NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Dora DELBIANCO
EPITAF

 

Dora Delbianco

Dora Delbianco rođena je u Puli 1980. Dramaturgiju diplomirala 2004. na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu.
Kao dramaturg radila je na predstavama: Život je san Kalderona de la Barke (režija Robert Raponja, INK Pula), Sluškinje Žana Ženea (r. Damir Zlatar Frey; DK Gavella), Proslava Vitenberga, Rukova i Hansena (r. Snježana Banović; HNK Zagreb), Božanska glad Slavenke Drakulić (r. Damir Zlatar Frey; Teatar ITD), Korupcija u Palači pravde Uga Betija (r. Joško Juvančić, HNK Zagreb), Žak i njegov gospodar Milana Kundere (r. Marica Grgurinović, HNK Zagreb).
Njena drama Dirigent objavljena je u časopisu Nova Istra (2001), a prvi put izvedena je u sklopu Međunarodne dramske kolonije u Motovunu (2002), u režiji Želimira Mesarića te i kao radio-drama na Hrvatskom radiju (2002), u režiji Vedrane Vrhovnik. Profesionalnu praizvedbu ista drama doživela je u Teatru ITD (2005), u režiji Jasmina Novljakovića. Komedija Motel Mrak izvodi se (2003) na sceni ADU kao glumački ispit, u klasi prof. Helene Buljan i Doris Šarić-Kukuljice, a iste godine doživljava praizvedbu u Gradskom kazalištu Komedija, u režiji Marice Grgurinović. Groteska Prokleti ne idu na Balipremijerno je izvedena u HNK Ivana pl. Zajca, u Rijeci (2004), takođe u režiji Marice Grgurinović. Piše i scenarije za dečji program HRT-a te sarađuje s dramskim programom RTL televizije.

e-mail: doradelbianco@yahoo.com
mob: 99 385 989 332 332
adresa: Podolje 22 b, 10 000 Zagreb


Dramaturška beleška

PUN POGODAK!

BROJ LICA: sedam (četiri ženska, tri muška)
VREME: današnje (ne obavezno)
MESTO: porodična kuća
ŽANR: crna komedija

VESELIN: Koga jedino poštujemo, Jagoda?!
JAGODA (Ustane): Oružje, tatu i Listu!
DARKO: I mamu!
VESELIN: A ostale?
JAGODA: A ostale treba uništiti.
VESELIN: I to koga?
DARKO: Sve po redu; čudne, drukčije i strane. Abecednim redom i po mjestu stanovanja!
Citat (manifest) iz drame

Ovo je najsvežije ostvarenje mlade hrvatske dramske spisateljice Dore Delbjanko. Najsvežije je, kako po vremenu nastanka (jun 2006), po žanru koji budi iz mrtvih (Epitaf na najčasniji način podseća na kultne drame Dušana Kovačevića), tako i po ironiji i autoironiji koje spisateljica zadivljujuće vešto uspostavlja u odnosu na naše ratove poslednjih petnaest godina i krv na zubima kao, nažalost, najaktuelniji ukus tih, naših, devedesetih.
Bez obzira na satiričnu dimenziju kojom ova drama o iščašenoj porodici postaje metafora iščašenosti naše bratskojedinstvene, jugoslovenske zajednice, ona je tako vešto skrojena da bi zaista vrlo lako mogla biti igrana i usred Čečenije, Somalije, Izraela i Libana, ali i u potpuno miroljubivim sredinama, u kojima bi dinamična fabula i sočni karakteri bili naprosto ono što jesu, a ne metafore većih društvenih groteski.
Dakle, porodicu čine: Veselin, otac obitelji i najveći lopov sela, koji živi sa ženom, dve kćerke i sinom, u kući koja više podseća na neku ratničku instalaciju, nego na porodičnu kuću. Decu vaspitava u potpuno ratničkom duhu, ona znaju sve o oružju i ništa o moralu.

VESELIN: Pa šta znate, majku vam ljubim?
JAGODA: Znamo sve o oružju, ubijanju, ratovanju, zasjedama.
DARKO: .skloništima, prikrivanju tragova, strategijama, zavaravanju neprijatelja i prijelazu u pobjednički tabor.
VESELIN: Ali kavu ne znate.
JAGODA: Kad nisi dao da nas mama uči.

Emocije u terorističkom jezgru od doma, naravno, nisu dobro došle.

VESELIN: Lovorka moja, svu si nam djecu emotivno odgojila. Kud ćemo toliki emotivni po tom pustom svijetu.?

Njegova je najveća životna opsesija (osim one da istrebi sve svoje neprijatelje, čija se lista povećava prilikom svake, pa i najbanalnije, komunikacije sa spoljnim svetom) jeste da za života od dece na poklon dobije upečatljiv epitaf. Dirljivo je što ga upravo čekanje na dostojnu posmrtnu reč drži u životu.
Veselinova supruga Lovorka, žena lopova, time i tragičan lik, krotka je, logorejična, simbol porodične žene, tolerantne prema svim manama svoje porodice. Sirota, baš zbog takve svoje prirode, nekoliko puta dnevno biva pokošena ćorcima iz muževljevog pištolja i tako uvek prekinuta u pola rečenice i prinuđena da malo odspava.
Deca su posebno vesela tekovina ove drame. Ratnici, prekratkog fitilja i premalog mozga. Čeznu za, ako već ljubav nije dozvoljena, ono za poštovanjem.
Humor koji ove kreature stvaraju svojim grotesknim životarenjem između Maratonaca (sumanuta porodica čiji je najstariji i najpoštovaniji predak, baka Ardelija, pali borac, sije strah i u drugom životu.), Porodice Adams (mlađa kćerka, Jagoda, toliko je ružna da je pobedila na takmičenju čudo sela u negativnom smislu.), Radovana III (starija kćerka, Ardelija, po sirovosti i muškoj agresivnosti podseća na Kovačevićevu Katicu), Boni i Klajda (takav, ljubavlju zanesen, monstruozno zločinački par stvore i Jagoda i Horacio) i Tarantinovih, ničim izazvanih, krvnika, potpuno je neodoljiv. Dora Delbjanko vrlo maštovito i originalno poigrava se s još nekim detaljima iz kultnih komada svetske dramaturgije:
- Najomiljenija Veselinova kćerka i jedina prava naslednica zove se Ardelija (Kordelija je najomiljenija kćerka kralja Lira)

VESELIN: .Ustani, umij se, ubij! Dvadeset godina to vam tupim ko molitvu! I? Primilo se jedino Ardeliji. I sad nosi teret za vas dvije nuspojave!

- Jedan od osvetničkih zločina koje odradi tandem Veselin.Ardelija, poput svih drugih, komično besmislenih, u drami se desi iz takmičenja čiji je pas bolji, kao u Čehovljevoj Prosidbi...

Tačno koncipirano (ili odabrano) mesto dešavanja radnje, uverila sam se i u svojoj pozorišnoj praksi, gotovo je pola obavljenog posla. Odabirom kuće-bunkera, mlada spisateljica uspeva da, ne samo ubedljivo prokrvi sve svoje junake već da radnji da istovremeno realističnu gipkost ali i metafizičku poetičnost. Ovi ljudi, dakle, penjući se iz podzemnog na gornji nivo svog krtičnjaka (iz hada u zemaljski svet) i obrnuto, 24 sata dnevno ŽIVE SA SMRĆU. Oni su ružni, prljavi, zli, neodoljivi.

Ksenija KRNAJSKI


EPITAF

DRAMMATIS PERSONAE:
DUH BAKE ARDELIJE  pali borac, sije strah i u drugom životu
VESELIN otac obitelji i najveći lopov sela
LOVORKA žena lopova, time i tragičan lik
ARDELIA najstarija kći lopova, opasna za okolinu
JAGODA mlađa kći lopova, dolazi na svoje u drugom dijelu priče
DARKO u osnovi glup kao top
HORACIJE MILENIĆ nije ono što kaže da jest

 

PRIZOR 1.

(Prozor se osvjetljava dok je sve drugo u mraku. Pred prozorom su u dva reda raspoređene stolice. Prozor je prekriven bijelim platnom pa izgleda kao kino. Na scenu dolazi majka, rastvara platno i sjedne. Zatim se pojavi Jagoda s velikom kutijom kokica i također sjedne. Treći dolazi Darko s coca-colom. Posljednji dolazi otac s lavorom punim vode. Sjedne i stavi noge u vodu.)

VESELIN: Je l' sve spremno?
JAGODA: Da dam znak?
VESELIN: Može!
DARKO: Ja sam joj osobno izglancao pušku!
VESELIN: Samo pamet u glavu, Darko, pa ćeš i ovako jednog dana u borbu!
LOVORKA: Idemo brzo! Počinje!
JAGODA: Tišina! Ide znak! Tri, četiri! (Zamahne rukom kroz prozor pa brzo sjedne.)
VESELIN (Vikne): Može!
(Ardelija u dvoboju sa Zvonkom. Sve prenose kao utakmicu na radiju.)
LOVORKA: Joj, kako se ukipio!
VESELIN (Uzbuđen): Sve mi govorite, ja ovo ne smijem gledati.
DARKO: Svi se ukipe s Ardelijom!
VESELIN: Još se nije rodio tko se nje ne bi bojao!
DARKO: Nešto mu govori. prišla mu je blizu.
LOVORKA: I pokazuje mu nešto rukama.
VESELIN: Bit će gadno.
JAGODA: Zvonko se okrenuo. Hodaju, tata!
VESELIN: Samo nek hoda, to mu je zadnje!
LOVORKA: Zlatno moje, kako joj se da tako stalno bit na terenu.
DARKO: Idemo! Idemo!
VESELIN: Šta je sad?
JAGODA: Okreću se, ali skroz polako.
VESELIN: Da, da, znam. To nam je nova taktika.
LOVORKA: Gleda u pušku!
DARKO: Ljubi cijev!
VESELIN: Milo moje!
JAGODA: Stavlja pušku na rame!
DARKO: Cilja.
LOVORKA: Kako će Zvonko naciljat onako ćorav.
VESELIN: Da vidi kao sokol, ne cilja ko Ardelija!
JAGODA: Okida! Metak je krenuo!
VESELIN: A Zvonkov?
LOVORKA: Nešto ga svrbilo, pa se baš počešao.
DARKO: Kako leti, kao boeing!
LOVORKA: Ajme meni.
VESELIN: Je l' još leti?
JAGODA: Aha.
VESELIN: Koja je minutaža?
JAGODA: 4 sekunde i 28 stotinki. za sad.
VESELIN: Odlično! Danas je i vjetar povoljan!
DARKO (Smije se): Zvonko se okrenuo i bježi!
LOVORKA: Metak ide za njim!
JAGODA: Skreće Zvonko iza brda!
DARKO: Ali skreće i metak!
LOVORKA: Zvonko bježi u šumu!
JAGODA: Metak ga sustiže!
DARKO: Zvonko se sakrio iza grmića, lijevo.
VESELIN: Kreten!
JAGODA: A metak gleda lijevo-desno i skreće.
VESELIN: Lijevo.
LOVORKA: Našem Zvonku u čelo!
DARKO: Jeee!!! Opet je uspjela!!! Bravo, sister!!!
VESELIN: Ne deri se i zatvaraj prozor!
LOVORKA: Ali, Veseline, pa zar nisi sretan?
VESELIN: Sreća je za budale! Smiri si sina i vodi ga u bazu! Sastanak za tri minute!
LOVORKA: Idemo, Darko.
JAGODA: Treba provjerit Ardeliju?
VESELIN: Čekamo znak. Idemo dolje, Jagoda. Nisi izuzetak!

PRIZOR 2.

(Pozornica je podijeljena u dva dijela. Na gornjem je prostor stana, skromno opremljenog stol, kreveti, kuhinjica, prozori i ulazna vrata. A u donjem je podrum, sklonište za koje nitko ne zna osim obitelji. Tu se dolje obavljaju svi obiteljski poslovi, smišljaju napadi i razrađuju obrane. Dolje se puši, puca, pije, smišlja, slavi. Ta su dva prostora povezana s nekoliko tajnih liftova.; pa se tako može doći dolje kroz ormar, ispod kreveta, ispod sudopera i sličnih neočekivanih mjesta. Veselin ostane sam u gornjem dijelu. Nešto traži u ormaru, u nekim ladicama. Izvuče iz ladice lovačku pušku i zadovoljan ju uzme u ruke. Zatim ulazi u mali ormarić ispod sudopera i ljestvama se spušta u donji dio kuće, koji se osvjetljava paralelno s njegovim spuštanjem. Dolje je sve zadimljeno, zamračeno. Samo je jedan stol i na njemu jedna svijeća ili neka druga loša rasvjeta. Oni sjede za stolom. Tata baci pušku na stol. Na zidu je veliki portret bake Ardelije, obiteljskog heroja i uzora kojem svi teže. Kako siđu u podrum, jedan po jedan joj se poklone. Otac se pokloni i ljubi sliku.)

