NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 3 godina XLII jul-septembar YU ISSN 0036-5734

51. STERIJINO POZORJE - Pozorje mladih
Igor BURIĆ
(NE)IZVESNA BUDUĆNOST

 

Delimično preuređujući koncept Sterijinog pozorja, uprava Festivala pozabavila se i Pozorjem mladih, kojem je od ove godine dat nešto drugačiji dignitet. U znak sećanja na studentkinju glume iz Banjaluke Anđelu Žunko1, uvedena je nagrada za najboljeg glumca/glumicu, te je scenski program podeljen u dva dela. Jedan je bio takmičarskog karaktera, a drugi revijalnog. Novost je bila učešće sarajevske akademije umetnosti, dok su ostale činile stalnu postavu Pozorja mladih: Cetinje, Beograd (BK i FDU2), Banjaluka, Priština (Zvečan) i Novi Sad (klase na mađarskom i srpskom jeziku). Prikazano je čak 11 studentskih ostvarenja.
Pored neobavezne. edukacije, Pozorje mladih ove godine imalo je i obaveznu. radionice scenskog pokreta, govora i glume, koje su vodili profesionalni pedagozi. U tesnoj vezi s edukacijom i njenom sistem(at)skom primenom protekla je i Tribina Primena Bolonjske deklaracije, posvećena planovima i iskustvima u vezi s Bolonjskom deklaracijom reformom univerziteta u Srbiji i u okruženju. Kada se ovome dodaju nezaobilazne žurke, druženja, predstavljanja akademija i, naravno, glavni i prateći program Sterijinog pozorja, lako je zaključiti da je najmlađima i najteže i najlepše. Promena termina održavanja predstava iz gluvog doba noći u popodnevne časove, odigrala je svoju ulogu i studentski dan na Sterijinom pozorju učinila potpuno ispunjen. Sve s mogućnošću izbora, i nemogućnošću da se sve postigne. Tamo gde je najmanje trebalo, najviše je škripelo. Na vlastitim predstavama. Ako ništa drugo, mnogi studenti, učesnici ovogodišnjeg Pozorja mladih, trebalo bi da potraže tri toma knjige Bore Stjepanovića Gluma (Rad na sebi Radnja Igra), a dok ne izađe i četvrti tom Uloga mogli su da vide kako se to radi na predstavi studenata druge (!) godine u klasi pomenutog autora (saradnici: Dubravka Drakić i Branko Ilić) Fakulteta dramskih umjetnosti sa Cetinja. Kristina Stevović, Gordana Vukov, Petar Burić i Slavko Kalezić igrali su Bliskost Patrika Marbera, a Branka Femić, Katarina Krek, Goran Slavić i (ponovo) Slavko Kalezić Noć tribada Pera Ulofa Enkvista.
U Bliskosti, autentičnom i teškom odabiru odigravanja završnice drame, dva para koji se kao takvi traže u skoro svim mogućim kombinacijama i, naravno, ne uspevaju u tome, videli smo nepretenciozan, realističan glumački manir, minimalističku scenografiju uspešno pojačanu video pozadinom a malo više strpljenja u repliciranju, malo manje izanđalih izraza emotivnih stanja, na momente razgovetniji govor, učinili bi da ovaj crossfire još više zaprašti. Komad Noć tribada pokazao se još boljim izborom, jer je doneo uvek zanimljivu varijantu pozorišta u pozorištu, uvek razoružavajuću mržnju u ljubavi, odnosno ljubav u mržnji, nerazrešivu enigmu muškosti u ženskosti, i obrnuto. Pažjivo odmereno, sigurno i minuciozno, s malim obogaćujućim karakternim crtama, odličnog mizanscenskog razigravanja, studenti Bore Stjepanovića publiku su, i kad se smejala, i kad je (ne dišući) ćutala, ostavili s adrenalinskim nabojem kakav se mogao osetiti samo na najboljim predstavama Sterijinog pozorja. Nije čudno što su titulu najboljih poneli upravo Cetinjani, i to tumači bračnog para Strindberg, Branka Femić i Goran Slavić3. Napomene radi, ista ova ekipa i na prošlogodišnjem Pozorju mladih ostavila je fantastičan utisak, i na sreću potvrdila da, gledano u celini, osim uvek dobrih naših Mađara, imamo i dobre naše Crnogorce, koji zaista posvećeno i predano rade ono što su sami izabrali, na sceni nalazeći praktično sve što im od zadovoljstva treba.
