NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

51. STERIJINO POZORJE - Govore dobitnici Sterijine nagrade
Renata ULMANSKI
U POZORIŠTU NEMA PREPISIVANJA

 

Prethodnu nagradu na Pozorju dobili ste pre trideset pet godina?
- To je bila uloga u Pekićevoj drami Generali ili srodstvo po oružju sjajan Pekićev tekst, sjajna režija Mucija Draškića i izuzetna glumačka ekipa. U takvoj konstelaciji uspeti naći neko svoje mesto, koje je čak i prepoznato kao izuzetan doprinos toj lepoj predstavi, zaista je izuzetna prilika. To je bila ta Melanija.
Festivali su nešto što preživljava, sve se modernizuje, ali festival ostaje kao nužna forma. Kad ste se ove godine popeli na scenu da primite nagradu i pogledali u gledalište, je li bilo razlike između ta dva vremena?
- Velika je razlika. Znate, sad nagradu primam sa čistom radošću. Nemam očekivanja za budućnost to je jedan lep trenutak u ovoj sadašnjosti. Eto, doživela sam Sterijinu nagradu baš kao lepu, čistu radost. Inače, bila sam ja na Pozorju mnogo puta. Bila sam na Pozorju sa Teatrom Joakima Vujića Ateljea 212, pedest i neke. To je bilo peto, šesto Pozorje. Tad sam sa kolegom Antonijem Pejićem bila u najužoj konkurenciji na nagradu, ali je dobio on. To je bila jedna lepa predstava Ateljea 212 u kojoj je igrala i Ljubinka Bobić. Onda smo bili sa Naslednikom Dobrice Ćosića, pedeset sedme. Opet sam stigla do Biltena. Lepa uloga, dobra uloga, ostalo u Biltenu. Sa predstavom Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji takođe smo stigli do Biltena. Maja Čučković i ja smo pominjane kao glumice koje bi trebao da dobiju nagradu. E, ovaj put preskočila sam Bilten.
Kako ste ove godine doživeli Pozorje?
- Vrlo me je obradovalo što su bili Zagrepčani sa odličnom predstavom Skakavaca radovala sam se se što su dobili nagrade. Moja je radost što sam srela Mustafu Nadarevića, što sam srela kolege iz Zagreba. Prosto mi je to dalo optimizma i nadam se da će sledeće godine biti još više njih sa tog našeg mentalnog prostora. Jugoslavija nije bila fizički prostor, ona je bila naš mentalni prostor. Mi jesmo tako vezani da smo bliži jedni drugima nego što smo to sa drugim susedima. Nadam se da će Sterijino pozorje opet, bez obzira pod kojim sloganom i imenom, okupiti najznačajnije sa tog prostora.
Kako je došlo do angažmana u Skakavcima.?
- Pa, Mijač ume da podeli. Očigledno mu je bila potrebna osoba kakva sam ja. Bila sam zaista iznenađena. Prvo, nikad nisam igrala u Jugoslovenskom dramskom, to je jedan veliki ansambl, veliko pozorište. Bila sam obradovana dobrim komadom, sjajnim rediteljem s kojim sam, čudom, samo jednom pre toga sarađivala u Ateljeu 212. Mijač i ja smo se mimoilazili. Kad je on bio u Novom Sadu, ja sam već bila u Beogradu a kad sam došla u Beograd, nisam bila u pozorištu u kojem je on prevashodno radio. Sad smo se sreli. Lepo je kad se sretnete sa istinski dobrim rediteljem.
Glumac stalno uči: od reditelja, od drugih glumaca, ovde ste sa nekima prvi put igrali?
