NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - 12. INFANT: PRIČE S POČETKA NOVOG MILENIJUMA
Igor BURIĆ
ŠATORIZACIJA VERSUS GLOBALIZACIJA

 

Novi Sad je i ove godine bio domaćin Internacionalnom festivalu alterantivnog i novog teatra (Infant), od 24. juna do 1. jula održanom dvanaesti put. Organizator manifestacije, Kulturni centar Novog Sada, proširio je realizacijski koncept, te je publika imala priliku da u najavnom delu 12. infanta prati niz performansa u celini nazvanih In(fant)fuzija, a u glavnom delu programa, kao i obično, na repertoaru su bile predstave, izložbe, radionice, razgovori s izvođačima. Za osmišljavanje scenske selekcije, koja je i ove godine okarakterisana takmičarskom1, bila je zadužena Maja Pelević, mlada dramska spisateljica iz Beograda, dok je prateće, In(fant)fuziju, režirao Kristijan Al Droubi, član nekad aktivnog Human teatra, performer iz Novog Sada.
In(fant)fuzija se pokazala kao komunikativna, dobro dopunjena osnovna zamisao 12. infanta da ove godine igra na angažovani hard core. Dok su fokus razmišljanja Maje Pelević bile pozorišne inscenacije globalno aktuelnih društvenih tema poput liberalnog kapitalizma, svetskog jedinstva/razlika, terorizma, pitanja identiteta, rodnih motiva, Al-Droubijev poetički zadatak bio je da za scenu izabere ulicu, tačnije pijacu, autobuse, trgove i parkove, gde je stalna izvođačka postava2 izvodila efektne performanse Infant bal, Vreme II, Poezija noćnog grada, Roblje i Infant Woman.
Takođe vrlo dobro uklopljen u generalni koncept 12. infanta bio je likovni program Festivala, u okviru kog su svoje društveno-kritički orijentisane radove predstavili: Andrej Tišma, Danijel Babić, Vladislav Šćepanović, Art cirkus (Srbija) i Arno Boman (Francuska). U pratećem programu učestvovao je i SPK/QB (StaniPani kolektiv/Queer Beograd), a pre pretresanja glavnih scenskih dešavanja svakako treba spomenuti i buto plesača i koreografa Kacuru Kana (Japan), koji je osim radionice s polaznicima priredio i zapaženu predstavu Ples u šumi, čiju produkciju u ime Infanta potpisuje Kulturni centar Novog Sada.