Kad smo već kod Mađara, ni ove godine oni nisu podbacili. Naprotiv. Studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu, klasa Đerđa Hernjaka na mađarskom jeziku, izveli su predstavu Da ostanem veran sebi, inače kolokvijum na trećoj godini glume. Kuriozitet ove predstave svakako je to što su komad pisali sami izvođači: Marta Bereš, Andrea Erdelj, Margareta Taboroši, Kristina Vago, Zoltan Širmer, Kristian Kardoš, Arpad Mesaroš i Imre Mikeš. Likovi u predstavi su istoimeni, a publiku su uspeli da ubede i u njihovu autentičnost. Takođe, treba istaći da je predstava, uz saradnju sa kolegama s medijskog odseka, iskorišćena i za glumu na traci (filmskoj), ne samo na sceni, koju je činila intimna atmosfera podruma Akademije umetnosti. Intima je možda i ključna reč za tumačenje predstave Da ostanem veran sebi, jer pišući u 16 ruku, procesuirajući i osvešćujući ono što će postati zaokružena celina, glumci klase Đerđa Hernjaka pozabavili su se pitanjima grupe mladih koju, i pored bliskosti, razara antinomija ličnih priroda i senzibiliteta. Igrajući se konflikta, strasti, tipično mladalačke surovosti i isključivosti, glumci i glumice u nizu scena realizovanih kroz slojeve pomenute scenske i filmske kontekstualizacije, govorom, gestom i mimikom, uz upotrebu svetla/mraka i retke, ali efektne rekvizite, uobličavaju karaktere svakog pojedinačnog aktera, međusobnih odnosa, žestoko se trudeći da sve do kraja bude promišljeno i predstavljeno. Utisak kompaktnosti i postignuća bio je više nego zadovoljavajući.
Nešto slično. ponudili su i Zlatko Rakonjac (izostao zbog obaveza), Marko Janketić, Milica Živanović, Stefan Trifunović, Tijana Karaičić, Marija Mitrović, Marko Savić, Marija Medenica, Minja Peković i Anđelka Stević, studenti treće godine glume Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi Borisa Isakovića i Miljana Vojnovića, koji su imali zadatak da sami napišu, osmisle i režiraju sami sebe. Ispovesti su, po svemu sudeći, iskrene a iskrenost je u pozorištu mač s dve oštrice i pravi probni kamen za buduće diplomirane glumce.
Studenti su odlučili da se ispovede. kroz karakterne osobine, osećanja ili stanja duha (nepoverljivost, učmalost, dilema, depresija, fobičnost, nesigurnost.). Svi likovi su, verovatno po zadatku, predstavili nešto negativno, neku dilemu što je konceptualni utisak učinilo prilično ravnolinijskim. Stilski je bilo truda da se celina problema razbije, razveje i raspeva, ali obrti su ipak izostali. Autoironičnost je uspela, organizovanje prostora (dvorište AU) takođe, kao i upotreba muzike, ali (pre)čest višak ekspresije, koja je izazivala reakcije suprotne željenim, baš i nisu za pohvalu. Svakako treba imati u vidu i spomenuti da je pre predstave Boris Isaković upozorio da se Ispovesti na Pozorju mladih priređuju u ranjivom trenutku finalizacije.
