NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

INTERVJU
Muharem PERVIĆ
ŽIVEO SAM DRAMATIČNO I SADRŽAJNO
Razgovarala Olivera MILOŠEVIĆ

 

Muharem Pervić je erudita starog kova i već pet decenija značajna ličnost naše pozorišne kritike i kulture. Sredinom prošlog veka, u vreme kada je bio urednik lista „Student”, počinje njegov stvaralački put. Nešto kasnije uređuje časopis „Delo”, gde okuplja tada mlade, kasnije ugledne pisce, pesnike, kritičare i teoretičare, s kojima do nas stižu sve značajne novine iz sveta književnosti. Bio je i glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd u njeno, kažu, najbolje doba, koje su obeležile emisije: Kino oko, Petkom u 22, kvalitetan dramski i serijski program. Piše i književnu kritiku. Pozorišnu već decenijama objavljuje u dnevnom listu „Politika”. Po želji Ive Andrića, jedan je od priređivača njegovih sabranih dela. Autor je brojnih studija, eseja i ogleda o jeziku, poetici i filozofiji. Dobitnik mnogih nagrada. Autor je nekoliko objavljenih knjiga, među kojima je, odnedavno, i naslov Bravo, majstore! Objavljena je povodom 50 godina stvaralaštva. U njoj su pozorišne kritike koje je napisao u poslednjih pet godina. Taj jubilej je i povod za razgovor.

Napisali ste esej o tome kome je umetnost danas potrebna. Pa... kome je...?

  • Prilike kao što je obeležavanje jubileja, u ovom slučaju 50 godina rada, služe za to da se čovek upita šta je to u životu radio i kome to što je radio treba. Radio sam različite stvari. Pisao, uređivao umetničke programe na televiziji, pozorišnu i književnu kritiku, i uvek se pitao da li je to zaista nekom potrebno. I pored skepse, moj utisak je, i kad izgleda da nikome nije potrebno, to – važna stvar. Da mora da postoje oni koje i ne znamo, a kojima su takve stvari potrebne. 

Povodom Vašeg jubileja objavljena je knjiga navijačkog i sportskog naslova.

  • U njoj je izbor mojih pozorišnih kritika. Već sama činjenica što sam uspeo da je objavim, zaslužuje naslov: Bravo, majstore! To nije pohvala autoru. To: bravo, majstore, čuje se često na stadionu ili kada neko uradi nešto ljudski, vredno pažnje u bilo čemu. Zato sam mislio da je zgodno da ovoj knjizi dam taj naslov.

Kako je bilo na početku karijere i otkud vi u ovoj profesiji?

  • Nisam bio te sreće da počnem da pišem, kako se to kaže, od malih nogu. Odrastao sam u internatu i tako sam shvatio šta znači biti sam među ljudima i šta je usamljenost. U tom internatu, negde oko male mature, javila se volja za pisanjem. Ona se uvek na neki način najavi. Ne tako što ćete sesti i napisati jednu pesmu, nego prosto dobijete drugi izraz lica, telo vam postane drugačije, pogled takođe. Šta je pisanje i šta je književnost, ozbiljnije sam shvatio tek u sedmom razredu gimnazije, kada je profesorka Zora Mihajlović, majka nedavno preminulog slikara akademika Radomira Reljića, zamolila nekog da pročita Travničku hroniku Ive Andrića. Kako su đaci smatrali da je to dosadno, zadovoljstvo je pripalo meni. I ja sam tada mislio da je Travnička hronika dosadna. Bila je to prva velika knjiga koju sam pročitao. Uvideo sam to kasnije, kada sam imao sreću da uređujem Sabrana dela Ive Andrića. Tada sam shvatio koliko je značajno što sam naišao na knjigu kao što je ta, i što sam imao sreću da shvatim i čemu pisanje. Čak i u vremenima kao što su ova, u kojima je literarnost dobila sasvim drugi smisao, pisanje će se održati kao što se održalo pozorište. 

Kako i zašto verovati u pisanje?

  • Da bi čovek verovao u pisanje, potrebno je da, u tim godinama, na početku, osim velikih knjiga i velikog rada, sretne i nešto u šta će se zaljubiti. Ja sam se zaljubio u jednoj maloj sobi, u stanu nekog ekonoma gde sam ložio vatru da bi me puštao tamo da čitam. Čitao sam Rat i mir Tolstoja i zaljubio se u – Natašu Rostovu. Kad se tako zaljubite u nekoga, zaljubite se i u pisanje, u Lava Tolstoja i u roman Rat i mir. Tako su te dve knjige mene uputile u sve što sam kasnije radio i osnažile moju veru da pisanje može opstati. Od tada, najdublje verujem da je pisanje ili ono što čovek izabere, ili ono što izabere čoveka. I da je veoma važno da to sledite, da u to verujete. Da ta vera život čini lepim i uzbudljivim.