VESELIN (Baki): Eh, majko moja. Takvog ubojice svijet nije vidio. Koliko je ona krvi prolila, vi to ni sanjat ne možete! Možda je Ardelija sustigne za desetak godina, ako ovako dobro nastavi! E, a sad. Da najprije riješimo ono pitanje mojeg epitafa. Kako ide? Gdje smo stali? Jeste smislili nešto novo?
JAGODA: Nemam inspiracije.
VESELIN: Odlično, Jagoda. Na grobu nek mi piše nemam inspiracije. Jako sam sretan zbog toga!
JAGODA: Ne znam, tata. Stvarno se trudim i mozgam, ali ne ide. A da možda prefarbamo sobu? Možda mi to pomogne?
VESELIN: Tebi ne može pomoć ni bog otac! Davno sam ja to shvatio, a ovaj mi slučaj to samo potvrđuje.
LOVORKA: Pitaj Darka, on ti je nešto smislio.
DARKO (Traži po bilježnici): Evo ga. (Mrmlja nešto, čita s papira poluglasno.)
VESELIN: Naglas!
DARKO: Ovdje leži.
VESELIN: Nije dobro! Zvuči kao da sam neradnik!
LOVORKA: Ja imam samo početak: Bio jednom kralj, sad ga više nema.
JAGODA (Sine joj): A mjesec i dalje sja i sjat će i sutra također.
LOVORKA (Veselinu): Što kažeš?
VESELIN: Kažem: Nisam vas trebao ni zvati.
JAGODA: Njemu ništa ne valja, mama! Nek si piše sam! Odoh ja! Idemo, Darko!
LOVORKA: Kamo?
VESELIN: Sjedi natrag! Tko vas je pustio? Hoću novu verziju. Utuvite si u glavu kako je nužno izraziti moju veličinu točno i precizno. Zašto? Zato da mi se dive i kad umrem! Zašto? Zato da me se boje! I zašto još? Zato jer sam ja to rekao.
LOVORKA: Jeste shvatili?
VESELIN: Da vidimo. (Uzme papire) Izbaci mjesec, Jagoda, nikome neće biti jasno, i ti, Darko, umjesto leži stavi biva i spoji to jedno i drugo s majčinim pa da čujemo.
(Jagoda i Lovorka pišu pa završe.)
DARKO: Riješeno.
VESELIN: Slušam.
JAGODA: Ovdje biva jedan kralj. Sad ga više nema, al i dalje sja. I sjat će sutra, također.
VESELIN: Eto, u tom smislu razvijajte ideju. Nije baš hitno. Nadam se. Ali za vas k'o da sutra umirem. Epitaf mora biti spreman.
(Zvuk metka. Lovorka vrisne.)
VESELIN: Šta je s tobom, Lovorka? Čega se igramo?!
LOVORKA: Metak!
VESELIN: Da je tebi bio upućen, već bi znala.
LOVORKA: Znam, ali prestravilo me. Možda je Ardelija.
VESELIN: Pa upravo zato! Nema vikanja. Hoćeš da nas pronađu?
LOVORKA: A zašto smo onda radili zvučnu izolaciju?
VESELIN: Dosta već jednom! Uz tebe ni gluh nije izoliran!
(Darko ode do portreta bake Ardelije, skine ga sa zida i počne ga čistiti.)
VESELINE: Ej! Ej! Šta to radiš?!
DARKO: Evo, čistim baku Ardeliju. Malo je prljava.
VESELIN: Moja majka nije prljava.
DARKO: Više nije.
LOVORKA: Sunce moje vrijedno.
DARKO: Evo, baka. (ljubi sliku). Spremna si za vješanje!
JAGODA: U selu su je vječno htjeli objesiti i nisu uspjeli, a mi je tu vješamo svaki dan.
VESELIN: Jagoda, tvoj nas humor ne zanima. Baka zaslužuje dužno poštovanje.
LOVORKA: Uvijek te žele objesiti kad si ispred svog vremena. I mene žele objesiti.
VESELIN: Lovorka, poštedi nas. Djeco, vaša je baka, a moja majka, bila tragični junak, igrom okrutne sudbine, prerano poslana na drugi svijet. I mi smo joj duboko zahvalni za sve što nam je pružila i za svu ljubav koju nam je usadila.
DARKO: Prema vatrenom oružju koje i mi danas volimo!
JAGODA: A ni hladno nam nije mrsko.
LOVORKA: Metak joj je putovao kratko, al joj je uspomena duga.
VESELIN: Nek joj je vječna slava i sjaj!
DARKO (Revno glanca i podere portret): A joj.
JAGODA: Darko, šta si napravio!?
VESELIN (Udari ga po glavi): Budalo! Jedina slika! Jedina slika! Šta da mu radim. Šta da mu radim?!
DARKO: Ne po glavi!
VESELIN: Jedina slika!
LOVORKA: Nemoj, Veseline, nije htio.
VESELIN: Nije htio?! E pa nisam ni ja htio sina idiota, pa tko me pita!?
DARKO: Oprosti, tata.
VESELIN: Vječna joj slava, a on podere njenu sliku. Kao baš ga briga, on je glavniji od nje. Bit će tebi glavnije (tuče ga po glavi).
JAGODA: Tata, pa zalijepit ćemo baku.
VESELIN: Pa kakve to veze ima, on će ponovno poderati. Neće stat dok je ne usitni u komadiće. Sve moraš uništiti, je l' tako?! Majmune!
DARKO: Mama! Mama!
LOVORKA: Ostavi ga više! Sad je gotovo! Nije ni ovako loše, dobila je neku modernu notu!
VESELIN: Makni mi ga s očiju! Budalu sam odgojio! Sreća njegova da je uzbuna pa moram štediti municiju, inače bismo mi to davno već bili riješili. Neće mene nitko terorizirati. Nitko!
DARKO: Mama!
LOVORKA: Tu je, mama. Ljubav mamina. Tko je naš genije? Tko?
DARKO: Ja.
LOVORKA: Brzo, da čujemo! Tko zna orijentaciju i geografiju, tko?
DARKO: Ja.
LOVORKA: 'Ajde, reci tati lijepo, kako ide. Lijevo i.
DARKO: Desno.
LOVORKA: Gore i.
DARKO: Dolje!
LOVORKA: Unutra i.
DARKO: Otraga.
JAGODA: Darko, Darko, retardarko!
VESELIN: Lovorka, nemam ja vremena za ove gluposti.
LOVORKA: Ma čekaj, samo malo da ovo vidiš! 'Ajde, Darko, nabroji, onako iz glave, na brzinu neke gradove!
DARKO: Šumnik Gornji, Šumnik Srednji, Šumnik Donji.
LOVORKA: Sjajno! Vidiš, Veseline! Bit će to sve u redu!
JAGODA: Tata, kakav je plan?
VESELIN: Sad ćemo se dogovorit.
JAGODA: Da izvadim mape?
LOVORKA: Pa normalno.
VESELIN: Šta je tu normalno, Lovorka, molim te? To je plan djelovanja. Ništa to nije normalno. To je znanje i vještina.
LOVORKA: Pa to sam i mislila.
VESELIN: Zadnji put kad si ti mislila, meni je strina umrla pa ti sad vidi.
LOVORKA: Bože dragi, kakve sad to ima veze?!
VESELIN: Tebi ništa nema veze, moja Lovorka. Djeco, pokret! Vrijeme curi.
DARKO: Evo, kod mene su svi papiri.
VESELIN: A Lista?
DARKO: I Lista.
JAGODA: Zadnja verzija, od četvrtka. Naravno, kopija. Original je u sefu.
(Veselin uzima papir i čita)
LOVORKA: Nećete valjda i dalje.?
VESELIN: Daj olovku!
JAGODA: Izvoli.
VESELIN: Znači, dogovoreno. Samo tri. Idući tjedan su dva neradna dana. Ne bi ni stigli više.
LOVORKA: Nećete valjda i dalje.?
VESELIN (Darku i Jagodi): Pročitajte što sam označio, zapamtite imena i pojedite papir.
LOVORKA: Nećete valjda i dalje.
(Veselin uzme pištolj i nacilja Lovorku. Opali metak-ćorak; metak za kratkoročno uspavljivanje u nju i ona se sruši. Na mjestu.)
VESELIN: I to je riješeno.
JAGODA: Tko pita, ne skita.
DARKO: Kako brzo padne, uvijek se iznenadim.
VESELIN: Još da prebrojimo metke i sastanak je završen.
(Jagoda istrese metke na stol.)
VESELIN: Jedan, dva, tri, četiri. (Prebrojava metke na stolu.)
JAGODA: Dva nedostaju od nedjelje kad smo ručali one dve ptice. Odličan ulov. Nije što je moj.
DARKO: Pa i ja dobro gađam, šta hoćeš.?!
JAGODA: Tako je, Darkec. I ti si prošli tjedan pogodio kravu. Stvarno teška meta. Hard target.
VESELIN: Evo ga! Sto devedest i sedam. Brojno stanje uredno.
JAGODA: Jesmo voljno?
DARKO: Da spremim municiju?
VESELIN: Brzo, brzo! Svi smo na ledu dok se ne javi Ardelija. Sakrij, zaključaj i izgubi ključ. Je li to jasno?
DARKO: Jasno, tata.
VESELIN: Sastanak završen. Sad ste voljno.
JAGODA (Darku): Ajmo! (Krenu)
VESELIN (Jagodi): Ej, čekaj, Jagoda! Uzmi majku kad već ideš, pa gore s njom u krevet. Skoro sam je zaboravio.
JAGODA: A da sad! Rekao si da smo voljno! I sve uvijek ja?! Svi fizički poslovi meni! Svi mentalni Darku! Nisi pošten!
VESELIN: Nikad bio, nikad neću biti. Nepošten sam genetski, na moju majku. Ljubim joj sliku (ljubi bakin portret), cijeli je svoj život provela tražeći rupe u zakonu, divna žena. Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti. Stalno vam to ponavljam. Jagodice! Darko! Slušate me!? Nepravda, nepoštenje, negativnost, nesalomljivost, nedokazivost, nered. I, uopće, da zaključimo, sve što počinje sa ne, a završava sa -a, -e, -nost, -vost ili -de. Toga se držite! Jasno?
DARKO: Ja-sno!
JAGODA: Da, ali zašto ja nosim?
VESELIN: Ti si deblja.
JAGODA: Molim?!
DARKO: Hvala ti, tata!
VESELIN: A Darko je gluplji i čim nešto sakrije, već na to zaboravi i ne zna gdje je sakrio. Tako je sigurnije. Treba sve zaboraviti. Jedino si majku nikad ne smijete zaboraviti. Jedna je majka.
JAGODA (S majkom na leđima): E. moj Bože. Kako da je zaboravim.
(Jagoda s majkom na leđima penje se ljestvama. One izviru u gornji dio ispod tepiha. Grubo iskrca mamu na krevet i skine joj cipele)
JAGODA: Laku noć. Ja sam svoje obavila.
(Čuje se tata kako viče.)
JAGODA: A molim?! Šta je sad opet!?
(Dođe do rupe ispod tepiha.)
JAGODA: Šta govoriš? Ne čujem. Dobro! Da. Evo, sad ću. (Ustane i ode prema prozoru. Otvara prozor, naginje se vani i uzima unutra mrtvu pticu.)
JAGODA: Zakon! (Zatvara prozor i oprezno se spušta kroz tepih noseći pticu u ruci.)
JAGODA: Ta- tam! Iznenađenje! (Baci pticu na stol.)
VESELIN: Oho! Vaša sestrica ne gubi vrijeme! A što je ovo?
(čita)
DARKO: Jupi jeeee!!!
JAGODA: Tata, nešto nisi sretan?!!
VESELIN: Jao, jao. Kako?! Kako?! Slomit ću je!
DARKO: Pa šta je sad opet?
VESELIN: Piše mi poruku da je ubila još dvoje ljudi kad se vraćala s dvoboja.
DARKO: Koja štrepsa!
JAGODA: Jesu bili na Listi?
VESELIN: Ma kakva Lista, to je ona u trenutku. Iznervirali su je što su pitali gdje je u selu glavni trg.
DARKO: Joj, da. To nju ne valja pitat prije podne. Jednom je pobila čitav autobus kad su stali za informacije.
VESELIN: Vidjet će kad se vrati!
JAGODA: Daj, tata, dvoje, troje. U čemu je razlika? Bit će manje za drugi tjedan.
VESELIN: Slušaj, Jagoda, postoji red! A ne ovako umislila da je James Bond pa deri po selu! Kako sam vas učio? Brzo, da čujem!
DARKO: Ustani, umij se, ubij!
VESELIN: Koga jedino poštujemo, Jagoda?!
JAGODA (Ustane): Oružje, tatu i Listu!
DARKO: I mamu!
VESELIN: A ostale?
JAGODA: A ostale treba uništiti.
VESELIN: I to koga?
DARKO: Sve po redu; čudne, drukčije i strane. Abecednim redom i po mjestu stanovanja!
VESELIN: I što ćemo onda?
JAGODA: Osvojit ćemo kuće, selo i kontinet.
VESELIN: Tako je, da, ali prema Listi. Popisu. A ne nasumice. I ne bezveze, nego u dogovoru s bazom (pokazuje na sebe). Čut će me Ardelija. Samo da je vidim. Ona kao da hoće da nas objese!
JAGODA: Da si dao meni da idem u akciju, to se ne bi dogodilo!
VESELIN: 'Ajmo u akciju, kad si tako željna. Nosi me gore!
JAGODA: Ne mogu više! Do sad sam teglila mamu!
DARKO: Ni ja ne mogu, slabo mi je od ove kiše danas.
VESELIN: Nosi! Majmuni! Da ne čujem ni A! Guska i tuljan!
DARKO: Nisam guska!
VESELIN: Idemo! Nosi! Dat ću vas u samostan, samo me izazivajte! Dat ću vas, majke mi mile, pa da vidiš kako ćete se tamo provoditi na tuđi račun!
JAGODA: Nemoj, tata, molim te. Ja imam dečka.
DARKO: Pa sam si rekao da je jedini Bog metak!
VESELIN: Rekao sam, i šta s tim ako sam rekao? Kad kažem nosi, onda nosi.
JAGODA: Nije fer!
VESELIN: Reče Jagoda kad se vidje u ogledalu.
JAGODA: Ja nisam ružna! Nisam!
VESELIN: Nisi, nisi.
DARKO: Prestanite! Dosta! Evo. Uvijek vi isto! Tata, nemoj se ljutiti. Nosit ćemo te! U redu. Samo mirno. Jagoda će te odnijeti, a ja idem sa svijećom prvi, da vam prosvijetlim put!
JAGODA: Prosvijetlit ću ti ja mozak!
DARKO: Tišina, Jagodice! Vidiš da te branim!
JAGODA (Prebaci tatu na leđa): Svi ste vi ološ! Bagra!
DARKO: Kad nosiš, šuti. Tako je lakše.
VESELIN: Jen, dva, tri. Jen, dva, tri.
(Jagoda i Veselin na njenim leđima penju se u gornji dio kuće. Darko kreće prema gore, al ga nešto zaustavi. )

PRIZOR 3.

(Baka siđe s portreta i prodrma Darka za rame. On se ukipi.)

BAKA: Čekaj!
DARKO: Baka! (Razveseli se) Svašta! Šetaš ti i dalje, ha?! Nema mira?
BAKA: Moram svako tolk´o u patrolu!
DARKO: Neka, neka. tako treba. A ne k´o neki umru pa misle da ne moraju više radit!
BAKA: 'Ajde, Darko, ne seri.
DARKO: I šta ima s tobom? Inače si ok?
BAKA: Ma mrak.
DARKO: Ništa, odoh ja sad, pa navrati još koji put, kad si u obilasku.
BAKA: Hoću. Samo sam htjela vidjet je l' me vidiš.
DARKO: Vidim i čujem. Znaš mene. Sedmo čulo i to.
BAKA: Bog uvijek tako. Negdje oduzme, a drugdje doda.
DARKO: Super fora, da. Joj, pa možda bi tebe mogao zamolit da mi pomogneš! Tata nam uvalio da mu smislimo epitaf. E, sad. ja se trudim, al' znaš njega. Nikad sretan. pa sam te mislio pitat.
BAKA: Napisat ću ti. Nema problema. Doći ću ja opet. Čim prije.
DARKO: Nema žurbe. Ja sam ti stalno oko kuće.
BAKA: Ja idem i kroz zidove, ne brini.
DARKO: Dobro, to si mogla i za života.
BAKA: Slušaj, Darko.
DARKO: Molim?
(Baka ga opali šakom. Darko zacvili.)
BAKA: To ti je za portet.
DARKO: Zub.
BAKA: I reci tati da se malo uozbilji! Ništa se to meni ne sviđa!
(Darko mahne, a baka nestane.)

PRIZOR 4.

(Darko se popne i pokazuje zub.)

