setim šta je posle bilo?
(Ćuti, onda počne da pretura po džepovima.)
Nekad sam imao sat. Mislim da sam imao sat u džepu. Možda mi je ispao. Koliko je sati?. Šta me briga! Ovde ne postoji vreme. (Seti se.) Ali, imao sam bič! Kad bih znao šta je posle bilo! Makar da se prisetim šta su radili oni ostali! (Poverljivo.) Oni su svi mrtvi! Svi do jednog!
(Pauza.)
Kad bih imao psa! Ili kravu. Pa da je pomuzem. Ili pticu u kavezu!
Zašto sam tako siromašan!
(Pribere se, ohrabri se.)
Nekad sam ja putovao! O-hoj, još koliko! Ne sećam se baš gde sam sve bio, ali ipak. (Splasne.) Samo sam uvek morao da se vratim ovamo.
Zašto na pozornici ne može da izraste pravo drvo? Ja bih ga okopavao, zalivao. Pustinja! Prokleta pustinja!
Neki ljudi se snađu tako što otkriju bilo gde komadić starih novina. Ih, šta se iz tog papirića može sve saznati! Kako je
najveći brod potonuo u Okean! Kako je najmoćniji kralj pao s konja i slomio vrat! (Cereka se.) Kako se filmska diva udavila u kadi! (Besno.) Gde su te stare novine! Bar jedan list! (Kao lud trči po sceni, zagleda u pod.) Ništa!
Sad sam se setio: jednog od njih dvojice žuljala je cipela. Strašno ga je gnjavila ta odvratna cipeleština!. Tamo, u toj cipeli, možda je bio umetnut komadić starih novina, onako ugužvan. kao nekakva izolacija. Onda su mogli da ga isprave kako-tako, na kolenu. osim ako nisu bile iz nekog stranog lista, na nepoznatom jeziku. Možda su oni bili šusteri!. A šta sam ja bio? Može li star čovek da se seti šta je bio? Kad bih mogao da pitam nekog? Ali svi su mrtvi. Svi su se upokooojili!
Evo čega se sećam. Bili su tako jednostavni, nekomplikovani. Bili su u stanju da razgovaraju satima o toj probušenoj cipeli, o nekoj bubi koja prelazi preko puta. O tome da li treba da je zgaze ili ne. To je bilo sjajno! Mislite li da bi tu bubu koja prelazi preko puta trebalo zgaziti ili je ne bi trebalo zgaziti? (Poverljivo.) Ja mislim da bi je trebalo zgaziti!
(Cereka se, odjednom se zabrine.) Ali šta iz toga može proizaći? Iz tog običnog trućanja, ni o čemu? Jednostavnost je opasna, jer kad se malo razgrne, ne ostane ništa.
(Opet se vrti nervozno po sceni, zagleda površinu portala, kao da onde traži nekakvu rupicu.)
Postoji jedna čitava umetnost, gvirenja!
Kad čovek hoće nešto da sazna, treba samo da pronađe tu neku rupicu! Makar se nekada malko i sagnuo. Tamo, unutra, kroz tu rupicu, otkriće se čitav jedan svet. Odavde nema gvirenja! Tu samo na mene gvire sa svih strana.
(Iznenada.)
Možda sam ja u ludnici!
Jedanput sam ja bio u ludnici. u poseti jednom ludaku, koji mi je bio prijatelj. Tamo je bilo isto ovako. Prazno, ničega.
(Zapne nogom o flašu s vodom.) samo možda flaša vode. ne sećam se više. Pa da, ja sam u ludnici. evo, posmatrajte me, izvolite! (Teatralno se isprsi, izvuče prazne džepove.)
(Opet dugo sedi.)
Ja uopšte ne pušim. Nekad mi je žao zbog toga. To bi mi onoliko prekratilo vreme! Kako samo barataju s tom kutijom cigareta, pa onda svaku natresu malo, a pre nego što je pripale, malo je oliznu s jedne strane. To me je uvek silno interesovalo, zašto je oliznu? Pa onda, dok nađu šibicu, ihij, šta se tu vremena potroši!
(Opet zagleda po podu.)
Je l. ima ovde buba? Zašto ne bi ovde bilo buba? Pa je l. to toliko odljuđen prostor, majku mu božju, da nema ni jedne jedine buba-švabe negde u ćošku! Jedna buba negde u ćošku katkada znači život!