Predstavljanje Fakulteta umetnosti Akademije umetnosti Braća Karić iz Beograda, studenata treće godine glume u klasi Ivana Bekjareva (asistent Miloš Jagodić) zamišljeno je ambiciozno. Sterija ili Nušić pitanje je sad naziv je the best of kompilacije kojom su, kako je najavio i sam Bekjarev, pitomci Akademije BK želeli da kroz uporedno insceniranje delova srodne tematike iz komada oba pisca, na praktičan i očigledan način reše dilemu ko je bolji od dva velika srpska komediografa. Maja Banković, Snežana Ivanović, Dejan Jajčanin, Bojan Jovanović, Vanja Kapetanović, Stipe Kostanić, Aleksandra Krnajski, Suzana Lukić, Tatjana Milanov, Đurđa Pavlović, Dušan Petrović i Anđelka Simović doslovno su protrčali kroz uparene scene iz Sterijinih i Nušićevih dela: Svetislav i Mileva/Nahod, Smrt Stefana Dečanskog/Žena bez srca, Ženidba i udadba/Pučina, Laža i paralaža/Svet, Pomirenije/Vlast, Beograd nekad i sad/Beograd nekad i sad, Kir Janja/Ožalošćena porodica, Pokondirena tikva/Gospođa ministarka, Narodni poslanik/Rodoljupci, na početku i kraju dodajući simpatičnu raspravu podeljenih tabora. Zanimljivo koncipirano istraživanje. (Naravno) bez scenografije, s minimumom rekvizita, ubačeni usred snažnih scena, od studenata se mnogo očekivalo. Velika koncentracija, pročišćen izraz, moć transformacije. A bilo je dobrih i boljih rešenja. Ono na čemu se insistiralo jeste maksimalno burleskno razigravanje, na uštrb drugih žanrova, što se posebno osetilo u većini tragičnih tonova. Originalni tekstovi su za potrebe komendije. prekrajani kako bi ritam ostao na nivou, a bio je furiozan. Uigrano i razigrano, većinom s pravovremenim reakcijama studenti su zaista delovali kao klasa. Zamerke se mogu uputiti na račun jezika (sterijansko-vojvođanska dikcija), odsustva akcenta na momentima važnijim od komičnog urnebesa i ponegde trivijalnih teatarskih rešenja. Ko je bolji Sterija ili Nušić naravno da nije rešeno, niti je trebalo da bude ali, istini za volju, i jedan i drugi ispadoše. opsednuti seksualnošću, što se i ne može okarakterisati kao reprezentativno.
Pomalo je čudno konstatovati, ali institucija braka kao da je zapala u krizu već onog trenutka kada je žena počela da se emancipuje. Šta to govori o instituciji braka, a šta o emancipaciji žene, ostavićemo svakom da razmišlja, ali dobro je istaći i podsetiti da ljubav ne opstoji poput filmske, dramske (...) priče, ona ipak kao da ne pada s neba, nego je i te kako stvar kultivisanja, truda, volje. To su neka od pitanja koja danas može pokrenuti komad Lutkina kuća Henrika Ibzena, čiji su tumači bili studenti druge godine glume Akademije umjetnosti iz Banjaluke u klasi Željka Mitrovića (asistent Vladimir Đorđević). Zlatanu Vidoviću, Jovani Mirković, Jovani Letić, Verici Nikolić, Željku Erkiću, Anji Stanić i Branku Jankoviću profesor Mitrović dobro je odabrao zadatak. Advokat Helmer, Nora, doktor Rank, gospođa Linde i pravnik Krogstad, ljudi kojima izmiče (izmaknuto je) tlo pod nogama, veoma su izazovni, a opet i arhetipski, sveprisutni. Vidno je bilo da su se studenti svojski potrudili da iznijansiraju njihovu psihologiju, karaktere i temperamente, najčešće su lepo balansirali spoljnim i unutarnjim sredstvima, pažljivo su birali i rekvizite, uverljivi su bili u slikanju situacija, ali, u svemu kao da je nedostajao onaj poslednji potez, poslednja (samo)refleksija. Glumci su padali u suštinskom intenziviranju radnje, promenama ritma, iskačući, a potom se vraćajući u celinu. Slabo akcentujući, govornu radnju često su zbrzavali. Takođe, možda u Banjaluci igraju na većem prostoru, ali za Kulturni centar scenografija je bila preobimna, skoro opstruirajuća, onemogućavala je da se vidi dalje od proscenijuma. Sve u svemu, Banjalučani su na pravom tragu i sitnice su nedostajale da ostave još uverljiviji utisak. Sitnice, neko će reći koje život znače, a neko sitnice koje za istinskog pozorišnog pregaoca ne bi smele da budu neprelazna teškoća.
Sarajlije su odlučile da predstave komad Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića. Akademija scenskih umjetnosti iz Sarajeva na Pozorje mladih poslala je Damira Kusturu, Nermana Mahmutovića, Mirzu Mušiju, Adnana Haskovića, Borisa Lera, Lanu Stanišić, Aldina Omerovića, Mariju Omaljev i Emira Kapetanovića, studente treće godine glume u klasi Izudina Bajrovića i Selme Rustempašić-Đozo. Oni su prikazali odličan timski rad, sveobuhvatan scenski zahvat i uz autentičnu sarajevsku ikonografiju publiku su nasmejali do suza. Međutim, Maratonci jesu korpus, takoreći, balkanskih priča, a Sarajlije su smelo ušle u aktuelizovanje (čak i dopisivanje) i tu nije bilo toliko zamerki, samo što je zadržavanjem matičnog dijalekta stvoren čudnovat pozorišni izraz Beograđana (mogli su mesto radnje preneti i u Sarajevo), koje u predstavi igraju, a bez jasno naznačenog stava. Osim jezičkih poteškoća, akteri su lepo nijansirali tenzije u glasu i pokretu, uključujući u scenski govor i muziku i svetlo, referišući i na kultno filmsko ostvarenje ove drame. Igra jeste delovalo skladno i efektno, sa proklizavanjem. u grotesku, apsurd (pa i publiku) ali, iako su Topalovići proste i nemilosrdne karikature ljudi, ipak su ljudi i za potpun uspeh mora se više voditi računa o stilizovanju ličnog i dramskog unutrašnjeg plana.