DARKO: Tata, bila mi je zubić vila! Oćeš dat pare!
VESELIN: Mogu ti jedino izbit još jedan!
DARKO: Aha. Ti bi. Misliš da bi za dva dobio popust?
VESELIN: Bolje vidi šta ti je s majkom.
JAGODA: Još spava. Jako duboko.
VESELIN: A da je nisam pravim metkom?
JAGODA: Pa valjda znaš šta radiš.
DARKO: A meni je i ovo s ćorcima glupo, znaš. Svaki put kad ti dosadi, ti je cmrkneš. Mislim, grozno.
VESELIN: Grozno, istina. Žena stvarno previše brblja. Ali stat ćemo i njoj na rep. Evo, za to mi nije žao metka. Koliko koštalo koštalo.
JAGODA: Treba još nešto napraviti?!
VESELIN: Zaključajte prolaze i sakrijte ih. Ako Ardelija ne dođe sama. Ako je, ne daj Bože, prate.
JAGODA: Ja ću sjevernu stranu, a ti, Darko, pokrij istok.
DARKO: Zašto ja uvijek istok?
JAGODA: Sve mu smeta, majku mu njegovu.
LOVORKA: Gdje sam?
JAGODA: Oho! Dobro jutro!
LOVORKA: Nisi me valjda opet uspavao?
VESELINE: Šta je tebi, ženo, još da te uspavljujem?!? Stvarno nemaš granica!
LOVORKA: Jagoda, pucao je u mene? Je l' tako? Darko? Kako možeš?! Metkom u mene tvoju prvu ljubav!?
VESELIN: Taknuo te nisam, ženo!
DARKO: Nije, mama.
JAGODA: Tata je isto spavao do maloprije. Svi smo spavali.
LOVORKA: A baš me noga boli, kao da me tu pogodio.
VESELIN: Puca te reuma. Najlakše je mene kriviti. Stara si, Lovorka, takvo je stanje stvari. Prihvati to i skuhaj mi kavu.
(Lovorka ustane zbunjena i ode do kuhinje i počne kuhati kavu)
LOVORKA: Je l' se javila Ardelija?
JAGODA: Je, bila je ptica pod prozorom.
LOVORKA: 'Ajde, fala Bogu.
DARKO: I neka poruka s njom.
LOVORKA: Šta kaže?
VESELIN: To je između mene i Ardelije. I zatvori usta dok ti ih ja nisam zatvorio!
LOVORKA: Molim??! Hoćeš da se razvedem od tebe? Hoćeš? Evo, mogu. Stvarno me provociraš!
VESELIN: Tiho, Lovorka, štedi energiju!
LOVORKA: Vidjet ćeš! Mogu ja to! Sve ja to mogu, moj golube!
(Veselin ponovno uspava. Lovorku.)
DARKO: Tata!
VESELIN: Čudi me da je i ovo može zaustaviti. Koliko municije trošim na nju, to se ne pita, majku joj bezobraznu!
DARKO (Diže mamu na krevet): Nije ovo u redu.
VESELIN: Sigurno da nije. A sve je tako skupo. Šta ona misli, da meni meci niču na stablu?! Ali takva je. Rasipna od prvog dana. I neće slušati. Njen otac mi je lijepo govorio: Uzmi njenu sestru, mirnija ti je. Manje priča.
DARKO: Pa teta Čuki je mutava.
VESELIN: Ona bi razvod! I ja bih razvod, pa ne zamaram s tim okolo ljude! Gdje je ta kava?!
JAGODA: Mama ti je počela kuhati pa si je ustrijelio.
VESELIN: Što sve neće izmisliti samo da ne radi, to je čudo jedno! Pa dobro, onda mi skuhaj ti.
JAGODA: Kako, kad ne znam?
VESELIN: Darko!
DARKO: Ne znam ni ja.
VESELIN: Pa šta znate, majku vam ljubim?
JAGODA: Znamo sve o oružju, ubijanju, ratovanju, zasjedama.
DARKO: .skloništima, prikrivanju tragova, strategijama, zavaravanju neprijatelja i prijelazu u pobjednički tabor.
VESELIN: Ali kavu ne znate.
JAGODA: Kad nisi dao da nas mama uči.
DARKO: Ja sam jednom naučio pržiti jaje, potajno, jer sam stvarno bio gladan.
JAGODA: A ja sam dva, tri puta oprala suđe dok si bio na terenu, ali dalje od toga ništa. Pa ti bi nas ubio da smo samo probali. Uvijek si govorio: Tko jednom u kuhinju uđe, nikad neće u borbu uzdignuta čela!.
VESELIN: Dobro, to je istina.
DARKO: Onda nema problema.
VESELIN: A kava?
DARKO: Tvoja stvar, nisi je trebao gađat!
VESELIN: Probudite majku! 'Ajmo, 'ajmo! Hitno!
JAGODA: Darko, daj vode. Drukčije neće ići.
DARKO: A šamaranje da probaš?
JAGODA: Pusti ti. Jučer mi je vratila čim se razbudila. Još mi bridi obraz.
DARKO (Dodaje joj vodu): Evo, izvoli. Samo pazi, gađaj u glavu. Tako nećeš morati dvaput.
(Jagoda pogodi majku vodom u glavu.)
LOVORKA: Gdje sam?!
VESELINE: Skuhaj kavu.
LOVORKA: Dobro, nema problema. A šta si me smočila svu. Jagoda, Jagoda.
JAGODA: Morala sam.
LOVORKA: Tako sam tvrdo spavala. Mozak k'o da mi je prazan.
VESELIN: E, k'o da ti je.
(Lovorka ponovno odlazi u kuhinju kuhati kavu)
LOVORKA: Je l' se javila Ardelijica? Sad bi već trebala i doći?
JAGODA: Bila je ptica na prozoru.
DARKO: I neka poruka s njom.
MILKA: Šta kaže?
JAGODA: To pitaj tatu. Nama ne želi reći.
DARKO: Nema veze. Nemoj ga ništa pitati.
(Čuje se kucanje na vrata. Ali sve po nekakvom kodu, ključu. Točno određeni stil i ritam kucanja. Oni se svi ukipe ko jedan. I otac na kucanje odgovori kucanjem. A zatim izvana ponovno odgovor na njegovo i tako se otac i osoba nekoliko puta oglasei očito je da imaju neki svoj uhodani sistem.)
VESELIN: Tko je?
ARDELIJA: Ja sam, tata, Ardelija. Otvaraj vrata!
VESELIN: Šifra?
ARDELIJA: 5, 1, 8, 4. 'Ajde, jedva stojim na nogama.
LOVORKA: Pa pusti je.
VESELIN: Polako. (Ardeliji) Nakon kiše dolazi.
ARDELIJA: Smak svijeta.
VESELIN: Pa to si stvarno ti?
ARDELIJA: Pa ja sam!
JAGODA: Moramo biti sigurni! Još jedno pitanje!
ARDELIJA: Brže, brže!
DARKO: Reci šta je bilo kad smo ono išli na drugu stranu šume prije dvije godine?!!
ARDELIJA: Jagoda te pogodila kamenom u glavu i jedva si preživio.
LOVORKA: Ona je, nema tko drugi biti. Maco moja!
VESELIN: Jest, Ardelija je. Darko, otključaj!

PRIZOR 5.

(Darko otključa vrata. Taj postupak traje. Mnogo je puno lokota, brava i ključeva. Darko otvori vrata, a Ardelija ulazi ponosno, uzdignuta čela. Promatra oko sebe i čeka da joj se netko obrati. Vidno je zadovoljna sama sobom. Lovorka ju zagrli.)

LOVORKA: Kako sam se brinula.
VESELIN (Odgurne Lovorku, naglo napadne Ardeliju): A gdje je tebi bila pamet?!
LOVORKA: Pusti je, tek je ušla u kuću.
VESELIN: Ardelijo! Pitao sam te nešto!
LOVORKA: Sad će tebi mama spremit kupusa i mesa! Jesi gladna?
ARDELIJA: Pregladna.
VESELIN: Ma je l' me čuješ ti, bezobraznice jedna.
ARDELIA: 'Ajde, tata! Pedala!
VESELIN: Lovorka, dodaj mi je!
ARDELIA: Oho? Tući ćeš me?!
VESELIN: Darko, Jagoda. raziđite se. Ovo će biti gadno. Od sve djece, ti si nam najluđa!
LOVORKA: Gdje ćeš je tući, Veseline, viša je od tebe za glavu!
VESELIN: Donesi ljestve!
LOVORKA: Nemoj to, molim te, znaš kako ti pozli na visinama.
ARDELIA: Pištolj mi je još vruć, a onaj se nije ni ohladio. Morat ću nabavit novi. Ovaj je već star. Ima više od sedam godina da si mi ga darovao, je l' tako?
DARKO: Da odem do sela vidjet što se događa?
ARDELIA: Briga me za selo!
LOVORKA: Idi, sunce mamino, izvidi situaciju pa nam javi. Saznaj da l' bi ti sestru u zatvor ili na vješala. I reci koju lijepu o Ardelijici, o njezinom karakteru i tako. I kupi malo mlijeka.
VESELIN: Al' prije odi u bazu po municiju. Nećeš mi nenaoružan šetat selom!
DARKO: Odmah ću sve sredit!
(Spusti se u bazu.)

PRIZOR 6.

(Gleda oko sebe.)

DARKO: Gdje su sad ti meci?
BAKA: Dar ko.
(Darko zbunjeno zastane, osvrne se oko sebe, kada ne primjeti ništa neobično, slegne ramenima i nastavi brojati metke.)
DARKO (Naglas, da sam sebe ohrabri.): A evo ih. Dva, četiri, šest, osam. deset, sedamnaest. dvadeset i osam, dvadeset i devet.
BAKA: .trideset!
DARKO (Sada već potpuno izbezumljen, polako se osvrće oko sebe, pa ponovno sjedne i nastavi brojati.): Trideset i jedan.
BAKA (Čim se okrene od nje, ponovno ga prekine):
- trideset dva.
(Darko naglo ustane i padnu mu svi meci.)
BAKA: Pazi, palo ti je.
DARKO: Meni nije jasno da ti ne možeš ući kao normalan čovjek!
BAKA: Nisi uopće duhovit!
DARKO: Ne, ne. Ja sam jako duhovit, al' si ti zato totalno neduhovita.
BAKA: Kako mogu biti neduhovita kad sam duh?
DARKO: E, nemoj mi s tim indukcija-dedukcija forama! Znaš dobro što mislim.
BAKA: Prijeđimo na stvar, nemam mnogo vremena.
DARKO: Hvala bogu.
BAKA: Poruči svom tati, ali riječ po riječ, da sam mu rekla da me ne zajebava. Mora čuvat i branit i kuću i zemlju i časno nosit svoje ime i obraz. I reci mu da mu jebem majku bezobraznu i da ću ga dostić gdje god da mi se skrije, ako zasere stvar. Je l' to jasno?
DARKO: Jasno.
BAKA: I kaži da ću svima reć za njegovu tajnu da nije znao opalit puškom do osamnaeste godine i da ozbiljno to mislim jer su mi više dopizdile te njegove nonšalancije. Ako nije u stanju boriti se za svoje nek se onda preda u ruke neprijatelju i crkne jer za drugo i nije. Jesi zapamtio, maco?
DARKO: Ne znam.
BAKA: 'Ajde, bolje ti je da jesi jer pazi, ako me razočaraš, morat ću te noću dolazit plašit, a to se baki ne da. Već su tu godine i osteoporoza i tako. Darko, zapamti sve dobro i više se nećemo sresti! Dug život ti želi baka, a što si gluplji brže ti godine lete. (Portret se ponovno zamrzne. Darko preneraženo ostaje stajati na mjestu i to traje nekoliko sekundi dok ga od gore ne pozove Jagoda.)
JAGODA (off): Daaarkooo!
DARKO (Trgne se): Šta je?
JAGODA: Dooođiiii!
(Darko i dalje ušoku.)
JAGODA: 'Ajde, brže, šta čekaš?!
DARKO: Evo, evo. (Penje se.)

PRIZOR 7.

(Svi gore. Mama im ponudi kolače.)

