NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

51. STERIJINO POZORJE - Govore dobitnici Sterijine nagrade
Filip VUJOŠEVIĆ
OTPISANI UZVRAĆAJU UDARAC

 

Sreli smo se na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, na debati posvećenoj novom domaćem dramskom tekstu. Tih dana, u takmičarskoj selekciji igran je njegov najnoviji komad, on je očekivao rođenje svog prvog deteta i verovatno bio u samopreslišavanju sveta. Prišao mi je i sa osmehom, onako autoironično, prokomentarisao: Zamisli, ceo život si off, a onda se samo jedno jutro probudiš kao mejnstrim.

Half-Lajf (Kaunter Strajk je jedan od scenarija) je kompjuterska igra, čiji junaci imaju grafički superiornu muskulaturu, pa čak i emocije, kao pravi ljudi, a čija su pravila surova kao u realnom životu.

KRIVI (off): Kaunter Strajk nije samo kompjuterska igra. To je stil života. Stil života u kome u svakom momentu moraš da gledaš da li ti neko prilazi iza leđa. Ako hoćeš da budeš pravi kaunteraš, moraš da znaš neke stvari. Tačnije, mnoge. Na primer, kako se puca iz običnog pištolja, pa iz heklera. Iz snajpera. Iz kalašnjikova. Kako se koristi nož. Moraš da znaš kako se brzo stiže do njihove baze. Moraš da znaš kako se postavlja bomba. Moraš da znaš kako da se sakriješ da te niko ne vidi i onda samo izletiš i sve ih poubijaš. Moraš da znaš kako se pokriva kolega. Moraš da naučiš da budeš brži, pametniji, snalažljiviji. Vreme. Rastojanje. Opcije. Moraš da znaš kako da se ne plašiš ničega. Moraš da naučiš kako da se ne plašiš smrti. Ni oduzimanja života. Moraš da naučiš kako da budeš odlučan. Moraš da naučiš kako da ceniš ono čim raspolažeš. Moraš da naučiš engleski jezik. Moraš da naučiš da razumeš šta znači kada ti kompjuter kaže: Enemy spotted. Kada kompjuter kaže Cover me. Kada kompjuter kaže: Fire in the hole. Kada kompjuter kaže: Humiliation.
F. Vujošević: Halflajf

Filip Vujošević dramom Halflajf nije napravio samo aktuelan i sočan dramski presek ekipe iz kraja, sa svim njenim emotivnim i moralnim slalomima, već i dirljivu hroniku generacije otpisanih, koja ratnu stvarnost (čitaj: mladost) ne provodi na realnom, već na virtuelnom frontu. Likovi HL žive u wanna be metro stanici i, menjajući dan za noć, takmiče se u veštini savladavanja virtuelnog protivnika virtuelnim oružjem. Da, to je prava generacijska priča o nama koji smo odrastali U ratu i PORED ratova, ne znajući ko je PRAVI neprijatelj. Posebno je impresivno što autor, smeštajući ovu grupu zgubidana ispod zemlje, u mikrokosmos, postiže da njihovi strahovi, čežnje, ambicije i krize identiteta, postanu alegorija makrokosmosa u kojem mi iznad zemlje. živimo.

