NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

DISKURSI
Dragan KLAIĆ
PICHET KLUNCHUN I JÉRÔME BEL
VODE INTERKULTURALNI DIJALOG

 

Dva plesača susreću se u predvorju hotela u Bangkoku. Ne, susreću se u sobi iza pozornice. Možda se susreću u plesnom studiju. Ili na prijemu koji priređuje direktor Francuskog kulturnog centra. Gde god da se susret odvija, to se događa slučajno i oni počinju da razgovaraju o sebi i zajedničkoj profesiji. Lična i profesionalna radoznalost pretvara se u divljenje. Koliko god toga zajedničkog našli, shvataju oni, ne može da prikrije toliko kulturnih odrednica koje ih čine različitim i stranim jedno drugom. Odlučuju da obostrano divljenje stave u službu profesije, da naprave predstavu od svog istraživanja onog drugog i svojih objašnjenja sopstvenog ja. U decembru 2004. njihova produkcija pod nazivom Pichet Klunchun i ja lično premijerno se izvodi na Festivalu alternativnog teatra u Bangkoku. Slede gostovanja, i u junu 2007. prisustvujem njihovoj produkciji na Holandskom festivalu.
Obojica su sredovečni ljudi mladolikog izgleda, obučeni u radnu odeću. Pozornica je prazna, izuzev dve stolice, laptopa i nekoliko flaša vode. Sedaju jedan nasuprot drugom i započinju ispitivanje, formalno inquisitoire, prožeto ozbiljnošću svrhe i radoznalošću, zauzdano diskrecijom i poštovanjem kojim obojica odišu. Kako ispitati stranca o njemu samom a da to ne deluje napadno? Kako sebe objasniti strancu a da to ne deluje hvalisavo? Kako sebe postaviti u kulturološku sredinu koju tvoj sagovornik ne poznaje dobro? Kako shvatiti pojedinca ili kolegu ako ne pozaješ kulturni kontekst iz kog on dolazi i u kom deluje? I Pichet Kluchun i Jérôme Bel svesni su ovih poteškoća i barataju njima s vrhunskom suptilnošću i koncentracijom, postavljajući pitanja i odgovarajući na njih sistematično, nudeći demonstracije svog plesačkog zanata da bi uporedili i potcrtali odgovore. Zatim dodaju komentare da bi objasnili plesne numere koje im i dalje izmiču i koje su kulturološki kodirane.
Obojica su profesionalni plesači, ali univerzalnost plesnog idioma ispostavlja se olakom pretpostavkom. Pichet je majstor khona, tradicionalnog tajlandskog dvorskog plesa koji se našao pred odumiranjem. Iskvareni tragovi ove tradicije mogu se naći kod njegovih nazovi kolega koji izvode ples pred stranim turistima po hotelima Bangkoka u vidu zabave posle večere, kao deo paket aranžmana. On teži da oživi tradiciju i vrati njen smisao i značaj savremenim Tajlanđanima, koji su, po svoj prilici, opsednuti modernizmom i imitacijama Zapada i stoga nesvesni značenja pokreta khonapodjednako kao i gledaoci sa Zapada. Pichet nije tradicionalista nego reformator koji vodi usamljenu bitku protiv destruktivnih snaga globalizacije, koja poništava kulturne osobenosti i nudi uniformisanu zabavu pod krinkom egzotičnog i autentičnog. Khon je zahtevna forma; iziskuje beskrajno uvežbavanje da bi se postigla preciznost, elegancija i prenela kompleksna značenja koja većina njegovih sunarodnika danas nalazi kao nepojmljive i nevažne. Povratak khona u život skoro je nemoguća misija koju na Tajlandu naizgled niko ne podržava. Klunchuna to čini umetnikom – un artist maudit u tradicionalnom zapadnom smislu, anomičnim, proizvođačem nekonformističke kulture, skoro pa usamljenim misionarom – da nije njegove krajnje skromnosti i nenametljivog stava. Svima koji Tajland povezuju sa začinjenom hranom punom korijandera, sa hramovima, slonovima, peščanim plažama i maloletničkom pornografijom, Klunchun otkriva malo poznatu kulturnu dramu koja se nalazi u pozadini.
Jérôme Bel je belgijski plesač i koreograf koji se obučavao u Francuskoj, bio član nekoliko poznatih francuskih trupa, a devedesetih godina počeo da stvara sopstvene koreografije. On je konceptualni umetnik, povučen i zamišljen, a ne harizmatični monstre sacré. Iz njegovog stava vidi se da izbegava slavu i odbacuje mitološku predstavu umetnika kao po znanju i veštini superiornog bića. Njegove koreografije gledaocu žele da kažu da ovaj umetnik nema posebnih znanja niti moći, da on samo pokušava da ispuni smisaonu prazninu koja čini svakodnevnu egzistenciju tako ophrvavajuće dosadnom i besmislenom borbom. Ovom je umetniku potreban ljubopitljiv, angažovan i ozbiljan gledalac koji će povezati značenja, pronaći vrednost u činu receptivnog angažmana više nego u samom činu stvaranja. Bel sebe jasno vidi kao zavisnog od kulturno-političkog sistema koji obezbeđuje javnu finansijsku pomoć za inovativno i eksperimentalno delo, preuzimajući znatan rizik i pored toga što se za 95% stvaralaštva ispostavi da je bezvredan šund. Šta je to što mene i moju umetnost čini drugačijim od ovog šunda, pitanje je koje muči Bela. Šta je to što nastup čini drugačijim od kretanja u svakodnevnoj situaciji? Kada pokret postaje umetnost? Ili on treba da bude nezavršen i obustavljen da bi prerastao u umetnički gestus? On je eksperimentalni umetnik i kulturni kritičar, ranjiv pred nezainteresovanošću javnosti i ispitujućim pogledom plesnih kritičara, koga u životu održava idiosinkretički ukus producenata, festivalskih organizatora, žirija sačinjenih od njegovih kolega koji dodeljuju finansijsku podršku i agenata koji dogovaraju međunarodne paket turneje. Trenutno uspešan, ali svestan nesvakidašnjosti svojih umetničkih traganja.