LOVORKA: Evo, kolača. Uzmi, sine, šta tako buljiš u prazno?
VESELIN: Pravi se pametan.
JAGODA: Mama, odlični su.
ARDELIJA: Meni radije samo raštike, hvala.
JAGODA: Što su ti dobro ispali.
VESELIN: Jagoda, obuzdaj apetit. Morat ćemo rušit štokove da prođeš.
LOVORKA: Samo ti jedi, sine. Ovi nisu teški.
DARKO (Ispali): Vidio sam baku.
ARDELIJA: Koju baku?
DARKO: Baku baku.
ARDELIJA: Koju baku baku?
JAGODA: Baku Ardeliju?
DARKO: I razgovarali smo.
LOVORKA: U ime oca i sina.
JAGODA: Ma daj!
DARKO: Majke mi, vidio sam baku Ardeliju.
VESELIN: Vidio si moju majku? Šta baljezgaš?
DARKO: Majke mi.
LOVORKA: I šta kaže baka?
VESELIN: Daj, Lovorka, ne budi primitivna!
LOVORKA: Ja u to vjerujem. I ja nekad vidim svoju baku!
VESELIN: Kad te zalijepim, vidjet ćeš i dedu i strica i šukunbabu sve zajedno na nedjeljnom ručku!
LOVORKA: Pusti ti njega, Darkino i reci mami.
DARKO: Imala je poruke za tatu.
VESELIN: Za mene?
DARKO: Ma da.
(Nekoliko sekundi tišine.)
ARDELIJA: I? Onda?
JAGODA: Joj, što su ti fino ispali. (ždere kolače)
DARKO: Ne znam kako da se izrazim.
LOVORKA: To sad ona govori il' ti?
VESELIN: Lovorka! Molim te!
DARKO: Ja, ja.
LOVORKA: Aaa. A ona?
DARKO: Kaže da joj svi falite.
ARDELIJA: I ona nama.
LOVORKA: 'Ajde, Darki, nemoj nas držati na vatrici.
JAGODA: Pa je l' nešto strašno?
DARKO: Ma ništa strašno, stvarno. Samo poručuje tati da je više ne zajebava.
VESELIN: 'Ajde marš u kaznu. Dva sata u kut na kukuruzu.
DARKO: Pa šta je? Nisam ja.
LOVORKA: Pusti ga da kaže do kraja. 'Ajde, ljubavi, slobodno. Stao si kod zajebava.
DARKO: I poručuje ti da moraš čuvati i braniti i kuću i selo i časno nositi svoje ime i obraz.
LOVORKA: Vidiš, vidiš.
VESELIN: I to mi baš moja majka poručuje?
ARDELIJA: Darko, ti to ozbiljno?
DARKO: Najozbiljnije.
VESELIN: Dobro onda, je l' to sve?
DARKO: Nije. Ima još.
VESELIN: Pa daj više!
DARKO: I dodaje kako ti jebe majku bezobraznu.
VESELIN: Molim?! Ti ćeš meni. (Krene prema Darku, a ovaj mu izmiče.)
DARKO:.i da će te dostić gdje god da joj se sakriješ.
VESELIN: Ja da se sakrijem! S tobom je gotovo! Pozdravi se s rodbinom!
LOVORKA: Nemoj, Veseline.
VESELIN: Šta nemoj?! Još se i ti javljaj. Evo ti na.
JAGODA: Nemoj, tata.
LOVORKA: Gađaj! Neka! Daj mi taj metak!
(Veselin hoće opalit u Lovorku, ali shvati da mu je pištolj prazan.)
LOVORKA: Znak! Znak! Hvala vam, bako!
DARKO (Sada ljuto): I kaže da će svima reći za tvoju tajnu da nisi znao okinut pušku do puberteta! A tu se nama foliraš k'o neki ekspert!
ARDELIJA: Tata?! Ti?!
LOVORKA: Veseline?!
VESELIN: Ubit ću te! Siđi s ormara! Istu sekundu da si sišao, čuješ?!!
DARKO (Sada zadovoljno): Eh, tata, tata. Tko bi rekao da sam na tebe! A baka kaže i da ćeš je zapamtit.
VESELIN: Ardelijo, donesi mi ga!
ARDELIJA: Tata.
VESELIN: Donesi ga!!!!
DARKO: .jer da su joj više dopizdile te tvoje nonšalancije.
ARDELIJA: Daj, Darko, prestani!
VESELIN: Spuštaj majmuna!
(Ardelija u dva poteza ulovi Darka; on se koprca u njenim rukama.)
LOVORKA: Nemojte. nemoj, Veseline. Nije on.
VESELIN (Udara Darka): Šta još kaže baka?! 'Ajde da čujem?! Baš me kopka!
DARKO: .ako. nisi. u stanju. boriti se. AAAAAAUU. za svoje. PUSTI ME. nek se onda predaš u ruke neprijatelju. AAAA. i nek tamo crkneš. AAAA.
LOVORKA: Ne po glavi!
DARKO: .jer za drugo ni nisi. AAAAAA.
VESELIN: I šta još kaže!?! Šta kaže?!!!
DARKO: To je. sve. Milost! Sister! Budi čovjek!
JAGODA: Dajte, ljudi, spustite ga! A šta ako je govorio istinu?
VESELIN: Hoćeš i ti svoje?!
LOVORKA: Jesi otišao po to mlijeko?
DARKO: Sad idem.
JAGODA: A mogu i ja s tobom?
DARKO: Tko ti brani?
JAGODA: Idem. 'Ajde, mama, tata, Ardelijice. Idemo mi.
DARKO: Vozdra.
(Zvuk lupanja vratima.)
LOVORKA: I čuvajte se!
VESELIN: Promjeni bravu da ih više ne sretnem dok sam živ!
ARDELIA: Ja noćas spavam u šumi. I još nekoliko dana, dok se sve ne sredi. Mama, spakirat ćeš me.
LOVORKA: Ima sve spremno još od prošlog puta.
VESELIN: Ubojicama je mjesto u zatvoru.
ARDELIA: Tko je ubojica!? Sami su to tražili!
VESELIN: Ardelijo, boriš se u ovom selu već osmu godinu dan i noć. Strah si i trepet našeg mjesta. Svi bježe pred tvojom sjenom. Učio sam te pravilima. Jesam li ili nisam?
ARDELIA: Jesi, tata, dobro.
VESELIN: Tišina. Jesu te žrtve bile na Listi, pitam te?!
ARDELIA: Nisu.
VESELIN: Pa kako onda?
ARDELIA: Tako kao što sam ti napisala. Eto, dogodilo se. Žao mi je.
LOVORKA: Pa šta se dogodilo? Hoće mi netko objasniti?!
VESELIN: Kći ti puca u prolaznike, eto šta se dogodilo! U nevine ljude! Puj! Sramota!
ARDELIJA: Sad stvarno pretjeruješ, tata! Pa ti bar znaš da nitko nije nevin!
LOVORKA: Nisi fer, Veseline, stvarno nisi.
VESELIN: Lovorka, ona je upucala dvoje ljudi jer su je pitali za glavni trg! Ne može se tako ponašat!
LOVORKA: Ardelijo, srno mamina, kud baš na turiste!? Znaš da nam ta grana ionako ne cvate u selu. A i to se stvarno kosi s pravilima. Pa zato se otac ovoliko uzrujao. Ima i pravo. Ovog će te puta sigurno zatvoriti.
VESELIN: Pa puca u svakog, kad je ubojica, nego šta je drugo.! Što se ja uopće čudim?! Kriminalca sam odgojio!
VESELIN: Odgovori mi!
LOVORKA: Ajme meni, razgovaraj s njim, molim te, svi ćemo stradati!
ARDELIA: Dobro, šta ti hoćeš?!
VESELIN: Odradi dvoboj pa ubije još dvoje ljudi! Umislila si je da je James Bond pa udri po selu! Jesam te tako učio, tikvo jedna??! Dabogda te zatvorili i izgubili ključ!
ARDELIA: A tako?! Lijepo. Stvarno lijepo. Divno. Samo me zanima tko bi onda dalje za tebe ubijao i klao?!
LOVORKA: Sunce moje! Još jedna riječ protiv tate i spavat ćeš u štali! Znaš kakav je red.
ARDELIA: On ima popis ljudi koji su ga krivo pogledali! Crnu listu!
VESELIN: Listu časti!
ARDELIA: Da, da. tko ti se u selu ne klanja i ne ulizuje. Ardelijo, sunce, molim te, skrati mi ga za glavu, ako ti nije teško. A onda nek mene zatvore, je l' tako?! I ti i mama! Svi samo naručujete!
LOVORKA: Pa nije ti valjda teško?!
VESELIN: Njoj je sve teško. Rođena je teška.
LOVORKA: Četiri kile i šesto.
VESELIN: Bez pištolja.
ARDELIA: A onaj metak ranije na brdu! Čudo jedno! Brz, oštar, precizan, ušao je ko u staklenku meda.
VESELIN (Osjeti se da uživa u podvigu svoje kćeri.): A tako?
LOVORKA: Spretna si ti s prstićima.
ARDELIA: Dimilo se još četrnaest minuta!
VESELIN: Rekord!
LOVORKA: Dragi Bože!
ARDELIA: Da, da. Legao je kao da nikada nije ni hodao.
VESELIN (Kroz plač, dirnut.): Sunce moje!
LOVORKA: Bravo!
VESELIN (Kroz pla.č): Kad je meni svaki put kao da ja tamo pucam. Jadno moje dijete! Joj. pametno moje! Odlična ideja, to brojanje u sebi! Vidio sam da si ga na prepad!
ARDELIA: Je l' da je?! Baš prava stvar!
VESELIN: I ne mogu ti ništa. Ti si brojala, on nije čuo. Stvarno dobro! Pred zakonom čista! Pred selom heroj!
LOVORKA: A pred Bogom?
ARDELIA: Izazvat ćemo mi i njega! A, tata?! Šta kažeš?!
VESELIN: Ne, stvarno odlična taktika. To sad zadrži neko vrijeme. Jesi vidjela, Lovorkice, kako se sjetila?
LOVORKA: Tko?! Pa znam ja da ona može.
VESELIN: Moja kći! Moj revolveraš! Bravo, sine. Neka tata ljubi.
LOVORKA: Evo, izvoli. (Daje joj tanjur na stol i Ardelija sjedne i jede.) Koliko ostaješ u šumi?
ARDELIA: Pet, šest dana. Nije imao mnogo rodbine. Dok se oni pobune, jedan dan. policija, to je dva dana. govorancije po selu, recimo četiri dana. ogovaranja zlobnika, još tri dana maksimalno. i šta mu ga to dođe ukupno. Deset dana. Evo, jedanaest, ako smo baš jako oprezni.
LOVORKA: Znači, manju torbu.
ARDELIA: Ove mi čizme puštaju vodu. Jednom mi je opalio pištolj, dok sam bježala iz sela.
LOVORKA: Moraš paziti. Kad bježiš, metke pod jezik, pa ti se ništa ne može dogoditi.
VESELIN: I tako znači. Našem Zvonku odzvonilo. Tako ti je to, moj Zvonko; da je onaj tvoj Medo manje ugrožavao
moje ovce, sve bi bilo drukčije. A lijepo sam ga zamolio:
-Goni mi tog Medu sa moga pašnjaka i neka mi se ne približava!. I?! Je li shvatio?
LOVORKA: Nije shvatio.
ARDELIA: Mama, gdje mi je sjekira?
LOVORKA: Ne znam, sine, a nije pod jastukom?
ARDELIA: Ne znam, vidi ti.
VESELIN: I kao da to nije dovoljno, nego se još počeo razmetati na sve strane kako je njegov Medo divan i duša od psa i kako je zubima primio geler u ratu i spasio našu jedinicu.
LOVORKA (Gleda pod jastuk.): Nije.
ARDELIJA: Tko? Onaj pekinezer?!
LOVORKA: Kažem ti, lud čovjek!
VESELIN: Direktno ga ne zanima što ga upozoravam. Eh, tako ti je to. da se kraće bahatio, dulje bi trajao.
ARDELIA: To sam mu i ja rekla prije dvoboja. Ovo ti šalje moj otac.
VESELIN: I, šta kaže?
ARDELIA: Kaže: Koje?.
VESELIN: Što je pametan. Kako koje?
ARDELIA: To sam mu i ja rekla: Budalo, kako koje?! Pa ovo! Jedan mali dar. Poklon. Iznenađenje.
VESELIN: I?
ARDELIA: Pita on gdje je taj poklon, to iznenađenje, i ja mu kažem: Sad se okreneš pa ispružiš ruke i zatvoriš oči. Jako ćeš se iznenaditi.
VESELIN (Smije se): Jao! Jao!
LOVORKA: I onda?!
ARDELIA: Pružio ruke, primio metak i iznenadio se kao nikad u životu!
LOVORKA: Uglavnom, u selu sve manje ljudi.
VESELIN: Kako hoćeš, moj Zvonko, na tebi je izbor. Eto ti sad! Bahati se po carstvu nebeskom.
LOVORKA: Amen.
ARDELIA: Idem ja do podruma po municiju.
VESELIN: Ardelijo!
ARDELIA: Molim?
VESELIN: A Medo!?
ARDELIA: Ja ispalim metak u daljinu, a on ode za njim. Valjda mislio da je ptica.
LOVORKA: Glup na gazdu.
VESELIN: Samo neka ih ne vidim. Dobar ti je prosjek, sine. Triput tjedno to je odličan ritam.
LOVORKA: Kakav je raspored idući tjedan?
VESELIN: Evo dvoje za uvredu i jedan što me gurnuo slučajno dolje na trgu.
ARDELIJA: Dogovoreno.
VESELIN: Lovorka, vidi, Boga ti, i tebe imam na popisu.
LOVORKA: Mene?
VESELIN: Tebe, tebe. Zapisana si pod ekspres osvetu. Al' ne piše zašto. To je sigurno ono kad si me u nedjelju iznervirala. Samo se ti igraj, Lovorka moja, zakon ne spava.
LOVORKA: Šta ti je, Veseline? Ljubavi?
VESELIN: Oho? Sad je, ljubavi, je li?! Bit ćeš ti meni na listi dok se malo ne popraviš. Bar još tjedan dana. Ardelijo, primi to na znanje.
ARDELIA: Majku?
VESELIN: Ako treba majku.
(Darko i Jagoda zadihani, ne mogu doći do riječi.)
ARDELIA: Darko, jesi se ti igrao s mojom sjekirom? Nigdje je nema.
JAGODA: Nisam.
(Jagoda počinje plakati.)
ARDELIJA: Pa jutros sam ju vidjela. Kako ću bez nje u šumu.
LOVORKA: Jagodice? Plačeš?
DARKO: Nemoj, Jagoda, 'ajde.sredi se malo. Tu smo svi domaći.
VESELIN: Šta se to događa?!
JAGODA (Kroz plač.): Koliko je sati?!!
LOVORKA: Zašto, maco?
JAGODA: Da znam u koliko sam umrla!
VESELIN: Dvadeset do osam!
ARDELIA: Tu je! Hvala Bogu! A tko ju je, molim te, stavio u kutiju s noževima?! Koja budala?
DARKO: Ja.
ARDELIA: Dobro, Darko, je l' se tebi mora stoput govoriti?!
Sjekira sa sjekirom, a nož sa nožem. Ponovi za mnom!
Sjekira sa sjekirom.
DARKO: .a nož sa nožem. Znam. Sori.
ARDELIA: Šta je njoj?!
LOVORKA: Plače otkako je ušla u kuću. Šta je, sunce, jesu te u selu rastužili?! Jesu rekli šta ružno za Ardeliju pa te to pogodilo?
ARDELIA: Vješat će me po osmi put, je l' to?! Zbog toga ne moraš cmizdriti. Toga smo se naslušali. Ali zaboravljaju da me najprije moraju uloviti!
VESELIN: Lovorka moja, svu si nam djecu emotivno odgojila. Kud ćemo toliki emotivni po tom pustom svijetu?
JAGODA: Rekao mi je da sam ružna!!!
LOVORKA: Molim?!
JAGODA: Vrijeđao me!!!
VESELIN: Šta je napravio?!!! Ardelijo, je l' slušaš ti ovo?!
ARDELIJA: Slušam.
LOVORKA: Dobro me sjetili! Darko, gdje je mlijeko?
DARKO: Joooj! Zaboravili!
LOVORKA: Pa po to ste išli! I šta ćemo sad?
DARKO: To sve zbog ove gužve. I taj Pero.
VESELIN: Pero ti je kriv što si rođen bez mozga!
DARKO: Mi smo mirno išli cestom, a on viknu za nama iz svega glasa: Curo!! Hoćeš raditi za mene?!. viče
- Honorarno! U mom polju! Lagan posao! Dobra plaća!
(Jagoda još jače počinje plakati.) Smiri se, Jagoda, to je budala.
ARDELIA: Kakav posao?
DARKO: Hoće da mu Jagoda stoji nasred polja i plaši ptice!
VESELIN: Pero!?
LOVORKA: Pero da je takav?!
ARDELIJA: Draga moja, ništa ne brini. Sve će to tebi riješiti tvoja Ardelia.
LOVORKA: Bit će bio jednom jedan Pero.
DARKO: Bio jednom jedan Pero. Sad ga nema, nema više.
A bilo bi ga još na svijetu, da je samo prič'o tiše.
E, moj Pero, kobi gadne. Proklete ti kosti jadne!
Da si mudar biti znao, metak ti bi izbjegao.
A ovako: Jao! Jao! Jao tebi. jao, jao!.
LOVORKA: Darko, dušo, divna pjesma!
DARKO: Uglazbit ću je kad ga Ardelija smakne!
ARDELIA: Nema zime! Tko tebi, Jagoda, jedino smije reći da si ružna?! Tko?!
JAGODA: Mama, tata, ti i Darko.
ARDELIA: Tako je. Ja, Darko, tata i mama. Eto. Je l' na popisu Pero? Nije. Još večeras ja to rješavam. Na putu za šumu. Past će Pero prije nego mrak. Je l' može, tata?
VESELIN: 'Ajde, nek vam bude. Al' samo njega, ne i cijelu obitelj.
(Ardelia šuti.)
VESELIN: Ardelio! Čuješ ti?!
ARDELIA: A, čujem, čujem. Samo njega.
LOVORKA: Koliko posla. Kako joj se da toliko raditi. Zlato marljivo.
JAGODA: Joj. A šta ako nije htio.
VESELIN: Vidi ove, puna suosjećanja. Jagoda, šta ćemo s tobom, majku mu ljubim? Gdje da tebe zaposlim, ovakvu? Zato i nisi za akcije i borbu!
JAGODA: Da si mi dao da idem, sad bi bila već očvrsnula!
ARDELIJA: Pa nek obrađuje vrt! To uvijek može!
VESELIN: Nemoj, njoj bi bilo žao podrezivati! Ustani, umij se, ubij! Dvadeset godina to vam tupim ko molitvu! I? Primilo se jedino Ardeliji. I sad nosi teret za vas dvije nuspojave!
DARKO: Ja nisam nuspojava.
LOVORKA: Dođi, tigriću mamin, sjedni tu. Pusti njih, bezobraznike. (Darko sjedne mami u krilo i mama ga ljulja. Darko se smije.)
VESELIN: Bože moj, ovo je za popravni dom!
ARDELIJA: Neka, tata! Pusti. Nije meni ništa teško.
VESELIN: Meni je teško! U srcu! Svakodnevna borba! Puno selo kriminala! Svi rade protiv nas! A ovi ovdje plaču i ljuljaju se! Samo dok imam tebe.
ARDELIA: Tata, daj ga! (Daju si pet) Nemaš brige! Dok ja kosim, korov ne raste.
VESELIN: Znam, ljubavi, znam. Ti si čudo!
ARDELIA: Darko, utješi sestru.
DARKO: Može, može.
ARDELIA: Ajmo, Jagoda, samo hrabro!
JAGODA (Vikne): Ubij ga da ga boli!
LOVORKA: Već ideš?! Tako brzo?
ARDELIA: Moram. Mama, ljubim te! Tata, pozdrav! Zaključajte se i dalje sve prema dogovoru! Vidimo se! Što prije, nadam se.
JAGODA: Hvala i pozdravi Peru!
LOVORKA (Daje joj paketić.): Meso, kruh i vino. Bar za danas i sutra. Kako ćeš ti, jadna.
ARDELIA: Nemoj sad, mama, sve je u redu. (Poljubi mamu.)
DARKO: Bok!
(Ardelia uzme torbu i paketić i ode.)
VESELIN (U patosu, za njom.): Ardelijo, sunce naše, vječno ćeš nam sjati!
JAGODA: Ja bi se bojala tako u šumu.
VESELIN: Ona je ratnik, a ti si obična tajnica.
JAGODA: Mama! Čuješ ti njega?!
LOVORKA: Sve same gluposti.
JAGODA: Nikad više ti neću pomoći! Nikad!
VESELIN: Kako sam tužan! U depresiji sam! Vidi! Stvarno si me pogodila. Vidi, plačem!
JAGODA: Ne pričam s tobom! Nikad više!
VESELIN: Darko, zaključaj vrata.
DARKO: Evo. (Zaključava)
VESELIN: Pušku ne znaš držat!
(Jagoda uđe u krevet i pokrije se preko glave.)
VESELIN: Lovorka! Je l' se ona to ljuti samo zato jer sam joj rekao da ne zna držati pušku??!
LOVORKA: Djeca ko djeca.
VESELIN: 'Ajde, Jagoda, ustani. Samo slabići leže u toplom. Kako hoće! Briga me! Idemo mi bacit partiju, ha?! Šta kažete?
DARKO: Može! Al' samo ako nećeš pucat kad izgubiš!
VESELIN: Joj, Lovorka, vidi ti njega. Jednom sam to napravio i to mi koliko puta već spominje?! Čovjek s vama mora baš bit savršen.
LOVORKA: Ti jesi savršen, ljubavi!
VESELIN: To stoji. Al' svejedno.
LOVORKA: Odi, Darko, sredi dolje bazu malu. Ima municije posvuda.
DARKO: Idem, idem. Danas sve ja radim!
VESELIN: Koja lijena djeca! Gdje sam ih našao.? (Digne noge na stol.) Počeši me po leđima, Lovorka, mislim da mi je muha ili nešto.