Dan DŽ
KRNAJSKI: Ti si izuzetak od pravila da mlade pisce najbolje i najsigurnije proslave iskusni i slavni reditelji. Nisi lansiran u orbitu posle premijere svog Dana Dž. koji je u Beogradskom dramskom pozorištu 2001. režirao Milan Karadžić. To se desilo četiri godine kasnije, posle malog. projekta, na Maloj sceni, u režiji još neetablirane mlade rediteljke.
VUJOŠEVIĆ: Reč je o dva potpuno različita projekta i dve različite drame. Saradnja sa Milanom Karadžićem za mene je značajno pozorišno iskustvo, zato što je to bio moj prvi susret sa pozorišnim profesionalizmom. Saradnja sa Anom Tomović bila je ispunjena energijom i entuzijazmom ljudi koji su na početku svojih karijera. Nezavisno od objektivnog uspeha koji postižu drame koje pišem, postoji i ona intimna ispunjenost i zadovoljstvo posle završenog projekta. Ne potrošiš ti na svaku dramu istu količinu energije, vremena, truda. Da odgovorim na tvoje pitanje: možda nije stvar samo u reditelju, možda je jedna drama, jednostavno, bolja od druge?
Koliko si bio deo Kaunter Strajk ekipe/života? Šta misliš, kako se traži i prepoznaje granica između zaranjanja u iskustvo radi autentičnosti pisanja i distanciranja umetnika radi objektivnijeg sagledavanja događaja ili načina života, kao fenomena?
Jedno leto, pre više godina, proveo sam igrajući Kaunter Strajk sa drugarima iz kraja. Ono što me je u startu fasciniralo jeste ta podzemna stanica u kojoj postoji potpuno izolovan svet, koji funkcioniše po nekim svojim
pravilima. I ne bilo koja stanica, nego baš Slobina. To je, samo po sebi, drama. Onda sam zaključio da je najbolji način da sebe kaznim zbog bačenog vremena da napišem dramu o tome.
Što se distanciranja od događaja tiče čini mi se da većina dramskih pisaca tu distancu poseduje u startu stalno sebe zatičem kako ne učestvujem u životu, već ga analiziram i razmišljam: gde bi tu mogla da se nalazi zanimljiva priča?.
Prilično drastično menjaš svoje drame, dok prelaze iz jedne u drugu verziju. Što si izbacio onu hajlendersku borbu mačevima Krivog i Kilera u Halflajfu? Meni se dopalo, davalo je neki nadrealni okvir uspostavljenom trileru oko Kilerovog nestanka.
Često izbacujem delove iz svojih drama ili ponovo pišem scene koju su mi neopisivo drage, onog momenta kada shvatim da, nažalost, nisu u funkciji dramske priče. Trudim se da ostanem pri svojoj ideji. Scenu koju pominješ teška srca izbacio sam iz Halflajfa zato što sam shvatio da nema nikakve veze s onim o čemu ta drama pokušava da govori.

MILENICA:
Ako smo već išli da se vozimo, mogli smo da siđemo da se prošetamo buvljakom, da malo razgledamo, pa da se vratimo. Mogli smo bar da izađemo iz voza u Pančevu, i odmah da se vratimo unutra. Čisto da se zapljunemo. Nikad nisam bila na buvljaku. Mogli smo da odemo. Bilo gde.
Halflajf

Pa, jesi li neodlučan kad završiš komad i on ode pred reditelja ili ode u štampu? Kaješ li se što nešto nisi drugačije.?
VUJOŠEVIĆ: Da, kajem se što nešto nisam drugačije uradio. Veče posle premijere Halflajfa shvatio sam šta je još trebalo da uradim kako bi taj komad bio bolji.

KOLEVKA ZA...

F. Vujošević: Kolevka za Enrikea:
KATARINA: A ako se ja razbolim i umrem. Šta bi onda bilo, Igore?
IGOR: Sišao bih na zemlju i otišao u jednu od onih seksi prodavnica i kupio bih lutku na naduvavanje. Izgleda kao prava žena. Možeš da je dodiruješ.
KATARINA: Zašto?
IGOR: Da imam pored koga da se probudim.

Čujem da si posle prepirki i odugovlačenja, ovog leta svom tek rođenom sinu dao ime Jovan? Glavni junak tvoje drame Kolevka za Enrikea je pre nekoliko godina, kad si napisao taj komad, isto to planirao. Dok mu se četvorogodišnji sin bez imena nije suprotstavio.

