NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Slobodan OBRADOVIĆ
JUCUCA

 

Slobodan Obradović

Rođen u Beogradu 1977. godine.
Sarađivao kao dramaturg na predstavama A Chorus Line (Pozorište na Terazijama) i Don Žuan (Bitef teatar).
Objavljene pozorišne kritike u časopisu .Teatron. za predstave Diplomac (BDP), Kralj Lir (Atelje 212), Mletački trgovac (JDP), Romeo i Julija (Teatar Oskaras Koršunovas) i Tri sestre (Slovensko mladinsko gledališče).
Trenutno na završnoj godini dramaturgije, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.


Dramaturška beleška

IZGUBLJENI U ŽUDNJI

“Jutros sam se probudio s tvojim imenom na usnama.”
“Što je postojalo, prestalo je da postoji.”
“Da li je prašina mnogih puteva oštetila bledilo moga lica?”
(Jucuca)

Za autora koji ispisuje, 2005. godine, ovakve dramske replike bez obzira što je reč o komadu po motivima istoimene pripovetke Jovana Jovanovića Zmaja može se reći kako uistinu ima petlju: stilističku, a još više žanrovsku. Slobodan Obradović, međutim, za najveći deo svoje jezičke, karakterološke i uopšte poetičke pustolovine u drami Jucuca poseduje i uverljivo pokriće. Na prvi pogled: bogati, i na smrt bolesni trgovac Krsta, njegova mnogo mlađa žena-lepotica, proračunata Pelka, udvarač, lovac na miraz i povrh svega kockar, Šerbet Dražić i, na kraju, Jucuca, egzemplarno ružna, introvertna, opsesivna i istovremeno asketski romantična Krstina kćer sve to neodoljivo sluti na anahronu građansku socijalnu melodramu a la Dima (tj. u domaćem slučaju, recimo Marambo). Ali, upravo kroz suptilna pomeranja žanrovskih modela (motiva, odnosa, osobina), Obradović nas suočava sa uvidom da je od istog do drugog razmak pokatkad veoma mali, a mogući prelaz čak neosetan. Likovi ove potmule, strasne i cinično-romantične dramske skaske o novcu, ljubavi, posedovanju, i pre i posle svega, o Želji, jesu na specifičan način veći od života. ali ni u kom slučaju tako, što bi bili idealni, uvećane projekcije individualnih ili kolektivnih ideala. Ostareli cinik Krsta i čulna, a surova Pelka igraju, s jedne strane, sopstveni igru istine; no, to je igra dvoje duboko ranjenih ljudi štaviše, sama ta zajednička rana i jeste njihova glavna igra. Šerbet, pustolov koji od vidljivih mana bezočno gradi osnovu svog šarma inače, čovek koji je Jucucu ostavio deset godina ranije pred oltarom, a sad se vraća u Krstinu kuću ponajmanje zbog nje čak i taj Šerbet, premda traži novac (od Krste) i seks (od Pelke), kao krajnji cilj ima nešto sasvim drugo. Njegova žudnja za popunjavanjem unutrašnje praznine činjenica koje je, možda, svesniji nego ostali akteri na paradoksalan način susreće se sa Jucucinom željom za realizacijom sasvim drukčije opsesije.
Jer, Jucuca je jedna vrsta anti-Hede Gabler: u njenom slučaju je, paradoksalno, ponajmanje reč o ljubavi štaviše, iluzija ljubavi postepeno se raskriva kao jedina, ali ne i dovoljna stvarnost Jucucine pozleđene i sapete mašte. Zaranjajući u zaplet posredstvom ključa te imaginativne stranputice, počinjamo uviđati da Obradovićevi likovi, iako toliko govore o emocijama (i njima se služe), ne emaniraju ni najmanji trag psihologije. Obuzeti sopstvenim opsesijama, postaju logorejični, a suočeni sa najmanjim nagoveštajem promene situacije, dakle, zbivanja, oni ćute, i to na način na koji, kako kaže Rozencvajg, tragični junak prekida mostove koji ga vezuju za Boga i za svet. I Jucucu i likove koji je okružuju, došao bih u iskušenje da nazovem ibzenovskim figurama, koje se izražavaju u strindbergovskom idiomu kada to ne bi predstavljalo neprihvatljivi paradoks. Ovako, možemo reći da se u senovitim prostorima Obradovićeve meta-građanske drame susrećemo sa jednom varijantom balzakovskih ruina, podivljalih od žudnje i poraženih tom istom žudnjom na početku kao i na kraju. I novac kao i seks, i ljubav kao i status, svi ovi činioci predstavljaju metaforička ispoljavanja Žudnje, one teško dokučive fascinacije koju Hegel naziva schmerzliches Sehnen. Ali, sama žudnja nije, ovde, ni u kom slučaju metafora: od nje se ne umire, ali se dugo gori, i okončava u svetlucavoj truleži ideala.

Svetislav JOVANOV


Po motivima istoimene pripovetke Jovana Jovanovića Zmaja
Beograd, 2005.

 

LICA:
KRSTA BAJIĆ, bogati starac
JUCUCA, njegova kći, sentimentalna, nakazno ružna
PELKA, Krstina mlada ljubavnica
ŠERBET, čovek slučajnosti, momak za dvadeseti vek

U porodičnoj kući Bajića, Gospodska ulica u Beogradu, proleće 1901.

 

1. POJAVA

Negde iza ponoći. Iz mraka dopire zvuk vrata koja se otključavaju. Jedna prilika na vrhovima prstiju ulazi u sobu. Pali sveću. Jucuca skida kućnu haljinu i spavaćicu sa sebe. U mraku pronalazi škrinju iz koje vadi venčanicu. Oblači je. Klekne pored sveće i prekriva oči dlanovima.

JUCUCA: Sanjala sam maslačke, jesi li tu, ja sam, ja verujem da se ljudske duše susreću, a da se ljudi samo pozdravljaju, predugo mrzim svoj glas i hod, svoje oči i kosu, osim kad je nosim ovako, podignutu, kako si ti voleo, zašto se nisi setio toga, maločas, pa i ja sam uvek mislila da sam manje ružna kad je skupljena, ali lepo je kad ti neko drugi kaže, nešto lepo, o tebi, spolja, kad bih bar pronašla eliksir lepote, fantaziram, znam, naši razgovori, vratili su te ovamo, zar ne, izmučenog u ranama, a ipak lepog, nemoj da ćutiš, probaj da razumeš, da pogledaš kao čovek koji me je jednom voleo, seti se kako sam bila usamljena, bez reči si otišao, a ja obećala da niko, nikada, neće zauzeti tvoje mesto, sve dok mi ti jednom ne objasniš, i održala sam obećanje, imaš deset godina razloga, i sve ću oprostiti, ne, nije dovoljno dobro, hoćeš, moraš reći istinu, reci da se tvoja ljubav uplašila moje ružnoće, jer nema u meni ni zavisti, ni mržnje, moja ljubav je strpljenje i praštanje, i neka tvoja ne bude gorda, neka ne uništava, neka veruje i neka se svemu nada, zato ja, ovde, gledaj, na kolenima, kao svetica milostiva, molim, da ti srce ne bude okrutno, molim, kao nikada do sada, jer niko na kugli zemaljskoj, nije kao ja, ja sam, ja sam Jucuca, srce za srce da menjamo!
Jucuca skida venčanicu, slaže je u škrinju. Gasi sveću. Razgrne zavesu na prozoru. Mesec obasja sobu.
JUCUCA: Je li čekanje vredno promene?
Jucuca dugo posmatra dvorište iza kuće, krošnje se povijaju pod naletima vetra.
JUCUCA: Je li dovoljno?
Jucuca nečujno izlazi iz sobe. Zaključava vrata.


2. POJAVA

Jucuca rasklanja sto posle doručka. Pelka ređa posuđe sa hranom na poslužavnik.