- Razume se da uči, svaki put. Ovoliko godina, ovoliko zadataka. ali svaki put stanete i ništa od prethodnog vam nije od pomoći. Pokušavate nanovo i prati vas nešto što glumca prati celog života a to je strah. Ima jedan divan članak Zorana Radmilovića o strahu. To je strah da li ćeš moći danas, to je strah da li ćeš to što si danas umeo moći sutra, to je strah da li je bilo dobro ono što si igrao juče. Strah je u meni uvek prisutan. Manje je straha kad je uz mene neko ko mi veruje. Poverenje je osnova za kretivnost. Mijač mi je poverovao i ja njemu. Mogao je da me uhvati za ruku i povede. A on vodi jako lako i neprimetno, to nisam znala. Od mladih reditelja veoma poštujem Nikitu Milivojevića, Jagoša Markovića, Davida Putnika. Naravno, vi izdržite i one koji ne veruju u vas, i sa njima dođete do kraja, do predstave, ali samo uz poverenje možete više.
U Skakavcima. vam je direktna partnerka Jasmina Ranković?
- To je, posle duga vremena, jedan divan susret. Gledala sam je, znam koliko je to moćna, prava glumica, ali u ovoj saradnji ona mi je zaista bila kći. Baš mi je pomogla.
Ma koliko vi razdvajali život od pozorišta, Skakavci. ipak dopunjavaju vaše mišljenje o životu?
- Da, ta predstava je rentgentski snimak nas, danas. Nije vam prijatno kad vas neko vidi tako, skroz. Nemate odbranu, ne možete da se predstavite drukčijom nego što jeste i mislim da je to izuzetan tekst. Svako od nas prepozna neko svoje zrnce u ulozi koju igra. Tekst govori o generaciji koja niti je šta uradila, niti će šta za sobom ostaviti, niti je šta promenila.
Imali ste tu i jedno obnovljeno osećanje, a to je aplauz na otvorenoj sceni.
- Nisam mogla ni da pretpostavim da će se to desiti. To nije bio aplauz na kraju scene, nije bio apluz na repliku već na nesreću te žene. U ovoliko dugo godina (a od 47. glumim) vrlo malo, možda tri-četiri puta, dogodio se taj poseban trenutak na sceni. Ne postoji uloga, postoje na sceni trenuci koji se pamte. Meni se to dogodilo sad, dogodilo mi se u Nasledniku i u Pop Ćiri. I možda nikad više.
Glumac je u prilici da radi sa rediteljem koji zna šta hoće, ali i sa onim čije je znanje ispod glumačkog?
- Lepo je za mene davno rekao divan reditelj Branko Bauer kad smo radili Salaš u Malom Ritu; Vaš problem, Renata, jeste što ste vi suviše poslušna glumica. Ja sam zbilja poslušna glumica. Mislim da nekome ko pred sobom ima celinu, nemam pravo da ometam viđenje. Sem ako je toliko drukčije od vašeg da se osećate sputanim, da osećate nelagodu. Uglavnom sam vrlo poslušna glumica.
Glumac bolje od drugih zna kad je nešto dobro uradio a kad nije?
- O, kao da ne! Svoje neuspehe pamtim do detalja. Može se dogoditi da preskočim neku od uloga koja je bila dobra, ili dovoljno dobra ili zaista dobra, ali neuspehe pamtim do detalja. Imam ja taj spisak, o da! Najteže je igrati kad znate da nešto nije dobro. Prvi neuspeh, negativnu kritiku, sve to preživite ali kad tu predstavu treba da igrate dalje, potrebna je velika disciplina da tu muku izdržite. Muci Draškić, moj veliki gubitak, bio je reditelj koji je umeo neverovatno jednostavno da vam pomogne kad ste nesigurni, kad ne znate kako da idete dalje. Verovao mi je, verovala sam mu i sarađivali smo mnogo. On je, nažalost, jako rano otišao.
Koja je vaša omiljena predstava?
