NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

51. STERIJINO POZORJE - Govore dobitnici Sterijine nagrade
Arpad ŠILING
NE BUDIMO LICEMERNI AKO ŽELIMO DA IZRAZIMO MIŠLJENJE

 

Crna zemlja u režiji Arpada Šilinga, i u izvođenju Pozorišta Kretaker iz Budimpešte, prosto je oduvala. publiku na proteklom 51. Sterijinom pozorju. U dva termina! Iako je praktično već posle premijere bilo jasno ko će prvi osvojiti nagradu Krugova Počasni krug, Arpad Šiling nije odavao utisak samozadovoljnog reditelja, nego je izbegavao da se okiti lovorikama usmeravajući deo slave i na glumce odnosno trupu, koja podjednako učestvuje u kreiranju predstava ovog pozorišta. Razlog više za fascinaciju, jer tako je još više podignuta lestvica uspeha Kretakera, koji je još jednom potvrdio da je trenutno među najprestižnijim stvaraocima sveta modernog, savremenog teatra.

Tradicionalnim pozorišnim razmišljanjem prosuđujući, vi ste kao reditelj malo više u centru pažnje od ostalih u Kretakeru. Kako to podnose glumci na kojima je, u okviru vaše metodologije rada, praktično veći deo posla?
Nemam uhodani način rada, on uvek zavisi od teme koju obrađujem. Ukoliko zajednički radimo predstavu, to znači da je potrebno da glumci u tom procesu aktivno učestvuju svojom kreativnošću. Što nije teret za njih, štaviše, to je prilika da izraze svoju stvaralačku slobodu.

Budući da je udeo glumaca pozorišta Kretaker u stvaranju vaših predstava veliki, na koji način sarađujete sa njima? Da li im od početka rada dajete određene instrukcije? Koliki je uopšte vaš upliv u način na koji će se, i kako će se glumci izraziti u određenoj sceni, ili u celoj predstavi?
Ako ne postoji već napisan komad, tada prethodno moramo da raščistimo i preciziramo o čemu želimo da govorimo i na koji način želimo to da saopštimo publici. Ja im kažem šta sam zamislio, zašto mislim da je to bitno reći, i zašto želim da stvorimo predstavu. Dogovorimo se u kojem ćemo okviru. da ispričamo ono što smo naumili, potražimo mesto gde bi to bilo najbolje uraditi, i pustimo fantaziji na volju. Tako nastale studije kasnije zajedno ocenjujemo, a zatim ja to oblikujem uz pomoć dramaturga. Krajnja forma isključivo je moj zadatak, u kom uvek uzimam u obzir i mišljenje svojih saradnika.

Kako podnosite osećaj da se nekome poigravate sa srcem, dušom. Nema sumnje da ste ponosni što to uspevate, jer to je znak da pogađate?
Ja se ne pogravam ni sa čijim osećanjima. Mi smo pozorišni umetnici, što znači da smo mi sami sebi materijal.

Kako određujete gde je krajnja granica, estetska, moralna, koju ne treba preći u tretiranju određenog problema o kom želite da govorite u predstavi, kao i u onome što glumac treba da uradi na sceni, odnosno što ne bi smeo? Da li uopšte postoje nedopustive stvari, ako ne zbog pomenutih estetskih ili moralnih načela, onda bar kao one koje egzistiraju tek kao odraz lošeg ukusa?
Nisam moralni sudija, samo predvodnik umetničke trupe. Naravno, određujemo zajedno koja je to granica do koje vredi otići. Ne budimo licemerni, ako želimo da izrazimo mišljenje o nečemu. Nas samo zanima utisak koji izazivamo.

Čini se da u većini slučajeva kritika sveta u kojem živimo, u umetničkim delima ne dobacuje do suštine problema, već kao da se zaustavlja na pola puta. Da li nama svima, pa i umetnicima, nedostaje hrabrost, smelost, ili je u pitanju nekompetentnost, da sudimo i osuđujemo, i da sami rešavamo problem?
Šta bismo mislili o umetniku koji podiže glas samo ako mu naplate nešto više za večeru, a nema mišljenje o društvenim i političkim pitanjima? Bojimo se jednostavnih izjava, s izgovorom da je svet mnogo složeniji nego što mislimo. Posle političkih promena u Mađarskoj, još se nekako mogla razumeti taktika iščekivanja, ali danas je očigledno da smo u govnima. Ja izričem svoje mišljenje i ne isključujem mogućnost rasprave. Mada, sumnjam da ću moći da doprem do srži pozorišnim sredstvima.

Malo je pozorišnih autora koji su se u poslednje vreme tako i toliko efektno bavili društvenim, političkim, etičkim temama. Da li privatno posežete i za, u neku drugu svrhu, estetiziranim umetninama?
Ja sam i kao stvaralac privatno lice.

Da li je umetnička kritika sveta u kom živimo (ona koja proističe iz određenog umetničkog dela) prodornija, ili možda smislenija, od one vanumetničke, svakodnevne, usputne?
Kritika može biti uticajna/efikasna, ako je pažljivo artikulisana. Umetnost i nehotice uveličava stvari, s čime ih ujedno i pojednostavljuje, a time pomaže da izolovani problemi postanu opipljivi. Ako smo u stanju samo da urličemo, nemojmo se čuditi da svet prolazi pored nas.