JUCUCA (Zamišljeno): Jesi ti često maštala da jednom budeš udata za starca?
PELKA: Što si bezobrazna! Znači. Zmijo mala! Da znaš da ću te tužiti ocu!
JUCUCA (Umiljava joj se): Izvini, evo, izvini.
Poljubi je u obraz.
PELKA: Ja sam mislila da ti mene bolje poznaješ. Misliš da je lako kada te žele? Muškarci luduju za mnom od moje dvanaeste. Dovoljno je samo.
Pelka zabaci kosu, otkriva zanosno poprsje.
PELKA: .Samo jednom da me vide! A niko od njih nije bio iskren sa mnom. E, onda sam upoznala tvog oca!
Pauza.
JUCUCA: Sve teže hoda. Možda bi pristao da ga prebacimo bliže kuhinji?
PELKA: U gostinsku sobu?
Pelka imitira Krstu.
PELKA: Dva Bajića su u ovom krevetu umrla pre mene!
Pelka pogleda Jucucu koja zuri kroz prozor kao da je ne sluša.
PELKA: Nemoj da budeš tužna.
Pelka joj prilazi. Zajedno zure kroz prozor.
PELKA: Odjednom se otvorila stara rana. Pa šta? Nekad se ne treba osvrtati na prošlost. Gledaš napred!
JUCUCA: Treba se osvrnuti. I to sa kajanjem.
PELKA: Ništa ne treba što može da ti zagorčava život! Uostalom, zar nemaju svi neke ružne priče koje valja što pre preboleti?
JUCUCA: Nemaju. Neki imaju divne priče. Lepe priče koje se dešavaju na obali jezera, sa puno vesele dece, puno srećnih parova. U ovoj kući toga nema, ali to negde postoji. Prave, srećne porodice.
PELKA: Misliš. Nesrećni smo. Jer smo besni. Što je drugima bolje. Nego nama?
JUCUCA: Da.
Pauza.
PELKA: Ukovrdžala mi se kosa.
Pelka vrti pramen oko prsta.
PELKA: Sto puta je očešljam, i pred spavanje i kad se probudim, a ona opet divlja. Ništa ja tu ne mogu.
JUCUCA: Znaš onaj osećaj kad poželiš da uradiš nešto besramno?
Pauza.
PELKA: Lepo. Ti očito misliš da sam ja odrasla u paklu?
JUCUCA: Mislila sam, u nekom romantičnom trenutku.
PELKA (Smirenije): Ne znam da li je baš besramnost prava reč, ali znam da mi je nešto od toga izuzetno prijalo. A što si ti tako zamišljena? Pa ja tek sad vidim!
JUCUCA: Pelka, ja sam sinoć odlučila.
PELKA: Kakvo je to gnezdašce na tvojoj glavi? Kika pa punđa? Gde si to videla?
JUCUCA: Tako mi se ne znoji vrat.
PELKA: Kao da me ništa nisi slušala! Bolje je kad kažeš:.Sada je puštam da raste.
JUCUCA: Dobro, prestani! Hoću nešto da ti poverim, a ti na to pogledaj kao sestra. Obećavaš?
PELKA: Ti si ozbiljna?
JUCUCA: Osećam da sam sinoć. Nešto. Izgubila. Ništa više neće biti kao pre.
Pauza.
JUCUCA: Dražić je proveo noć u mojoj sobi.
Pelka se približi Jucuci sa zavereničkim osmehom.
PELKA: Čitavu noć?
JUCUCA: Ne, naravno! Otišao je posle nekog vremena, ali meni je od tada u glavi jedna misao zbog koje počinjem da ludim.
PELKA: A šta ti je rekao za prošli put?
JUCUCA: Sad je to svejedno. On je prva i poslednja stranica mog života.
PELKA: U kom smislu?
JUCUCA: U onom smislu. O kojem si mi ti. Onda govorila. O muškarcima.
Pelka radosno skoči i poljubi je.
PELKA: Moja devojčica raste!
JUCUCA: Mani se glupiranja, molim te!
PELKA: A je l' glupiranje što te je pre deset godina bez reči ostavio?
JUCUCA: To je bilo pre.
PELKA: Pred oltarom?
JUCUCA: Niko osim mene ne zna koliko on ume da bude dobar.
Pelka se bezobrazno smeška.
PELKA: U kom smislu?
JUCUCA: Mani se glupiranja, molim te! Sad ne znam gde sam stala!
PELKA: Niko osim tebe ne zna koliko je on dobar.
JUCUCA: Da. Koliko ume da bude nežan, i pažljiv, i da kaže prave stvari u pravo vreme.
Pauza.
JUCUCA: Ja ću njega da zaprosim.
Tišina. Pelka iznenada počne da se smeje. Jucuca uvređeno sedne u fotelju sa ogromnim naslonom koji je zakloni od Pelkinog pogleda. Pelka joj prilazi, ugura se u fotelju pored nje.
PELKA: Izvini, izvini! Divim se tvojoj hrabrosti. I ponosna sam, i luda od sreće! Sinoć sam pažljivo pratila kako se držiš. Nisi ni jednom zabrljala!
JUCUCA: Nije red da ja njega pitam.
PELKA: Ali ti zaslužuješ sreću, uostalom, mora da se i on sasvim promenio, što bi inače dolazio.
JUCUCA: Kad sam mu otvorila vrata, umalo ga nisam prepoznala. Lice mu blatnjavo, izgrebano, ali lepo, tako lepo.
PELKA: Slušaj, moraš pažljivo sa ocem. Disaće samo da bi bio zloban.
JUCUCA: Nikada se nisam protivila ni jednoj njegovoj odluci. Ali sada. Ako se on ne bude složio, ja ću učiniti ono što mi srce govori.
PELKA: U pravu si, žena ne treba da sluša muškarca, treba samo da se pravi da je tako. I samo sebe da sluša.
Jucuca klekne ispred Pelke.
PELKA (Neprijatno joj je): Ustani, šta radiš to.
JUCUCA: Tiho! Ti znaš kako treba sa ocem, ja te molim, ne, ja te preklinjem da razgovaraš sa njim. Tebe će saslušati.
PELKA: Ali i ti moraš da pomogneš.
Jucuca potvrdno klimne glavom. Pelka duboko uzdahne.
PELKA: Je l' namerno hoćeš da ne budeš lepa kad se Šerbet.
JUCUCA (Prekine je): Vreme je da ga od sad zovemo po imenu.
PELKA: .Kad se gospodin Dražić probudi?
JUCUCA: Ne. Biću ono što jesam.
PELKA: Onda dve stvari: prvo, crno je moderno samo za sahrane.
JUCUCA: Ovo je siva!
PELKA: Drugo, nisu u pitanju nijanse.
JUCUCA: A šta ako jesu?
PELKA: Dobro pitanje, mila moja, za boga. Obuci onu crvenu haljinu.


3. POJAVA

Svetlost se postepeno pomalja na krevetu u kojem leži Krsta Bajić. On se pridigne a zatim polako ali uporno ustaje iz kreveta oslanjajući se na štap. Krsta je nekada bio lep muškarac, i u starosti je uspeo da očuva dobar deo tog sjaja, ali godine ne može više da krije. Oblači kožuh preko noćne košulje i smešta se u invalidska kolica koja stoje pored kreveta. Prekriva noge ćebetom. U rukama drži malu škrinju koju grčevito steže. Miruje. Više nije reč o sanjivom starcu, Krsta je čovek koji prezire sopstvenu nemoć. Počinje da udara štapom o pod.


4. POJAVA

Jucuca i Pelka trgnu se kad čuju prvi udarac. Pelka prilazi stolu i uzima poslužavnik.

PELKA: Ja ću. A ti, hajde, nasmeši se malo.
Krsta snažnije lupa štapom. Pelka prevrne očima.
PELKA: Despote!
Prilazi Jucuci majčinski.
PELKA: Divno je kad imaš snage samu sebe da iznenadiš.
JUCUCA (Odlučno): Danas je prvi dan mog života!
PELKA: Konačno razmišljaš kako treba! Vidiš da ne boli.
Obe se nasmeju.
PELKA: Učiniću sve što bude u mojoj moći.
Pelka izlazi iz kuhinje. Jucuca ostaje sama.


5. POJAVA

Pelka ulazi u sobu. Krsta pažljivo posmatra svaki njen pokret.

KRSTA: Da sam ne tražim hrane i vode lipsao bih ovde k'o pseto!
PELKA: Dobro jutro, Krsta! Kako ti je danas?
KRSTA: Nešto me guši u grlu, razumeš. Nema šta drugo da bude, uskoro ću postati deo prirode.
PELKA: Kako si spavao?
KRSTA: A ti?
PELKA: Neprestano su mi u glavi tvoje reči.
KRSTA: Što je postojalo, prestalo je da postoji, i eto ti sad.
PELKA: A zar može da nestane nešto čega nije ni bilo? Je li, Krsta?
KRSTA: Ranije bih ti zavrnuo šiju za takvo ponašanje! Dok sam mogao, mogao sam, devojčuro.
Krsta joj zavlači ruku pod suknju, Pelka se izmakne.
KRSTA: Izvukao sam te iz blata, iz one prljave krčme u kojoj bi skončala brišući stolove pijancima.
PELKA: Oči su ti tad bile tako čiste.
KRSTA: I tvoje, draga moja, i tvoje.
Pauza.
KRSTA: Hoćeš otići?
Pauza.
PELKA: Nisam još odlučila.
Pauza.
KRSTA: Hoćeš li voleti nekog drugog?
Pauza.
PELKA: Predugo igramo ovu igru.
KRSTA: Meni se činilo da ti uživaš u njoj više od mene.
PELKA: Ne grize mene savest.
KRSTA: Zato što ti savest uvek govori da si u pravu.
Pauza.
KRSTA: Šta si radila sinoć?
PELKA: Prevrtala se po krevetu.
KRSTA: Sama?
PELKA: Molim te, prekini. Šta nameravaš sa Dražićem?
KRSTA: Što ga već nisi izbacila iz kuće?
PELKA: Mi ne znamo šta se njemu dogodilo onog dana.
KRSTA: Pobegao je od nje kao đavo od krsta! Razumeš? Ne razumeš? Toliko mu je bila ružna, toliko mu se ona gadila, da čak ni zbog miraza nije mogao da joj se privoli.
PELKA: Jesi li ti nju uopšte video sinoć?
KRSTA: Gledam je svaki dan, odrasla, prerasla devojka!
PELKA: Kako hoćeš, Krsta. Sam onda nađi zeta, ali nađi brzo, jer ti kuća propada bez muške snage.
KRSTA: Bitanga, sram ga bilo!
Krsta ispusti škrinju iz ruku. Pelka je podigne. Krsta joj uzme škrinju i stavi je pored sebe na stolicu.
PELKA: To su i za tebe govorili kad si me doveo ovamo.
KRSTA: Zbog zavisti, do đavola, zbog zavisti!
PELKA: Moguće da se prošlost još nije oprostila s tobom.
KRSTA: Nisi ti spavala sinoć, vidim ja.
PELKA: Ne veruješ mi?
KRSTA: Mnogo si lagala, srećo moja, pa zato.
PELKA: Deset godina ja tebi dajem svoju lepotu i mladost da bestidno uživaš.
KRSTA: Ja tebe ne optužujem. Eto, rekao sam ti da možeš i da odeš, ako želiš, slobodna si! Šta to radiš?
PELKA: Ćutke te prekorevam. A gde da odem, Krsta? A? Da se vratim Kod zlatnog bora.? Da se vratim majci? Da budemo pralje zajedno? U onoj bedi iz koje sam jedva pobegla.
KRSTA: Daj mi vode.
Pelka mu dodaje čašu, gleda ga kako pije.
PELKA: Šta si mi prvo rekao kad smo se upoznali?
Krsta je pomalo zatečen. Polako odgovara.
KRSTA: Mala, daj dve ljute?
PELKA: Kad si me upoznao kao ženu!
Pauza.
PELKA: Zaboravio si.
Krsta odmahuje glavom.
PELKA: Jesi, jesi, zaboravio si, jer sam ja tada ležala kao od majke rođena preko tebe, a ti si mirisao moju kosu. Rekao si da nije važno ono čemu se nadam u životu.
KRSTA (Prekida je): Važno je ono što uzimaš. Mislio sam da me nisi slušala.
PELKA: Pogrešio si.
Pauza.
PELKA: Ja ne znam zašto je Dražić posle razgovora sa tobom nestao iz njenog života.
KRSTA: Umukni.
PELKA: .Ali znam da si ti, posle razgovora sa njim, bio grub prema meni.
KRSTA: Umukni, kažem.
PELKA: .Zato što sam ga videla kako izlazi iz kuće.
Pauza.
KRSTA: Za šta se ti cenjkaš?
PELKA: Hoću da budem tvoja udovica. Šta kažeš?
Krsta pruža ruke prema njoj.
KRSTA: Jutros sam se probudio sa tvojim imenom na usnama. Poželeo sam da trčim po travi, da plovim čamcem, da plivam u reci dok izgovaram tvoje ime nebesima, draga, ljubljena moja.
PELKA: Kako si mi rekao, tatice?
Pelka naglašava svaku sledeću reč.
PELKA: Volim te, ja ću ti pokloniti život.
Krsta u zanosu ponavlja za njom.
KRSTA: Volim te, ja ću ti pokloniti život. Ostaćeš pored mene?
PELKA: A posle?
KRSTA: Ovo je tvoj dom.
PELKA: To nigde ne piše, Krsta.
KRSTA: Napisaćemo. Igraj mi malo, mirisna moja.
PELKA: Razmišljala sam i o tome.
KRSTA: I?
PELKA: Neću.
KRSTA: Ja bih sve učinio za tebe.
PELKA: A ako nećeš još da umreš, tatice, i ako ja odlučim da odem pre tvoje smrti, hoćeš li mi platiti za svaku godinu provedenu ovde?
KRSTA: Hteo sam da ti kažem nešto lepo.
PELKA: Ali ćeš ipak reći nešto užasno.
KRSTA: Čekaj, čekaj. Hoću da ostaneš pored mene, da me držiš za ruku kad budem umirao.
Pauza.
PELKA: Šta je tu tačno lepo?
KRSTA: Kad se ti smeješ, ja se osećam kao bolji čovek.
Pauza.
PELKA: Ovo je možda najlepši kompliment koji sam ikada dobila.
KRSTA: Šta?
PELKA: Kompliment. Znaš, kad kažeš nešto lepo, o nekoj osobi, iznutra.
Krsta se smejulji. Pelka mu mazno seda u krilo, ljubi ga i miluje. Krsta je obgrli sa obe ruke, ne dozvoljava joj da se pomeri.
PELKA: Šta je bilo, tatice? Šta nam se to dogodilo? Bilo je divnih trenutaka.
KRSTA: A šta? Šta? Pričaj mi. Šta smo sve lepo radili?
Pelka mu šapuće. Krsta se pohotno smeje.
PELKA: A kad sam te prvi put ugledala, pomislila sam: Gle, zgodnog starca! A onda si ti, naravno, progovorio.
Oboje se smeju. Krsta ušuška lice u Pelkinu kosu.
KRSTA: Zašto mi nisi rodila sina?
Pelka naglo ustaje.
KRSTA: Imam časno ime, imam ovu kuću, novce, do đavola, zar neko tuđi treba da se gosti!
PELKA: Pa imaš devojku koja hoće da se udaje! Ne okreći glavu, Krsta. Momak je tu.
KRSTA: Kako je samo govorio onomad, teško meni, pomislio sam, sam će se sobom oženiti. A i ti se boriš za njega kao lavica, vidim, nije ti svejedno. Pocikušo.
Pelka odlazi da raspremi krevet. Krsta jede. Pelka ga gleda sa gađenjem. Krsti ruke drhte, teško drži pribor, prosipa hranu po sebi.
PELKA: Popodne ću te okupati, starče.
Krsta žvaće i odmahuje rukom kao da mu je baš svejedno.