KATARINA: Pošto si nesposoban da daš svom sinu ime, a ja diplomatski ne želim da se mešam, neka odluči sam. Kako želiš da se zoveš, sine?
SIN: Enrike.
KATARINA: Šta kažeš?
SIN: Enrike.
SIN: Kao Enrike Iglesijas. Porastem i postanem lep kao Enrike Iglesijas. I sve žene me hoće. Pozovem zgodnu manekenku da mi glumi u spotu. Krnem joj žvaku pred milionima gledalaca. Moja pljuvačka iz mojih usta, meša se sa njenom pljuvačkom iz njenih usta. Posle snimanja spota svašta. Jebem je u sise i ostalo. Posle pričam da je skroz bezveze i da joj smrdi iz usta.
Kolevka za Enrikea

Koliko si svestan trenutaka kad se desi baš onako kao što si nekad napisao? Da li te ti trenuci plaše ili ponekad parčence dnevnog života namerno izmanipulišeš da bi bilo kao u nekoj literaturi?
Neverovatno je koliko čovek u svojim dramama može da pronađe šifriranih poruka samom sebi. Kada pišeš dramu, nažalost, neizbežno se u nju i projektuješ. Trudim se da ti .lični. momenti u mojim dramama ne smetaju priči, zato što su relevantni samo meni i samo ja mogu da ih u potpunosti prepoznam (a ni ja uvek). U tom smislu, ne predstavljaju adekvatan dramski materijal.
Koji ti se novi dramski zaplet mota po glavi u poslednje vreme?
Jedan koji nikako ne uspevam da pretočim u pristojnu dramu, inače bih je već napisao.
Kako se nosiš sa rediteljskim tumačenjima onoga što si kreirao u krajnje intimnim okolnostima? Da li si osetljiv na štrihove? Kakav je osećaj biti na probi dok neki ljudi izgovaraju tvoje rečenice i ne izgledaju baš kao što su izgledali u tvojoj glavi, i još ih neko sa strane upućuje kako to treba da izgleda?
Nisam osetljiv na štrihove ukoliko ne menjaju osnovnu ideju drame. Svaki zahvat koji je u funkciji pravljenja dobre predstave, a ne bilo koje autorske ličnosti, prihvatljiv je. Kao što se to kod nas često zaboravlja predstava je bitnija od njenih autora.
Slušati tekst koji si pisao ume da bude frustrirajuće. Nekada glumci to ne rade onako kako sam ja zamislio. Nekada se ja nisam dovoljno potrudio da im olakšam da shvate šta bi trebalo da rade. Nekada nešto što zvuči dobro tebi, u tvojoj glavi, u tvojoj sobi, za tvojim kompjuterom, prestaje da bude uzbudljivo kada se glasno izgovori.
Omiljena drama? Omiljeno parče iz tuđe drame? Pesme? Svoje drame?
Uvek mi je drago kada se setim scene iz drame Milana Markovića Dobro jutro, g-dine Zeko, u kojoj Lija i Meda posećuju Zeku u bolnici. Nemam omiljenog pisca. U različitim periodima, voleo sam različite pisce, od Šekspira do Bihnera, preko Phyllis Nagy, Biljane Srbljanović, Milene Marković, Joe Penhalla. Volim pesmu Mali život Duška Radovića, ono:
Dok neko radi
- ja RADUCKAM
I tako malo, sitno ŽIVUCKAM
Hm, moje drame, to već ne znam. Možda kada Policajac pita Milenicu kakav bi volela da bude njen život kada poraste, a ona, pošto nikada ništa nije videla i proživela, samo kaže Lep.

