NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
Dragan KLAIĆ
STVARNI HEIMAT1 ĐORĐA LEBOVIĆA
Đorđe Lebović: SEMPER IDEM. Priredio Vasa Pavković. Predgovor napisala Zlata Lebović. Beograd, Narodna knjiga/Alpha 2005.

 

Posle smrti pisca Đorđa Lebovića (1928-2004) u Beogradu, njegova supruga Zlata je u njegovim spisima pronašla skoro završen rukopis memoara, Semper idem, napisan na srpskom jeziku. Od 16 planiranih poglavlja, podeljenih u četiri dela, sva su bila završena osim poslednja dva. Pripremila je rukopis, našla zainteresovanog izdavača i ova posthumna knjiga dobila je izuzetne kritike u Srbiji. Ona svakako zaslužuje da bude prevedena i na ostale jezike.
Đorđe Lebović bio je petnaestogodišnji mladić kada je deportovan u Aušvic, juna 1944, a oslobođen je maja 1945. godine. Skoro svi članovi njegove jevrejske porodice stradali su. Posle dugog oporavka, vratio se u bivšu Jugoslaviju i studirao u Beogradu, i postao novinar i pisac. 1957. njegov komad Nebeski odred (Himmelkomando), koji je napisao sa Aleksandrom Obrenovićem, dobio je Sterijinu nagradu za savremeni dramski tekst, obeležavajući početak posleratne jugoslovenske dramaturgije. Drama je doživela mnogo izvođenja u bivšoj Jugoslaviji. Nastavljajući temu traumatičnih priča preživelih u nacističkim koncentracionim logorima, Lebović je kasnije napisao uspešne drame kao što su Haleluja i Viktorija, drame o vojvođanskom provincijskom gradiću Dolnja zemlja i Ravangrad 1900. i druge, kao i mnogobrojne kratke priče, romane, radio drame, televizijske i filmske scenarije. Njegove pozorišne i radio drame izvođene su u Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji i SAD. Po nekim podacima na Internetu, njegove drame i dan danas povremeno se izvode u inostranstvu.
U Semper idem Lebović je hroničar sopstvenog detinjstva, obeleženog ranim razvodom roditelja i njegovim čestim putovanjima od Zagreba, gde je živela njegova majka, do Sombora, gde mu je obitavao otac, kao i ostatak njegove familije. Pošto mu je majka otišla sa novim mužem za Italiju, živeo je u Somboru sa ocem, poluprofesionalnim pozorišnim rediteljem. Zbog neslaganja s maćehom, ponovo je bio rastrzan između dede, ujaka, ujni, dok se najzad nije ponovo skrasio kod majke, koja se, po povratku iz Italije, doselila u Sombor. Ove učestale selidbe i potrebe za prilagođavanjem učinile su da Đorđe odmalena bude stalni posmatrač sveta odraslih, njihovih stavova, ponašanja i frazeologije. Živeo je u svetu koji bismo danas nazvali .multikulturalnim, među Mađarima, Srbima, Hrvatima, Nemcima, Jevrejima i Romima. U njegovoj jevrejskoj porodici postojali su i agnostici i ortodoksni vernici, druga žena njegovog dede bila je Nemica i katoličke veroispovesti, kao i porodica njegove maćehe (Mađarice po poreklu), tako da je Đorđe naučio da govori na različitim jezicima (srpski, mađarski, nemački), da jede košer za ručak a trefe za večeru, da ispituje različite religiozne sisteme, nauči njihove običaje i raspozna različite nivoe verovanja. On primećuje nedoslednosti, paradokse i protivrečnosti oko sebe i teži da ih razume. To je malograđanski milje sa izvesnim kosmopolitskim pretenzijama, ali ipak obeležen ograničenjima malog provincijskog grada gde su kulturološke razlike vešto premošćavane, ali nikada i izbrisane, i gde novac, zarada i imetak vrede više nego znanje i talenat, a socijalna kontrola još uvek je jaka. Razvod među Jevrejima nije bio uobičajen i na Đorđa su, kao na dete iz propalog braka, gledali skoro kao na siroče, dostojno sažaljenja, ali i kao na retko načitano dete, izražene radoznalosti i rane mudrosti, poslušno i buntovno u isto vreme.