6. POJAVA

Jucuca u crvenoj haljini koja je odavno izašla iz mode, bojažljivo posmatra Šerbeta koji završava doručak. On žvaće i ne prestaje da priča.

ŠERBET: .Jesi živa, rođako, pitao bih ja, a ona bi rekla, i ovako i onako, zemljače. A sad smo ljuti neprijatelji - ona vladarka, a ja liberal. Ako se situacija ne smiri za desetak dana, moraću u Zemun, a možda i dalje u svet.
Pauza.
JUCUCA: Ranije vam je tako strasno prijao život u gradu.
ŠERBET: Zabluda!
Šerbet gleda po prostoriji.
ŠERBET: Fino vam je ovde, ništa se nije promenilo.
Pauza.
JUCUCA: Novac ume da bude prokletstvo.
ŠERBET: Neka me dobri bog kazni doveka!
Nasmeje se sopstvenoj duhovitosti ali naglo se uozbilji kad primeti da se Jucuca ne smeje.
ŠERBET: Šalim se ja malo, naravno, kletve nisu lepa stvar. Dajte da vas pogledam, sinoć sam vas jedva video u onom mraku.
Šerbet je zagleda.
ŠERBET: Mmmda. Zaista, ja sam video jednu ili dve stvari u svom životu, ali nikada, nikada ništa slično vama. Imate ovde, kod usne, nešto malo.
JUCUCA: Čira. Znam. Zašto me tako svirepo mučite, lepi čoveče? Počinjem već da vas mrzim. Godinama slušam kako ste vi od onih muškaraca koji svesno prisiljavaju sebe na podlost. Je l' se vi uvek tako grubo igrate sa ljudima?
ŠERBET: Ružni ste kad ste tužni! Nemojte.
JUCUCA: Sinoć ste vi sasvim drugo govorili. Moja duša je opet počela da žudi za vama. A vi ste samo želeli da se zabavite.
ŠERBET: Ja vas uveravam, sa vama nisam mislio da se zabavim.
JUCUCA: Potrebno je da mi kažete zbog čega ste me bez reči napustili.
Pauza.
ŠERBET: To nije lako.
JUCUCA: To ste izgovorili i sinoć, dok ste mi ljubili oči govoreći kako su divno plavetne.
ŠERBET: Tako sam baš kazao?
JUCUCA: Moje oči su crne kao noć.
ŠERBET: Pa. Ima nečeg plavetnog. U tom. Crnom delu vašeg oka.
JUCUCA: To je moje!
Pauza.
JUCUCA: Ponekad pomislim da ste zaista samo običan lovac na bogatstvo.
ŠERBET: Gledajte, na neki način, to je neodvojivo. Ja osećam ljubav za novcem, spojenu sa željom prema vama.
Pauza.
JUCUCA: Volite li me više nego pre? Ili manje? Ili jednako? Ja vas - više.
ŠERBET: To je zdravo, hedonizam jača organizam, gospođice.
JUCUCA: I mazićete me?
ŠERBET: Sve dok se ne umorim.
Pauza.
JUCUCA: Ja ću umreti ako me vi opet budete ostavili.
Pauza.
JUCUCA: I sve sam priznala Pelki.
ŠERBET: Mislite da je to bilo mudro?
JUCUCA: I ona je meni sve govorila.
ŠERBET: Je li? I šta vam je ispričala?
JUCUCA: Da ste vi možda podlac i hulja, ali da svakome treba pružiti drugu priliku. Zbog vrlina koje poseduje duša te osobe.
ŠERBET: Pelka je tako rekla?
JUCUCA: Dobro, možda sam malčice dolepšala.
ŠERBET: Zašto drhtite?
Pauza.
JUCUCA: Uzmite me za ženu.
Pauza.
ŠERBET: Vi mene prosite?
Jucuca tužno klima glavom.
ŠERBET: Što ste onda tužni? Bacili ste mi se u naručje čim sam prekoračio prag vaše kuće, kao da smo se tek juče rastali. Rekli ste da me čekate godinama, da ste imali vizije našeg susreta, žive snove koje ste sanjali dok ste budni. Zar niste tako rekli?
Jucuca, očajna, prekrije lice rukama.
ŠERBET: U redu, zaprosiću vas.
JUCUCA: Nećete.
ŠERBET: Sad rekoh da hoću. Gde vam je otac? Ne brinite, ja sam protiv sukoba, bio sam takav i kao dete. Nema čoveka koji bi mene mogao da izbaci iz takta.
JUCUCA: Otac će teško razumeti moju odluku.
ŠERBET: Da se udate?
JUCUCA: Za vas.
ŠERBET: Važno je samo ono što vi želite.
JUCUCA: Ja želim decu, koja će me voleti onoliko koliko ja ne volim svog oca.
ŠERBET: Nije lepo što tako govorite, ali što da ne, deca su uobičajena stvar.
Iz hodnika se čuje Krstin glas.
KRSTA: Zamisli, molim te, juče posle ručka, sanjao sam da mi je desna ruka tuđa!
Ulazi Pelka vozeći Krstu u kolicima. Pelka se obraća Jucuci.
PELKA: Otac ti je lepo raspoložen, zbija šale od ranog jutra.
Jucuca ljubi oca u ruku.
JUCUCA: Danas izgledate tako sveže, oče, kao voćkica!
KRSTA (Dosta hladno): Da, kao suva šljiva.
Pogleda Jucucinu haljinu.
KRSTA: Ta haljina boli kao mamurluk!
ŠERBET: Gospodine Bajiću, dugujem vam ogromnu zahvalnost što ste me primili u svoj dom!
Krsta se polušapatom obraća Pelki.
KRSTA: Ko beše mladić?
ŠERBET: Ja vam stojim na usluzi. Vaš sam dužnik.
KRSTA: A,a,a, to ste vi! A ja sve mislim jutros, da l' sam sanjao ili nam je Šerbet opet svratio.
PELKA: Samo nemoj da zbunjuješ gospodina Dražića i sve će biti u redu.
KRSTA: Neću, draga, radiću samo ono što mi ti kažeš.
Krsta se obraća Šerbetu, familijarnim tonom pokazuje na Pelku.
KRSTA: Vidite samo kako je raspustila kosu i napuderisla lice. To nije slučajno. A kako vam ja izgledam?
ŠERBET: Godine vam izuzetno stoje, gospodine. Čuo sam da ste nedavno proslavili sedamdeseti rođendan! Čestitam!
KRSTA: A da tek vidite mog oca!
ŠERBET: Otac vam je još uvek živ?
KRSTA: Ne, ali bi trebalo da ga vidite. A ko vam je kazao za proslavu?
Šerbet se trudi da bude šarmantan.
ŠERBET: Jedna ptičica!
KRSTA: A je l' ima ime ta ptičica?
Šerbet ne bi znao šta da odgovori.
ŠERBET: Nema.
KRSTA (Više za sebe): Ne volim ptičice bez imena.
Pelka otvara prozor i smešta Krstu pored njega.
PELKA: Sedi ovde i ponašaj se kao sav kulturan svet.
Pelka se okrene prema Šerbetu, pokazuje rukom na Krstu.
PELKA: Ne može čovek do reči da dođe od njega!
ŠERBET: To može biti osobina zlata vredna u današnje vreme.
PELKA: Dabome, ako umete.
ŠERBET: Uvek valja imati neku zanimljivu priču za društvo.
Neprijatna tišina. Svi ćute, Krsta najupornije.
JUCUCA: Gospodin Dražić će možda morati da napusti Beograd.
PELKA (Šerbetu): Smirite se, nemojte žuriti, za koji dan desiće se neki drugi skandal na dvoru i sve će biti kako treba. Osim toga, ako niste u prestonici, ne možete pratiti modu.
KRSTA (Šerbetu): I znači vi ste ta ptičica što po novinama pljuje na naš dvor?
ŠERBET: Da, ja sam Ajfel.
KRSTA: Hrabro. Pod šifrom.
JUCUCA: Možda bismo mogli da živimo bez upadica.
KRSTA: Možda bismo i mogli. (Šerbetu) Nisam znao da ste pismeni, pravo da vam kažem. No, eto, sad vam moram stisnuti ruku, ako hvala bogu, da se i liberali dozovu pameti!
Pelka se obraća Šerbetu.
PELKA: A jeste li bili na dvoru mnogo puta?
ŠERBET: Svega nekoliko.
Krsta se okreće prema Šerbetu.
KRSTA: Ovoj zemlji treba vlast koja će dostojno da nas predstavlja u svetu, a ne balavci i bludnice!
ŠERBET: Vi ste očito verni tradicionalnim strujama kad je politika u pitanju, ja to poštujem.
KRSTA: Ja sam za to da se zna red.
JUCUCA: Red je stvar procene.
PELKA: Kao kad se malo bolje zagledamo u neke osobe, pa uvidimo njihovu čestitost.
KRSTA: Ili suprotno.
Pelka zatvara prozor.
PELKA: Svež vazduh ga razdražuje.
ŠERBET: Da, to mora da je neprijatno.
KRSTA: Šta vam je to sa odećom?
PELKA: Ja mislim da je odelo baš elegantno.
KRSTA: Ne kažem ni ja da odelu nešto fali, nego se on nekako ne uklapa.
ŠERBET(Pelki): Hvala, šiveno je u Beču.
KRSTA: O, i tamo ste stigli?
PELKA: Toliko vam zavidim. Beč! To mora da je događaj! Već samo ime zvuči tako uzbudljivo! Beč!
ŠERBET: Mene je u Beču pronašla tuga. Moji roditelji, ispustili su svoje plemenite duše, mati odmah posle oca, i ja sam dugo mislio da sam ostao sasvim sam na svetu. Onda mi je jednoga dana stigla depeša koja je to i potvrdila. Umrla je, naime, tetka koja se u Beču sasvim pristojno skućila, a da ja nisam ni znao da ona postoji.
KRSTA: Što je to tužno i uzbudljivo! I onda?