Jaki razlozi moraju se imati za sve što se radi u pozorištu, a naročito kad se čovek prihvati Šekspira, pa još Sna letnje noći, izrazito kompleksne i višeslojne zamisli, naročito za produkciju ograničenih mogućnosti kao što je to izvesno svaka studentska predstava. Ipak, Aleksandar Trnčić, Nikola Penezić, Miloš Milovanović, Uroš Janković, Dara Rančić, Andrijana Simović Ana, Albin Salihović, Biljana Mišić, Borjanka Ljumović i Jelena Radenović (diplomirani student), koja je uskočila. umesto sprečene studentkinje Jovane Vukomanović, kao studenti treće godine glume u klasi Božidara Dimitrijevića Fakulteta umetnosti iz Prištine/Zvečana odlučili su da upravo taj komad predstave publici Pozorja mladih, samo pod naslovom Snoviđenje u noć ivanjsku.
Opredelivši se da karikiraju, prištinski studenti su osim našeg sveta, to maksimalno sproveli i u vilinskom, što je svakako uticalo na to da nigde ne zaživi ni jedno ozbiljno mesto. Tačnije, svet snoviđenja osim spolja nigde nije uspostavio odnos s krajnje marionetiziranim, ovozemaljskim prostorom jave. Baš kao što komično nigde nije pronađeno iznutra, nego većinom potcrtano spoljnim, često patetičnim rešenjima. Izgleda da je sve trebalo da bude smešno, pa čak i samim tumačima. Zato se teško probija (Šekspirova) istinska arhitektonika likova i svetova koji čine, jer jedino što jeste ispričano, a i to konfuzno (ne)naznačeno bilo je to da je ljubav ludilo. Glumci su imali energije, imali su discipline, ali neverovatno je kako su radili u velikim amplitudama, čas dobro, čas ne. Izvesno je da je i nedovoljno poznavanje prostora uzelo danak sporim prelazima iz scene u scenu, mada je i to samo opravdavanje. Ono što je dobro išlo, bilo je fizička radnja i scenski pokret. Tu su Prištinci osvetlali obraz. Stilizacija pokreta posebno je brižno predstavljena u svetu šume, koji je očigledno više uticao na glumački nerv, iako se i tu moglo ići još dalje. Manir sveopšte koketnosti bio je isuviše providno rešenje. Posebna priča su do tančina slikovit kostim (istaknut ponovo samo međ utvarama), dobar i za takvu nameru adekvatan izbor muzike i solidna priručno-scenografska rešenja.
Fakultet dramskih umetnosti iz Beograda, druga godina glume u klasi Gordane Marić (asistent Žanko Tomić), odlučio je da u godini Sterijinog jubileja, na prestižnoj manifestaciji, odigra upravo Steriju, te se njihov nastup zvao Play: Sterija. Nažalost, Sterije su se naigrali samo vremenski. Za otvaranje, Beograđani su odigrali niz scena iz Laže i paralaže u kojoj su uloge tumačili Rade Ćosić, Jelena Trkulja, Mihailo Maksimović, Milan Tubić, Vladimir Tešović i Aleksandra Tomić. Zatim su se uputili u izvođenje fragmenata Pokondirene tikve u kojoj se grupi pomenutih pridružuju Andrijana Tasić i Tašana Đorđević, da bi za kraj odigrali i delove iz Tvrdice gde im se na sceni pridružila i Amra Latifić. Bledo izdanje studenata FDU, koje jedino čime se može pohvaliti jeste visok nivo govorne artikulacije sterijanskog jezika, na čemu je očigledno insistirano mnogo više nego što je to bio slučaj s radom na pronalaženju unutarnje motivacije u građenju lika, odnosima (.hemiji.) između aktera, ritmu, postavljanju (glumci su u nekoliko navrata okrenuti leđima publici), pokretu (izrazito krut). Uz izuzetke koje ne bi bilo fer i pedagoški spomenuti. Čak i za školarce isuviše (predvidivo) školski. Studentima je igru dodatno otežalo to što kontakt preko rampe. skoro da nije postojao, a utisak je da se vrućina i neprimereno dug program (više od dva sata) takođe suprotstavio, verujemo, najboljim namerama Beograđana.