PRIZOR 8.

BAKA: Požuri!
DARKO (On je vidi pa misli da je mama.): Daj, mama, ohladi.
BAKA: Nije mama, nego baka.
(Darko skoči uplašen pa uplaši i baku.)
BAKA: Kud se trzaš, nesrećo?! Hoćeš da umrem dvaput?
DARKO: Sori, nisam htio. Usrala si me.
BAKA: Kakav ti je to rječnik?
DARKO: Ok. Oprosti, nisam htio. Usrala si me. Šta, sad ćeš tu opet slat neke poruke tati?!
BAKA: Samo jednu: Čuvaj se. Otić će ti glava. To mu reci.?
DARKO: Ma to mu ti reci! Prošli put me ubio!
BAKA: Ja mu stalno to govorim, al' me ne čuje. Ti me jedini u obitelji možeš čuti. Moraš mi to napraviti jer ću te vječno progoniti.
DARKO: Dobro, dobro, ok.
BAKA: I svakako mu reci da mu opasnost dolazi s lijeve strane.
DARKO: Dobro, reći ću mu! Šta si dosadna! 'Ajde, moram spavat!
BAKA: Pa ti cijelo vrijeme spavaš, budalo! Ovo je san!

PRIZOR 9.

(Spuštaju se.)

VESELIN: I uzmi vina, da imamo. Darko voli potegnut uz igru.
LOVORKA: Evo, nosim sve. 'Ajde vi prvi. Pridrži me da se sva ne polomim. (Silaze.)

PRIZOR 10.

(Uporno kucanje na vratima. Jagoda spava i okrene se u snu na drugu stranu i nešto mrmlja. Ponovno kucanje, još jače ovoga puta. Jagoda mahinalno ustaje i otključava vrata odlučna da se riješi neprijatelja po kratkom postupku. Ulazi čovjek pedesetak godina star, odjeven u crno odijelo i šešir.)

HORACIJE: Već stvarno dugo kucam. Oprostite, dobra večer. Jesam koga probudio?
JAGODA: Ma kakvi, niste. Mama i tata i Darko se dolje u bazi igraju, ja evo malo protegla noge. (Sjeti se da ne smije otkrivati informacije potpunom strancu.) Ali šta vas to briga! Ja ne smijem o tome sa strancima!
HORACIJE (Pruži joj ruku.): Horacije Milenić. Divim se vašoj ljepoti.
JAGODA: Ljepoti? Šta vam je, pa ja u selu poznata kao ružna! Jednom sam i pobjedila na lokalnom natjecanju: čudo sela u negativnom smislu. Još čuvam lentu.
HORACIJE: Ne znam o čemu pričate, ali ja sam očaran.
JAGODA: Svašta! Da vam skuham kavicu?
HORACIJE: Može. Kraću. Bez šećera. Kapljicu žestokog. Ako imate.
JAGODA: Naći će se nešto. (Traži po sobi.) Za tako ljubaznog gospodina. kako ne bi. (Nađe bocu pod tatinim jastukom.) Aha! Tu je sakrio!
HORACIJE: Znači, vi živite s obitelji?
JAGODA (Kuha kavu.): Tako je.
HORACIJE: A niste još udani?
JAGODA: Ne.
HORACIJE: Zaručena?
JAGODA: Ne.
HORACIJE: Obećana?
JAGODA: Aha, jedan je tražio da mu obećam da ga više nikad neću smetat. I drugo ništa. U bračno-ponudbenom smislu, ako me to pitate. Evo, kavica.
HORACIJE: A baš šteta. takve domaćice.
JAGODA: Čujte, moj je logo: Nikad ne reci nikad.
HORACIJE: Kakvi nikad! Tako divna djevojka.
JAGODA: Ma, hoćete vi prestat s tim divna, lijepa. i ostalim epitetima? Dobit ću fleke od sramote.
HORACIJE: A kako ste rekli da se zovete?
JAGODA: Nisam rekla. Al' zovem se Jagoda. Kakvo ime, takva i ambalaža.
HORACIJE: Kakve gluposti, pa to je krasno ime!
JAGODA: Je, više, ovako. voćno!
HORACIJE: Zdravo.
JAGODA: Iako razmišljam intenzivno da ga promijenim.
HORACIJE: U koje?
JAGODA: U neko međunarodno, kao recimo Jennifer ili Jessica. Ej, a da ja pozovem tatu? Možda ste vi u biti njega trebali?
HORACIJE: Pa. kako hoćete. Bilo bi mi drago da ga upoznam. Ali samo ako ne smetam.
JAGODA: Ma šta bi smetali, vraga! Pa oni se dolje samo igraju!

PRIZOR 11.

(U bazi.)

LOVORKA: Oh? Ti ne spavaš?
JAGODA: Imamo situaciju.
DARKO: Koga imamo?
JAGODA: Situaciju.
VESELIN: E, Jagoda, što si tajnovita, k'o potok u veljači!
DARKO: 'Ajde, mama, baci nam neko jaje na vatru. Ogladnio sam gubeći.
LOVORKA: Nema zime.
VESELIN: I meni! I vrhnja sa strane, veću porciju. A otkad, ti, Jagoda, razgovaraš sa mnom?
JAGODA: Otkad nam je gore neki čovjek.
DARKO: Koje fore.
JAGODA: Idi pa vidi.
VESELIN: O čemu ti pričaš? Kakav čovjek?
JAGODA: Malo jači, sav u crnom, stepenasto ošišan.
VESELIN: Stani, molim te! A kako je ušao?
JAGODA: Onako. Normalno. Kroz vrata.
LOVORKA: Provalio?
JAGODA: Ma ja mu otključala. Znam, moja greška, al' još sam bila u polusnu.
VESELIN: I dok spava radi probleme! Šta sam ti rekao, Lovorka, moramo se nje riješiti!
JAGODA: Riješiti?! Ma nemoj! Sad sam ti teret!?!
VESELIN: Nego šta bi bila zlatna ribica?!
LOVORKA: Nisi to smjela, Jagoda, sad se svašta može dogodit! Tko zna tko je to?
JAGODA: Nisam htjela, mama! Spavala sam! Ok?
VESELIN: A ja cijelo vrijeme mislio da je Darko glup!
DARKO: Evo ga! Tko bi doli, sad je gori! (Ustane.)
VESELIN: Sjedi, majmune!
LOVORKA (Darku): Nije htio, ljubavi, on to u naletu emocija.
DARKO: Naletit će oni svi meni jednog dana! I to vrlo brzo! Vidjet ćeš, mama!
VESELIN: Tišina! Dosta gluposti. Pokret gore! Sad šta je tu je. Moramo ispitati uljeza. Jagoda, nadam se da znaš koliko te ovaj postupak degradirao i mojim očima. Više mi nisi ni tajnica. Sad si običan pomoćnik pomoćnika tajnice. A tebe, Lovorka imenujem tajnicom.
LOVORKA: Veseline! O, Bože!
VESELIN: A ti si, Darko, pomoćnik tajnice.
LOVORKA: Ljubavi, radimo zajedno!
VESELIN: Ne gledaj me ništa mrko, Jagoda. Nisam osjetljiv. Idemo sad gore. Pustite mene da govorim. I nitko da ne spomene listu, akcije, bazu ili Ardeliju. Jasno?!
LOVORKA I DARKO: Jasno.
(Veselin se počinje penjati.)
VESELIN: Zadnji zaključava.

PRIZOR 12.

(Popnu se svi; sad se gore pali svjetlo, a dolje nastaje mrak. Svi su izrazito susretljivi, dobre volje. Nastoje se prikazati u što miroljubljivijem i boljem svjetlu. Kao ne bi zgazili ni mrava.)

JAGODA: Evo nas. Nadam se da niste dugo čekali. Da vas upoznam ovo je moja majka.
LOVORKA: Lovorka, drago mi je.
HORACIJE: Ljubim ruke.
JAGODA: Moj otac Veselin.
VESELIN (Briše ruke): Ako ćete ih i meni ljubit, da ih malo obrišem.
HORACIJE (Izbjegava): Neka, neka.
JAGODA: I moj mlađi brat Darko.
DARKO: Drago mi je.
HORACIJE: Ja se ispričavam cijeloj obitelji na ovoj poslijepodnevnoj indiskreciji.
VESELIN: Nema problema. A ima neki poseban razlog za ovo druženje? (Želi ispasti ležeran i duhovit.) Da nije nekom rođendan?!
HORACIJE: Da je bar! Pukla mi guma pred vašom kućom. Strašno. Duga priča. Vozio sam cijeli dan. Majko moja.
JAGODA: A mama je u autu??
HORACIJE: Moja mama? (Prekriži se) Nije nebo autoput, gospodine. Nemam već dugo ni nje, ni oca.
JAGODA: Hoćete maramicu?
HORACIJE: Ne treba, hvala. (Veselinu) Neobično draga djevojka.
VESELIN: Takva je, da.
DARKO: A kad ste ostali bez roditelja?
HORACIJE: Prošle godine, bila rana jesen. Svitalo je. a otac je otišao do toaleta, iza kuće. Patio je od inkontinencije pa je uvijek žurio na toalet. Tako i ovog puta, a nije ni znao. (Rasplače se.) Nije znao.
VESELIN: I stradao.
HORACIJE: Pa čekajte malo, nisam došao ni blizu toga.
VESELIN: A ja opalio prečicom.
LOVORKA: I, upiškio se tata?
HORACIJE: Nemojte biti vulgarni, gospođo. (Obriše nos)
LOVORKA: Nisam namjerno.
HORACIJE: Nije stigao. Pogodio ga je metak. (Tužno.) Točno u mjehur. Noćima mi se vraćao taj prizor.
VESELIN: Aha, i dobro. Znači, to je to.
DARKO: A mama?
VESELIN: Jao.
HORACIJE: E, a mama, hvala na pitanju, stradala dva sata nakon toga, već je bilo svanulo.
LOVORKA: A što je njoj bilo?
HORACIJE: Gledajte, ovako. Upala je u potok s peglom oko vrata.
VESELIN: Zna bit fatalno, da.
DARKO: Koji peh.
LOVORKA: Ja vam zato nikad ne peglam blizu potoka.
VESELIN: I znači, vama prošla godina bila baš burna.
HORACIJE: Evo, pogledajte, još se tresem. (Pruža ruku.)
LOVORKA: A ženu nemate?
HORACIJE: Nemam. Mama bi to bila teško primila, znate. Voljela je da je jedina žena u kući. Ni krave nismo imali, nego samo bikove i volove.
VESELIN: A kokoši?
HORACIJE: Ne, uvozili smo jaja. (Opet mu nadođu suze.) A sad sam. Bez oca, bez majke. bez.
VESELIN: Pegle.
HORACIJE: I da bi stvar bila gora, i bez auta. To da guma tako pukne, još u životu nisam vidio! Dobro nisam oglušio. Nisam mogao dalje pored ovog pljuska i oluje. A i ne razumijem se baš u mehaniku, u povjerenju.
VESELIN: Pogledat će to, Darko. Dajte mu samo ključeve! Idi, sredi to, sine!
DARKO (Namigne.): Sređeno, tata! (Darko ovo krivo shvati kao naredbu da dokrajči auto pa to i učini.)
LOVORKA: Vi ćete prespavat kod nas, tu nema govora, a ujutro fino dalje!
HORACIJE: Ne dolazi u obzir! Već sam dovoljno smetao!
VESELIN: Ma kakvo smetanje! Ova je kuća otvorena svima! Svaki je čovjek moj prijatelj! A da mi se poslije prehladite? Je li? Što bi bilo? Kako bi ja onda spavao noću?!
JAGODA: Morate ostati! Skuhat ću vam još jednu kavicu!
HORACIJE: Joj, tko bi odbio takvu ponudu. Jagodice, vi ste strašna žena.
JAGODA: Čuješ, tata!? Žena!
VESELIN: Jagoda, gospodin je samo ljubazan, ne moraš odmah dobiti napad.
DARKO (Uleti u kuću, sav crn, sa šipkom u ruci.): Evo, tata, ja sve sredio! A sad idem pod tuš!
HORACIJE: Je l radi?
DARKO: K'o violina!
VESELIN: Kad Darko sredi, nema da šteka!
LOVORKA: Ovdje ću ja vama napravit krevet, a mi ćemo dolje, u baz. (Prekine se.) u bazični dio kuće.
HORACIJE: Kako vam god odgovara, ako ste sigurni da ne smetam.
VESELIN: Dajte, molim vas! A sad ćete večerat s nama! Da vidite u kakvu ste kuću vi to došli!