ŠERBET: Trebalo je otići i sahraniti je. Prodao sam očevu kuću i krenuo u veliki svet.
JUCUCA: Život vas nije mazio, gospodine Dražiću.
ŠERBET: Nije, mada mislim da nisam imao ni sreće.
JUCUCA: Možda biste mogli da nam kažete šta vam je u dalekom svetu bilo najdraže.
PELKA: U Beču!
ŠERBET: Sećam se kao da je bilo juče, sećam se tako živo i stvarno, pokojna tetka je imala divnog psa sa pedigreom. Izuzetna pudla. Lepa, poslušna, pomislio bi čovek progovoriće koliko pametno gleda. Sela bi mi u krilo, naslonila glavu na grudi i tu bi se umirila.
PELKA: I ja sam čula da su bečke pudle retko umiljati kerovi.
ŠERBET: Iskrena privrženost, takva ljubav. Sad kad zatvorim oči i setim se, osetim toplinu, kao kad me je majka držala u naručju.
PELKA: Tako zanosno pričate!
Pauza.
JUCUCA: Mora da ste bili zaista usamljeni.
ŠERBET: U pravu ste, gospođice. Nije strašno kad je čovek sam, strašno je kad je usamljen. Posebno kad je okružen ljudima.
KRSTA: Iste reči kao prošli put!
Jucuca hitro uzima Šerbeta ispod ruke i vodi ga dalje od Krste.
ŠERBET: Ja se izvinjavam što se ponavljam.
KRSTA: Muškarac se u ovoj zemlji nikad ne izvinjava ženi!
PELKA (Šerbetu): Najbolje da ne obraćate pažnju na njega. Šta je bilo sa pudlom?
Šerbet zajeca. Iz dubine duše. Tajac. Šerbet se pribere.
ŠERBET: Oprostite.
KRSTA (Pelki): Donesi rakije.
Pelka odmah krene. Jucuca staje između oca i Šerbeta, trudi se da bude opuštena i mirna.
ŠERBET: Ja ne pijem, ali vas neću odbiti.
KRSTA: Malo vam je neobična životna mapa. Beč pa u bekstvo, rekli bi zli ljudi, spadoste s konja na magarca.
ŠERBET: Šta ćete, živimo u svetu ironije.
JUCUCA: Nije važno gde čovek živi, važno je kako predstavlja sebe. Zar ne, oče?
KRSTA: Da li vam se još uvek dopada moj dom?
ŠERBET: Pun je mogućnosti.
KRSTA: Šta sam ono hteo. Ah, da! Moram nešto da vam ispričam. Zamislite, imali smo ovde, pre nekoliko godina, jednog majmuna!
ŠERBET: Pravog?
KRSTA: Živog, nedresiranog! Moja kćer ga je gostila slično kao vas sada. Nema tu ništa loše, da se razumemo, majmun je plemenita životinja. Uopšte nije bio nametljiv, čak smo ga puštali i da doručkuje sa nama, mislim da je sedeo baš tu, na vašem mestu.
ŠERBET: Neobično, tako moderno.
KRSTA: Da smo to onomad znali, zadržali bismo ga.
ŠERBET: Ništa još nije izgubljeno, ni za vas ni za majmuna. Uz svo poštovanje, stvari nisu uvek samo crno ili samo belo.
JUCUCA (Krsti): Gospodin Dražić pokušava da kaže kako su u pitanju nijanse.
Pauza.
JUCUCA: A ja volim da verujem kako ništa nije slučajno.
ŠERBET: Ali, vrlo često tako upravo biva! Istovremeno, dok u nekim krajevima nastaju potresi katastrofalnih razmera, u drugim se sasvim mirno i spokojno spava!
KRSTA: U Beču, na primer!
ŠERBET: U celom svetu, gospodine, od Rume do Rodezije.
Krsta potraži Jucucu pogledom.
KRSTA: Idi vidi gde je Pelka, nju bi valjalo po smrt poslati.
Jucuca okleva. Šerbet joj ne deluje uplašeno. Krsta prostreli Jucucu pogledom i ona krotko izađe iz sobe. Muškarci sede i posmatraju se u tišini.
KRSTA: I šta ono rekoste da sad radite?
ŠERBET: Bežim.
Pauza.
KRSTA: Jesmo li sami?
Šerbet proverava vrata i prozore, a zatim se vrati do
Krste i klimne glavom.
KRSTA: Koliko ti je potrebno ovaj put?
ŠERBET: Vi mene vređate!
KRSTA (Prekida ga): Koliko? Da čujem.
Šerbet, osećajući da neće biti pitan po treći put, izgovori kao iz topa.
ŠERBET: Dvadeset pet hiljada!
Krsta zvizne.
KRSTA: Pa da. Što bi tebe vlast i gonila, vi ste lopuže od iste sorte.
Krsta skloni svoju škrinju sa druge strane, pruža Šerbetu ruku.
KRSTA: Dopusti da se predstavim: Krsta Bajić, cenjen i bogat čovek, cenjen ali nesrećan. Đavo će ga znati zašto.
Šerbet okleva. Rukuje se sa Krstom.
ŠERBET: Milo mi je, Šerbet, kockar u dugovima.
KRSTA: Sedi bliže, da ti nešto kažem. Pojavi ti se moj otac jedne večeri, pijan k'o zemlja, razumeš, jedva stoji na nogama, iz džepova mu ispadaju stotke, u ruci nosi krzno za majku, a meni daje zlatan, e,e,e, ovoliki dukat!
Šerbetu oči zacakle. Krsti takođe.
KRSTA: A sutra noć, znaš, eto ga na vratima, glava mu razlupana, viče: Ružo! Daj onu bundu!. Od opasne boljke boluješ, Šerbete.
Pauza.
ŠERBET: Kako je umro?
Pauza.
KRSTA: Sam kao pas u jarku. Dole, kod bare.
Pauza.
KRSTA: Nego da popričamo nas dvojica o novcu, a? To je veselije?
ŠERBET: Novac je uvek zanimljiva tema.
KRSTA: Naročito kad ga čovek ima.
ŠERBET: Pa i kad ga nema. Radi se, naime, o dve stvari. Ja zaista jesam dobio ono nasledstvo.
KRSTA: Ali?
ŠERBET: .Ali, sticajem kobnih okolnosti, ja sam ga izgubio.
KRSTA: Sve?
ŠERBET: Sve.
KRSTA: A šta se igralo?
ŠERBET: Poker.
KRSTA: E, moja budalo, a oni novci što si mahao sinoć njima?
ŠERBET: To je, vidite, pod dva. Nisu hteli da mi daju moj deo!
KRSTA: Ja ću da ti dam petinu duga, da mi kažeš jednu stvar pošteno.
Šerbet nervozno krši ruke.
KRSTA: Jesi li proveo noć u Pelkinoj sobi? Da ili ne?
ŠERBET: Ja vas uveravam ne!
KRSTA: E,e,e, pa ne verujem ti.
ŠERBET: Bio sam previše pijan.
KRSTA: Da bi se setio?
ŠERBET: Da bih radio bilo šta drugo osim da spavam.
KRSTA: A je li, kako ti se ona čini?
ŠERBET: Vaša kćer je. Osoba.
KRSTA: Za Pelku pitam!
ŠERBET (Obazrivo): U životu nisam video lepše žene.
KRSTA: Ranije sam puškom čuvao prozor njene sobe, a sad kad sam omatorio mogu samo povremeno da je špijuniram. A gle, tamo, ne vidi se ništa od onih stabala.
ŠERBET: Pa kad ste uzeli lepoticu, posecite neko.
KRSTA: Doskočim ja njoj pre neki dan, razumeš, nađem dvogled.
Krsta vadi dvogled koji prislanja licu i posmatra Šerbeta koji sedi prekoputa njega.
KRSTA: .Mogu da ti pozajmim. Ili, ako više voliš, možemo zajedno da gledamo.
Otvaraju se vrata, ulaze Pelka i Jucuca.
KRSTA (Svima): Nego šta je to bilo sinoć?
Jucuca kao da se prene. Pelka služi piće. Šerbet, sklanjajući pogled od Jucuce, odlaže svoju čašu.
KRSTA: Možda vam je neprijatno da se poslužite u mom prisustvu, gospodine Dražiću.
ŠERBET: Ne, ne, ništa mene ne sprečava.
KRSTA: Ovo je bilo iskreno!
Jucuca hitro pritrči prozorima u hodniku.
JUCUCA: Gospodine Dražiću, brzo dođite!
Šerbet ustaje od stola.
ŠERBET: Oprostite, obećao sam.
Šerbet ode za Jucucom.
PELKA: Što si takav, Krsta? A šta ako on nju kasnije istinski zavoli?
KRSTA: Kad kasnije?
Pelka kucne u drvo tri puta i prekrsti se.
KRSTA: Nestvarno samouveren, sa tim gramzivim očima, došao pa kuc, kuc, pravo na vrata.
PELKA: Možda nema šta da izgubi?
KRSTA: Ništa osim glave.
Šerbet i Jucuca se vraćaju za sto.
JUCUCA: Svaki put kad vetar raznese maslačke iznad padine, pomislim, neću podneti toliku lepotu.
Šerbet nema pojma o čemu ona govori, smeška se i seda za sto. U jednom trenutku shvata da ipak nešto mora reći jer ga Jucuca probada pogledom.
ŠERBET: Priroda je. Majka svih. Iznenađenja!
KRSTA: Mmmda. Zaključci koje izvodite vaša su prednost.
PELKA (Krsti): Tebi su potrebne nove misli.
ŠERBET: A o čemu razmišljate, gospodine?
KRSTA: Uglavnom o smrti. Na primer, kada bi bogati ljudi mogli da plaćaju sirotinji, da umire umesto njih, lepo bi se živelo!
PELKA: Kad čovek više nema šta da kaže, obično govori o smrti.
Pelka se okreće prema Šerbetu.
PELKA: .A on ne prestaje da govori od kad je ustao iz kreveta!
Krsta se okreće prema Jucuci. Daje joj rukom znak da ga izvede iz sobe. Ona poslušno prilazi stolici.
ŠERBET: Vi me, nadam se, nećete zaboraviti.
KRSTA: Dođite u moju sobu kasnije, razgovaraćemo.


