NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

GODIŠNJICE: Samjuel Beket
Rodžer C. ŠONFELD
ODVEŽI ME, ZAVEŽI ME:
KONOPCI, KAIŠEVI I GAJTANI U ČEKAJUĆI GODOA

 

Odnosi među ličnostima u Čekajući Godoa Samjuela Beketa od suštinskog su značaja, jer međusobno dejstvo dinamičnih likova, dok pokušavaju da jedno drugom razbiju dosadu, predstavlja osnovu drame. Vladimirov i Estragonov odnos sa Godoom, koji se takođe može posmatrati kao međuljudska veza dinamičnih likova, formira osnovu glavne teme komada. Međuljudski odnosi, čak i oni koji uključuju Godoa, generalno su formulisani predstavama konopca, tačnije rečeno omčama i uzicama. Ove metafore katkad su vidljive, katkad ne, uključuju ljude kao i nežive predmete, i povezuju mrtve sa živima. Samo razumevanje ovih komplikovanih predstava konopca omogućava istinski celovito tumačenje Beketovog Godoa i njegovog Boga, jer one izražavaju Beketov glas u ovoj drami preciznije i bolje od svih pojedinačnih likova.
Jedini konopac koji se doslovno pojavljuje u drami je povodac oko Srećkovog vrata koji drži Poco. Ovaj par čini se međusobno odvojen konopcem koji je dugačak koliko i polovina širine pozornice. U pogledu konopca, odnos ove dvojice je odnos dosledne dominacije. Didaskalije kazuju da Poco upravlja Srećkom pomoću konopca obmotanog oko Srećkovog vrata. (str. 26) Srećko često dobija udarce bičem. On je u stvari konj koji vuče Pocovu kočiju u kontekstu odnosa koji izgleda okrutan i neželjen, u kome je Poco gospodar, ali Srećko se ponaša začuđujuće ulagivački. Da bi objasnio Srećkovu narav, Poco kaže: Mislite, što da se čovek malo ne raskomoti? Deder da pokušamo da objasnimo. Je l. on nema prava na to? Svakako da ima. Znači, on sâm to ne želi. On zamišlja da ću ja, kad vidim kako lepo nosi stvari, doći u iskušenje da ga zadržim na tom položaju. Kao da meni fale robovi. (str. 35) Uprkos jadnom stanju u kome se nalazi, Srećko izgleda da ne želi promenu. Možda je srećan. Ili možda nije dovoljno jadan. Ili možda nema predstavu o svetu izvan njegove trenutne situacije; možda on, kao Vladimir i Estragon, ne može da zamisli sebe u drugačijem okruženju. Odnos Poca i Srećka, međutim, ne stagnira od tog trenutka. Sledećeg dana, kada se njih dvojica pojave, konopac između njih znatno je kraći, kako bi sada oslepeli Poco mogao da nađe put. U ovoj novoj situaciji, manje je vidljivo ko od ove dvojice koga vodi, i da li je tu iko zaista gospodar. Kao što se u didaskalijama kaže: Poco je slep. Konopac, kao i ranije, ali sad mnogo kraći, da bi Poco mogao lakše da ide za njim. (str. 79) Prvi put u tekstu, Pocovo nalaženje pravca zavisi od Srećka. Srećko je zavisan od Poca iz istog razloga, jer nije reč o odnosu fizičke, nego emotivne zavisnosti. Kratkoća konopca, neophodna zbog Pocovog slepila, utiče na njihov odnos; njihova novootkrivena bliskost otežava Pocu da dominira, ali i Srećku da bude istinski pokoran i potpuno jadan. Prema didaskalijama, pošto se sudari sa Estragonom, Srećko padne, ispusti sve i povuče Poca sa sobom. Oni leže bespomoćno među