Uprkos mnogim rođacima, Đorđe je bio dosta usamljeno dete, samo sa nekoliko prijatelja. Bio je dobar đak, ali sam je sebe video kao promašaj, skoro kao schlemiel-a.2 U stvari, bio je bistar, lukav, senzibilan i znatiželjan. O onom što nije mogao da nađe u knjigama, imao je običaj da ispituje svog dedu osobenjaka, zamišljenog, poslom obuzetog oca, uzdržanog očuha-knjiškog moljca ili ujaka čija bi mu bujica šala i viceva donosila nešto apsurdističke mudrosti. Ipak, većina njegove znatiželje ostajala je nezasićena. U detinjstvu Đorđe doživljava snove, vizije, nejasna snoviđenja i iznenadne osećaje da će se nekom od osoba u njegovoj blizini desiti neka užasna nesreća. On bi to samo video, osetio, ali ne bi se usudio i da digne uzbunu. Kada su se te nesreće zaista i obistinile nekoliko puta, osećao se krivim, želeo je da istraži svoju vidovnjačku intuiciju i poveže je sa glasinama o svom dedi rabinu i pradedi koji su navodno bili mudraci, mistici i kabalisti. Odrasli su izbegavali da govore o tome i Đorđe je morao sam da se suoči sa svojim nesvakidašnjim darovima.
Pošto su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, glasine o masovnom progonu Jevreja stižu do Sombora, i po dolasku prvih izbeglica multikulturalne razlike u gradu se zaoštravaju i počinje simultana eskalacija nacionalizma i međunacionalnog nepoverenja. U porastu je i antisemitizam. Đorđe opet ima priliku da vidi kako njegova jevrejska rodbina traži utehu u vernosti jednom ili drugom nacionalizmu. Priča se kako svaki Jevrej ima tri duše: jednu kosmopolitsku, zatim dušu jevrejskog nacionaliste i treću koja pripada nekom drugom nacionalizmu, mađarskom ili srpskom, hrvatskom ili nemačkom. Jugoslovenska država brzo propada aprila 1941, a Sombor i njegovu okolinu okupiraju Mađari. Srbi i Jevreji lak su plen i glasine o sistematskom progonu Jevreja na istoku prate i detalji o mađarskom vojničkom masakru u obližnjem Novom Sadu, januara 1942. Njegovog oca i očuha su, kao i mnoge Jevreje, mobilisali Mađari u radničke jedinice, i poslali na Istočni front da poginu. Sada već u tinejdžerskim godinama, Đorđe se zaljubljuje ali mu devojčin otac, pukovnik mađarske vojne obaveštajne službe, strogo preti da odustane od te ljubavi. Njegovi predosećaji postaju sve češći i sve strašniji. Jula 1943, posle savezničkog napada na Siciliju, Đorđa šalju u navodno sigurniju Budimpeštu, kod majke svoga oca. Tamo traži školskog drugara čija se porodica odselila iz Sombora (da bi preuzela lažan nejevrejski identitet), i namerava da poseti tetku, udatu za veoma ortodoksnog Jevreja, sa kojim je njegov otac ostao u tajnom kontaktu.