7. POJAVA

Jucuca je izvela Krstu iz prostorije. Šerbet popije čašicu rakije s nogu da dođe sebi. Pelka zatraži da i njoj sipa. On učini. Oboje popiju u isto vreme.
PELKA: Treba samo paziti.
ŠERBET: To sam ja vama sinoć govorio.
PELKA: Ne budite smešni, Šerbete, ja sam izmislila to pravilo.
Pauza.
ŠERBET: Sećate li se našeg prvog susreta?
Pauza.
PELKA: Zašto?
ŠERBET: Zato što očekujem iskren odgovor.
PELKA: Vi ste se udvarali Jucuci, a ja tek što sam počela da dolazim u ovu kuću.
ŠERBET: Da li je prašina mnogih puteva, oštetila bledilo moga lica?
Pelka se kikoće.
PELKA: Odgovoriću vam, ako vi odgovorite meni: da li volite mene ili volite moju lepotu?
ŠERBET: Vašu lepotu?
PELKA: Ne, vašu!
ŠERBET: Vaša lepota nalazi smisao mojoj dosadi, dok je moja lepota nešto sasvim drugo.


8. POJAVA

KRSTA: Niko razuman ne bi postupio kao ti!
JUCUCA: Vi ste zlonamerni, oče.
KRSTA: Ti mene nećeš da razumeš.
JUCUCA: Isto kao ni vi mene.
KRSTA: Danas je izgleda previše starinski da se očevi petljaju u živote svoje dece. Neka se unište bez naše pomoći! Samo napred, deco!
JUCUCA: Šta ste mu rekli?
KRSTA: Što ne pitaš šta je on meni rekao.
JUCUCA: Prestanite, plašim se da ću učiniti neku glupost, za inat ću upropastiti svoj život!
KRSTA: On je loš čovek.
JUCUCA: Ne postoji zakon protiv toga.
KRSTA: Postoji božji zakon.
JUCUCA: Onda neka ga bog hapsi.
KRSTA: A ponos? Gde ti je ponos?
JUCUCA: Nemam ga. Nema ga ni on. Zbog toga smo nas dvoje jedno.
Pauza.
KRSTA: Još nisam čuo da su se dva ništa spojila i napravila jedno nešto.
JUCUCA: Zar treba da se kroz život vučem po ovoj kući kao vaša senka?
KRSTA: Sad ti je i kuća mrska! Štene nezahvalno!
JUCUCA: A zar čovek ne može da postane sasvim drugi posle toliko godina?
Pauza.
JUCUCA: Ili mislite da sam jednako ružna kao pre?
KRSTA: Ih, ne, sad si porasla.
Jucuca iskoči ispred oca, unese mu se u lice osmehujući se.
JUCUCA: I uši mi požurile pa porasle, gledajte, i usta! Sad mogu sama sebi da šapućem.
KRSTA: Šta je to bilo sinoć?


9. POJAVA

Šerbet donosi škaf sa čistom vodom dok Pelka sapunja sudove u drugom.

PELKA: Ja sam to svesno učinila, znala sam šta radim, ja sam htela da vi sinoć uđete u moju sobu.
ŠERBET: Sve isto kao i ja.
PELKA: Koliko dugujete?
ŠERBET: A koliko dugo ste vi Bajićeva ljubavnica?
PELKA: Dovoljno dugo da znam kako Jucuca razmišlja.
ŠERBET: Pa kako razmišlja?
PELKA: Misli da ste pobegli zbog njene ružnoće. Znate, ona je drago biće, nesigurna, zbunjena. Volela bih da joj kažem kako će sve to proći, ali.
ŠERBET: Vi znate da sam ja fin momak, vredan, vrlo bistar.
PELKA (Prekida ga): .I vrlo skroman.
ŠERBET (Nastavlja): Na samoj ivici šarma. Nije tu reč o njoj. Gde stari drži novac?
PELKA: Molim?
ŠERBET: Šta čuva u onoj kutiji koju vucara sa sobom?
Pelka ćuti.
ŠERBET: Toliko dugo ste ovde a nije vam palo na pamet da potražite ključ? Razočaran sam.
PELKA: Šta vi hoćete od mene, Šerbete?
ŠERBET: Šalite se? Pa hoću vas! Vi ste razlog zbog kojeg je dobri bog stvorio ženu!
PELKA: To nije odgovor. Da ste odgovorili pravo iz srca, sada biste stajali goli ispred mene.
ŠERBET: Znao sam da će me ljubav ovde pronaći.
Šerbet joj prilazi. Pelka nastavlja da radi bez obzira što oseća njegov dah na svom vratu.


10. POJAVA

Krsta se nalazi iza paravana, Jucuca sedi ispred.

JUCUCA: Vi namerno podgrevate moje sumnje.
KRSTA: Gotov sam!
Jucuca ulazi iza paravana. Iznosi nokšir koji nosi van sobe. Zatim se vraća. Govori tišim glasom.
JUCUCA: Ja negde u duši znam da je ovo sve zbog vas.
KRSTA: Šta si kazala?
Jucuca nastavlja glasnije.
JUCUCA: Možda ja ne znam sve, ne znam ništa, eto, prihvatam da ne znam ništa, ali počela sam da sumnjam.
KRSTA (Jetko): U mojoj kući da sumnjaš!
JUCUCA: Oprostite, oče, ali po cenu toga da zauvek izgubim vaše poverenje ja vas moram pitati.
KRSTA (Besno): Pitaj, onda, već jednom!
Pauza.
KRSTA: Ispljuni!
JUCUCA: Jeste li mu rekli da neće dobiti ni pare ako se oženi sa mnom?
KRSTA: A kome ćeš ti da veruješ? Ološu koji mi je otvoreno tražio novac ili meni koji mu je novac dao?


11. POJAVA

Šerbet u navali. Pelka se trudi da održi pristojnu distancu.

PELKA: Znate li vi da je ona donedavno razgovarala sa vama?
Šerbet se zaustavi.
ŠERBET: Kako to mislite?
Pelka se smeje.
PELKA: Oprostite, nije smešno. Ja sam mislila da je ona poludela! Stavi ruke preko lica i onda, kaže, počne da razgovara sa vašom dušom, sedi tako u staroj venčanici i priča satima, sama sa sobom.
Pelka se smeje.
PELKA: Nije smešno.
ŠERBET (Iskreno): Sirotica. To je onda ispala prava drama. Ja uopšte nisam stekao utisak da će toliko patiti. Bajić je čak rekao da će me brzo zaboraviti.
Pelka i Šerbet dalji razgovor nastavljaju šapatom.
PELKA: Voliš li ti mene bar malo?
ŠERBET: Volim.
PELKA: Što me onda ne maziš?
ŠERBET: Pomalo sam umoran, a i Jucuca bi mogla da naiđe.
PELKA: Ne, ti mene ne voliš.
ŠERBET: Rekao sam volim.
PELKA: Ja sam Jucuci sve ispričala.
ŠERBET: O čemu?
PELKA: Imaš te krupne oči i kad nešto pričaš sa ubeđenjem one tako sijaju. Šta to radiš?
ŠERBET: Pogađaj.
Šerbet i Pelka se prepuštaju strastima.
PELKA (Kroz uzdahe): Ja sam nesrećna, a ti si podlac i hulja.
ŠERBET (Kroz uzdahe): Mi smo podlac i hulja.


