NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

GODIŠNJICE: Samjuel Beket
Vladislava GORDIĆ-PETKOVIĆ
BEKETOV “GODO”: ČEKAJUĆI KRAJ VICA

 

Neki se Englez napio i pošao u bordel.
Samjuel Beket, Čekajući Godoa

U mnogim tajnama i zagonetkama koje se vezuju za Beketovog Godoa ostalo je zauvek nepoznato i šta se dogodilo u bordelu. Vic o Englezu nikad nije ispričan do kraja, baš kao što je u Šekspirovoj Zimskoj bajci zauvek započeta ostala priča malog Mamilija o čoveku koji je živeo na groblju, priča koja je trebalo da bude zimski tužna. Dok je kod Šekspira neosnovana ljubomora i nepravedna kazna prekinula i priču i život nedužnog bića, Beketovi junaci u reč upadaju samima sebi, kao da se bore da nametnu tišinu i apatiju. Poenta njihovih viceva i smisao njihovog postojanja uskraćeni su nam njihovom odlukom, te tako ne znamo ništa niti o njihovoj verovatno srećnoj prošlosti niti, pak, o neizvesnoj budućnosti.
Nemoguće je objasniti zbog čega u Godou postoji tako neumitan i toliko bolan nedostatak volje i energije čak i da se vic sasluša do kraja. Ne treba očekivati objašnjenje, napisao je Bruks Atkinson u prikazu predstave Čekajući Godoa 20. aprila 1956, rekavši, doslovce to je misterija obavijena enigmom.
Tako je sa Atkinsonom pokrenut niz tautoloških objašnjenja koja su više igre reči nego definicije. Uprkos naporu da se teme i motivi sistematizuju i objasne, ovakve su maglovite fraze neminovne u recepciji Beketovog dramskog prvenca. Ako ništa drugo, povratak pola veka unazad čitanju prvih kritika može biti način da se rekonstruiše početno čuđenje. A početno čuđenje u čitanju Beketa bliže je zadovoljstvu teksta nego što su to decenije naknadne mudrosti o biblijskoj paraboličnosti Vladimirovog i Estragonovog čekanja, o batinama, jarkovima, tesnim cipelama, mrkvici i repici, lenjinovskim govorima.
Pošto Čekajući Godoa nema jednostavno značenje, Atkinson predlaže da se posegne za Beketovim iskustvom dva sveta kako bismo objasnili njegov stil i tačku gledišta; njegova je teza da tačka gledišta u drami sugeriše Sartra, a stil Džojsa, te da bi u tom svetlu trebalo čitati ovu karikaturu istorije čovečanstva. Beketovo iskustvo dva sveta naslućuje se u dijalozima gde se neprekidno mešaju i sukobljavaju sartrovska mrzovolja i džojsovska žovijalnost; Harold Blum je, pak, pola veka docnije u delu prepoznao sukob Engleske i Irske, te Beketov postprotestantski osećaj da je napredak jednako nemoguć kao besmrtnost. Čitanje Beketa se, po pravilu, postavlja na granicu dodira dva sveta Kafkinog i Prustovog, Džojsovog i Brehtovog, sveta tragedije i sveta komedije, Irske i Engleske, Britanije i Francuske. Iskustvo granice, dodira, kontakta, ali nikad mešanja i preplitanja, početni je uslov za čitanje Beketa.
Čitanje na način Bruksa Atkinsona, međutim, sugeriše i sličnost sa Pustom zemljom T. S. Eliota, premda on ova dva dela ne dovodi u vezu. Teme zamora, iluzije istine i nestanka nade, kao i alegorijski potencijali Godoa, otvaraju mogućnost da se Beketov prvenac postavi kao dramska rekonstrukcija Eliotove poeme u nekom drugom vremenu. Ipak, svaka mogućnost identifikacije prestaje kad se u podtekstu Puste zemlje prepozna svest o kontinuitetu koju Beket više ne priznaje.
Čekajući Godoa je ilustracija opšteg raspada, krize značenja i poraza jezika, ali čini se prilično nepodesnim koristiti ovo Beketovo delo kao dokaz ili ilustraciju smrti tragedije. U njemu postoje sva dramska jedinstva, radikalizovana do apsurdne univerzalnosti i bezvremenosti. Nema toka, procesa, razvoja ni kauzalnosti. Podrivajući dramsku tradiciju, Beketov dramski opus ne okončava toliko Eshila . iako se Divni dani lako čitaju kao apsurdistička verzija Okovanog Prometeja ili Šekspira premda je Kralj Lir gotovo zlokobno prisutan u Godou koliko stavlja tačku na Ibzena ili Brehta. Kao što se tema intimnog konflikta ili krize samorealizacije nakon Ibzenove Nore ili Hede Gabler nepovratno potrošila, tako se i ukidanje samoidentifikacije nakon Brehta čini definitivno besmislenim. Beket je samo predočio slepu ulicu pozorišnog teksta i njegove scenske adaptacije u građanskim okvirima.
Dramatična usredsređenost na sebe, usamljenost, zbunjenost i nesaglasje sa svetom, sve to odlikuje Vladimira i Estragona, ratne drugove ili možda ljubavnike, čije je jedino okruženje njihovo sopstveno biće. Oni su izopšteni i svesni su toga. Kao u Bahtinovom viđenju likova kod Dostojevskog, u njima se rastvaraju i rastaču sva čvrsta, monolitna svojstva književnog lika, a stvara rđava beskonačnost samosvesti. Kad Bahtin za pripovedača Zapisa iz podzemlja kaže: mi bukvalno nemamo šta da kažemo što on već sam ne bi znao, kao da je opisao Beketov dvojac. Svaki lik poput njih u sebi resorbuje, mučno i dugotrajno, sve svoje osobine, sve karakterološke kategorije, svako psihološko ili psihopatološko definisanje.
U likovima koji Godoa čekaju svaki dan na istom mestu čekajući tako odgovor o smislu Beket retoričkim i dramskim efektom nedostajanja upečatljivo predočava ljudsku otupelost i otuđenost, umor i ništavilo. Godo je simbol tvoračke sile koja je potpuno indiferentna i koja odbija da se meša u ljudski život. Ako Bog postoji, njegov jedini doprinos haosu življenja jeste ćutanje. Vladimir i Estragon deluju kao ostaci sveta koji je postojao nekada davno, pre katastrofe ili apokalipse; ipak, oni ne veruju da je svet na samom kraju, jer još imaju pred sobom maglovitu sliku Godoa koji stalno odlaže svoj dolazak Ili se Čekajući Godoa može čitati samo kao nedopričani vic? Tumačenje Beketovog teatra ne bi smelo da zaobiđe detalje dobroćudnog humora i izrugivanja britanskom mentalitetu, ako već nije zaobišlo ni parodiju filozofskog i ideološkog diskursa. Dominantna atmosfera krize i apatije ne gubi ništa zbog mlakog pokušaja da se unese dah vedrine. Ako u Godou zaista nikog i ničeg nema, ako se ništa ne dešava i niko ne dolazi, možda ostaje barem jedna mogućnost da se reši misterija enigme: junaci čekaju, a i mi sa njima, onog ko zna kako se vic završava.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.