Ovde se rukopis naglo prekida, uz nekoliko skica likova pojedinih članova porodice. Šta se kasnije desilo Đorđu Leboviću, možemo da naslutimo iz njegovih predviđanja i kasnijih opisa, kao i iz njegovih drama. Strelasti krstovi, mađarski fašisti, deportovali su ga u Aušvic, između marta i oktobra 1944, zajedno sa ostalih 350.000 Jevreja iz Mađarske i sa teritorija koje je Mađarska okupirala. U Aušvicu je ubrzo pobegao iz dečje u radničku baraku, pretvarajući se da je stariji i da je časovničarski šegrt. Izbegao je gasne komore i vatru krematorijuma, bio je primoran da učestvuje u užurbanom brisanju tragova genocida, potom oteran u iscrpljujuće marševe pred nadolazećom Crvenom armijom, preko Mathauzena i drugih konclogora, da bi ga kraj rata zatekao u Austriji. Svet preživelih, koji lebde kao senke između života i smrti, terora i slobode, njihov dugi fizički oporavak i produžena psihička trauma biće polazna tačka njegove književnosti jednu deceniju kasnje. A onda, na samom kraju njegovog života, posle kratkog boravka u Izraelu za vreme mutnih Miloševićevih godina i NATO bombardovanja Srbije, Lebović se vratio svojim zapisima iz dnevnika, ispisivanim decenijama, i započeo pisanje Semper idem-a.
Kao starac, sećajući se detinjstva u memoarima, Lebović je razmišljao o svom ranom natprirodnom daru, potisnutom racionalizmom i izraženim veštinama koje je morao da razvije da bi preživeo u logoru, o sekularističkom mada skeptičnom i kritičkom pogledu na svet koji je razvio u komunističkoj Jugoslaviji. Nikada cinik, nastavljao je borbu sa neuhvatljivošću istine, usudom i slučajem, slobodom, predodređenošću i sposobnošću individue da shvati sopstveni položaj i ovlada njime, ili barem preuzme odgovornost za njega. Šta je imao da kaže o zlu, mržnji, izdaji ili čistoj gluposti mogao je da izvuče iz iskustva u detinjstvu, ali mu je sećanje bilo osveženo novim eksplozivnim talasom zla, mržnje, izdaje i čiste gluposti u ratovima posle raspada Jugoslavije tokom 1990-tih. Ovaj sindrom ponavljanja, nikada direktno komentarisan u knjizi, opravdava naslov Semper idem (Uvek isto). Naslov dolazi od natpisa urezanog na katoličkoj crkvi u Somboru. Čudno, ali i moja baka Jevrejka imala je običaj da citira natpis sa crkve Sv. Stefana u Budimpešti, koji ju je očarao još kao devojčicu: Ego sum via, veritas et vita.
Kao mladić poznavao sam Đorđa Lebovića, gledajući njegove komade koji su šezdesetih godina postavljani na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu mog omiljenog mesta za izlaske, susrećući ga između proba, u pozorišnom klubu ili tokom Sterijinog pozorja, čiji je laureat bio više puta. Znao sam za njegovu prošlost vezanu za Aušvic, ali nisam je smatrao za nešto naročito izuzetno, pošto su moji roditelji imali dosta prijatelja koji su preživeli koncentracione logore. Kasnije, u Beogradu, Lebović je radio u Beogradskom dramskom pozorištu i često sam ga viđao na premijerama. Uvek smo se pozdravljali, ali ne mogu da se prisetim da smo ijednom započeli razgovor tokom 70-tih i 80-tih godina. Sa današnje tačke gledišta, nakon što sam pročitao njegove memoare sa uzbuđenjem i snažnim osećajem srodnosti, čini mi se da je iskustvo u logoru učinilo Lebovića još više onakvim kakav je bio u detinjstvu u Zagrebu i Somboru: oštri analitičar, distanciran i usamljen posmatrač, koji svoja saznanja, kao i svoje nesigurnosti i sumnje, čuva za sebe. I za svoj dnevnik, iz kog je proizašla Semper idem pred kraj njegovog života. Posle još jednog raspada Jugoslavije u nacionalističkom besnilu i nasilju i kratkog boravka u Izraelu, on je svoj stvarni Heimat pronašao u sećanjima na sopstveno detinjstvo.

Preveo sa engleskog A. J.

1 Heimat - zavičaj, postojbina (nemački)
2 Schlemiel, izgovara se šlemil. - na jidišu: bena, tupan; inače, lik iz Biblije (.Brojevi, 7: 36)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.