Mislim da ona dvojica nisu imali ni čarapa! Zato su ih toliko žuljale cipele. A opet, kako bi ubili vreme da nisu petljali s obućom? Čovek mora da ima neku muku, inače je propao! Šta je moj problem? (Čvrkne se po glavi.) Ovo ovde! Ne mogu ničeg da se setim. Ne baš ničeg, ali većinom, sve mi je kao u nekoj magli.
Znam da sam imao bič! Ali šta posle? Nekad pomišljam da sam baratao s nekim stolicama. Koje sam raspoređivao po pozornici. A možda i nisam.
Ni sa čim ja nisam baratao. Vrlo je moguće da sam ranije išao u lov. Imao sam nameru da ubijem divlju patku, a dogodilo se da sam pogodio galeba!. Ma, kakvi! Nisam ja išao ni u kakav lov! Ja sam bio veliki neradnik! Svi su glumci neradnici. Muvaju se sat dva po sceni i to je sve. Ceo život sabijen je kod njih u tih sat i po. Sav njihov radni vek svodi se na ovo malo prostora!
(Pauza.)
Katkad mi se učini da sam se vratio u svoj stari razred, gimnazijski.
Možda sam došao na stogodišnjicu svoje mature. (Cereka se.)
Naravno da su svi mrtvi. Onaj što je skupljao marke, onaj što je bio odličan u šahu, jedan što je malo vukao nogu od rođenja. A profesori! Od njih nije ostala ni ona najtvrđa koščica, iza uveta, kažu da je to najtvrđi komadić ljudskog kostura, i najotporniji.
A ja, koji sam bio najkržljaviji, s velikom glavom zvali su me globus. ja sam jedini preživeo.
(Gleda oko sebe.)
Pa ovo i liči na razred. Samo nema klupa.
Šta je bio moj problem? Nisam razlikovao predmete. Posebno sam brkao patologiju i patafiziku.
(Viče.) Gde je ona divna profesorica hemije? Bila je uvek u belom, mirisao je trag za njom! Svi smo bili ludi za njom!
Gde su moji mrtvi drugovi, razredni?!
Gde je moj mrtvi razred!
Mogao bih da ih napravim od kartona, od krpa, .moji krpeni drugovi. kada bih imao krpa. (Snuždi se.)
Jadna moja majka! U ono teško doba mislila je da će mi biti bolje na pozornici, nego u vanjskom životu. Mi smo bili kao sklonjeni! Skoro u nekakvom zbegu. Tako sam postao glumac.
(Ustane, počne da meri koracima scenu.)
Mislim da treba da premerim ovu pozornicu. Nemam metar, ali mogu i ovako! (Zaustavi se.) Jadna moja majka! Želela mi je najbolje! (Ponovo zakači nogom flašu, podigne je, popije malo vode iz nje. Onda iznenada.) Znate li kako jedan glumac govori? Jedan glumac govori kao i svaki drugi čovek, samo kad je malo pijan. Odatle dolazi onaj njegov tooon, sačuvaj bože kakav je ton jednog glumca!
(Pauza.)
Bila su ta dvojica koje su žuljale cipele. Pa, naravno, kada su ih nosili na bosu nogu. Većinom razgovarali su o tim prokletim cipelama. kao da je sva stvar u cipelama! Čudna mi čuda, cipele! Pa u Africi svi hodaju bez cipela.
(Pauza.)
Tako je moja mati računala o teatru, kao o nekom zbegu. Napolju fijukao je orkan istorijskih promena, užasne stvari a unutra o pozorištu računala je kao o nekoj zavetrini. U stvari, ja sam se na sceni često osećao kao u nekom restoranu. Moje kolege glumci i glumice činili su mi se kao ljudi u kafani, a ja, kao da sam bio šef sale! To je bilo neko ludo vreme: niko od nas glumaca nije znao gde je. Sad, mislim da ni ostali vanglumački ljudi najčešće ne znaju gde su, čas misle da su ovde, čas onde, kako kad. (Prekid.)
Onda, osim te dvojice s cipelama, dolazim ja sa tim jadnikom koga držim na ularu. Imao sam bič!
(Ponovo hoda krupnim koracima.)
Moram da izmerim ovaj prostor. Čovek mora da zna u kakvoj zapremini prolazi njegov život. Zapremina je nešto opipljivo, kao nekakav mali svemir, samo za jednog čoveka!
