NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - PreGlej na-glas!
Razgovor s Rokom Vevarom i Simonom Semenič
ZA DRAMSKO PISANJE S PREGLEJEM NAGLAS!
Razgovarala Maja PELEVIĆ

 

Razgovor s Rokom Vevarom, slovenačkim kritičarem, rediteljem i teoretičarem scenskih praksi i Simonom Semenič, slovenačkom dramskom spisateljicom i osnivačem Pregleja

I ove godine, od 25. novembra do 8. decembra, u Ljubljani je održan festival PreGlej na-glas!, na kojem su javno čitane drame iz Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Hrvatske.

Šta je PreGlej naglas! i za šta se zalaže?

Vevar: PreGlej naglas! je festival na kome dramski stvaraoci imaju priliku da s drugim pozorišnim umetnicima (sudeonicima) pregledaju dramske tekstove na različite načine, naglas. Šta to podrazumeva? Čitanja tekstova na sceni, pozorišne vežbe, radionice, razgovore, neformalno druženje stvaralaca, umetnika i teoretičara. To se podudara s izvornom kategorijom drame kao umetničkom formom dijaloga, komunikacije.
Prošlogodišnji PreGlej naglas! bio je pun pogodak upravo zbog stvaralačkog druženja, uspostavljanja kontakata sa stvaraocima iz inostranstva i vremena koje su tokom festivala domaći stvaraoci posvetili jedni drugima, zbog iskustava i znanja koje smo razmenili, zbog prevelike otvorenosti jednih prema drugima, otvorenosti koja je od značaja za svaki uspešni festival.
Već sam rekao da je festival heterotopija, realni, drugi prostor koji za razliku od utopije – postoji. Heterohronija ili zastoj u vremenu u osnovi omogućava da izgradimo trenutni prostor druženja. Istina je: PreGlej naglas! očarao je sve naše goste pa su tokom festivala bili spremni da rade bolje, što je ujedno preduslov za kvalitetno pozorište.
Zašto PreGlej naglas!? Od kada postoji PreGlej, iskustva su nam ispisala zanimljive zaključke. Sasvim jasno shvatamo ograničenja, jer naša delatnost uz skromna sredstva ne može da nadomesti instituciju koja bi generisala dramsko pisanje. Ali bez obzira na to, delatnost kojom se bavimo u slovenačkom kulturnom prostoru donela je nekoliko zanimljivih rezultata. Pritisci koje na kulturnu javnost vrše naš entuzijazam i naša relativno živa kulturno-umetnička gerila, uneli su nemir u slovenački kulturni prostor i zato se u sledećem kratkoročnom periodu priprema akademski program dramskog pisanja na AGRFT (Akademija za pozorište, radio, film i televiziju). Zasluga imamo i mi. Povisili smo temperaturu u kulturnom prostoru, što je podstaklo kompetentne da hitno pripreme visokoškolski program dramskog pisanja.
Drugi razlog što je, osim oštrenja dramskog pisanja, festival zanimljiv jeste to što forma čitanja tekstova na sceni postaje više produktivan pozorišni format nego na početku. Iako je u kontekstu PreGlejeve delatnosti čitanje tekstova na sceni samo jedna od metoda za razvijanje dramskog pisanja, imaju od nje koristi i pisci, i reditelji i glumci. Na drugoj strani, u dve sezone PreGlejevih čitanja nastalo je nekoliko valjanih produkata koji su pokazatelji da format predstave može biti i nešto drugo, ne samo metoda. Treba da shvatimo da čitanje tekstova na sceni mora većim delom ostati metoda, a za svakoga ko zna da anticipira razvoj savremenih scenskih formi već su autonomni performativni događaji s divnim perspektivnim formatom. Protokol nastajanja scenskih čitanja manje je napet, manje ograničava, ljudi su opušteniji nego u nastajanju uobičajenih pozorišnih predstava. Obično je takva i reakcija publike. Postupak je mnogo komunikativniji jer se za potencijalno nerazumevanje događaja krivica može preneti na nespretnog autora. Pokazalo se da se čitanju na sceni publika neobično pribrano posveti i da su u razgovorima nakon toga slušaoci/gledaoci neverovatno produktivni.
Sasvim je jasno da englesko-američki prostor, na primer, ima više iskustva u čitanjima na sceni, te su u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji ona uključena u sam pozorišni sistem. Glumac koji se dobro pokaže u čitanju teksta na sceni, ima mogućnost angažmana u scenskoj praizvedbi tog komada. Kod nas protokol ne teče nužno na takav način, ali tom su načinu rada glumci, i mladi i stari, veoma naklonjeni. Čini se kao da smo im PreGlejevim programom ponudili nešto što im je godinama nedostajalo. Ujedno, na čitanjima tekstova na sceni nastaju neverovatno nekonvencionalne, neobične, potpuno nepredvidive zamke kojima glumci vole da iznenade. To je uistinu nekakva nagrada za stvaraoce PreGlejevih delatnosti, uključujuči i festival. Potrebno je napomenuti da su nam do sada i mediji bili naklonjeni i zato urednicima lepo zahvaljujemo. Neću se upuštati u spekulacije ko i šta misli o PreGleju i njegovim stvaraocima, sam vidim našu dobru nameru i veru u to da slovenačkom kulturnom prostoru iskreno dajemo štimung, a ljudi to prepoznaju. I to nas zadovoljava. Neću se upuštati u folklorno-političku raspravu i neću posebno govoriti šta je potrebno da bismo u svom zadovoljstvu bili manje nervozni i mirniji. O tome u miru razmišljajte sami.