"Evropa pod rafalnom paljbom pozorišta" jedan je od naslova iz novinskih osvrta o Crnoj zemlji. Koliko po vama salve pljeska, negodovanja, smeha ili suza, mogu da zvuče ozbiljno i da se nazovu rafalima.?
Aplauz je hvala za viđeno. Predstava treba da živi dalje u glavama gledalaca. Uticaj ukoliko ga ima samo se kasnije razvije, tako što se ugradi u podsvest, i postane refleks. Problem je, naravno, taj da oni koje kritikujemo nikad ne gledaju naše predstave, što znači da je provokacija posredna. Mi ne upućujemo rafal ka svojim simpatizerima.

Zašto dečja perspektiva u predstavi Crna zemlja.? Zato što omogućuje više neobavezujuće slobode?
Mađarsko društvo još nije izraslo iz infatilnosti koju su mu silom nametnuli za vreme socijalističkog režima. To je dražesno, ali bolesno. Ako nismo u stanju da sprečimo bezumno politiziranje, onda potvrđujemo tezu da je istočnoevropskim zemljama potrebna diktatura, jer su nesposobna da žive u demokratskom društvu.

Šta vas je u kreiranju Crne zemlje. vodilo ka tom i takvom balansu da, na kraju, humor ipak pobeđuje.?
Bez smeha je nesnošljivo obrazovanje publike. A i inače nisam neki namćor.

Za pretpostaviti je da se od stvaralaca poput Kretakor Szinhaza, u javnom životu često traži da odu dalje od ironijski distancirane dijagnoze i ponude ili daju neki konkretan predlog lek? Ili, možda nam je svima od leka potrebnija finalna solucija?
Mi smo sami sebi lek. To kako zajedno delujemo, radimo, eksperimentišemo, može biti primer i drugim zajednicama. Jer, nemamo drugu šansu osim zajedništva.

Da li je u današnjem svetu ironija jedini i nezaobilazni način da se saopšte najgore i najteže istine?
To nije sada počelo, nije ništa novo. Posle Aušvica, Evropa je samu sebe izbrisala s mape humanosti čovečanstva. Možemo zahvaliti samo ironiji, što smo još u stanju da pogledamo jedni drugima u oči.

Mnogi vam priznaju neponovljivost i kontinuitet u traganju za pozorišnim izrazom, oblikom, situacijom, koji će svaku vašu novu predstavu učiniti drugačijom od prethodne. Na šta se u tom traganju najviše oslanjate? Na pozorišno iskustvo, znanje, intuiciju?
Da, tim redosledom.

Možete li da prokomentarišete činjenicu da ste jedan od retkih koji na sceni više voli svoje reči nego tuđe, s izuzetkom Šekspira, Čehova, Brehta?
Želim da stvaram, a ne da interpretiram. Od pomenute gospode puno sam naučio.

Svaka vaša predstava otkriva doslednu liniju pozorišnog istraživanja i razmišljanja, traženja nove forme i izraza u stvaranju novih, ili avangardnom čitanju postojećih komada, ali s druge strane van domena ovih teatarskih odlika, vaše predstave uvek imaju krajnje jasan komentar sadašnjice, sveta koji nas okružuje, kao da nudi najtačniji odraz naše stvarnosti. Da li je to pomalo paradoksalan utisak, ili je to jedini način da se postigne željeni efekat, reakcija?
Tražim načine izražavanja ideja. Inače, još nisam našao novu formu, samo sam razvijao već postojeće. Prirodno je da pokušavam da sve reflektujem na sadašnjost, na svet koji me okružuje. Koji život još postoji osim onog u kom živimo?

Sećate li se rado svojih ranijih ostvarenja, čini li vam se da napredujete, ili ste (ne)zadovoljstvo generalno odložili za kasnije?
Nezadovoljstvo se ne može odložiti za kasnije, ono je tu, stalno prisutno, uvek i svugde.

Zašto se nešto što se sad pravno legitimiše, a oduvek je prisutno globalizam danas apostrofira primarno kao nešto negativno?
Zbog svojih egzistencijalnih problema nismo dovoljno strpljivi i radoznali jedni prema drugima. To je, naravno, razumljivo, pošto postoji samo jedna jasna ideologija, a to je ekonomska.

Jedan pozorišni kritičar primetio je da vi (Mađari) u Evropskoj uniji sasvim uspešno poslujete na berzi iste te Unije, koju na mnoge načine ismevate?! Odnosno, kako u isto vreme čovek biva i za i protiv?
Ne bih mogao da se nadovežem na tezu dotičnog kritičara, pošto mi nije poznata inkriminisana situacija. Čovek je, inače, uvek u isto vreme i za i protiv. Verujem da tu situaciju i vi poznajete.

Predstava Crna zemlja. konkretno govori o Mađarskoj, odnosno zemlji koja pokušava da postane deo ekonomski razvijenijeg sveta, pa stoga možda u prvi plan ističe perspektivu čoveka nekadašnje Istočne Evrope. Da li bi se vaša vizura menjala da govorite iz drugog ugla, iz perspektive čoveka Zapadne Evrope? Da li tu postoje dve perspektive jednog te istog, zajedničkog sveta, ili se ipak nalazimo na istim pozicijama?
Ja živim ovde.

Razgovarali Nataša PEJČIĆ i Igor BURIĆ

Prevod: Marta SZANTO
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.