Kluchun i Bel teže da shvate jedan drugog s iskrenošću i nepristrasnošću. Oni potvrđuju svoje zajedništvo po tome što su obojica profesionalni plesači, ali istovremeno očajavaju zato što je njihova profesija čvrsto ukorenjena u Zapadnoj Evropi i Jugoistočnoj Aziji čineći ih toliko različitim. Oni mogu da pokažu plesni potez, pa čak i da ga podražavaju, ali kulturološki značaj tog pokreta mora se preneti retoričkim putem, pa čak i tada izmiče onom drugom. U dijalogu/demonstraciji oni priznaju razlike u društvenom statusu, životnom stilu, modelima ponašanja i ishodišnim vrednostima i verovanjima. Jedan je neoženjen pa stoga nema dece. Drugi je neoženjen ali je i otac. Porede osećaj za privatnost i stepen snebivljivosti. Engleski im jezik nudi kanal komunikacije, njihova profesija ih povezuje, kulturne razlike i različita društvena konstrukcija uloge umetnika čine ih različitim. Uz sve ono što je zbunjujuće, različito i iznenađujeće, a što se isprečilo između njih, oni, bez naročitog napora, prepoznaju osnovnu zajedničku pripadnost ljudskom rodu, oni reflektuju pristojnost, humor i poštovanje prema drugome, što im omogućava da budu dragi jedan drugome i omogućava nama, javnosti, da se divimo obojici što su ipak uspeli da nam prirede ovu izvođačku poslasticu.
Ovde je reč o maloj gozbi interkulturalnog dijaloga, koju su umetnici izgradili na sopstvenoj snazi, bez podstreka Evropske komisije i mnogo pre njenog proglašavanja 2008. za Godinu interkulturalnog dijaloga. Za većinu gledalaca Pichet Klunchun i ja lično duhoviti je prikaz kulturnih razlika i kulturne raznolikosti, vezan za tlo zajedničke profesije, minimalistički i zavodljiv. Za profesionalce iz sveta performansa u publici, ova predstava razgolićuje profesionalne ideologije, mitove i mentalne rutine; ispitujući ono što se obično uzima zdravo za gotovo, težeći da objasni i racionalizuje uobičajene predrasude profesije, ona pokazuje dovitljivost a povremeno i izuzetnu duhovitost. Zajedno, ova dva čoveka tokom dvosmernog intervjua ruše zapadnoevropski mit o autonomiji umetnosti, otkrivajući ranjivog izvođača kao zarobljenika sistema sopstvene kulture. A Pichet nam prenosti i bol izvođača koji je izgubio vezu s onim svetim, u tradiciji tražeći utočište od pritisaka industrije turizma koja bi da njega i njegovu umetnost pretvori u robu.
Promišljati kulturnu raznolikost podrazumeva, u prvom redu, artikulisati kritičku poziciju prema globalizaciji, shvatiti njen pritisak koji teži ujednačavanju i izravnavanju i tendenciju ka svođenju kulturnih vrednosti na isključivo ekonomsku vrednost. Za veliki deo onoga što se danas označava kao kulturna specifičnost i autentičnost zapravo se ispostavlja da je komercijalni serijski proizvod, skriven iza PR obmana. Prikazivanje kulturne raznolikosti na pozornici suviše često je politička maska nedodirljivih srtuktura moći i hijerarhija. Velike produkcije koje se organizuju za međunarodne turneje da bi se unapredio međunarodni dijalog i mir među nacijama, manipulišu kulturnim različitostima stavljajući ih u okvir egzotičnih termina zavodljivog, glamuroznog i mitskog iskustva. Publika dopušta da je zavedu, ali ponekad nestrpljivo ili čak ljutito odbacuje kulturne razlike ili, još gore, na njih reaguje nezainteresovanim sleganjem ramena. Ona se povlači pred pustolovinom interkulturalnog istraživanja, kao što međunarodni festivali često udese, odabirom programa, bezbedne granice sopstvenog kulturnog domena gde kulturna raznovrsnost nije izazov ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Pozornica je oduvek bila privilegovano mesto s kog se mogu nametnuti sopstvene kulturne vrednosti, s kog se identitet može oblikovati, negovati i uzdizati; ali istovremeno pozornica funkcioniše i kao zgodno sredstvo interkulturalnih istraživanja, uticaja i razmene, u okviru Evrope a sve više i na globalnom nivou. Pichet Klunchun i ja lično takvo je interkulturalno sredstvo i ova predstava odvažno se usredsređuje na izvođača i ples i na ono što ih kulturološki određuje. Pri tom, zbog nepretencioznog pristupa, produkcija svojim karakterom usmerenosti na sopstveno ja ne zatvara vrata pred svetom, nego ga priziva u vidu osnovne ljudske ranjivosti, zajedničke i Istoku i Zapadu, čineći ga opipljivim na maloj ogoljenoj pozornici.

S engleskog prevela Lidija KAPIČIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.