Jadna moja majka! Šta je ona zamišljala! Pa to je Rumunija! Život glumca u pozorištu to je kao da živiš u Rumuniji!
Sad sam se setio: naš komad igrali smo u jednoj šupi. Ni jedno pozorište nije htelo da igra to smeće, pa nam je jedan seljak iznajmio svoju šupu. Uz to dolazi i livada pozadi, i jendek, pored puta. Tako smo igrali komad o skitnicama u jendeku i na obližnjoj livadi u jednom jendeku i na istoj takvoj livadi. Kao da je pisac video ovaj majur, livadu i jendek pored puta, pa je posle napisao komad o toj okolini.
(Malo se zamislio.). Čuo sam da je posle i sam pisac umro. (Ćuti.)
Onda su se pojavili ti žandari, dvojica na biciklima. Pitaju: šta vi to radite tu? Ništa, kažemo, igramo se! Pa šta imate da se igrate, povikao je onaj stariji, sa brkovima. Vi ste mator svet, da se igrate! Sram vas bilo! Zašto ne radite u fabrici? U kojoj fabrici, pitamo mi, ovde nema nikakve fabrike. To je tačno, kažu oni. Onda budite lađari! Ali tu nema nikakve reke, to sam se ja odvažio da kažem. Onaj drugi, bez brkova, takođe reče: to je tačno! Onda obojica žandara skoro plačući, počeše da zapomažu: zašto smo mi tako nesrećan narod? Zbog čega nemamo ni jednu fabriku? Gde su naše reke? Ja kažem: to ne bih znao! Onda sedoše na bicikle i odoše.
Posle sam razmišljao: da li svi žandari moraju biti onako strogi, onako osorni? Da li su žandari u svim zemljama isti ili su u nekim zemljama žandari žandarskiji nego drugde? Da li su žandari svih zemalja ujedinjeni, ili svak tera na svoj način? Mislim da su srećnije one zemlje u kojima su žandari u propisnim uniformama, nego one gde su žandari u civilu, pa ne znaš ko je ko. Čuo sam da postoje države u kojima su svi građani žandari, samo u civilu. Sve je naoko normalno, gradovi, kuće, ulice, saobraćaj po njima, samo su svi ljudi žandari. Tamo je i sunce normalno, ima i reka, i ptica, samo su ljudi preobučeni žandari!. Možda je to bilo i u pozorištu. Možda su sve moje kolege, glumci, bili žandari, samo to nisu hteli da priznaju. Jadna moja majka, ona o tome nije imala pojma!
(Pauza.)
Posle su se oni žandari vratili, jednom je pukla guma na biciklu, pa ga je nosio na ramenu. Jako se ljutio, samo što ga nije bacio u jendek. Govorio je kako svaka sprava samo muči čoveka, umesto da mu pomaže. Onda je onaj sa brkovima pitao ko nam je dao taj komad da ga igramo. Mi smo rekli niko. Jedan čovek ispričao je kako je bio u pozorištu, negde u svetu, gde je bila ta predstava. Tako smo mi spremali ovu komediju po pričanju, onako kako ga je taj čovek zapamtio. Nije baš upamtio sve, nego samo ono glavno. Žandar u brkovima raspitivao se gde je taj što nam je ovaj komad prepričavao. Mi smo rekli da ne znamo. Opet nas je gnjavio što se bavimo glupostima, kao što je igranje komada u jednoj šupi. Rekao je da bi bilo bolje da idemo u školu. Kakvu školu? U školu novog života. Mi smo rekli da već sve znamo. Posebno o novom životu. Osim toga, šta da radimo na ovoj liivadi? Žandar je rekao neka oremo. Ali tamo je bila vrlo loša zemlja, nije bila ni za šta. Posle je rekao da onda ne zna.
Mislim o ovom: kako ljudi posmatraju pojedini komad? I koji ljudi? Komad o skitnicama drugojačije posmatraju iste takve skitnice, sasvim drukčije neka gospoda koja iz čiste zabave vole da vide komad o skitnicama.
(Pauza.)
Ja sam imao bič. Zbog čega? Pojma nemam. (Zaurla.) Kako sam smeo da imam bič?! Tako se, mislim osećaju ljudi koji su nekad radili u tajnoj policiji. Kao preobučeni žandari. Sve se rasturilo, puk.o je fudbal, nema više ni one policije, ni njene tajnosti, a ljudi su ostali sa tom svojom mukom: zbog čega su radili u toj nesretnoj policiji, prokleti bili!