Kada i kako ste počeli da pišete pozorišne kritike?

  • Prvo sam krenuo u pozorište, a počeo sam kao glumac. Prvo pozorište u koje sam ušao bilo je „Toša Jovanović” u Zrenjaninu, a prva uloga koju sam igrao je Tošica u Trifkovićevoj Izbiračici. Mislio sam da sam lep i želeo sam da igram Branka, ali rediteljka Julka Senad rekla je da imam smisla za komediju. Napravila mi je veliki nos, što me je rastužilo, i dala mi ulogu tog smešnog, pogrešno zaljubljenog nesrećkovića. Kasnije sam iz Zrenjanina dolazio u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, s istom onom profesorkom koja mi je predavala srpski jezik. Evropu sam upoznao na Beogradskom univerzitetu, gde sam se upisao 1952. To je bio pravi evropski univerzitet! Tu sam uređivao „Student ” od 1957, tu sam radio sa Selenićem, Dimitrijevićem, Makavejevom i drugima. Tu sam pomalo počeo da pišem o svemu, pa i o pozorištu. Kasnije sam kritiku pisao na nagovor Buce Mirkovića, koji je nešto stariji od mene, a koji je radio u časopisu „Mladost”, da bi na nagovor Zire Adamovića, sjajnog novinara, počeo da pišem i za „Politiku”. Za pozorišnu kritiku na prepad me je „ulovio” tadašnji direktor „Politike” Mirko Tepavac, rečima: „Ja znam da ste vi čovek dilema, ali brzo kažite da ili ne, pod istim uslovima kao Eli Finci.” Nisam znao kakvi su to uslovi, niti me je to interesovalo. Popio sam jedan viski i odmah rekao da. Tek kad sam završio taj razgovor, shvatio sam da sam ušao u nešto što je kasnije postalo veoma značajno za moj život. 

Kakvo je Vaše iskustvo u pisanju pozorišne kritike?

  • To iskustvo ima puno lepih strana. Mada sam se kolebao. Mislio sam, u više navrata, da ću prestati da pišem. Da ima mnogo ljudi koji to ne poštuju. Bilo je mnogo onih koji su me pitali zašto ne radim nešto ozbiljnije. A ja sam smatrao da je to veoma ozbiljan posao i tako sam i radio, veoma ozbiljno. Drugi će rećikoliko je to dobro. Uvek sam, takođe, smatrao da kritika nije božji sud, niti sam ja božji sudija, i da je ona deo predstave i pored toga što mora da sudi i ceni. Ona je i igra i interpretacija, kao što je i rediteljski rad stvar interpretacije, ona je komentar, ona ne fiksira sud, nego nastavlja priču. Trudio sam se, takođe, da stvaram i svoj rečnik, da ne uzimam gotove šeme. Pa sam kritiku pisao polazeći od predstave, tako da gotovo svaka moja kritika ima drugu formu. Jednom je to kritika esej, jednom kritika priča, pa polemika, nekad skoro pesma, neki put politika i antipolitika. Tako sam se, baveći se pozorištem, bavio raznim književnim žanrovima. Daj bože da nisam blizu kraja života... Mislim da sada imam pozorišni pogled na svet, po onoj Šekspirovoj. I ulicu vidim kao pozorište, i kafanu, takođe. Mnogi me pitaju zašto toliko volim kafanu. Pa, to je za mene veoma pozorišno. Voleo sam da idem i na stadione. I to je pozorište. Volim da idem ulicom i da gledam ljude i lica, i to je pozorišno iskustvo. Jer, šta čovek u suštini radi? On uvek zauzima neku pozu. I u svakodnevnom razgovoru, na sahrani, na svadbi, u svakodnevnom ophođenju, čovek je, smišljeno ili spontano, u nekoj pozi, i nikad do kraja ne kontroliše šta će reči. U tom smislu, sve što je nepredviđeno i neusiljeno, lepo je. Ono što iskrsne izvan zadanog i onoga što se mora. U vreme moje mladosti nije bilo odviše slobode, bilo je mnogo zadatih stvari, ali bilo je i te neuslovljenosti. To je ono što nastaje kad sve prevaziđete. Što bi reko Dušan Matić, „to je ona vrsta znanja koju posedujete kada sve zaboravite .” To je valjda jedina prednost iskustva i godina. Sve drugo je na strani mladosti.