Kako biste okarakterisali slovenačku mainstream pozorišnu scenu?

Semenič: Najpre je potrebna definicija slovenačke mainstream pozorišne scene. Po meni, to je pozorišna scena vladinih pozorišta, dakle institucija, koje drže većinu infrastrukture i finansijskih sredstava za pozorište u svojim rukama.
Slovenačka mainstream pozorišna scena dosta je hermetična u otvaranju prema novim saradnicima i predvidiva u smislu estetskih oruđa. U poslednjih nekoliko godina menjalo se malo toga, a naročito pojedinci koji stvaraju pozorište. Jedini reditelj koji je uspeo da prodre u mainstream scenu je Ivica Buljan, koji svojom specifičnom estetikom takoreći provetrava slovenačku institucionalnu pozorišnu scenu. Slovenačka neinstitucionalna scena, dakle scena koja je u rukama pozorišnih NGO, stvara značajne predstave i na posredan način, ali aktivno sudeluje i u mainstream pozorištu. Koliko god mainstream scena bila hermetična, stvari su baš u poslednje vreme polako počele da se menjaju u estetičkom smislu, ali i u primanju mlađe generacije umetnika.

Vevar: U poslednjoj deceniji institucionalnom mainstreamu pridružuje se i izuzetno agresivna komercijalna pozorišna scena. To ne bi bio nikakav problem, kada ta scena ne bi uticala na pojedinačne pozorišne institucije i kad nju ne bi indirektno podržavale sve dosadašnje vlade, odnosno njihove kulturne politike. Mainstream pozorišna scena fleksibilna je u odnosu na tržište, a potpuno konvencionalna u estetskim pravcima. To je valjda jasno. Što se tiče penetracije progresivnijih reditelja u institucije, po mom mišljenju tu je značajan i Sebastijan Horvat i – on and off – još nekoliko stvaralaca. Treba znati i da je same institucije teško generalizovati: neke od njih naglašeno su konzervativne, a neke otvorenije za savremenije teatarske poetike i pravce. U poslednjoj sezoni, u slovenačkoj teatarskoj sceni dogodile su se promene na ključnim funkcijama, uključujuči AGRFT, gde je došlo do smene generacija. Sve to donosi novu konstelaciju na slovenačku teatarsku scenu: u produkcijskom i kulturno-političkom smislu situacija se zaoštrava, a na polju stvaralaštva i umetnosti počinje izuzetno zanimljivo vreme.