(Kao da se nečeg setio.)
Mogao sam i ja da igram onog bez čarapa, koga žulji cipela. Sada mu toliko zavidim. mada je mrtav. Čovek koga žulji cipela slobodan je čovek, može da se izuje, da vidi gde je taj idiotski ekser koji ga tišti, može u cipelu da ugura komad novina, može sa tog komadića novina pročitati onu kolosalnu vest, šta sve nije u stanju taj stvor da doživi. A što je najvažnije, ne mora da vitla tim gnusnim bičem nad tuđom glavom! Ne znam zašto su baš meni dali da igram ovo, a ne ono. Valjda zato što sam bio naočit, prpošan, drčan. Sve je to bilo potpuni pogrešno. Sve je uvek potpuno pogrešno.
Svaka podela uloga, u pozorištu, kao i u životu! Svako je imao da igra nešto drugo nego što igra. Svako je morao da živi jedan drugojačiji život nego što je živeo. Svi su pogrešili! Ih, kako bih ja igrao onog tipa kojeg žulji cipela! Sve samo zbog one moje prpošnosti dali su mi bič. (Seti se.)
Ali ja sam jedno vreme igrao kao slep! To se pisac sam dosetio: onaj koji vitla bičem, mora da bude kažnjen! Mada svaki glumac na sceni igra kao slepac, on ne vidi šta se oko njega događa, nego sve nešto pipa, držeći se slepo. onog što je napisano.
(Iznenada.)
Samo kada bih imao komad sapuna! Tako bih rado oprao ruke! Mora da je tu negde bio komad sapuna. (Zagleda po ćoškovima.) Biće da su ga pojeli miševi. Miševi silno vole sapun!
Moja mati bila je kompletno luda žena. Mislim, u pogledu čišćenja. Ona je čistila sve: podove, zidove, vrata, prozore, svetiljke, posuđe, čaše, knjige, slike, odela, cipele, flaše, kolače, moga oca, mene, susede, stepeništa, ulicu ispred kuće, parkirane automobile, izloge s druge strane ulice, strašno!. Ja samo želim da operem ruke.
(Ponovo sedi na svojoj stoličici.)
Nema svitanja!. Ne može ga ni biti. Ovde je svod uvek crn, kao zakovan. Zato tu ne raste ni jedno drvo, ni jedan cvet. Glumci žive u mraku svoje profesije, kao u pećini. Glumci su pećinski ljudi, izbačeni iz vremena. A imao sam bič. Bio sam silan u svojoj ulozi, imao sam i nekih filosofskih pretenzija. Možda se ja nepotrebno bunim protiv tog biča. On znači snagu!. Sve su to gluposti. Čovek mora biti silan u svojoj snazi, ili nije ništa! Posebno glumac. Koji živi pod tamnim svodom svoga zanimanja.
Bili smo nas četvorica, ona dvojica sa cipelama, nas dvojica sa bičem i ularom! Ne znam šta nas je spojilo. To je čest slučaj u pozorišnim komadima, da se spoje potpuno različiti ljudi. Kao i u životu. Pa kasnije ne znaju šta će jedni s drugima. Možda smo mi onde slučajno prošli, pored onog jarka. Ljudi moraju negde da borave. u sobi, u crkvi, u jarku. kako ko. Ljudi moraju negde da prolaze, bilo putem, pored jarka, ili drugde. To je taj slučaj. Nepredviđen. .Ja sam takođe jedan nepredviđen slučaj. Jer svi su glumci iz moje predstave odavno mrtvi. Svi osim mene. Bilo je predviđeno da svi poumiremo, jedan za drugim, tokom vremena. Mene kao da su zaboravili.
To je bila zamisao one dvojice, u crnom. Tiha likvidacija našeg komada, našeg teatra, nas glumaca. Zašto? Jer smo igrali jedan komad, simboličan. Svako od nas predstavljao je nekog drugog, nešto drugo. Na jedan način, uopšten. Ja sam bio neko, taj koga sam vukao na ularu bio je niko i ništa, ona dvojica sa cipelama, smatram da su bili narod. Takav je bio naš opšti raspored, narod i nas dvojica koji tom narodu pokazujemo istinu o životu. Smisao tog života koji je ništavan. U kome jedan ima bič, gnusnu spravu, drugi koji pod tim bičem posrće. To je sve.