rasutim prtljagom. Dva čoveka, jedan onesposobljen slepilom i drugi poluživ, ne mogu da se podignu sa zemlje, sa koje Poco pokušava da ustane, ali nije u stanju da to sam učini. On patetično zove u pomoć dižući se sa tla, izražavajući očaj na sličan način kao u sceni u šumi u Hotornovom Skerletnom slovu. Poco pokušava da prevaziđe očaj, govoreći Estragonu da cimne konopac koji je još vezan oko Srećkovog vrata. Ali Poco zaboravlja da će Srećko drugačije reagovati, ignorišući veliku razliku između sopstvenog sadomazohističkog odnosa sa Srećkom i Estragonove otvorene mržnju prema ovome. Tako Estragon udara Srećka iz osvete, i stoga ovaj gnevni postupak ne postiže željeni rezultat. Međutim, Estragonova i Srećkova zajednička patetična nemoć uskoro jenjava, kada Poco odlučuje da još jednom pokaže svoju prevlast nad Srećkom na već poznat način. Uobičajena ratobornost ponovo preovladava dok Poco uzvikuje: Dosta o tome! Diž se, svinjo!. Srećko ubrzo ustaje, jer njegovo normalno stanje je (kada nad njim Poco dominira) ponovo uspostavljeno i on više ne mora da bude u izvesnom smislu jednak svom gospodaru. Premda se dužina konopca nije doslovno promenila, jasno je da mora postojati prećutno priznata distanca koja simbolično razdvaja Poca i Srećka, kako bi se njihov odnos prirodno nastavio; ako se ona samo malo smanji ili poveća, neće postojati potrebna razmera dominacije i potčinjenosti.
Ali da li se očaj izazvan ovim puzanjem po tlu imalo razlikuje od okolne bede koja prožima živote Vladimira i Estragona? U neku ruku, razlika postoji, jer Poco i Srećko na kraju staju na noge. Ali sada, uspravljeni, ponovo postaju deo sveprisutne bede koja ih okružuje. U tome nalaze istovremeno i zadovoljstvo (što više ne leže nemoćno na zemlji) ali i jad (zbog okolnosti koje ih i dalje okružuju), koji nastavlja da podstiče njihove sadomazohističke žudnje. Vladimir i Estragon imaju u mnogome sličan odnos, jer i u njihovim međusobnim reakcijama postoji određena doza dominacije i potčinjenosti. Ipak, ta dominacija i ta potčinjenost manje su konzistentne i manje izražene nego što je to slučaj u odnosu Poca i Srećka. Ali, kada dva glavna lika u drami smišljaju igru koju će igrati, Vladimir predlaže da se sigramo Poca i Srećka. (str. 75) igru koja podrazumeva da zlostavljaju jedan drugog iz zabave. Vladimir, međutim, traži od Estragona da glumi Poca i da mu naređuje, što je uloga koja mu, kao naizgled samopouzdanoj osobi, ne priliči. Uopšteno govoreći, njihov odnos pretpostavlja izokrenutu dominaciju, gde je Vladimir u stvari jači od Estragona, ali bi sasvim jasno voleo da nije.
Vladimir i Estragon razmišljaju i o samoubistvu vešanjem, kao o jednom od načina da se ispuni vreme. Konopac kojim bi mogli da se obese, međutim, nije onaj konopac koji ih drži zajedno na okupu; taj simbolični konopac koji ih veže provlači se kroz čitavu dramu, ali oni ipak nikako ne pronalaze odgovarajući konopac za vešanje. Tema samoubistva isprva dolazi u naletu dosade, kada dva prijatelja traže načine da prekrate vreme dok čekaju Godoa:

ESTRAGON: Kako bi bilo da se obesimo?
VLADIMIR: Hmm. Dobićemo od toga erekciju.
ESTRAGON (Veoma uzbuđeno): Erekciju!
VLADIMIR: Sa svim posledicama. Gde ti to kapne, tu izraste mandragora. I zato to biljka vrišti kad je čupaš iz korena. Zar ti to nisi znao!?
ESTRAGON: Hajde da se odmah obesimo! (str. 21)

Erekcija, ejakulacija, čak i smrt, predstavljaju za njih načine da se otmu monotoniji svakodnevnog čekanja i tako doprinesu bržem protoku vremena. Ali Vladimir i Estragon nikada ne razmišljaju o smrti u realističnom smislu, kao o nečemu što će ih nepovratno sprečiti da se susretnu sa Godoom (barem ako se Godo interpretira kao ličnost). Tako samoubistvo za njih je samo još jedna diverzija, možda golicava autoerotična fantazija, ali svakako diverzija, čije posledice ne žele ili ne mogu da dokuče.
Za njih dvojicu je, međutim, samoubistvo nemoguće. Najpre dolaze do saznanja da jedino drvo u njihovom svetu, jedna žalosna vrba, neće izdržati Vladimirovu težinu na omči i samim tim mu neće slomiti vrat. Narednog dana, Vladimir i Estragon ne mogu da se obese zato što nemaju potrebno parče konopca. Do tog trenutka su, međutim, već zaboravili činjenicu da ne mogu da iskoriste za vešanje jedino postojeće drvo, tako da su njihove pritužbe na nedostatak odgovarajućeg parčeta užeta (i njihovi pokušaji da ga zamene gajtanom) nepotrebne. Zato izgleda da Vladimir i Estragon samoubistvo koriste samo kao povod za razgovor, a pomisao na autoerotičnu smrt onu koja uključuje mazohističko uživanje u tuzi i bolu - kao zabavnu temu za razmišljanje. Estragon izričito kazuje tim povodom: Da ne radimo ništa. To je sigurnije. (str. 22)
Kako bi za Vladimira i Estragona samoubistvo i moglo biti nesigurno? Ako se razgovor odnosi na virtuelnu smrt, onda će i umiranje biti isto takvo. Ali, ako žive izuzetno zemaljskim, bednim životom, onda će smrt, posebno prijatna smrt, biti trenutak uzbuđenja koji će ih osloboditi dosade života. No, da li se ove dve mogućnosti toliko razlikuju? Čini se da Estragon veruje ovoj prvoj kada kaže “sve je mrtvo, osim drveta” (str. 96), ali, to ne menja stvar; jer, kako nijedna mogućnost ne može biti neprijatnija od života, a obe su mnogo povoljnije od neprestane životne dosade, logično je da konopac treba upotrebiti i samoubistvo treba pokušati. Možda je to razlog što vrba počinje da lista i da suzi jer njene slabe grane sprečavaju je da ispuni vapaje publike i dozvoli likovima da se ubiju. Tako su, s jedne tačke gledišta, Vladimir i Estragon konopcem vezani za vrbu i njen suicidni potencijal, dok su, istovremeno, za dužinu konopca udaljeni od iskorišćavanja tog istog potencijala.
Vladimirovo i Estragonovo tužno i bekrajno iščekivanje tajanstvenog Godoa još je jedan oblik neizbežne frustracije. Vladimir, obično siguran u svoje reči dok preispituje njihovu istinitost čak i pri najmanjem podsticaju, odbacuje Estragonovu sugestiju da su vezani za Godoa. Za Godoa? Vezani za Godoa? Koja ideja! Ni govora o tome! (Pauza.) Zasad. (str.25) Postoji, naravno, simbolični konopac koji ih veže za Godoa, iako Vladimir ne želi to da prizna. Čak i Poco primećuje da je Godo taj u čijim je rukama vaša budućnost. (Ćutanje.) Ili bar vaša bliska budućnost. (str. 33) Zanimljivo je da i Poco i Vladimir kao da veruju da je njihovo viđenje Godoa samo privremeno; kod likova lišenih sećanja, ili, barem, obdarenih nesigurnim osećajem za vreme, nejasno predviđanje nadolazećih promena oslikava njihovu zbunjenost likom Godoa. Pošto je priroda Godoa u najmanju ruku nejasna, nemoguće je odrediti tačan odnos Vladimira i Estragona prema njemu. Ipak, jasno je da ovaj odnos umnogome prati već utvrđeni model: beskonačno čekanje ovog tajanstvenog lika, bez pokušaja da se iz takve situacije izađe, pokazuje postojanje određene doze mazohizma kod dvojice glavnih likova. Iako nije naglašeno da Godo posebno uživa u njihovoj dosadi i bolu, njihov razgovor sa Dečkom ovo nagoveštava.
Dok su Vladimir i Estragon vezani za Godoa u uobičajenom smislu, Godoov konopac je za njih vezan na specifičan način. Estragon pita šta bi se desilo kada bi napustili Godoa: A ako dignemo ruke od njega? (Pauza.) Ako ga se manemo?. (str. 96) Godo, za koga čitalac pretpostavlja da kontroliše sopstvene postupke, očigledno visi, najverovatnije sa omče. A Vladimir i Estragon, jadni sadomazohisti neumoljivo ubijeni u pojam koji su prividno mrtvi, na neki način svesni su kako imaju moć da skinu Godoa sa njegove omče. Iz teksta se vidi da je Godo Da li je on u stvari samo Beketova personifikacija Boga? Sličnosti se sve teže i teže mogu ignorisati mrtav; kako Vladimir kaže odmah nakon što Estragon postavi pitanje o tome, Sve je mrtvo, sem drveta. (str. 96) Ali iako je Godo mrtav, On bi nas kaznio ako ga Vladimir i Estragon oslobode njegove omče. Smrt je za Godoa, znači, možda manje doslovno a više simbolično stanje u kome on ne može ili neće da poseti Vladimira i Estragona, iako ga oni čekaju. Ali ako je Godo doslovno mrtav, kako nagoveštava omča oko njegovog vrata, onda on ne može direktno da ih kazni. Verovatnije je da će ih kazna stići posredno, ako ga oslobode (skinu sa omče). Tamo gde je sve mrtvo osim vrbe, koja druga kazna može postojati osim smrti i nagrđivanja jedinog tračka života i nade u inače turobnom svetu drveta. Ovde drvo možda predstavlja Godoa, njihovu jedinu nadu. Budući da su Vladimir i Estragon u osnovi osobe pune nade, koje ne bi želele da vide ovaj poslednji tračak nade uništen, Vladimir izjavljuje da Godoa ne treba da oslobode. Umesto toga, ostaviće ga da visi, i ignorisaće njegovu smrt; kao što bi ljudi trebalo da ignorišu Ničeovo uverenje da je Bog mrtav. A ovo bi morao da bude, kao što se Beket verovatno nada, najjači od svih konopaca u Čekajući Godoa, omča oko Godoovog vrata koju visoko, negde izvan vidokruga, drži nada.

S engleskog prevela Ana JOVANOV

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.