Da li mislite da se daje dovoljno prostora mladim piscima i rediteljima?

Semenič: Kao što sam već rekla, slovenačka mainstream scena nije dovoljno otvorena prema mladim rediteljima, a pogotovo ne prema mladim piscima. Mislim da su stvari počele da se menjaju pošto se stalno vrše pritisci na takozvanu mainstream scenu – od strane nevladinih organizacija i, u poslednje dve godine, i od strane pisaca.

Vevar: Pozorišne institucije u Sloveniji nemaju strategije kad je u pitanju obrazovanje mladih kadrova, to za njih radi off scena. Institucije ih povlače iz off scene. Čekaju da se pojave nova imena.

U kom pravcu se kreće savremena slovenačka drama? Da li se igraju tekstovi mladih autora u institucionalnim pozorištima?

Semenič: U prošloj sezoni u institucionalnim pozorištima postavljena su dva teksta mladih autora, ali to je bio pravi izuzetak, pošto se tekstovi mlađih autora uopšte ne postavljaju.

Vevar: Što se tiče produkcije tekstova, u poslednjih nekoliko godina mlada generacija počela je da vrši pritisak na institucije koje bi trebalo da ponude intelektualnu i obrazovnu infrastrukturu, da se dramsko pismo i takozvani „performative writing” neguje. U stvaranju pritiska, po mom mišljenju, PreGlej je protagonista.

Šta se dešava s off pozorišnim scenama? Koje su to scene i šta se tamo igra? Da li se na tim mestima dešava novi pozorišni izraz? Da li je istina da će se uskoro zatvoriti dva vrlo značajna pozorišta u Ljubljani?

Semenič: „Stara elektrarna” je veoma važno pozorište, koje postoji tek nekoliko godina. Tu se odvija savremena pozorišna praksa – pozorište i ples. Prostor će zatvoriti krajem 2008. uprkos činjenici da je „Stara elektrarna” trenutno najreprezentativniji prostor za savremeno pozorište u Sloveniji i predstave koje se tamo izvode pobrale su mnoge prestižne međunarodne nagrade. Drugo pozorište je Glej, pozorište s tradicijom dugom 38 godina, koje se navodno neće zatvoriti, ali je u tako katastrofalnoj finansijskoj situaciji da i to može lako da se desi.

Vevar: Tradicija off scene već se od osamdesetih godina ne temelji na dramskim tekstovima. Upotreba tekstova na toj sceni je drugačija: reč je više o performans tekstovima. Na početku devedesetih bio je vrlo snažan plesni ili fizički teatar. Jedna od paradigmatskih predstava toga doba u svoj naziv stavila je manifestativno geslo: „Za vsaku reč novčić!”, što znači da se za svaku izgovorenu reč plaća. Taj fenomen povezujem s devalvacijom verbalnog jezika, reči u politizovanom geopolitičkom prostoru poslednje decenije zajedničke federativne države i distanciranje od pozorišta, koje je reagovalo na to vreme. Mislim da je poslednjih godina generacijski i estetskoideološki jaz između institucionalne i neinstitucionalne pozorišne prakse bar donekle prevaziđen. Što znači da drama i tekst, koji su neko vreme vezani za konzervativnu konvenciju institucionalnog tipa, ne stoje više kao dokaz konzervativnog teatra. Mislim da je i zbog tih vlastitih estetskih stavova off scena bila nekoliko godina u krizi. Ponavljam, u smislu ideja, kreativnosti, invencija itd. dolaze dobra vremena za slovenački teatar, a za kulturnu politiku i produkcijske uslove teško je tvrditi isto. Pitanje je do koje mere teatar može da izdrži bez podrške kulturne politike?

Da li postoji šansa da se bori protiv toga i koje ste gerilske akcije dosad sproveli?