(Gleda u plafon.)
Nema svitanja! Ne može ga ni biti!
Ja ne znam gde su sahranjeni moji drugovi, moje kolege. Možda ovde? (Osvrće se po sceni, zagleda u ćoškove.) To nije moguće. To bi strašno zaudaralo! Smrt strašno zaudara, posebno smrt glumca. Jer u njemu umiru svi oni koje je igrao.
More mrtvaca, ljudsko groblje, svetsko!
Kad bih imao ogledalo! Šta će mi ogledalo? Da proverim, jesam li još uvek živ. To nije izvesno. Ovde ništa nije izvesno.
Ja uopšte nisam siguran da sam živeo. Jer da sam ikada bio živ, sećao bih se tolikih stvari. A ne samo one dvojice koje žulje cipele, moje lude majke koja čisti sve oko sebe, i toga da sam imao bič. Pa ko može od toga da sastavi bilo kakav život? Ne, ja sigurno nisam bio živ. ne verujem u to.
Da li sam imao oca? Toga se uopšte ne sećam. Možda je moj otac bio onaj stvor koji mi je tutnuo bič u ruku i naučio me kako da njime fijučem. Fijuuuu! Zaboravio sam kako je izgledao. Ne pamtim imena, ne pamtim lica, pamtim samo neko svoje drhtanje katkad. Ali ako čovek drhti, onda je on ipak živ, zar ne? Drhtanje je možda najvažnija ljudska radnja, dokaz njegovog postojanja. Ne može postojati neko drhtanje samo od sebe, u praznom prostoru. Uvek mora da drhti neko, jedna osoba, čovek, ili pas. Pas možda još tačnije drhti, nekako stručno, pas je stručnjak u drhtanju, a posle njega dolazi čovek.
Sve mi se čini da ja govorim jednim vrlo siromašnim jezikom, samo stotinak reči koje vrtim u krug. Čovek, pas, život, drhtanje. Ime, nebo, ogledalo, voda. Mislim da je tako najbolje, imati jedan komad samo sa stotinak reči, to bi moralo biti razumljivo svakom. (Seti se.)
A zašto jedan komad mora biti razumljiv? Ja mislim, baš naprotiv! Ja glumim u jednom nerazumljivom komadu, nejasnom najpre meni samom, pa onda svima ostalim.
Ako sam živeo (u šta pomalo sumnjam), bilo je to u jednoj zemlji. svakojakoj. Kako čovek da opiše zemlju u kojoj živi? Svako uvek preteruje. Da je bajna, da je užasna, kako ko. Moja zemlja, bez obzira ko u njoj živeo, bila je. svakojaka. Kako biti glumac u svakojakoj zemlji? U kojoj svi glume, ili da su srećni, ili da su očajni. Šta će takvoj zemlji glumci? Šta će takvom narodu teatar?
(Naglo ustane sa stoličice, ali zapne za jednu nogu, jaukne.)
Bol! Kako sam zaboravio tu reč, možda najvažniju od svih! Šta znači čovek koga ništa ne boli, koji ne poznaje tu reč, bol?! Meni je pas takođe važan, ali ovo je nešto sasvim drugo. Iako bol, to je isto tako jedna životinja, samo unutrašnja, u čoveku. Pas koji te ugrize iznutra. A opet, i taj pas bol, to je nešto što me štiti, to je moj unutrašnji čuvar. Pa zato neka me boli ovo što sam se udario o stolicu. Neka me boli!
Sad primećujem nekakvu postupnost u ovoj drami jer ovo je jedna drama od nekakvog nagvaždanja u vidu filosofije, do onog osnovnog, do boli! Osećam se zato kao na vrhu, kao da sam se popeo na dragoceni vis. (Penje se na stoličicu.) Vis boli!
(Siđe sa stoličice, šetka se po sceni, pomalo trlja ruke.)
Da li mi je zima? Nije mi zima! Nije mi ni preterano toplo. Iako nemam ni kaputa, ni kape. Mislim da sam imao šešir dok sam glumio čoveka sa bičem. To valjda ide jedno s drugim. Nemam ni kišobrana. Ali ovde nikada ne pada kiša. Nema odakle. Ovde vlada jedna klima, neutralna, ni ovamo, ni onamo. Tako mi je dovoljan prsluk. Jednom sam imao šal. Gde mi je taj šal? Mislim da sam imao još mnogo različitih stvari, samo ne znam kojih. Jedino se sećam tog šalčeta. Mislim da mi ga je moja mama poklonila. Šalče od moje mame! Kako sam smeo da zaturim to šalče, kada mi ga je moja mama dala!? To nije lepo od mene.