PRIZOR 13.

(Večera je upravo završena, svi su se najeli i sad piju rakiju; Jagoda sjedi do Horacija.)

LOVORKA: I tako, vi ste baš mnogo putovali brodom.
VESELIN: Ona vam voli te prometne priče.
HORACIJE: Bio sam na brodu ravno šest mjeseci i tjedan dana.
LOVORKA: I ja ću ići jednom, obećao mi muž.
VESELIN: Idi, tko te drži!
HORACIJE: A gdje vam je sin nestao?
LOVORKA: On je na straži.
HORACIJE: Molim? U kojem smislu?
VESELIN: Stražari. pokraj vaših kola, ako se, ne daj bože, još nešto dogodi.
HORACIJE: Hvala, ali nema stvarno potrebe. Mojem se autu dogodio unutarnji kvar.
LOVORKA: Unutarnji, vanjski, svejedno. Ovo je selo puno kriminala.
HORACIJE: Čuo sam, da.
JAGODA (Smije se glasno.): Kako komično!
HORACIJE: Molim?
LOVORKA: To se ona smije onom vašem vicu od prije pola sata.
JAGODA (Smije s.e): A bila su trojica. Ha-ha-ha.
VESELIN: Ne ceri se tako, progutat ćeš gospodina. (Tiho, Horaciju.) Oprostite, nije nam baš pametna ni lijepa, al' je naša.
HORACIJE: Gledam je otkad sam stigao! Čudo prirode!
LOVORKA: Čudo prirode, da.

PRIZOR 14.

(Noć. Svi spavaju. Otac hrče. Majka isto. Horacije je u gaćama i noćnoj majici, ustaje iz kreveta jer je žedan. Jagoda ga čuje, pa ju to probudi i ustane.)

JAGODA (Šapće.): Šta trebate?
HORACIJE: Samo čašu vode, suho mi je grlo.
JAGODA: Ja ću vam donijeti, čekajte. (Smije se.) Malo sam pila, nemojte mi zamjeriti. (Natoči vode i da mu.)
HORACIJE: Hvala.
JAGODA: Joj, pa vi ste samo u čizmama.
HORACIJE: Ne spavam u odijelu.
JAGODA: Pametno.
HORACIJE: Jagoda, kako je meni drago da sam vas sreo. Nemate pojma.
JAGODA: A tek meni! Toliko me nisu hvalili od rođenja. Baš vam hvala! Dođe mi da vas zagrlim!
HORACIJE: Ma dapače, samo izvolite.
(Jagoda ga energično zagrli.)
JAGODA: Oho! Šta vam je to?
HORACIJE: Koje?
JAGODA: Nešto oštro.
HORACIJE: A, čujte. Za to vam treba oružani list.
JAGODA: Na leđima.
HORACIJE: A to! To mi je nož. Ne putujem bez njega. Oprostite, maknut ću ga ja.
JAGODA: Nemojte! Volim dečke s oružjem. To je kod nas u selu rijetko.
HORACIJE: Ako hoćete, pokazat ću vam ja još nekoliko rariteta.
JAGODA: Aha, a poslije me vodiš kući. Svadba, djeca, mirovinski fondovi sve znaš.
HORACIJE: Nema problema. Meni bez tih svih dokumenata nije ni romantično. (Spuste se u kut kuhinje.)

PRIZOR 15.

(Baka i Darko. Baka ga gura do kuhinje. On u polusnu.)

DARKO: Šta sad opet hoćeš?! I zašto mi stalno dolaziš noću?!
BAKA: Jeftinija je karta, glupane! 'Oćeš mi ti plaćat dnevnu vožnju!?
DARKO: Dobro, šta si me tu dovela?!
BAKA: Vidi ovo!
DARKO: Koje?
BAKA: Pa ovu tvoju ludu sestru!
DARKO (Pogleda pa se trzne i okrene.): Gledaj ti golu Jagodu! Meni je dosta trauma u životu!
BAKA: Je l' ti vidiš da ona nije sama?
DARKO: Vidim, onaj gost ju je nateg'o. Možda je iz neke udruge. Otkud znam?
BAKA: Darko, probudi se!
DARKO: Ti se uvijek pobrineš zato!
BAKA: Pogledaj tko ti je u kući pa reci ocu da i on otvori oči.
DARKO: Slušaj ti mene, s tim tvojim naredbama napravi i ti meni jednu stvar.
BAKA: Koju?
DARKO: Epitaf. Za tatu. Hitna situacija, a meni nestalo ideja.
BAKA: Riješena stvar. Al' obrati pažnju na ovog i reci tati da mu je zlo već davno u kući.
DARKO: Ok!

PRIZOR 16.

(Jutro. Jagoda ima noge na stolu, u Horacijevim crnim čizmama. Mama servira doručak. Darko ždere. Otac je ljut. Horacije pjevuši.)

LOVORKA: Jagoda, makni noge sa stola!
JAGODA: A Ardelija smije, je li?
LOVORKA: Jagoda!
HORACIJE: Tko?
DARKO: Ja! Tako me zovu po doma. Ardelija. Trebao sam bit žensko.
JAGODA: A nisi?
VESELIN: Nešto si nam hrabra jutros! Za takve nema doručka!
DARKO: Slušaj, tata, opet mi se u snu javila baka i kaže da te obavijestim da ti je zlo već odavno u kući.
VESELIN: Od tvog rođenja, hvala što me podsjeća.
LOVORKA: Recite vi nama, Horacije, jeste dobro spavali?
HORACIJE: Odlično!
JAGODA: Hoćeš im ti reći ili ja?
HORACIJE: Možeš i ti, to su tvoji.
DARKO: Što se događa? Seliš?
HORACIJE: Tako je, zaprosio sam vam sestru. Možete joj čestitati.
LOVORKA (Prekriži se, nezainteresirano.): O, moj Bože.
JAGODA: Njima ti je to nezamislivo!
VESELIN: A tebi je zamislivo! Tuko jedna, sramotiš cijelu obitelj! Daješ prvu noć!
DARKO: Bojala se da ne pobjegne. Ne stoje joj baš u redu pod balkonom.
JAGODA: Znaš ti, Horacije moj lijepi, da majka njega još uvijek doji noću. Dobar tek! (Jede)
VESELIN: Lovorka, ona ne smije! Dobila je zabranu!
LOVORKA: Šta meni govoriš, kako da je zaustavim!?
(Jagoda poljubi Horacija.)
DARKO: Čime te ovaj osvojio, gebisom?!
HORACIJE: Ulažem tihi protest.
DARKO: Da ga zviznem, tata?
VESELIN: Nemoj sine! Čovjek ju ženi, ej! To je kazna nad kaznama!
DARKO: U pravu si.
LOVORKA: Da te spakiram, Jagoda? Idete odmah?
VESELIN: Kakvo pakiranje! Ne dam joj ništa! Vrijeđa me i pokazuje očito nepoštivanje! Jednu stvar ne smije odnijet iz moje kuće!
JAGODA: Ma nemoj! A tako? Ja tebe vrijeđam i ja tebe ne poštujem?! Interesantna teorija! Samo, da nije malo obrnuta? Ha, mama? I držat ću noge na stolu do kad hoću!
(Stavi noge na stol i razbije tanjure s doručkom.)
HORACIJE: Opa.
LOVORKA: Molim te, kontroliraj se!
VESELIN: Još sam jako malo strpljiv.
JAGODA: Da? I nakon toga? Što? Ubit ćeš me? Puškom? Moj tata ubije puškom svakoga tko ga naljuti, Horacije! I tko ga ne naljuti.
HORACIJE: Mogu mislit!
LOVORKA: U prenesenom smislu! Nemoj, sunce, čovjek će još shvatit ozbiljno.
DARKO: Da odem po sačmaricu il' po trisosmicu, tata?
HORACIJE: Ova jaja sa sirom su vam bila divna, gospođo Lovorka, a sad jednu kavicu, ako vam nije teško.
LOVORKA: Kakvi teško! Ja već stavila vodu za vas! Da ga vežemo onim konopom iz podruma, Veseline?
VESELIN: Ne treba, može i onim iz ormara. Zna Darko.
DARKO: Evo, odmah ću.
HORACIJE: Ovdje svi tako ležerni. Stvarno sam k'o doma.
JAGODA: Zarobit ćete mi muža?
VESELIN: Ima neki zakon koji brani?
JAGODA: A da ima, to bi te spriječilo? Znaš ti, Horacije, da on ima popis ljudi koje treba ubit! Ovako dugačak! A dolje, ispod nas, dolje imaju bazu. Svako od nas stražari na smjene. Imamo i sestru, koja ubija po njegovom nalogu! Ona je lijepa, sposobna i junak, a ja sam tajnica! Je l' dobro čuvam tajnu, tata?!
VESELIN: Briga mene, Jagoda! Tvoja stvar! Ovim si si ubila muža.
LOVORKA: Moje saučešće.
DARKO: Udovica! Odlično! Sad ćeš imat motiv da si pokriješ facu.
JAGODA: Je l' ti sad jasno gdje si došao?
(Darko ga vezuje konopom.)
HORACIJE: Samo ovo što se tiče vezivanja.
LOVORKA: Evo, kavica. Da vam ja promiješam?
JAGODA (Horaciju): Nisam ti trebala otvorit.
HORACIJE: Pustite me. Hitno me odvežite!
DARKO: Daj, stari, tišu! (Obrnuto od šuti Darko često obrće riječi da bi ispao urban.) I jedan prijateljski savjet - kupi novi auto.
HORACIJE: Molim?
DARKO: Nakon moje obrade, puknuta ti je guma sedma briga da se tako izrazim. (Darko i tata si daju pet.)
LOVORKA: I sam si se toga sjetio? Kako ti napreduješ, Darkino, iz sata u sat.
JAGODA: Ovdje ti vrijeme strašno sporo ide, kao što vidiš.
HORACIJE: Odvežite me! Bit će problema!
VESELIN: Jagoda, muž ti je snalažljiv ubi bože! Jesi ga našla. K'o poklopac tavu. Dajte da riješimo taj posao - nemam cijeli dan.
HORACIJE: Znači ja sam za vas običan posao?
VESELIN: A šta bi mi trebao bit zlatna ribica?!
LOVORKA: Gospodine, vi ste ruku na srce roba s greškom. Vidi se iz daljine.
HORACIJE: Nećete tako govorit kad se ovo sve završi. Ništa se brini, ljubavi! Sve je u redu.
LOVORKA: Ovaj je stvarno bolno optimističan! (Smije se, i Darko s njom.)
VESELIN: Pozdravi se s mužem, Jagoda. Metak je serviran.
(Veselin ide uzeti pištolj koji stoji na kuhinjskom elementu. Horacije teškom mukom uspije prerezati konop i oslobodi se. U ruci ima mali švicarski nož.)
HORACIJE (Viče.): Nitko neka ne prilazi! Stoj! Odmaknite se!
(Svi se malo razmaknu, iznenađeni.)
VESELIN: Opa.
DARKO: Švicarac.
VESELIN (Daje joj znak da uzme pištolj.): Lovorka. (Ona ne shvaća, pa isto signalizira sinu) Darko!
JAGODA (Zgrabi pištolj.): Evo, tata! Jesi na to mislio!?
HORACIJE: Grupirajte se!
DARKO: Ja sam s mamom!
VESELIN: Jagoda, mišiću, dosta je bilo šale. Odvali ga dvocijevkom! Za tatu!
JAGODA: Šta je, tata? Usr'o si se?
VESELIN: Umirem! Lovorka gdje je moj epitaf?!
LOVORKA: Darko, Jagoda! Brzo!
JAGODA: Ja s tim više nemam veze! Što se mene tiče, slobodno možeš umrijet i bez epitafa!
VESELIN: A tako?! Ma nemoj mi reći!
LOVORKA: Jagoda, reci tati koliko ti je žao!
JAGODA (Pokazuje nešto strašno malo.): Evo, tata toliko mi je žao!
VESELIN: Pronaći ću te ma gdje se sakrila! To ti svečano obećajem!
DARKO: Našao!
LOVORKA: Je l' epitaf?
HORACIJE: Divno! Baš sam se zaželio literature!
VESELIN: Čitaj!
DARKO (Čita): Obrisati krv s noževa i sjekira! U ponedjeljak napadamo u zoru. Trebat će nam.
LOVORKA (Zamišljeno.): Mene podsjeća na Rimbauda!
VESELIN: A mene podsjeća na sina kretena! Bože mili! Daj mi taj papir! (Jede ga.) To je bila poruka Ardeliji! Ti i taj tvoj retardirani sin.
DARKO: Mama, ja ti ozbiljno kažem ja to više neću trpjeti!
LOVORKA: Također, Darkino! A da se zajedno pobunimo?
VESELIN: Odlično! Nek Darko štrajka glađu, a ti se zavjetuj na šutnju! Idila.
JAGODA: A ti ruke u vis! Nešto si mi mlitav!
HORACIJE: Jagoda, samo usput, jesi slobodna večeras? Nešto neobavezno kino, večera.
DARKO: Ček´ da pogleda u rokovnik. Ponedjeljak navečer - ništa, utorak ujutro nitko, srijeda predvečer moje cipele broj 46 pune su samoće kao pijeska.
HORACIJE: Drži se, draga, ja sam ti s leđa!
LOVORKA: A da te pitam ja nešto, Jagoda, da nisi ti sinoć možda zgriješila s gospodinom?
JAGODA: Ako je grijeh kad sunce dotakne cvijet.
DARKO: Kakvo sunce-cvijet?! Je l' te opalio ili nije?!
JAGODA: Opalio, opalio.
DARKO: E, tako reci!
HORACIJE: Ma, samo malo, gospođo, i to uz jedan veliki pardon.
JAGODA: Kakvi malo, šta si sramežljiv! Cijelu noć ludilo, k'o da treniram gimnastiku.
LOVORKA: Veseline!
VESELIN: Muka mi je u želucu. Jagoda, pucaj il' da sjednemo!
DARKO: Ej, sis, da se dogovorimo mene pošteđuješ, je l' tako?
JAGODA: Ne mogu, Darko. Previše znaš.
DARKO (Sretan.): Oho?! Hvala! Ti si to prva primjetila! Jesi čuo, tata?! Ne misle svi ko ti!
LOVORKA: Joj, Veseline, gdje smo mi pogriješili.
VESELIN: Ma ja se zanio. Prije dvadeset godina.
LOVORKA: Glupi prvi maj. Morali smo ga proslavit radno. Pa si se preforsir'o.
VESELIN: Preforsir'o?! Uganuo gležanj dok te napravio!
JAGODA: Tiho! Pucat ću! Jedan, dva, tri!
LOVORKA: Ti si danas stvarno napeta!
DARKO: Mislio bi čovjek te zvekne, smirit ćeš se, a ti sve luđa i luđa. Ne bi je ja više dirao na vašem mjestu, Horacije.
HORACIJE: Hoćeš da ih ja ubijem, sunce? Volio bih!
JAGODA: Neka, ljubavi, mogu ja. I samo da znaš, tata, to si sve ti kriv. Da si i meni dao neke zadatke, a ne samo Ardeliji, ne bi ovog bilo!
VESELIN: E, pa, da si i ti sposobna i pametna, a ne samo ona, dao bi ti!
JAGODA: A tko je sad sposoban i pametan!?! Je li?! Idemo! Kleknite na pod! Dva, tri, četiri! Brže!
LOVORKA: 'Ajde, Veseline, klekni, baš da vidimo šta hoće!
(Darko, Lovorka i Veselin kleknu.)
JAGODA: Odlično! A sad lezite!
DARKO: Šta ti je sad to!?!
JAGODA: Lezi! Bez pitanja!
(Legnu na pod.)
JAGODA: Dobro. A sad svi digni lijevu nogu!
HORACIJE (Zbunjen.): Oprosti, maco.
JAGODA: Ne sad, ljubavi. Radim.
LOVORKA: I do kad da je tako držimo?!
JAGODA: Dok ja ne kažem! 'Ajmo! Sad digni i desnu ruku!
VESELIN (Ženi): Vidiš kako pojma nema.
DARKO: Šta je ovo jutarnje razgibavanje?! S faktor?!
JAGODA (Pogodi ga nečime.): Šuti, konju! Ja znam šta radim!
VESELIN: Pa daj otkrij nam, već jednom!
JAGODA: Spusti lijevu, diži desnu!
LOVORKA: Nogu ili ruku?
JAGODA: Ne zbunjuj me!
HORACIJE: Ljubavi, oprosti, da ovo ne ide možda malo u krivom smjeru?
JAGODA: Misliš? Digni lijevu, spuštaj desnu!
HORACIJE: Ne, nego, ta osveta, u općenitom smislu. Što ti to u biti radiš?
JAGODA: Mučim ih. Kao što su oni mene. Cijeli život.
VESELIN: Jagoda, ne mučiš nas, nego razgibavaš. Postoji razlika. Čovjek ti hoće objasnit.
JAGODA: A je li?! Sad ćeš mi još reći da ni maltretirat ne znam! Je l' tako?!
VESELIN: Tako je.
JAGODA: Hoćeš da skroz poludim?! To hoćeš?!
HORACIJE: Nemoj, ljubavi, čuvaj živce za bitnije stvari!
DARKO: Koje? Peglanje?
(Veselin i Darko se smiju i daju si pet.)
VESELIN: Ova ti je dobra!
DARKO: Ili možda plašenje ptica u polju?!
VESELIN: Vidi ti, Lovorka, našeg Darka tko bi rekao da zna bit tako eksplozivan!?!
LOVORKA: Ja sam ti govorila.
DARKO: Zovite me nitro?.
JAGODA: Slušajte me dobro!
VESELIN: Ako ti je plan bio upala mišića, i nije neki. K'o što vidiš, još se krećemo bez bolova. A sad mi daj taj pištolj i marš iz ove kuće! Nisi više naša!
JAGODA: Nitko meni više ne izdaje naredbe!
HORACIJE: Zaveži ih, Jagoda.
JAGODA: Odmah, maco. 'Ajmo, mama s lijeve, Darko ti s desne, a tatko u sredinu! Stisnite se, nemam dosta špage!
(Vezuje ih.)
LOVORKA: Što si nespretna.
HORACIJE: Tišina! Ko uvrijedi Jagodu još jednom, to će mu biti posljednje u životu!
JAGODA (Popne se na stol.): Ovo sam čekala od rođenja!
(Uperi pištolj u roditelje i brata.)
(Iza Jagode, kroz prozor uđe Ardelija; ona i Horacije je ne vide jer im je s leđa; mama, tata i Darko je vide i šute.)
JAGODA: Halo! Majmuni! Šta ste zinuli!?! Ljubit ćete mi noge!
HORACIJE: I cipele!
JAGODA: Tako je! I cipele! Čujete! Vama govorim!