Uglas: PreGlej laboratorija je prošle godine uradla akciju s „ready made” tekstovima, koje smo poslali na konkurs Teden slovenske drame (Nedelja slovenačke drame) u Kranju. Taj naš gest pokušao je da postavi pitanje ljudima koji u Sloveniji tačno znaju šta je dobra drama. Po našem mišljenju situacija je, kad neko tačno zna šta je dobra drama, neproduktivna za dramu. Prvog aprila, završnog dana Tedna slovenske drame, mi smo pre podne izveli performans 9 laganih komada, kada smo sve naše „ready made” drame čitali, kuvali, nahranili publiku i sebe. Bilo je super. Otvorio se zanimljiv format socijalnog dijaloga, koji se završio okruglim stolom i razgovorom o uslovima i kontekstu za rađanje nove dramatike. Dobili smo i superkritike.

Šta se promenilo od kad je Slovenija krenula u postupak ulaska u Evropsku uniju? Da li je to otežalo ili olakšalo situaciju umetnicima i kako?

Uglas: Slovenija je krenula u integracione procese za ulazak u EU bez ikakve vizije kad je kulturna politika u pitanju, jer EU, kad je o kulturnoj politici reč, ne postavlja nikakve uslove. Kultura je stvar svake pojedinačne zemlje. To je razlog što je kulturna politika i danas bez kompasa. Produkcija umetnosti i kulture krajem devedesetih, u skladu s ekonomskim trendovima u zemlji, porasla je za 60 odsto u odnosu na off scenu. Kvanititet na račun kvaliteta. To je jedan od razloga što je off scena u Sloveniji nekoliko godina bila u krizi. Politika tretira umetnost kao element političkog protokola, kao ikebanu za inostrane goste, kao promo materijal za vlastite interese. Mada je možda uvek bilo tako, u Sloveniji, pred našim očima, u poslednjoj deceniji tretman umetnosti doživljava totalnu devalvaciju. I još je tako. U vreme vlasti desnice, neke su se stvari samo još jasnije pokazale: politika tretira umetnost kao sredstvo odbrane slovenačkog kulturnog i nacionalnog identiteta, a slovenačku državu kao rezervat za Slovence. To je, pored umetnosti kao promo materijala za EU, uglavnom to.

Šta kažete na to da u Srbiji postoji iluzija kao u Sloveniji „cvetaju ruže” i da je pozorišna scena mnogo otvorenija za nove pozorišne izraze nego u ostalim zemljama na Balkanu?

Uglas: Nešto je nužno reći: Slovenija je u osamdesetim i devedesetim imala nekoliko reditelja, koreografa, plesača i drugih pozorišnih stvaralaca koji su prevazišli nacionalne i državne okvire. Tih ljudi ima još. U Sloveniji postoji snažna pozorišna kultura: na institucionalnoj i off sceni. Možda nema odgovora na pitanje zašto je to tako. Možda zato što male sredine produciraju snažne lobije, koji izazivaju snažan otpor. Izvan tvrdih režima kulturne koreografije uvek neko traži svoj prostor za ples. U Sloveniji život na području umetnosti i kulture nije ni bolji ni gori nego u bilo kom životnom kontekstu. Možda je razlika između Slovenije i Srbije samo u drugačijoj priči nakon 1991. i u drugačijoj konstelaciji lobija na području umetnosti i kulture i različite – kontingentne – distribucije vlasti u odnosima na tim područjima. Što se tiče upoređivanja... percepcija drugog – vezana i za nacionalne okvire – na prostorima bivše Jugoslavije uvek je (bila) vezana za iracionalnu fascinaciju, strah, a na neki način i za stereotipe. Ono što je iz tog prostora na području savremenih scenskih umetnosti od šezdesetih naovamo proizašlo kao relevantno, uvek je bio odmak od tih stereotipa. Zato, bez problema, rad Marine Abramović smatramo delom i naše „tradicije”.

Kako vam se čini situacija u Srbiji kad su u pitanju pozorište i nova drama savremenih autora? Da li se više pruža prilika mladima nego u Sloveniji?

Uglas: U Srbiji se pruža više prilike mladim dramskim piscima. I u Sloveniji srpski dramski pisac pre bi na red u instituciji od slovenačkog. U to smo uvereni. To mnogo kaže.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.