NADA
Kada govorimo o tome kako je za Filipa sve počelo i o tome da uspeh Halflajfa nije prosto pao s neba, važno je da pomenemo malu teatarsku organizaciju, NADA (Nova Drama), koja je sakupila nekolicinu mladih i talentovanih ljudi i lansirala entuzijazam i veru u časnije pravljenje pozorišta kao primarne preduslove, kako za uspeh mladih autora u zaparloženoj srpskoj pozorišnoj sredini, tako i za proevropski model funkcionisanja u okviru pozorišnih institucija.
Na šta prvo pomisliš kad čuješ NADA?
Prvo pomislim na neke drage ljude, odmah zatim i na to da je, čak i u našoj sredini, moguće motivisati mlade ljude da se bave dramskim pisanjem ukoliko ih ono zanima.
Miloš Krečković okupio nas je 2001/2002. u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bilo je nas nekoliko mladih pisaca, vas nekoliko mladih reditelja, glumaca. Organizovali smo javna čitanja aktuelnih britanskih komada, britanski pisci i reditelji dolazili su da sa nama rade na razvoju naših komada. Međutim, to nije trajalo dugo, jer nismo imali sredstva od kojih bismo se kontinuirano izdržavali (Narodno pozorište dalo nam je samo kancelariju). Onda je među nama zavladala prilična apatija i nezadovoljstvo statusom koji imamo i činjenicom da nam se komadi ne izvode. Jednog dana, sastao sam se sa Majom (Pelević) koja je predložila da, pošto već ne znamo šta ćemo sa sobom, počnemo novu seriju radionica u kojoj bismo jedni drugima pokušali da pomognemo u radu na jednoj od verzija drame. Na kraju se ispostavilo da su sve drame iz tog ciklusa uspele da pronađu put do scene.
Da, dogodilo se nešto nalik čudu. Znam da ste se Maja Pelević, Milan Marković i ti jednom prilikom zavetovali da će svako u svoju dramu u nastajanju ubaciti vest da su Dolče i Gabana raskinuli. Počelo je, čini mi se, kao interna duhovitost, a završilo se kao amajlija za uspeh. Sve tri drame sa D&G momentom1 izvedene su u beogradskim pozorištima minule sezone!
Radili smo na njima u isto vreme, konsultovali se do te mere da te ljude smatram nekom vrstom ko-autora svoje drame. Bilo je logično da ih povežemo i na neki formalan. način, makar i tom jednom besmislenom rečenicom koja postoji u svim tekstovima.
To što su sve tri drame izvedene sjajno je, ali ako svake sezone ne budemo imali nekoliko drama neafirmisanih pisaca na pozornicama, onda i ovaj naš mali uspeh nema nikakvog smisla.
Marija Crnobori je od jedne svoje glumačke nagrade pre par decenija kupila kuću na moru. Na šta si ti potrošio novac od Specijalne Sterijine?
Na zaostali račun za struju, par sitnica, nekoliko sitnih poklona, hranu.

Razgovarala Ksenija KRNAJSKI

F. Vujošević: Predgrađe je junak:
MARKO: Bolestan sam, boli me žuč. Da mi pipneš kosu, mislio bih da je žuč. Sve je žuč. Ceo svet je žuč.

Filip Vujošević
BIOGRAFIJA

Rođen 1977. Diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Član projekta NADA (nova drama) i grupe SFW koja okuplja mlade, domaće, dramske pisce.
Kursevi:
1999. letnji kurs kreativnog pisanja koji je vodila Filis Nađ u International Theatre Academy (Rur, Nemačka)
2000. kurs i radionica iz dramskog pisanja u pozorištu Royal Court (London), koji su vodili Harold Pinter, Filis Nađ, Mark Rejvenhil.
Izvedene drame:
Dan Dž u režiji Milana Karadžića (Beogradsko dramsko pozorište, 2001)
The Pinball Master, javna čitanja u Hampstead Theatre i Birmingham Rep Theatre (2004)
Halflife (režija: Steve Harper; Blue Elephant Theatre, London, 2005)
Halflajf u režiji Ane Tomović (Atelje 212, 2005)
Radio drame izvedene na Radio Beogradu.
Nagrade:
2001. Dan Dž dobija nagradu Josip Kulundžić. za najbolju studentsku dramu koja je izvedena. Iste godine, ista drama proglašena je najboljom savremenom komedijom na festivalu Dani komedije u Jagodini.
2006. Specijalna Sterijina nagrada za dramu Halflajf.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.