Čitav svet je pozornica, a svi mi pomalo glumci na toj pozornici... Ali što se pozorišne kritike tiče, uz sve što ste već rekli, koliko je ona važna kao svedočanstvo da je neka predstava postojala. Kako o tome razmišljate?

  • Stalno se govori o tome kako je pozorišna umetnost kratkoveka. U tom smislu, sve je kratkoveko. Možda pozorište više nego druge stvari. Zato sam i govorio da je pozorišna kritika ozbiljan posao i da je šteta što se toj vrsti ljudskog rada prilazi s tolikom improvizacijom. Tu su čitave galerije glumaca o kojima već sledeća generacija ne zna ništa. A kad i tih naših svedočanstava ne bi bilo, taj rad ne bi imao oslonac s kojeg bi se razvijao. U tom smislu, može se reći da smo mi sredina koja je opterećena lošom istorijom pa nema mesta za dobro pamćenje. A to je, opet, posledica toga što kritička energija, gotovo ni u jednom periodu u našoj kulturnoj istoriji, nije bila dovoljno jaka da bismo uz njenu pomoć isplivali iz, za svaku istoriju, izvesnog blata i izvestanog mulja. Ne bismo smeli dozvoliti da se zanemari vrednost koju stvara pozorište, a koja se vidi čim dođete u neki grad. Odmah se vidi da li taj grad ima pozorište ili ne. Gradovi se po tome razlikuju. Ne bismo smeli dozvoliti, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti, da umetnička pozorišna vrednost potone i zaboravi se. Davno sam pisao o Brani Petroviću, pa jedan esej o Branku Miljkoviću i drugim pesnicima, i nisam dugo video svoje prijatelje pisce. Oni ne dolaze u pozorište, ja ne idem u Klub književnika, a ni oni ne idu tamo jer više nemaju novca. Vidim ih nedavno, i vidim da se stvari menjaju, ali ne u dobrom smeru. Cena njihovog rada danas je manja, bojim se, nego što je ikada bila i ne dozvoljava ni dostojanstven život, ni objavljivanje onoga što stvaraju. Znam da je u čitavom svetu pisanje dovedeno u sličnu situaciju, kao i sve fikcije, kao i metafizika. Sve što pripada klasici, i što je staro, ovaj svet hoće da odbaci pozivajući se na mladost, a ne znajući šta zapravo tu mladost čini. Mladost nije fizički pojam. Svežina sveta ne počiva na godinama, ona dolazi upravo od onoga o čemu mi sada govorimo. Od svežine duha, od duha koji će stvoriti pesnici, svejedno što će oni i tužiti nad tim životom, ali to je svež vazduh koji bi trebalo da udišemo. Tog vazduha danas nigde nema dovoljno. Ni na televiziji, ni u kulturnoj javnosti, ni u velikim gradovima. Onda ga, naravno, nema ni u našim dušama. Kad sam bio mlad, čudio sam se što je tada govorio Eli Finci kako „te crne stvari truju ljude”. Mislio sam: bože, šta ovaj čovek priča!? Ali sada, svejedno što sam uređivao sjajan modernistički časopis, evropski, Delo, sad mogu da budem svrstan u stare konzervativce jer zaista mislim da tolika količina duhovnog otrova koja se prosipa po glavi stanovnika ne bi trebalo da bude dozvoljena. Zato, kad političari i ideolozi govore o očuvanju institucija, trebalo bi misliti na institucije, ali i na ljude koji tu rade, jer bez tih ljudi čitav projekat demokratskog duha ostaće totalitaran. Demokratija nije samo organizacija, ona mora imati ispunjenje, a to ispunjenje jeste ono što mogu stvoriti inženjeri, pravnici, ekonomisti, ali i pesnici i slikari i glumci... Bojim se da smo baš saterani do duvara. Ne samo mi, čitav svet je u tom pogledu u takvom stanju. 

Kakva su iskustva u objavljivanju knjiga?