12. POJAVA

Krsta leži na krevetu. Jucuca stoji malo dalje od njega. Guši bes.

KRSTA: Ne mogu da zaspim zbog tebe. Idi.
JUCUCA: I šta bih još mogla da uradim za vas, oče? Hoćete još jedan par robinja da vas služi?
KRSTA (Ne otvara oči): Umukni.
JUCUCA: Ne želim više da mi govorite šta da radim, muka mi je da se prema meni ponašate kao da sam maloumna. Pelka i vi radite šta hoćete i ja se na vas ne žalim!
KRSTA: Onda se meni ovaj razgovor sigurno priviđa.
Pauza.
JUCUCA: Nisam ni mislila da ćete se složiti, ali želela sam da se zbog toga ne osećate dobro.
Krsta se pridigne iz kreveta. Jucuca ga uporno ne gleda.


13. POJAVA

Šerbet iz džepa vadi špil karata, promeša ih znalački, nasumice izvlači jednu.

ŠERBET: Eto, pikova dama!
PELKA: Tebi treba dama herc.
ŠERBET: Suviše je dockan. Sve na crno!
PELKA: A da ostavimo sve kako jeste i da odemo u Beč?
ŠERBET: U Beč?
PELKA: Ili u Pariz, u Moskvu, kud bilo.
Šerbet ćuti.
PELKA: Uplašio si se?
ŠERBET: Nisam.
Šerbet se pomeri od Pelke.
PELKA: Što si ti grublji prema meni, to te ja više želim, ništa ti to ne vredi.
ŠERBET: To sigurno govoriš svakom muškarcu.
PELKA: Previše si zaljubljen u sebe da bi mogao da budeš ljubomoran, ne stoji ti ta uloga. Ti nikada ne bi umro zbog mene. A Krsta, vidiš, hoće.
ŠERBET: Misliš da zna šta se dogodilo sinoć?
PELKA: Sa tobom i Jucucom? Zna.
ŠERBET: A za.?
PELKA: Možemo ga pitati. Ionako tvrdi da me špijunira svake večeri.


14. POJAVA

I Jucuca i Krsta deluju iznenađeno. Ona što mu pruža otpor, on što ne može da je spreči u tome.

KRSTA: Neću sad da umrem za inat!
JUCUCA: Kako ste vi jedan tužan starac. U stvari, vi ste uvreda za starost.
KRSTA: A ti si uvreda za lepotu.
JUCUCA: A vi ste mi otac, svidelo se to vama ili ne.
KRSTA: Tako je tvrdila tvoja majka. Prestao sam da sumnjam čim sam te video. Iste takve očurde sam i ja imao kad sam se rodio. E, da samo nešto mogu, uzeo bih jednu motku pa bih svima pokazao šta je ljubav!
JUCUCA: Ja ne očekujem ljubav, baš me briga za ljubav, samo želim da me neko povremeno drži u naručju, da me grli.
KRSTA: Tebi je Pelka punila glavu onim glupostima iz tajnog udruženja LEPOTICA.
JUCUCA (Očajno): Imaju udruženje?
KRSTA: Nemaju, ludo moja, nemaju.


15. POJAVA

Šerbet prilazi vratima i osluškuje. Pelka zakopčava dugmad na grudima, popravlja haljinu.

PELKA: Ja znam ko si ti. Ti misliš da si neko i nešto, a ti si niko i ništa. Ti si prazan. Ti si nula. Ti si crna rupa. Volim te.
ŠERBET: Da sad imam dovoljno novca, ovog trenutka, bio bih najsrećniji čovek na svetu.
PELKA: Samo tiho, sve se čuje.
Šerbet se uozbilji. Prođe pored Pelke prema prozoru. Proverava je li napolju sve mirno.
PELKA: Dobićeš novac i šta onda?
Šerbet joj prilazi. Miluje je.
ŠERBET: A onda je ovo čelo moje, i ove oči su moje, i ova kuštrava kosa je moja. Ti si sva moja!
Poljubac.


16. POJAVA

KRSTA: Pošten, a? Poštenjačina! U redu, onda izvoli, razumeš, izvoli, okači venac na glavu pa se udaj!
JUCUCA: Hvala.
KRSTA: Završili smo porodični razgovor.
Na vratima se začuje kucanje.
KRSTA: Gubite se!
ŠERBET (Van scene): Niste pitali ko je.
KRSTA: Ko je?
ŠERBET (Van scene): Gospodin Dražić.
KRSTA: Gubite se!
Jucuca otvori vrata. Šerbet ulazi nesigurnim korakom.
ŠERBET: Obećali ste mi minut.
KRSTA: I nekoliko minuta ako treba. U pravu je ova moja kćer kad mi kaže da sam matora luda.
ŠERBET: Vi ste čovek živahnog duha.
KRSTA: I umesto da vam, na primer, oštrim zubima iščupa grkljan, ona hoće da vas grli i miluje. Dobro, možda je to njen način.
Pauza.
KRSTA: Možete joj dati prsten.
Pauza.
ŠERBET: Ja. Ja nemam.
JUCUCA: Ionako ga je lako skinuti.
KRSTA: A sad, tvoj budući muž, moj budući zet, Šerbet, ima nešto da ti prizna.
Krsta ga rukom ohrabruje da krene. Šerbet kratko okleva.
ŠERBET: Godine koje su iza mene, loše odigrani potezi i rđavi ljudi, pokvarili su moju ličnost ali me nisu uništili kao čoveka. Znate, mnoge stvari često nisu bile u skladu sa mojim iskrenim uverenjima.
KRSTA (Ironično): Ali to je život!
Šerbet se okrene prema Krsti.
ŠERBET: Ja vas molim da me ne prekidate ako već želite sve da čuje.
Šerbet se obraća Jucuci.
ŠERBET: Ja sam pošten čovek, otvoren, plemenit. (obraća se i Krsti preko ramena) To je moje mišljenje!
Ponovo govori samo Jucuci.
ŠERBET: Pravo da vam kažem, malo sam vas slagao. Ja umem da popijem. Do jutra. I da se kockam. Takođe do jutra. I ne bežim od vlasti nego dugujem ogromne novce i glava mi je u torbi.
Pauza.
JUCUCA: Kako ćete se izvući iz toga?
KRSTA: Mislim da mu tu od najveće pomoći može biti spremnost da se ponižava.
ŠERBET: Reći ću vam nešto što je odavno trebalo kazati. Ja sam možda jedini čovek koji naslućuje koliko ste vi puni razumevanja za ljudsku patnju. Imajte to na umu. Skromni u svojim mislima, divno skromni u svemu što radite, i sve što vi kažete uvek bude tako lepo i dobro.
Pauza.
KRSTA: Promenio se. Prošli put samo je zgrabio novce i uhvatio maglu.
ŠERBET: To je laž! Zar niste rekli da ćete je se odreći ako pođe za mene? (Jucuci) Ja sam svojim odlaskom štitio vas. (Krsti) Znate, ne moramo mi nikada biti prijatelji. Mada mislim da bi to bilo lepo.
Šerbet očekuje Krstin odgovor. Mučna pauza.
ŠERBET: Hvala vam što ste iskreni.
Šerbet bojažljivo pogleda Jucucu.
JUCUCA: Pitajte me slobodno, što ste se tako ukipili?
ŠERBET: Hoćete li se udati za mene?
KRSTA: Seti se.
JUCUCA: Dosta! Ne želim više da se sećam.
Pauza.
ŠERBET: Uprkos svemu što ste čuli?
JUCUCA: Da!
Pauza.
ŠERBET: Da, udaću se za vas?
JUCUCA: Da.
KRSTA: Vode, daj mi vode.
Jucuca mu brižno donosi čašu.
JUCUCA: Šta je vama, oče? Kao da mi jedete so iza leđa.
Jucuca uzme Šerbeta ispod ruke, on se nakloni Krsti i zajedno sa njom izađe iz sobe.
KRSTA: Nemoj ti da izlaziš iz sobe dok ja nisam rekao.
Krsta nemoćno udara štapom o pod.
KRSTA: Jucuco! Juco! Kćeri! Šapice!


17. POJAVA

Jucuca i Šerbet šetaju dvorištem iza kuće.

JUCUCA: Kao da vas nikad pre nisam poznavala.
ŠERBET: Ja sam oduvek mislio da bi mi život sa vama bio lep. Ta misao budila je čoveka u meni.
JUCUCA: Zašto mi bar pismo niste poslali?
ŠERBET: Vaš otac bi sprečio da ga dobijete.
Pauza.
JUCUCA: I ja sam vas malo lagala.
ŠERBET: Onda nemamo loš početak. Ponovo smo jednaki.
JUCUCA: Rekla sam da mi romantična ljubav nije potrebna, i to je istina, ali potrebno je da me volite, barem, kao čoveka.
Šerbet zausti da nešto kaže ali se zaustavi.
JUCUCA: Recite, sada su sve karte otvorene.
ŠERBET: Vidite, u mom životu, ljubavi gotovo i nema. Osim kad je u pitanju jedna stvar koju odano volim. I nema žene, ma koliko lepa ona bila, koja može da dosegne to savršenstvo.
JUCUCA: Novac?
ŠERBET: Stid me je što sam vam ovo rekao.
JUCUCA: Ne treba da se stidite svoje ljubavi, posebno kad tako iskreno o njoj govorite. Vi volite nešto što vam čitavog života nedostaje, a ja sam, izgleda, najbliža vašem idealu.
Pauza. Šerbet gleda padinu iza kuće koja vodi ka bari.
ŠERBET: Sinoć, kada sam napustio vašu sobu. Mrzeo sam samog sebe što vam nisam odmah sve priznao. Zgrabio sam flašu, istrčao u mrak, zemlja je još bila mokra, noge su mi upadale u blato ali se nisam zaustavljao. Gonila me je oluja u meni, sve dok se najednom nisam srušio i zaspao.
Pauza.
ŠERBET: Budalasta je slučajnost što ste vi baš tad bili u sobi na spratu. Zar ne?
Jucuca se zagonetno smeška.
ŠERBET: Šta ste tamo radili? Sami u mraku?
JUCUCA: Nisam bila sama.
ŠERBET: Postaću ljubomoran, a nismo se još ni venčali. S kim ste onda bili?
JUCUCA: S jednim delom mene koji govori i razmišlja.
ŠERBET: Kako to da razumem?
JUCUCA: Lepota se tokom godina rasprši kao listovi maslačka pod naletima vetra.
Šerbet ne reaguje. Jucuca ga razočarano posmatra.
JUCUCA: Nadala sam se da ću to opet čuti od vas, jednom, kad se budemo sreli. A vi zaboravili. Izgleda da je samo moja duša ostala bliska sa prošlošću. U toj sobi sam prvi put pomislila. A šta ako on ipak ne dođe? Umalo nisam umrla od straha. A vi se niste pojavili. Tako sam počela da susrećem vaše misli, da vam se nadam. I vi ste došli.
ŠERBET: Znači zato sam ja bio bez duše ovih deset godina! A ona ostala kod vas.
JUCUCA: Ne brinite, pažljivo sam je čuvala.
Šerbet klekne ispred nje. Uzme je za ruke, ljubi ih.
ŠERBET: Zbog toga bih ja, sada, radije sedeo ovde, sa vama, nego bilo gde drugde na ovom svetu.
On zagnjuri glavu u njeno krilo, Jucuca se smeje i plače istovremeno.