Fragmenti
Jezik zidova, Forum za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (Srbija), predstava je čiju autentičnu (prvobitnu) verziju potpisuje holandska trupa Club Guy & Roni. S Forumom za novi ples radio je sam inicijator i tvorac Jezika zidova Gaj Vajcman, u čemu su mu znatno pomogle i asistentkinje Eva Pušendorf i Olivera Kovačević-Crnjanski. Njih troje su od novosadskih plesač(ic)a uspeli da izvuku (dobiju) maksimum, te je Forum nakon prošlogodišnje produkcije Fragmenti i Unutrašnji i spoljašnji krugovi na Infantu ponovo prošao veoma zapaženo. Jezik zidova je koreografska predstava za sedam igračica i perkusionistu koja se specifičnim dramskim predloškom o ženi, njenoj ulozi i (ne)uklopljenosti u veliku sliku. ispostvalja u plesno-.narativni. performans visokih dometa na poljima energičnosti, duhovitosti, inteligentnosti i kvalteta uopšte.
LaLa #3: Cocomotel, koncept i izvođenje: Laure Dever i Laura Vanborm, Viktorija (Belgija) i Producentska kuća .Brabant. (Holandija), delo je pročišćenog plesnog i vizuelnog izraza, svedenih linija i granica koje ne idu tako daleko u sadržaju, koliko zahvataju formom, besprekorno planiranom, zaokruženom i ispričanom. U centru pažnje su dve (skoro identične) heroine između kojih vlada čudan antagonizam niskog intenziteta izazvan njihovim sličnostima, zajedništvom (upućenošću jedne na drugu), a ipak i razlikom, preko potrebnom za pokušaj definisanja svakog identiteta. Pokret je više stilizovan nego plesni, a prostor dejstva i susreta junakinja brižljivo je dekorisan minimalnom scenografijom, pogodnom za igru u, na i ispred scene, krasi ga uspešna vizuelna strana (uživo i na videu) i odličan izbor elektronske muzike.
Tarantulin obed, tekst i režija: Silvio Panini i Paolo Paljani, Kantijeri teatrali Koreja (Italija), kako i sam podnaslov kaže dramatizacija je degustacije tipično salentinskih proizvoda. Salento je najjužniji deo pokrajine Apulija, proizvodi su sušeni paradajz, marinirana riba, luk, vino i slatkiš africani apostolovi prsti. Tarantula je potencijalno smrtonosan pauk, takođe karakterističan za jug Italije. Rituale hranjenja, njihovu vezu s paganskim, mitološkim, svuda ćemo zateći. Kantijeri teatrali Koreja to upriličuju na sasvim uvrnut način. Oni za presudno životni sadržaj biraju finalnu. formu, masmedijsku, televizijsku, kako bi publiku uveli u vlastiti/svačiji ritual života. I smrti. Hranjenje (degustacija) je aktiviranje netetarskog čula kako bi publika na jedinstven način okusila. ono o čemu se govori. TV produkcija, sve sa kamermanima, toncima, hostesama van kadra, oko publike, predstavljanje ponude a la Teleshop, potpuno je u funkciji ironičnog ukaza da u modernom društvu previše toga doživljavamo indirektno. Zato žrtva tarantulinog ujeda, nakon što je voditeljka izleči ritualom ukusa Salenta, zanesena obredom podvikuje: Pokaži se Dionise: zmija s mnogo glava, lave s vatrenim dahom. Da bi ljudi i žene izašli iz svojih kuća, prepunih televizora i mobilnih telefona. sve dok vino i ritam ne probude umrtvljenu imaginaciju učinivši da se pojave novi, drugačiji svetovi.
Gameplay, koncept i koreografija: Dalija Aćin, Beogradsko dramsko pozorište (Srbija), uspešno je isprovocirala publiku i stručnu javnost nametnuvši sebi epitet promašaja 12. infanta. Time je bar u nečemu dospela na prve strane, iako se slobodno može reći da u teatru, pogotovo alternativnog predznaka, čovek ne može očekivati ugađanje i igru na provereno. U tom kontekstu Gameplay izbija na prvo mesto po hrabrosti da se predstava postavi na klimave noge eksperimenta i istraživanja koje cikličnom strukturom i repetitivnošću zapravo ne dolazi nigde, ali pruža uvid u igru (rodnim) identitetom, mogućnostima, igru izbora, (ne)prihvatanja, gubitka i dobitka. Tačnije, Gameplay donosi uvid da u igri prvenstveno postoji sama igra, a da smisao nije njen problem.
Nemoguća integracija, Tanja Ostojić (Srbija/Nemačka), solo je performans umetnice koja je od dosadašnjeg rada/ispitivanja postulata naprednog, zapadnog sveta, prava, mogućnosti, s jedne i neravnopravnosti, sputanosti i izopštenosti, s druge strane, sačinila impresivnu priču višeslojne simbolike i intencija od kojih nijedna nema pravolinijsku završnicu, ako se o završnici procesa koji se tek zahuktava i može pouzdano govoriti. Centralni momenti umetničko-kritičke upitanosti prezentovane provokativnom vizuelno-govornom radnjom su terorizam, žene, Evropska unija i zatvorenost otvorenog, novog civilizacijskog sistema vrednosti.
Dobro jutro, gospodine Zeko! Milana Markovića u režiji Jelene Bogavac, Malo pozorište Duško Radović, Beograd (Srbija), pretenduje da svemir razočaranog čoveka odlepi od sumorne planetarne stvarnosti u kojoj pobeđuje jeftina zabava i filozofija telenovela. Jedini izlaz (simbol) je u ludnici, a tragikomedija stripolike bajke, i pored upotrebe svih klasičnih teatarskih sredstava, prvenstveno se zasniva na vrcavom i pametno-bezobraznom Markovićevom mladogeneracijskom jeziku.
Egomanija, koncept i režija Nataša Lušetić, Teatar EXIT (Hrvatska), suštinski progovara o tome da kapitalizam više nije ideologija nego način života, i to njegov veoma rđav i ljigav stajling. Ciljajući pravo tamo gde treba u ego, parodirajući poslovne seminare na kojima je zadatak da se na projekcije Rasta upecaju izgubljene duše i/ili da primer kako funkcioniše (p)ostvarena individua, Nataša Lušetić i njen partner (tekstopisac i glumac) Damir Klemenić vešto i zabavno igraju voditelje, rol modele kratkog kursa uspeha i sreće, lepo pokazujući da sve što vam treba jeste ono što vam ne treba. Odelo, kompjuter (.prozor u svet, preciznije jedna od njegovih slikovitih projekcija), žvaka, osmeh, i na dohvat ruke je sve što se poželeti može. Samo se treba domoći vrha piramide. (Ego)manija dolazi tek koji sekund kasnije. Odvratno! Ja. koje sa scene plasira EXIT teatar da ga uživamo kao naše, stvarno je bolesno. I što je najgore živa istina. Egomanija je sveopšta pojava i dolazi sa Zapada. Opojedinjenje, individuacija, u masovnoj, umreženoj kulturi u kojoj sve teži unifikaciji. To samo po sebi zvuči dovoljno apsurdno. Čime je teatru EXIT priznat pogodak.
Jesen ili kako izgledam, autorke Ljudmile Stratimirović, Pozorište šešira, Beograd (Srbija), trebalo bi da je predstava posvećena ženskom pitanju. Međutim, bolna saznanja. da je žena kuvarica, spremačica, jednom rečju potlačena polovina ljudskog bića, isuviše su banalizovana, te je zbog izrazito problematičnog simboličkog učinka motivacija stvaraoca ostala nejasna. Preciznije, status quo u muško-ženskim odnosima ovako slabim impulsima samo se cementira, a ne nagriza, još manje destruira, što nežnijem polu možda i odgovara?! Šteta što koreografija nije na tragu muzike (Xploding Plastix), a snaga celine na nivou pojedinačnih detalja, pogotovo kostima.
P-i-s-m-a.-i-z.-z-e-m-lj-e.-š-a-t-o-r-a vraćena pošiljaocu, scenografija i režija Helena Valdman (Nemačka), Festival plesa Monpelje 2006 (Francuska) i teatar u Falcbauu, Ludvigshafen (Nemačka), i hronološki i umetnički bio je vrhunac 12. infanta. Zajedno s vanredno emotivnim angažmanom u rasvetljavanju sudbine nepripadajućih ovozemaljskom poretku, političko-ekonomski nastrojenom, magija teatra nimalo nije zapostavljena. Naprotiv, izražajnija je nego drugde zahvaljujući fantastičnoj vokalno-muzičkoj potpori i ekstremno hrabrom poduhvatu da izvođači3 koreografiju na produbljenom simboličkom planu skoro u celini odigraju u šatorima. Tako se islamska burka pretvorila u potpunu izolovanost, nevidljivost, zagonetnost, beskućništvo, niz asocijacija je teško iscrpeti, ali sve su zajedničko u podlošku priče koji objašnjava da je u Iranu (ili skoro bilo gde na islamskom Istoku) teško pronaći mesto za sebe, ali i u Evropi, koja se deklariše kao civilizovanija, bolja i poželjnija odrednica. Ono što predstavi P-i-s-m-a.-i-z.-z-e-m-lj-e.-š-a-t-o-r-a vraćena pošiljaocu potpuno polazi za rukom jeste da se za taj prostor izbore na sceni (i preko rampe), ovde i sada.