- Smrtonosna motoristika. Ona je bila moje iznenađenje. Mi smo je davno igrali u režiji divnog Nebojše Komadine u Beogradskom dramskom. Komadina je zaslužan što je Aca Popović tako zakoračio na scenu. Kad sam sad, posle trideset i više godina, isti komad videla u režiji Egona Savina, to je za mene billo otkrovenje. Tu je izuzetno moćna Isidora Minić. Pre trideset pet godina, na Pozorju, kad sam dobila nagradu za epizodu, njena majka, Neda Spasojević dobila je nagradu za glavnu ulogu. Posle ovoliko vremena, na sceni Pozorja, među nagrađenima stajale smo njena kćerka Isidora i ja. Toliko je dobrih, novih glumaca, da se čovek svaki put pita: Zar je moguće da mogu još i to?. Ja sam Mićanovića, posle Mizantropa, sebi zabeležila kao glumca velikih mogućnosti. Onda Jezdić, Glogovac, Kičić je u Amadeusu pomerio granice svojih moći.
Kakve glumce ste ranije voleli?
- Ja sam volela neobične glumce. One čija rešenja nisam znala, nisam znala šta će uraditi na sceni. To su bili Pepi Laković, u najvećoj meri Cica Perović, Pavle Vujisić, Neda Spasojević, Đorđe Jelisić. Više sam volela te od onih savršenih, koji su radili lepo, umiveno, očekivano. Nije perfekcija tu važna, nego autentika. Moji ljubimci su neočekivani glumci.
Umete li da definišete razliku između tih veličina i ovih današnjih glumačkih genijalaca?
- Ne mogu da odgovorim tačno na to pitanje, ali, prvo, oni mnogo više znaju nego što smo mi znali. Pogotovo moja generacija; ja sam završila dvogodišnji dramski studio 1947, i mnogo sam manje ponela zanatskog znanja. Vi pogledajte danas! To su sve osobe koje znaju da pevaju, igraju, imaju neverovatno odnegovan pokret. Prosto, znaju više i umeju i imaju hrabrosti da to u punoj meri pokažu. Možda smo mi imali nekakvu stidljivost upravo zato što smo bili svesni toga šta sve ne znamo.
Pokušavate li da naučite nešto od njih?
- Da neko može da nauči nešto od nekoga to bi bilo sjajno. Ali, ne može! Može da dobije priliku da sam ode dalje, da sam nešto pokuša, da vidi kako će. Ali, u pozorištu nema prepisivanja.
Kako onda akumulirate inspiraciju? Čitate, prevodite?
- Sve to nije pomoć. U momentu kad se nađete sa nekom ulogom onda ste sami sa njom i to je vaša muka da pronađete kako toj osobi da priđete, šta je u toj osobi zanimljivo i drukčije od drugih i da, ako imate sreće, to pokažete i, na kraju, da to neko prepozna. I, dabome, ako imate sreće, da vam neko pomogne. Da vas reditelj, ako dugo stojite u mestu, nežno gurne u nekom pravcu.
Postoji onaj mali deo mraka od garderobe do scene. da li ga prelazite uz neku molitvu, obraćanje sebi?
- Ja volim nešto što se zove koncentracija.Volim neko pribiranje, intenzivnije razmišljanje o tome šta treba da uradim na sceni. Jedino spokojno i tiho mesto iza scene je prostorija gde slažu zavese. Ja odem tamo.
Jeste li nekome posvetili Sterijinu nagradu?
- Posvetiti nije pravi izraz. Dobro je da imate s kim to da podelite. Ja sam od onih srećnika koji imaju porodicu. Imala sam s kim da podelim radost. Imala sam kome da kažem, eto, nešto lepo se dogodilo. Ja mislim da je najveća sreća kad čovek ima te takozvane svoje.
Mogli bismo ovde završiti razgovor? Imate nešto da dodate?
- Ima nešto što je patetično a vrlo je tačno i ja ga se jako držim. To je moja svakodnevna molitva: Bože, daj mi hrabrosti da promenim ono što se može promeniti, snage da izdržim ono što se ne može promeniti i mudrosti da razlikujem jedno od drugog. To je jedna stara, actečka molitva. To je, najkonciznije, ono što ja mislim da treba raditi u životu.

Razgovarala Branka KRILOVIĆ
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.