PRIZOR 17.

ARDELIJA (Uđe kroz prozor i uperi jedan pištolj u Horacija, a drugi u Jagodu.): Ali ih najprije moraš spustiti!
JAGODA: Molim?
ARDELIJA: Moraš spustiti noge sa stola, da bi ti ih poljubili. Oni ne stignu. Vidiš da su ljudi vezani.
JAGODA (U šoku.): Vidim. Horacije, ovo je moja starija sestra Ardelija. Ovo je moj budući muž Horacije.
HORACIJE: Ljubim ruke.
ARDELIJA: I meni je strašno drago. Čestitam, Jagoda! Hvatat ću buket u prvom redu!
JAGODA: Vidi, Ardelija, otkad si otišla, ovdje su se stvari malo izmjenile.
DARKO: Tako je. Prefarbali smo sobu.
VESELIN: Upao nam ovaj kreten u stan, osvojio ti sestru što je stvarno bilo teško i sad ona tu izigrava terminatora. Slomit ćeš nam stol, silazi s njega, je l' me čuješ što ti govorim?!
JAGODA: Marš!
HORACIJE: Tako je, ljubavi, pokaži im zube!
LOVORKA: Riješi ovo, Ardelija, molim te!
ARDELIJA: Oprostite, Horacije. A prezime?
HORACIJE: Milenić. Milano, Island, Liverpool, Essen, Norfolk, Irak, Ćor-sokak.
ARDELIJA: Impresivno. Baš da staneš i zineš.
JAGODA: Sav mi je takav!
ARDELIJA: Tišina sad, Jagoda, razgovaram s čovjekom. I, znači, vi ste do nas naletjeli, onako slučajno.
HORACIJE: Pukla mi guma, malo niže pred vašim vratima, sad je l' to slučajno ili ne stvar je gledišta. Ja sam, osobno, uvjeren, da ništa nije slučajno.
ARDELIJA: Odlično! Tu se slažemo. Pogledajte me u oči, molim vas, Mileniću. Dobro. Desni profil. Aha, aha. Lijevi. Da, da.da. Mama! Tata! Tko mu je otključao vrata?! Tko ga je pustio unutra?!
VESELIN: Jagoda! Tko drugi?!
ARDELIJA: Jesam vam rekla da nju i Darka nikad ne ostavljate same?! Znate kakvi su!?! Pa vi nemate pojma tko je ovo!!! Tko vam stoji nasred kuće!?
DARKO: A tko će bit, John Wayne?!
ARDELIJA: Ljudi moji, pripremite se dobro, ja vam moram reći. Pred vama stoji, u vašoj kući i pod vašim krovom Pakleni Valentin.
JAGODA: Molim?!
LOVORKA: Ajme!
VESELIN: On?! Mislio sam da je viši!
DARKO: To je onaj što puca brže od bake!
VESELIN: Koje brže! Spor k'o kornjača!
(Jagoda ga zbunjeno gleda, Horacije želi nešto reći.)
ARDELIJA: Ništa nemoj negirat, Valentine, tvoje su slike po susjedna tri sela! Traženiji si od mene, a to je stvarno teško! Vidi, Jagoda, je l' fotogeničan il nije?! (Pokazuje njegovu sliku u wanted. stilu.)
HORACIJE: Malo mi je nos asimetričan, ali sve u svemu.
JAGODA: Kad si ti to meni mislio reći?
HORACIJE: Pa ima vremena. Sad je pred nama cijeli život!
DARKO: Aha. Dok on bude gulio u ćuzi, ti se možeš zaposlit u fitness centru. Stvarno si talent.
ARDELIJA: I, Jagoda, što sad kažeš?!
JAGODA (I dalje s pištoljem, tiho.): Nisam imala pojma.
HORACIJE: Jagodice, pa to što sam serijski, ne mijenja moje osjećaje spram tebe.
JAGODA: Nisam imala pojma koliko je super biti žena kriminalca! (Baci se na Horacija, sretna.)
HORACIJE: Maco moja, ubio bih za tebe!
VESELIN: Znači, ovaj nas je došao ovdje sredit zbog Zvonka.
ARDELIJA: Nego šta.
LOVORKA: Zašto?!
VESELIN: Pa to ti je Zvonkin brat.
LOVORKA: A ma nemoj. Sliče, da. kad bolje pogledaš.
ARDELIJA: Ja sam čula, sve pričaju, Pakleni Valentin u našem selu. Pošto znam to je Zvonkin brat, okrenula sam se i pravac kući. Sve mi se posložilo u glavi. I strategija i napad i gdje ćemo mu bacit tijelo, sve. do detalja predvidjela, osim ove luđakinje na stolu koja divlja po svojoj vlastitoj majci i ocu! Sram te bilo, da znaš!
JAGODA: Bla, bla, bla.
DARKO: Mogu ja sad van, Jagoda, imaj milosti, subota navečer čovječe!
JAGODA: Nema milosti! Sve ću vas pobit!
VESELIN: Eto, i tako ti viče tu dva sata, a ništa. To ne zna ni pištolj držat, ni napast. Da sjedneš i plačeš kako smo je odgojili. A to najviše ide na tebe, Lovorka, da znaš!
LOVORKA: Na mene?! Pa što sam ja jadna mogla učinit?!
VESELIN: Ti si jadna.? Daj, molim te. Čovjek će ti još povjerovat. Ako je netko u ovoj kući jadan, onda sam to ja, moj Valentine!
(Darko krišom otvara skriveno mjesto i uzima pištolj dok nitko ne gleda.)
HORACIJE: A ima li šta u ovoj kući za popit, dok smo sad svi na okupu?!
VESELIN: Kako ne bi bilo?! 'Ajde, Lovorka, natoči nam!
ARDELIJA: Daj i meni, nisam pila ima deset dana!
LOVORKA: Odmah!
JAGODA: Samo bez igrica, mama!
DARKO (Opali cilja Horacija, ali greškom u Ardeliju):
Evo, tata. Sve sam riješio.
VESELIN (Skoči): Ardelija!
LOVORKA: Bože!
DARKO: Joj. Tata, htio sam njega. Totalna greška. Sori.

PRIZOR 18.

(Svi se skupe nad Ardelijom, jedino Darko stoji sa strane. Otac se hvata za glavu, majka plače, a Jagoda počinje plakati, i dalje s pištoljem u ruci.)

LOVORKA: Šta pucaš, kad ne znaš!
DARKO: Stajala je previše lijevo, mama! Nisam drukčije mogao!
LOVORKA: Dijete moje. suzo moja. (Grli Ardeliju.)
JAGODA: U tolikim dvobojima pobjediš i patosiraš tri sela pa te u svojem vlastitom domu pokosi rođeni brat.
HORACIJE: Znate onu ko će koga.
DARKO: Ardelijo, oprosti. Je l' se ljutiš?
LOVORKA: Veseline, slušaj, mislim da bi netko trebao održat govor. Ona ipak nije pala kao običan civil.
VESELIN: Nema ni epitaf spreman, ništa.
LOVORKA: Zato baš i kažem, taj neki mali govor. Da se nešto kaže o njenom djelu i radu.
VESELIN: Pa reci onda!
LOVORKA: A ti nećeš?
VESELIN: Pusti me, ne mogu!
LOVORKA: Ni ja ne mogu! Jagoda više nije naša. koga da zamolim?
DARKO: Da ja govorim?
VESELIN: Daj sjekiru! Daj, Lovorka, neko hladno oružje! Ko muhu ću ga razrezat!
HORACIJE: A da ja održim taj govor? I jesam dio obitelji i nisam. Poznajem žrtvu iz osobnog iskustva. Evo, bez obaveza, ako vam treba, ja sam raspoložen.
LOVORKA: Veseline, što kažeš?
VESELIN: Neka govori, ako hoće!
DARKO: Speach! Speach!
JAGODA: Tišina, Darko, pucat ću!
HORACIJE: Dakle, ovako; pred našim je očima svoj život skončala cijenjena gospođica Ardelija, revolveraš u naponu snage i koljač u usponu. Imala je brz metak, oštro oko i potpuni izostanak osjećaja. Svjedoci smo da su danas te osobine rijetke i time je ova tragedija još veća. Dotična je ubila i mog rođenog brata pa imam prema njoj razvijen dvojak sustav emocija, ali o tome više u nekom drugom govoru. Ardelijo, pamtit ćemo te još dugo! Pobila si tol´ko ljudi da to u ovakav mali govor i ne stane. Ubijala bi poslijepodne, uvečer, predvečer, noću. Svitala bi zora, a ti se umorila ne bi. Svi bi ti govorili; odmori se malo, sjedni, sigurno si umorna, al' ti bi odmahnula rukom, naciljala koplje i samo nastavila dalje ko da si ovog časa tek ustala iz kreveta svježa i orna kao majski cvijet. Ne znam što bih više rekao, a da to ne zvuči patetično, pa bih sada završio ovaj govor jednom poznatom uzrečicom iz mjesta otkuda dolazim; kaže onaj tko ubije tisuće ljudi svi ga se sjećaju. I ja se sa tim slažem!
(Darko nesigurno zaplješće.)
JAGODA (Briše suze pištoljem i skoči na Horacija.): Divno, lutkice! Divno!
HORACIJE (Prilazi ocu.): Moje saučešće.
VESELIN: Hvala.
HORACIJE: Iskrena sućut, gospođo.
LOVORKA: Ajme meni, jadna mi sudbina.
HORACIJE: Što ćete. Život piše drame. Dođi, sinko, da i tebi kondoliram.
DARKO: Nisam htio, stvarno, mama.
HORACIJE: Jasno da nisi, događa se. Nitko tebe ne krivi, je l' tako?
VESELIN: Gdje je? Gdje je, Lovorka?! Dovedi mi tu zmiju, smračilo mi se pred očima.
LOVORKA: Koga? Jagodu ili Darka?
VESELIN: Van! Svi van iz moje kuće!!! Izlazite!
LOVORKA: 'Ajde, svi se lagano raziđite.
HORACIJE: Idemo, Jagoda, ostavi im pištolj, imamo ih doma kol´ko voliš!
JAGODA: A osveta?! Nećemo sad valjda odustati?!
HORACIJE: Ardelija je koknula Zvonka. Osjećam se uravnoteženo.
JAGODA: Onda, gibajmo! Da ti vidim spavaću sobu! Mama, hvataj! (Baci joj pištolj.)
HORACIJE: Pa kod mene ti je sve više-manje jedna soba. Al' vidjet ćeš.
DARKO: Aloha!
HORACIJE: Poštovanje. Doviđenja. Još jednom iskreno saučešće. Vrijeme liječi sve rane, osim probodnih, nažalost.
(Odu.)

PRIZOR 19.

(Darko stoji zamišljen, a prilazi mu baka.)