Generalije
Nakon fragmentarnog (da, i taksativnog) uvida u glavni scenski program 12. infanta, nekoliko generalija. Za pohvalu je što je šansa data pretežno mladim ljudima teatra, takođe, domaćim ostvarenjima (uglavnom BG tablica.). Ostaje pitanje finansijske moći Festivala, odnosno ambicije na planu dovođenja značajnijih nezavisnih trupa u čije postojanje naša publika može da se uveri zahvaljujući velikim festivalima kao što su Bitef i odnedavno i Sterijino pozorje4. I dalje, na uzorku Infanta, primetna je potpuna medijska nezainteresovanost, dok publike, što je mnogo važnije, zajedno s gostima festivala, ponekim glumcem/glumicom, ipak ima. Malo, ali ima. Izvesno je da na Infantu pronalazi ono što tradicionalno za nju čini konvencionalno pozorište.
Jedan od razloga zbog kojih smo predstave naveli taksativno jeste taj što je 12. infant u odnosu na (za)datu umetničko-kritičku temu ostavio skroman utisak. Nijanse su bile u pitanju. Mladi ljudi s niskoenergetskim potencijalom savršenim za konceptualno, kontemplaciju, velika pitanja koja sadržinu (van)teatarskih formi ispunjavaju apstraktnim sadržajem kao što je to identitet. Da li zbog toga što je tema zahtevna i još teško saglediva i iscrpljiva, ili zbog neuspešne komunikacije, zanatskih grešaka. Verovatno zbog svega pomalo. Ono što se istaklo, a nalazi se u tragovima, to je upravo angažman, akcija, fokus5. I to nešto govori. Anemičnost/nemoć prisutna je i zatvaranje u vlastitu glavu, srce, fantaziju, pouzdan je simptom meditativnog neprihvatanja.
Sigurno da je prisutan i zamor materijala. Danas jedino na rubovima ima smisla (kritički) govoriti o kapitalizmu, globalizaciji, pravima, identitetu, gledajući neprijatelja u oči, a namigujući. Ukus letargije ipak treba osvežiti razmišljanjem da je 12. infant pokazao da protiv-kapitala ima. Onih čije kreacije kriju damare. Niko nije došao da igra Mesiju, to se ne može ni očekivati, jer svi smo mi pozvani. Jednom, kad se nađemo unutra. Po svemu sudeći, biće to u šatoru, a nadajmo se da pisma koja budemo slali neće biti vraćana pošiljaocu.

1 Žiri je radio u sastavu Vesna Ždrnja, Nela Antonović i Andonis Dijamantis
2 Marko Milić, Danijela Vučković, Maja Stojiljković, Inka Krčmar, Srđan Simić, Kristina Atanasijadis, Ivan Pravdić, Tarko Janoš, Valentina Kovač, Andraš Juhas i Kristijan Al-Droubi
3 Reč je o sedam devojaka iranskog porekla.
4 Ove godine kontekstu Infanta savršeno bi legla jedna Seljačka opera trupe Bele Pintera (Mađarska), ako je teško zamisliti Crnu zemlju Arpada Šilinga i trupe Kretaker.
5 Navedeno je prepoznao i žiri 12. infanta nagradivši predstave Jezik zidova, Nemoguća intergacija, Egomanija i P-i-s-m-a.-i-z.z-e-m-lj-e.-š-a-t-o-r-a vraćena pošiljaocu.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.