NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
Siniša KOVAČEVIĆ
BIOGRAFIJA KOJA SE ČITA KAO ROMAN
Feliks Pašić, MIRA TRAILOVIĆ, GOSPOĐA IZ VELIKOG SVETA, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2006.

 

Sva je prilika da je monografija o jednoj od najinteresantnijih ličnosti našeg teatarskog života, kakva je bila Mira Trailović, pripremana temeljno jer je osim napisa datih u knjigama, katalozima i štampi, autor preneo i nezapisane utiske mnogih svedoka njene izuzetne sudbine. Nesumnjivo da svedočanstva ispričana tokom neformalnih i nezvaničnih susreta predstavljaju najbolje delove knjige, a ujedno i najuverljivije oslikavaju suštinu profesionalnog i privatnog života Mire Trailović. Mnogobrojne i teško dostupne podatke autor je promišljeno selektirao, ispisujući tekst sa istim uživanjem sa kojim čitalac prelazi stranice iščitavajući jedno uzbudljivo štivo.
Feliks Pašić odlučio se da nekonvencionalni duh Mire Trailović i njenog neposrednog okruženja, oličenog u atmosferi tadašnjeg Ateljea 212, preuzme kao vodilju u koncipiranju ove iscrpne studije. Tako dominantni deo knjige čine priče i događaji koji su najbolje i najpreciznije otkrivali suštinu umetničkog bića Trailovićeve (.Gospođa iz velikog sveta.). Autor na kraju navodi dela koja je Mira Trailović režirala i adaptirala, često uspevajući da prevaziđe kruta pravila i ograničene mogućnosti različitih medija (Pozorišne režije, Režije na Televiziji Beograd, Režije na Radio Beogradu).
Donkihotovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, diplomata, poslovna, odlučna, preduzimljiva, dovitljiva, vešta, ljubazna, perfekcionista, velika mama, svetska žena, najposlovnija žena jugoslovenskih pozorišta, fenomen!, samo su neki od epiteta, etiketa, metafora koji su, kako navodi Pašić, najčešće bili u upotrebi. kada se govorilo o Miri Trailović. U doživljaju Ljubomira Simovića, ona je eruptivna kao vulkan, dok Mihiz, u svom duhu, daje osoben opis Trailovićeve:
Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina (nosača, S. K.), komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću.
Autor napominje da se Mira nije trudila da ospori nijedan od epiteta koji su stavljani uz njeno ime, čak bi se reklo da je, sa posebnim, neuporedivim smislom za stvaranje medijskog imidža, javnom bilansu svojih osobina neprestano dodavala nove, podupirući predstavu o ličnosti iznad standardnih mera i merila. Sama je u jednom trenutku izjavila: Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim - da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava...
Kada su govorili da je svetska žena, u tome je bilo i nečeg potcenjivačkog. Nije se obazirala na zlurade komentare, budući da je ovu kvalifikaciju prihvatala na pravi način, smatrajući sebe građaninom sveta. koji se opire svemu što je lokalno, provincijalno, parohijalno, što je omeđeno granicama država i kultura. Poštovala je Žan-Luj Baroa i Madlen Reno, imponovala joj je Elen Stjuart, a posebnu naklonost imala je za Nuriju Espert i njenu hrabrost .da u prvim redovima svetske avangarde izdrži potpuno sama. Šarmirala je Ežena Joneska koji je dolazio u njen Atelje 212, dok je on nju, isto tako srdačno, primao u svom stanu na Monparnasu. Zapalila. je, kažu, i jednog Sartra i uzbuđivala ljubitelja dama, čuvenog šekspirologa Jana Kota.
Od obilja materijala, subjektivnih i objektivnih navoda, Pašić komponuje gotovo romanesknu biografiju, laku i za čitanje i za pamćenje. Autor pronalazi formulu kojom uspeva da zainteresuje nedovoljno upućenog čitaoca, ali i da pridobije pažnju neposrednih učesnika događaja iz kruga najbližih prijatelja i saradnika Mire Trailović. Posebnu vrednost monografije čine delovi koji po prvi put otvaraju i najintimnija poglavlja, kao što su odnos prema majci, zatim, deci koju nije imala, kao i period poslednjih bolesničkih dana.
Objavljivanjem monografije Mira Trailović je dobila jedno novo priznanje kakvo dolikuje umetnici njenog renomea. Nažalost, kao što je to slučaj i sa drugim zaslužnim kulturnim pregaocima, ovakva potvrda njenih kvaliteta došla je tek posthumno. Beograd se odužio Miri Trailović, dodelivši njeno ime skveru na kojem se, pored ostalih, nalazi i zgrada Bitef teatra. Pomalo iznenađuje da u gradu u kome je nastao najstariji nacionalni teatar i u kome se održava najznačajni pozorišni festival domaće drame, ne postoji interes da jedan pozorišni prostor, scena ili nagrada, ne ponese ime Mire Trailović. Neka u Novom Sadu ova umetnica dobije zasluženo obeležje, kao što to ima u Beogradu. Jednostavno, postoje nadmetanja u kojima nije sramota stići posle prvoga.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.