Da li sam ja rđav čovek? Ako nikada nisam bio živ u šta verujem u poslednje vreme onda nisam mogao da budem ni rđav! To je istina!. Ali šta je istina? Da li je istina kada se kaže da je nešto istina, ili istina boravi sama za sebe čak i kada se o njoj kao takvoj ne kaže ništa?
Imao sam negde jabuku. Jabuka je nekakav simbol, ne znam čega, plodnosti, prirode, hrane. Da li sam ja gladan?
Nisam gladan. Glumci nikada nisu gladni, osim kada glume da su gladni, tojest kada lažu. To je velika ušteda vremena, ne biti gladan! Šta sve možeš postići ako ne trošiš vreme na žderanje! (Osvrće se.) Nema te jabuke. A i šta će mi?
(Iznenada.)
Ih, što bih sada zaigrao jedan valcer. samo da imam neku damu pored sebe. E, to recimo nije istina! Niti mi se igra valcer, niti mi ta nekakva dama nedostaje. Baš naprotiv! Silno sam srećan što sam na ovoj pozornici sam. Ni bič mi ne treba! Šta će mi bič nemam koga da gonim! Samo kada bih se setio svrhe, tog komada.
Što sam ja nekad bio šarmantan! Neodooooljiv! To me je koštalo mnogo čega. Jer neodoljiv čovek mora da se odrekne svega ostalog. Najpre sopstvene pameti. Neodoljiv čovek ne može biti sretan. To ne ide skupa. Dobro je što se ta epoha završila. Epoha neodoljivosti. Nekad, u jutro, sam se pitam: kako sam mogao tolike godine da ulupam u tu svoju neodoljivost!. Ako je uopšte ičega toga bilo. Mislim da ono što se takozvano zbilo maločas uopšte nije postojalo. Pa ja ni u ovo tog časa. ne verujem baš sasvim, a kamo li u ono pre! Pa zna se da su najsrećniji ljudi bez prošlosti. Pogotovu žene!
Ali šta je sreća? Dok sam imao bič, a onaj moj sabrat u glumi bio u ularu. ko je od nas dvojice bio srećniji?. Ko to zna.
(Razgleda po sceni.)
To je bio jedan komad koji se igra u šupi. Svet je ta šupa. Svet nije ništa drugo nego nekakva šupa u kojoj se igra jedan komad. A taj komad uopšte ne bi smeo da se igra! Nijedan komad ne bi smeo da se igra, posebno ne u nekoj bednoj zemlji koja se sastoji od jedne šupe. Pa zar ljudima nije dosta što žive u toj šupi. i na onoj bednoj livadici pored. nego tu, usred tog đubrišta još treba da se predstavlja nekakva predstava. To je užasno!
Nema svetlosti. Ne sviće. Nema od kud. Nekad mi se učini da nešto u daljini zasvetluca, a onda ništa! A i kakva mi je to daljina, ovde. Od zida do zida. Mi smo sabijeni!. (Polako se digne, pođe u jedan ugao.). Pazi, pazi, ipak nešto treperi tamo. (Odlazi u ugao, saginje se, uzme nešto na dlan.). Svitac! Otkuda svitac?. Da li je svitac nešto veštačko?. (Ispusti bubicu pažljivo na pod.) Uostalom, možda je svetlost samo jedna rđava zamisao. Kako krtice žive bez svetlosti? A one takođe imaju nekakvu svoju zamisao o životu, to je sigurno. Kako bi inače kopale svoje kanale?. Mi moramo da se naviknemo na život bez svetlosti! To je još uvek bolje nego biti slep. Samo slep čovek nije u stanju da primeti pomrčinu, jer on ne primećuje ništa. Jedno filosofsko ništa u gledanju! Ali čovek sa dva oka, on je u stanju da misli o sumraku u kome živi. jer ovo ovde nije pravi mrak. Mi smo u zoni sumraka. Mislite da je ovo teatar? Da ćete napolju ugledati zvezde? Varate se. Varate se. Varate se.
(Ponovo seda na stolicu, ćuti.)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.