DARKO (Vidi baku): Ej, nemoj sad. Stvarno nije vrijeme.
BAKA: Čestitam, Darko, postao si ubojica.
DARKO: Hvala, hvala.
BAKA: Baš da vidim moju Ardelijicu, dugo nisam.
DARKO: Joj, sad ćete me obje progonit.
BAKA: To je bar lako. Nemoj više spavat i odmah si nas izbjeg'o.
DARKO: Jesi ti meni imala nešto pametno reć il' mi samo ovdje soliš rane?
BAKA: Epitaf! Epitaf ti je gotov!
DARKO: Uu, odlično! Brže, daj mi, moram ga malo razveselit.
BAKA: Imam varijantu a, be i ce.
DARKO: Da čujem a.
BAKA: Bolje biti mrtav nego nenaoružan.
DARKO: Ne znam. Be.
BAKA: Ako su čovjekovo bogatstvo djeca, ja sam bio siromah.
DARKO: Mislim, stvarno, nisi nam se ti nešto potrudila.
BAKA: Jesam, u ovoj ce varijanti najviše. Hoćeš čut?
DARKO: Nemam sad vremena. Predat ću tati, direktno. Al' pazi, ako si me sad prevarila, ubit ću se samo da te pronađem.
BAKA: Smiri se, sve je u redu. To je baš onako patetično, kako tata voli.
DARKO: Dobro onda. Jurim, moram mu se ispričat za Ardeliju.
(Darko dođe do tate, a baka nestane.)

PRIZOR 20.

DARKO: Tata, oprosti, stvarno mi je žao. A je l. mogu sad ja pucat?!
(Tata mu zalijepi šamar.)
LOVORKA: Hoću sve pištolje i metke van iz ove kuće! Jesi čuo, Veseline?!
VESELIN: Nije ti za ovo kriv metak, nego tvoj retardirani sin! Ja bih mogo spavat na bombi četiri godine, a ovaj bi je aktivirao za četiri sekunde! Nestani! Crta! Da te ne vidim pred nosom!
DARKO: A kamo da idem?!
VESELIN: Boli me briga! Šta sam ti ja turistički vodič!?
DARKO: Daj mi barem nešto para!
VESELIN: Znaš šta, Darko.
ARDELIJA (Budi se iz sna.): Kol´ko ti treba?
DARKO: Ma sitno, za pivu i koke. (Uplaši se kad shvati da je to Ardelija progovorila.) Aaa. makni se.! Opet je čujem, k'o baku! Gdje svi na mene idu?!
ARDELIJA (Ustane, svi je gledaju u šoku.): Ko na tebe ide?! Ti si mene upuc'o! Sreća moja što tata u ovoj uvijek drži ćorke za mamu! Ups, oprosti, tata izletilo mi!
(Lovorka padne u nesvijest.)
DARKO: Sad pada i bez metka. Program štednje! Šta ti je dresura! Znači, sister, ti živa! 'Ajde, 'fala bogu, ne priviđa mi se ništa! 'Oćeš dat te pare ili te moram molit?
VESELIN: Ljubavi moja, dođi prvo da te tata zagrli.
ARDELIJA: Jes´ se usr'o, a?!
VESELIN: Ma ništa! Ja sam odmah znao, al' je mama nešto kukala.
ARDELIJA: A kamo ode ona nesreća?
VESELIN: U svoju novu kuću, s novim mužem.
ARDELIJA: Stvarno se usrećila. Svi znaju da Pakleni živi u štali.
VESELIN: Za nju drugo i nije. Protiv svojeg se okrenut to mogu samo životinje.
DARKO: Daj, Ardelija, lovu više, sve će mi se zatvorit!
ARDELIJA: Hvataj!
DARKO (On uhvati i pogleda.): Dala si mi metak!
ARDELIJA: Najbolja investicija!
VESELIN: 'Ajmo mi u bazu, Ardelijo, da razradimo plan.
Darko, ne vraćaj se prije zore, bit ćemo u bazi nećemo te čut.
(Darko odmahne rukom i ode.)
(Ardelija i Veselin se spuštaju u bazu i usput razgovaraju.)
VESELIN: Moramo definirat još neke točke.
ARDELIJA: Da, al' najprije ovog Valentina gdje ću ga,
kako ću, da l' ću i Jagodu.
VESELIN: I nju, jasna stvar.
ARDELIJA: To može već drugi tjedan, ha?
VESELIN: Ne, drugi tjedan ti je već bukiran.
ARDELIJA: Joj, da, a onaj idući sam u bijegu. Jedino da možda Katarinu u srijedu ubijem prije devet pa mi se onda sve automatski pomakne za jedan sat ranije, pa njega i Jagodu imam u osam navečer.
VESELIN: Nemoj, Ardelijo, pa nisi ni ti stroj! Moraš nekad i odmorit. A ovi neće pobjeć. Smislit ćemo mi za njih nešto - jedan poseban paket iznenađenja. Već mi nešto pada na pamet.
ARDELIJA: Kaži, čovječe, ne drži me na iglama.
(Oni se spuste u bazu; mrak.)

PRIZOR 21.

(Jagoda i Horacije sjede na klupi, u svojoj kući; prošlo je već neko vrijeme.)

JAGODA: Znači, drago ti je da sam trudna.
HORACIJE: Uf! K'o da sam dobio na lotu!
JAGODA: Je l' da? A kad rodim, moramo mu kupit odmah jedan mali pištolj, da se uči.
HORACIJE: Može. Mislim da je djeci draže kad je automatik; oni još ne znaju jako potegnut.
JAGODA: Ovaj naš će znat! Pobit će dvanaest tisuća ljudi.
HORACIJE: Kako znaš?
JAGODA: Došlo mi u snu.
HORACIJE: Maco moja. Obavezno me probudi drugi put kad ti dođe. Pa da ga i ja vidim.
JAGODA: Aha. I jedino mi je važno da nauči bolje pucat od Ardelije.
HORACIJE: Ne brini, kad ga ja uzmem pod svoje, ona će kraj njega ispast diletant non plus ultra.
JAGODA: To me tako uzbuđuje, kad govoriš stranim jezicima.
HORACIJE: The pleasure is mine, al' čuj, 'ajde da se mi dogovorimo oko ubojstva tvoje obitelji. Reci sad definitivan datum.
JAGODA: Pa rekla sam već, zar nije dogovoreno? Za dva tjedna, na čitanju epitafa.
HORACIJE: Može, onda, na tom čitanju likvidacija. Ok. (malo razmisli) Al' kako?
JAGODA: Joj, Horacije, pričali smo o tome sto puta! Ja poberem cvijeće od svud naokolo kuće, sve u raznim bojama ono plavo, zeleno, žuto, smeđe i u tom smislu. pa ga onda stavim u teglice i naguram unutra zemlju; pet, šest teglica je dovoljno.
HORACIJE: I?
JAGODA: I to im odnesemo kao fol na poklon. Dobar dan - dobar dan. Kako ste kako ste vi. I nitko ništa ne sumnja.
HORACIJE: I šta onda?
JAGODA: I onda oni, kad mi odemo odlete u zrak još istu večer. Zašto? Zato što su teglice pune eksploziva. I to je to. Jednostavnije ne može. Ja ću cvijeće rasporedit po stanu, ko feng shui i te gluposti i sve će letit od temelja do tavana!
HORACIJE: Stvarno divno! Jedva čekam!

PRIZOR 22.

(Sastanak u bazi; svi su dolje Lovorka, Veselin, Ardelija i Darko)

ARDELIJA: Znači, tata, danas je veliki dan.
(Darko nešto rezbari po stolu.)
LOVORKA: Ja se tebi čudim, Veseline, da si ti pozvao i Jagodu i onog njezinog.
VESELIN: Jesam ti stoput objasnio, Lovorka, da ćemo ih danas ovdje ubit i da je to zato. Darko, prestani to radit, samo uništavaš!
DARKO: Ucrtavam ti inicijale u stol, ako te baš zanima!
VESELIN: Ucrtaj si ih na guzicu!
ARDELIJA: Gdje su više, ako zakasne, ja zaključavam!
VESELIN: Doći će.
LOVORKA: Ja sve tebe razumijem, Veseline, al' pozvat takvog zločinca na čitanje vlastitog epitafa, to ti je meni malo.
VESELIN: Hoćeš prestat il' da te uspavam?!
LOVORKA: Prestat ću!
VESELIN: Odlično! Ardelijo, otvori onaj karton i izvadi sadržaj na stol!
(Ardelija to učini. Na stolu su sad dvije staklene bočice.)
ARDELIJA: Šta je to? Parfem!?
LOVORKA: Meni si kupio! Za poklon!
VESELIN: Kakav poklon, smiri hormone! To nije parfem to samo sliči na parfem! U tome je kvaka! Unutra je benzin! Naše tajno oružje!
DARKO: Snifaš, a!?
ARDELIJA: Daj, tišina, da tata objasni.
VESELIN: Oni kad dođu, mi im to poklonimo za kao za bebu i te gluposti pa ih dobro našpricamo po cijelom tijelu. Kad dođu doma, on će upalit šibicu jer znamo da se griju na drva stvar riješena. Jednostavnije ne može!
LOVORKA: Sjajno!
ARDELIJA: Svaka čast, tatko vidim bubrezi još rade!
(Daju si pet.; kucanje na vratima.)
LOVORKA: Hoćeš ti, Darkino. da se ne penjem do gore?
DARKO: A ja ću letit, misliš?!
VESELIN: Kako je kilav, čudi me da je i taj epitaf uspio napisat!
ARDELIJA: Pričekaj s veseljem, dok ga ne pročitaš!
LOVORKA: Stigli!
VESELIN (Naglašeno sretno.): Dobar dan! Dobro došli! Kako ste!?
(Lovorka, Jagoda i Horacije spuštaju se u bazu; svi se rukuju i ljube.)
JAGODA: Zdravo, tata! Kako si ti?!
LOVORKA: Dobrodošli!
HORACIJE: Evo, mi vam donijeli malo svježeg cvijeća. Jagoda nabrala pa ga posadila.
ARDELIJA (Jagodi): I što još radiš osim što bereš cvijeće?
DARKO: Deblja se!
VESELIN: To je radila i doma! (Nasmiju se.) Naša Jagodica, uvijek prva na kolačima. Kad ona stane na vagu, kazaljke lete!
HORACIJE: Nemojte biti neugodni!
JAGODA: Nema veze, Horacije, znam ja da se tata samo šali. Mogu ove teglice staviti ovdje?
LOVORKA: Stavi kamo hoćeš, baš si nam lijepo izabrala!
JAGODA: Bože moj, kome ću ako neću mami i tati i (infantilno) braci i seki.
HORACIJE: I, znači, Veseline, danas čitanje tvog epitafa! Pa drago mi ja da si nas pozvao!
VESELIN: Tako je! Danas je taj dan! A meni je drago da ste uspjeli doći! Darko! Je l' epitaf spreman?!
DARKO: Čeka te na stolu! Sve je spremno!
LOVORKA: Joj, tako sam uzbuđena!
VESELIN: Jao! Ja skoro zaboravio i mi smo vam nešto spremili za poklon!
HORACIJE: Joj, to je preljubazno, niste trebali.
JAGODA: A mi samo cvijeće donijeli. Sad mi je neugodno. A šta ste nam to kupili da vidim!
ARDELIJA: Parfem! Za tebe i tvog muža! Evo, probaj! Je l' da divno miriše?!
JAGODA: Malo baca na.
ARDELIJA: Daj da te našpricam. (Šprica) Da nam budeš šik!
VESELIN: A, Darko, ti našpricaj našeg Horacija!
HORACIJE: Ne treba, hvala. Nije hitno.
DARKO: Hitno je. Vjeruj mi, osjeti se na daljinu. 'Ajmo, ruke gore, ispod pazuha je kritično. (Šprica.)
JAGODA: .na benzin.
LOVORKA: To je na prvi dojam, al' se kasnije, kad se slegne, javi miris jasmina i tulipana.
JAGODA: Tulipan ne miriše.
LOVORKA: Onda jasmina i lovora, u redu! Šta sad, zabunim se i ja nekad!
ARDELIJA: Da svi sjednemo pa da tata pročita?
(Svi sjednu za stol, a tata svečano ustane.)
LOVORKA: Da donesem kavicu?
VESELIN: Za ovakvu priliku samo najbolje vino (Stavi bocu na stol.) iz mog osobnog uzgoja!
JAGODA: Sjećam se te berbe. sve sam teglila.
LOVORKA: Evo čaše.
HORACIJE: Mada ja ne bi ni smio. Ali evo danas i u vašu čast!
VESELIN: Dajte te čaše. (toči)
ARDELIJA: Čitaj, tata! Čitaj!
BAKA: Daj i meni jednu! Dugo nisam!
DARKO (Vidi baku kako sjedi kraj njega i uplaši se,): Joj, bože, je l' ti znaš doć´ normalno, k'o čovjek, a ne uvijek takvi neki uleti?!
BAKA: A šta vi nešto se slavi?
DARKO: Tata čita epitaf svečano!
BAKA: Super, znači, predao si mu ga.
DARKO: Aha. Pij iz moje čaše, bi će sumnjivo. Samo mi nemoj sve popit! (Baka iskapi čašu.) I sad mi neće više dat! A šta će tebi?! Ti se ne moraš napit da bi prošla kroz zid!
BAKA: On se hvalio tim vinom, ali ovo je baš kiselo.
DARKO: Tata bi se hvalio i govnom.
BAKA: To znamo. I tebe je često hvalio.
DARKO: Ha-ha. 'Ajde sad, tišina, da čujemo šta kaže!
ARDELIJA: Tata, ne drži nas više u napetosti! Pročitaj!
VESELIN: Evo, Ardelija, otvaram kovertu!
HORACIJE: Jagodice, podsjeti me sutra da i meni smislimo jedan epitafčić!
JAGODA: Može, može prva stvar ujutro!
LOVORKA: Brže! Onesvijestit ću se!
VESELIN: Slušaj, nemoj mi ovdje past da te moramo gore teglit. Odi gore legni u krevet pa padni.
LOVORKA: Čitaj više!
DARKO (Nakašlje se.): Pa vi recite jesam li genije ili nisam!
(Veselin uzima papir i čita u sebi. Istovremeno baka gurne Darka laktom. On se trzne.)
DARKO: Šta je sad opet? Vidiš da čita!
ARDELIJA: Naglas, tata, naglas!
BAKA (S cigaretom): Imaš vatre?
DARKO: Aha.
VESELIN (Pročita, savije papir i zadovoljno se nasmiješi): Darko, stvarno si genije! S ovim sam baš zadovoljan! (Darko zapali baki cigaretu i u tom trenu svi odlete u zrak.)

PRIZOR 23.

(Svi su odletjeli u zrak. Baka puši cigaretu. Nasmije se. Uzme papir na kojem je epitaf i pročita)

BAKA: Da su mi djela od zaborava veća
To bi bilo lijepo, to bi bila sreća.
Da ih ubijem milijun ljudi su ko mravi
A jednog da ostavim zato da me slavi
To bi bilo lijepo i bila bi baš sreća
Da umjesto u mraku usnem tad u zraku.

- K R A J
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.