18. POJAVA

Pelka kupa Krstu. On sedi u buretu dok mu ona donosi toplu vodu. Krsta se praćaka i pokušava da uvuče Pelku kod sebe. Ona se vešto izmiče. Krsta je mrko gleda.

KRSTA: Možda je prirodno što si mi sad pomalo odvratna. I ti si mi okrenula leđa.
PELKA: Žmuri!
Pelka ga poliva vodom preko glave.
KRSTA: Veštice! Ošuri me!
Pelka nastavlja da ga kupa. Pere mu leđa i ramena. Krsta se zamisli.
KRSTA: Aj sad ti zatvori oči.
PELKA: Ne sad, Krsta.
KRSTA: Zatvori, kad kažem!
Krsta se okreće ka Pelki da vidi je li ga poslušala. Pelka zatvori oči.
KRSTA: Misli sad na mene. Šta vidiš?
Pauza.
PELKA: Iznemoglog starca kome donosim čašu vode.
KRSTA: Seti se svoje ljubavi prema meni. Možeš li?
PELKA: Mogu.
KRSTA: I?
PELKA: Ništa.
Pelka bi da nastavi da ga kupa, ali Krsta je sprečava.
KRSTA: Probaj opet. Pokrij oči dlanovima.
PELKA: Ruke su mi od sapuna.
KRSTA: Operi ih. 'Ajde!
Pelka učini i prekrije oči.
KRSTA: A sad?
PELKA: Opet ista slika. Isti starac. Plaši me.
Pelka nastavlja da ga kupa, Krsta hvata skute njene haljine, miriše je.
PELKA: Ne mazi se, Krsta, ohladiće se voda.
KRSTA: A i šta će ljudima danas ljubav? Valja tragati dalje, rekao je jedan filozof.
Krsta golica Pelku povlačeći je prema sebi.
KRSTA: Tragati za nečim opipljivim!
Pelka se opire, a kad je Krsta dobro isprska, odgurne ga od sebe.
PELKA: Ljubav je ono što ti greje dušu!
Krsta se smrači.
KRSTA: A novac guzicu.
Ulaze Šerbet i Jucuca. Krsta se obraća Pelki.
KRSTA: E, pa čestitaj, čestitaj! Na radost sviju nas, posebno na radost vas dve, dobio sam zeta!
Pelka odlazi do Jucuce i Šerbeta. Ljubi Jucucu i grli je.
PELKA: Mila moja, čestitam od sveg srca!
Pelka čestita i Šerbetu.
PELKA: Jako se veselim ovim lepim vestima, gospodine Dražiću.
Šerbet gleda Pelkinu mokru odeću koja joj se na grudima pripija uz telo.
ŠERBET: Mokri ste. Nazebšćete.
KRSTA: A je l' planirate veliku svadbu?
JUCUCA: Ne, složili smo se da bude što skromnije.
KRSTA: Šteta. Mogli smo da zaradimo od prodaje ulaznica.
PELKA (Jucuci): Pa ti moraš sašiti novu venčanicu!
JUCUCA: Radije bih samo da prekrojim staru.
Pelka uhvati Jucucu za ruku.
PELKA: Idemo zajedno! Gospodine Dražiću, da niste slučajno virili, maler je videti nevestu u haljini pre venčanja!
Šerbet posmatra Pelku veoma milo. Jucuca i Pelka izlaze.
KRSTA: Pazi samo da te žena jednom ne opazi.
ŠERBET: O čemu vi to?
KRSTA: De, de, nećemo valjda sada da budemo skromni. Dosta si uspešan kod žena, rekao bih, da nemaš neku tajnu?
ŠERBET: Brz napad. Žene su ljudi, isto kao i mi. Samo im oduzmete razum!
Krsta se grohotom smeje.
ŠERBET: Aha. A našao sam odličan način da i vama doskočim. Postaću vi!
KRSTA: Dobio si priliku da uživaš u tuđoj nevolji.
ŠERBET: A vi ne?
KRSTA: Ja sam se odrekao tog zadovoljstva, vidiš da se ne veselim.
ŠERBET: Kao da se valja bilo čemu veseliti u ovom idiotskom životu.
KRSTA: Neću da slušam još jedan tvoj filozofski napad.
Pauza.
ŠERBET: Zar vi ne mislite da žene u muškarcu otvaraju čudesan apetit?
Krsta ga ignoriše.
ŠERBET: A vi biste samo da se svađate?
KRSTA: Ko će s budalom da se svađa!
ŠERBET: Niste više za opravku. Bolje je da idete bogu na istinu.
Krsta uzima platno kojim se obmotava, muči se da izađe iz bureta. Šerbet ga posmatra. Krsta uspe da ne polomi vrat izvlačeći se. Šerbet mu ne prilazi.
KRSTA (Šapuće sebi u bradu): Nakazo pohlepna!
Krsta se strovali u svoju stolicu. Šerbet čučne pored njega. Na vratima iza njih pojavljuje se Jucuca u venčanici.
ŠERBET: Znaš li da sam sinoć bio toliko pijan da sam nisam znao koja je u kojoj sobi? Stavio sam prst na čelo. Provesti noć sa obe, bilo je jedino razumno rešenje. Na kraju krajeva, neophodno je održavati blizak odnos s majčinskom figurom u kući. To otklanja sumnje. Kada mi ne bude gadno da provodim vreme sa tvojom nakazom, sladiću se tvojim novcem i tvojom kurvom. Sinoć mi je poručila da će sve očice isplakati ako ostane bez mene. Što tako teško dišeš, matora lisice?
Krsta se okreće oko sebe hvatajući vazduh, primeti Jucucu iza njihovih leđa. Lice mu se ozari. Krsta se sruši na pod. Šerbet se hitro okrene. Jucuca ga strelja pogledom. Šerbet ustukne. Van sobe se čuje Pelkin glas.
PELKA: Ovaj ćemo ukras da prišijemo na grudi, tamo gde su moljci nagrizli. Gde si ti?
Pelka ulazi u sobu. Niko se ne pomeri. Pelka primeti Krstu na podu.
PELKA: Ko ga je ubio?
Pritrčava Krsti.
PELKA: Je l' dišeš, tatice?
Pelka osluškuje ima li života u njemu.
PELKA: Dišeš.
Okrene se prema Šerbetu.
PELKA: Šta ste zinuli, čoveče, pomozite mi da ga odnesem do postelje!
Šerbet zbunjeno prilazi Pelki i zajedno sa njom podiže Krstu. Jucuca ih ne prati pogledom.


19. POJAVA

Vetar u dvorištu podiže listove maslačka koji lete oko Jucuce. Šerbet izlazi iz kuće. Jucuca ga ne gleda. Ćuti. On okleva sve dok na kraju ne progovori.

ŠERBET: Znate li kakav je osećaj kada mislite da ste uradili nešto sjajno, a onda to ispadne naprosto odvratno i odjednom shvatite koliko ste pogrešili.
Pauza.
ŠERBET: Tako se sada osećam.
Jucuca se široko osmehne i pogleda ga.
JUCUCA: Šta god da si uradio, sažalila bih se. Zaštitila bih te.
ŠERBET: Samo probajte da zaboravite ono što sam rekao.
Pauza.
JUCUCA: Ne mogu da zaboravim ono šta sam čula. Nikada.
ŠERBET: Dobro, ja ne zaslužujem da budem spasen! Ali ja isto tako ne mogu da se vratim starom životu. Proteran sam iz njega.
JUCUCA: A zar ti se takav život i dopadao?
ŠERBET: Ja imam jednu manu od rođenja, moj nos je vrlo osetljiv, ne podnosi bedu.
JUCUCA: Verujem da ćeš mi sada govoriti samo o novcu.
ŠERBET: A ja verujem da vi nećete ostati hladni.
JUCUCA: Sada kada sam se sama uverila u tvoju podlost? Pošto sam je videla na delu? Mogla bih mirne savesti da te izdam. U poslednjem trenutku. Da zatvorim srce bez milosti, bez trunke kajanja. Da gledam kako odlaziš i da mi se srce smeje od radosti, samo i povređeno.
Pauza.
ŠERBET: Vama se čini prljavo sve ovo. Razumljivo.
JUCUCA: I smešno.
ŠERBET: Životu se i treba samo slatko smejati.
Pauza.
ŠERBET: Pored vas ja bih promenio svoj život iz korena.
JUCUCA: Ja svoj upravo menjam.
ŠERBET: Pa dajte da vam pomognem. Zajedno ćemo lakše.
JUCUCA: Radije bih sebi zabola iglu u oko. Šta me gledaš?
ŠERBET: Ne gledam.
JUCUCA: Gledaš.
Pauza.
ŠERBET: Nešto jezivo u vašoj promeni ne dozvoljava mi da skinem pogled sa vas. Vi očito prezirete snagu mog poricanja. Ali ja mogu da vas zamolim, ja mogu da vas preklinjem. Ne da se udate za mene, već samo da mi pomognete.
JUCUCA (Umirujućim glasom): Moja duša je velika i plemenita, mili moj, tako sam srećna.
ŠERBET (Obazrivo): Spasićete me?
Jucuca ga hvata za ruke. Gleda ga pravo u oči.
JUCUCA: Lepi, nesrećni moj.
Šerbet joj zahvalno ljubi ruke.
JUCUCA: Ti nikada nisi osetio šta znači žrtva, šta znači danak koji plaćamo zbog stvari koje činimo u životu.
ŠERBET: Beskrajno, do neba hvala.
JUCUCA: I ti ćeš tek mnogo, mnogo kasnije shvatiti ispravnost mog postupka.
ŠERBET: Ja već uviđam! Vi ste velika, velika žena!
JUCUCA: Jer ako na svetu postoji ljudsko biće, kojem, sve dok u meni ima daška života. Ako postoji neko kome nikada, nikada, ne bih dala novac u ruke, to si ti!
ŠERBET (U zanosu): To sam ja!
Šerbet iznenađeno trgne ruke.
ŠERBET: To što ste rekli nema smisla!
JUCUCA: Čudno, ja sam mislila da sam bila dovoljno jasna.
Pauza.
ŠERBET: Ne vidim kako mi pomažete.
JUCUCA: Ja sam sigurna da će patnja dati izrazitiji karakter tvojoj lepoti.
ŠERBET: Moji dželati se svaki čas mogu pojaviti na vašim vratima!
JUCUCA: Zar ovo nije poslednje mesto gde bi te tražili?
ŠERBET: Verovatno su do sad proverili sva druga. Ne znate vi mene.
JUCUCA: Ni ti mene ne poznaješ.
Šerbet krene prema Jucuci, ona se instinktivno zaštiti iglom koju izvadi iz kose. Šiljak se zaustavi tik pored Šerbetovog grla. Pauza.
ŠERBET: Ja vas molim za život.
Pauza.
ŠERBET: Vaš otac mi je obećao. Pitajte ga. Molim vas.
JUCUCA: Ne mogu. Možda ste ga ubili.
ŠERBET: Samo petinu. Zbog moje neobične iskrenosti.
JUCUCA: Gubite vreme.
Jucuca skupi kosu u punđu, pričvrsti je iglom i pođe prema kući.
ŠERBET: Neverovatna, strašna hladnoća.
Jucuca je već prešla prag, obraća se Šerbetu ali se ne okreće.
JUCUCA: Učila sam od najboljih.
Jucuca zatvori vrata. Zaključava ih.