To je, u kratkim crtama, bio takmičarski deo programa ovogodišnjeg Pozorja mladih. U okviru pratećih scenskih manifestacija, publika je mogla da vidi veče džez i step igre Tako osećam studenata treće godine glume u klasi Borisa Isakovića Akademije umetnosti u Novom Sadu. Milica Živanović, Tijana Karaičić, Marija Medenica, Marija Mitrović, Minja Peković, Anđelka Stević, Dušanka Kukolj (vokalne numere), Marko Janketić, Stefan Trifunović (voditelji), pred budnim okom pedagoga i koreografa Ljiljane Mišić, izveli su šou program, koji je na momente na izrazito zabavan način predstavio rad studenata na savladavanju osnova džez i step igre, odnosno na definisanju duha telom i plesnim pokretom.
Beogradski FDU takođe je imao dodatno predstavljanje, a izbor je pao na Sterijinu Ženidbu i udadbu u režiji Filipa Grinvalda, studenta treće godine pozorišne režije u klasi Egona Savina i Dušana Petrovića. Stotinu sam ih ja usrećio, a bar još toliko nameravam, slobodna je parafraza Sterijinog provodadžije u Ženidbi i udadbi, a od sreće u jednoj od distinktnih tema kojima se veliki Vojvođanin bavio braku ni traga ni glasa, osim u kartama. U sporijem ritmu, svedenoj i simboličnoj scenografiji (Ana Milić), realističnom kostimu, dramatičnog zvuka (Slobodan Stanković) i (prigušenog) svetla (Gordana Pantelić), Grinvald nam slika mračnu, beskrvno hladnu i melanholičnu atmosferu u kontekstu onog što bi trebalo da bude sudbinski događaj svačijeg života. Slobodnim tumačenjem teksta, trudom da mu se udahne višeznačnost i mešanjem žanrova od interesa novca, lepih želja i odsustva logike rađa se košmar (pred)bračnog života, prožet skoro šizofrenim osećajem, čemu improvizacijom, pauzama, (namerno usiljenim) smehom doprinose i pojedini akteri drame: Marina Vodeničar (devojka), Đorđe Marković (mladoženja), Nemanja Oliverić (provodadžija), Ivana Nikolić (majka), Mihailo Laptošević (otac), Milena Predić (tetka) i Jelena Petrović (kuma), koji (poput studenata Akademije BK) nisu baš uspeli da savladaju autentičnu dikciju.
Malo šta je uspelo u predstavi Aviospoting Ive Brdar u režiji Marije Krstić (produkcija festivala FIST i Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda), kojom je i zatvoreno Pozorje mladih. Fantazmagorična dramska minijatura (jednočinka) nije pružila dovoljno opravdanja za sve likove i radnje, mada se priča nazire iz nesrećne porodice u nesrećnu (nepostojeću) budućnost, survavaju se dvoje mladih i zaljubljenih. Ono što se ističe u bledom izdanju jesu igra majke (Milena Predić) i scenografsko rešenje portabl kućnog mobilijara (Irena Kukrić).
Iz navedenog, jasno je da se svođenje utisaka s ovogodišnjeg Pozorja mladih ne može okarakterisati kao prijatan posao. Većina predstava nije baš zadovoljila, a teško bi bilo reći da je to zbog toga što je bilo više predstava s druge i treće godine. Studenti sigurno imaju svoja opravdanja, mnogo njih i teške uslove rada, budućnost o kojoj, naravno (još ne) misle, dok profesore nećemo posebno spominjati. Njihova klasa njihov ponos/sramota. U svakom slučaju, iskustva su stečena, a prilike da se vidi gde je ko i šta je uradio, sigurno će biti još.

1 Tragično nastradala prošle godine dolazeći na Pozorje mladih.
2 Akademija Braća Karić i Fakultet dramskih umetnosti
3 Branki Femić i Goranu Slaviću nagrada za najboljeg glumca/glumicu dodeljena je ravnopravno, a žiri je radio u sastavu: Senka Petrović, Slobodan Obradović i Igor Burić

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.