20. POJAVA

Krstina soba. Upaljena je sveća. Pelka hoda po sobi kao zver zatvorena u kavez. Jucuca kleči pored očevog uzglavlja. Spušta glavu na Krstine grudi.

JUCUCA: Kako mu kuca srce.
PELKA (Prekorno): Trebalo je Šerbetu reći da pozove doktora, mogla si i kasnije da ga oteraš!
JUCUCA: Da lečimo čoveka u sedamdesetoj?
PELKA: Onda pozvati popa!
JUCUCA: Što? Da vas venča pre nego što prestane da diše?
PELKA (Razdraženo): Da, život samo tebi sme da bude užasan! Nikom drugom! E, pa ni život nije baš oduševljen tobom. Znaš?
Pauza.
JUCUCA: Ne, Pelka, objasni mi malo.
Pauza.
PELKA: Ti ne znaš koliko sam se ja radovala, koliko sam volela tvog oca, duboko i zahvalno, što je blagoslovio tvoju udaju.
JUCUCA: Zbog toga si me izdala?
PELKA: Kakve su to reči? Izdaja!
Jucuca sentimentalno uzdahne.
JUCUCA: Izgleda da je ljubav uvek izdaja na neki način.
Pelka klima glavom.
PELKA: I ume da prestane.
JUCUCA: I šta onda, Pelka?
Pauza.
PELKA: Onda samo udarci u srce. Plaši me taj tvoj pogled.
JUCUCA: Što?
PELKA: Ti misliš da sam ja glupa?
JUCUCA: Bolno je biti čovek, Pelka.
PELKA: Misliš da sam pohlepna?
JUCUCA: Šta ti je, ludice, od kad sam te upoznala ti me uveravaš da nisi!
PELKA: Ali meni Krsta jeste obećao da će me zbrinuti.
JUCUCA: Posle smrti.
PELKA: Da.
JUCUCA: Ali Krsta je još uvek živ.
Pauza.
JUCUCA: Potrebno je da brineš o njemu, Pelka. Ko će ga prati i hraniti? Ko će mu promeniti košulju kad se probudi u znoju, ako ne ti?
Pauza.
JUCUCA: Naravno, ti možeš i da odeš. Uvek negde možeš da unovčiš svoju lepotu.
PELKA: Da, sreća je što nisam ružna.
Pauza.
JUCUCA: Ružna si. I dosadna. I prazna. I ti to znaš.
Pauza. Jucuca pogleda u Krstu.
JUCUCA: Prebacićemo ga u gostinsku sobu.
Jucuca izađe. Pelka ostane sama. Sedi neko vreme pogođena Jucucinim rečima. Pogleda u Krstu. Učini joj se da je mirniji nego pre. Priđe krevetu, proverava da li je još uvek živ. Živ je. Pelka gleda oko sebe.
PELKA: Trebalo bi da ponesem samo najosnovnije. Mrska mi je ova kuća. Je l' me čuješ, Krsta? Ja ću otići. Tatice? Je l' me čuješ? Odlazim.
Krsta se probudi. Smeška se, delom lica koji nije oduzet. Pelka se prestravi, odskoči od kreveta.
PELKA: Čudovište! Šta je smešno? Ti si loš čovek ako misliš da mi je lako! Neću da ti priđem. Hoću svoj deo, Krsta. Gde su ti novci? Čuješ? Gde novce držiš? Ne gledaj me! Prestani tako da me gledaš!
Pelka istrči iz sobe. Vraća se posle nekoliko trenutaka noseći škrinju. Prilazi uzglavlju.
PELKA: Šta je unutra, je li?
Krsta okreće glavu na drugu stranu.
PELKA: Jesu li ovde? Kaži.
Krsta joj se smeje u lice.
PELKA: Nikome nisi davao da te gleda kad je otključavaš. Od sad je ovo deo mog dela ako odlučim da odem. Čuješ? Ne gledaj me tako. Zar nije bolje da ovim novcem pomognem nekom mladom, zdravom čoveku, umesto da trulim ovde čekajući da ti umreš.
Krsta smogne dovoljno snage da pljune u njenom pravcu.
PELKA: Sada ti je život najviše odvratan, a živ si.
Jucuca ulazi u sobu. Pelka sakriva škrinju u kecelju.
JUCUCA: Provetrila sam sobu, pomozi mi.
Jucuca primeti da je Krsta došao svesti.
JUCUCA: Što ne kažeš da se probudio?
Jucuca prilazi Krstinom krevetu.
JUCUCA: Šta je bilo, oče? Šta to mumlate? Umirite se.
Krsta se otima, besni što nije u stanju da govori, upire pogled na Pelku.
PELKA: Tražio je vode.
JUCUCA: Pa što mu nisi dala?
Jucuca sipa vodu, prinosi je Krsti. On se trgne, izbije joj čašu iz ruke.
PELKA: Je l' vidiš sad?


21. POJAVA

Mrak. Jucuca u svojoj staroj venčanici pali sveću. Prekriva oči dlanovima.

JUCUCA: Sanjala sam maslačke, poslednji put, jesi li tu, ja sam, Jucuca, toliko dugo ti nisam videla lice, ponekad mi se još čini da čujem tvoje misli kako mi udaraju o prozor, ne otvaram, ne više, nemoj sada, sto koraka sam dalje, duše nam se više neće glasno pozdravljati, od sada ne pomeram usne, kao u crkvi, ako budem htela, bog pripada svima, a ti si moj, čudesan san, kad ostanem sama, među živim ljudima.
Jucuca skida haljinu sa sebe i pušta je da padne na pod. Uzima makaze i jednim potezom odseca kiku.
JUCUCA: Bezdetno tvoja.


22. POJAVA

Jucuca hrani Krstu. Strpljivo mu prinosi kašiku usnama.

JUCUCA: Mirni, mirni sad, otac!
Krsti hrana curi niz bradu.
JUCUCA: Nikome ne treba opraštati, pa ni vama.
Jucuca nastavlja da ga hrani.
JUCUCA: A siroti Šerbet, nije mogao pretpostaviti da ste vi odavno sve spiskali na život sa Pelkom. Sve na doboš!
A svom mesu, oče? Ništa?
Krsta nešto nerazumljivo mumla.
JUCUCA: Kuća? Kuća će da propadne. Zemlja je ionako zapuštena i nezdrava.
Krsta pokazuje neodređeno glavom po sobi.
JUCUCA: Otišla Pelka, oče, otišla pre neku noć. Odnela nam escajg.
Krsta krivi usta.
JUCUCA: Ništa vas neće mučiti ni minut posle smrti.
Krsta se bolno busa u grudi.
JUCUCA: Jeste, oče, srce je ono što nas boli, srce čini da mrzimo ono što jesmo. Nećemo više o tome. Obećavam.
Jucuca obriše Krstu, namesti mu jastuk, sedne pored njega i počne da para venčanicu.
JUCUCA: Što li vam je uzela onu kutiju s maminim pismima, ne umem da objasnim.
Krsta koji nema snage da bilo šta kaže ili uradi diše.
JUCUCA: Sećate se kad ste mi govorili da niko na svetu nije vredan jedne dlake sa mamine glave? Jeste li govorili istinu? Koliko sam imala kada je umrla? Dve? Ne sećam joj se pogleda. Je l' bila lepa? Je l' bila dobra? Jeste li je voleli? Jesam li ja volela moju majčicu? Da li vam nedostaje?
Krsta skupi snage za šapat.
KRSTA: Molićeš se za mene?
Pauza.
JUCUCA: Ne.
Jucuca je skinula sve ukrase sa venčanice, sprema se da izađe iz sobe. Krsta šišti kroz nos moleći je da stane.
JUCUCA: Hoćete da vam ostavim svetlo dok ne zaspite?
Krsta zahvalno klimne glavom. Jucuca mu priđe, poljubi ga u čelo, uzme sveću i krene prema vratima. Krsta pokušava da je dozove. Krklja.
JUCUCA: Šta je bilo, oče? Nije vas valjda strah?
Jucuca izlazi iz sobe ostavljajući Krstu u MRAKU.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.