  • Objaviti jednu knjigu danas je, i u mojim godinama, veoma teško. Zavisite od toga da li će neko biti ljubazan da vam pomogne. Ali nisam samo ja u pitanju, i nisu samo moje fioke pune. Onda kada sam mogao sve to da objavim, mislio sam, poučen tim istim Andrićem, da ne treba žuriti, treba stvoriti nekakav sistem... Ali sistemi danas više nisu u modi. Sistematičnost takođe, pa mogu da kažem – i pisanje koje pretenduje na ozbiljnost nekako se potcenjuje. Čovek tako, nažalost, izvlači sebi tlo pod nogama. Nisu kultura, civilizacija i umetnost nastale zato da bi neki ljudi bili večni, nego da bismo imali taj vazduh večnosti kad već večnost nemamo. 

Pomenuli ste Elija Fincija koji vam je generacijski prethodio. Pretpostavljam da ste, gradeći sopstveni stil u pisanju pozorišnih kritika, imali u vidu kako su stvarali Vaši prethodnici. Kao što nove generacije s pažnjom prate kako danas Muharem Pervić piše kritike. Kakav je vaš pogled na prethonike i na one koji slede?

  • Potpuno sam drugačiji temperament i čovek od Fincija, ali uvek sam uvažavao, i danas uvažavam, kako je on pisao kritiku. Bio je čovek tačnih sudova i, kako bih po starinski rekao, moralno nepotkupljiva osoba. Kao strog čovek umeo je da bude i nepravedan. Strogost vas uvek dovodi u situaciju da budete i nepravedni. Bio je, kao i svaki kritičar, naklonjen izvesnoj vrsti dramskih tekstova, izvesnoj vrsti reditelja, izvesnim glumcima. Ali uzdizao je pozorište kao celinu, davao mu je dostojanstvo i integritet. Zato je Finci veoma značajna ličnost, kao što su u Hrvatskoj bili, recimo, Ranko Marinković, a ovde Mima Dedinac, Bora Glišić i da ne licitiram dalje... Hoću da kažem da je, osobito u listu „Politika”, tradicija pozorišne kritike oduvek negovana. Uz sve promene, ona se tu održala do danas. Čovek uvek uči od onoga ko mu nije srodan. Osobito kad je mlad. Ali svako razumevanje negde ima kraj. Sećam se, jednom smo u Ateljeu sedeli Eli Finci i ja. Mislim da je predstava koju smo gledali bila Ko se boji Virdžinije Vulf,u režiji Mire Trailović. Finci je to gledao u čudu, a meni se to naravno dopalo. Pitao me je ovako: Pa, Perviću, nije valjda da se vama ova strašna stvar sviđa? Tu je bila granica na kojoj je moderna dramaturgija rušila njegov ukus i principe. Danas osećam da ima stvari koje prelaze granice mojih moći razumevanja, ali zato dolaze mladi ljudi koji upravo to vole. Ali, da biste dobro mislili o pozorištu, morate imati u vidu da pozorište i jeste literatura i nije literatura, da i jeste i nije arhitektura, da i jeste i nije muzika, da pozorište i jeste i nije živi svet i da je teškoća u tome što je pozorište sve to skupa. Zamislite koliko je tu lica, situacija, drama, replika u mojoj glavi za tolike godine. To je neverovatno bogatstvo. Svako veče ste u drugom književnom i pozorišnom žanru. Kada biste se isključivo bavili pozorištem, ne biste bili dobar pozorišni kritičar. Ja sam sve to vreme mnogo čitao druge stvari. Voleo sam Muzila, Džojsa, Foknera, Kafku, Čehova osobito. Morate se stalno puniti. Pozorište daje kritičaru, ali mnogo i uzima. Napisao sam kilometre tekstova o pozorištu. Znate li šta znači svako jutro pisati?! Tako i vi nešto dajete pozorištu, ne samo da uzimate od njega. Da ne govorim o muci pred praznom stranom koju treba ispisati i tome slično, jer ja tih problema više nemam. Nekada sam pisao kritike na šest šlajfni. I to govori o vremenu. I to nikom nije smetalo. A sada, kad napišem tri, tolerišu mi zato što sam čovek u godinama. Sada je poželjno da fotografija bude veća od teksta, jer tako je drugde, u „Tajmsu”, „Figarou”, „Gardijanu”... Navići ćemo se. Ali privikavanje nije jednostavno. Znate, lako je reći: lepo je biti Srbin, ali to je isto kao da ste rekli lepo je biti Rus ili lepo je biti Italijan. Nema tu nikakve patetike. Ali ne možete pomisliti da preko noći možete postati Englez! O tome sam razmišljao i ispisao čitav jedan notes, o komadu Pokondirena tikva

I kako razmišljate o tome?

  • Kad mislim o tom fenomenu, pokondirenost danas vidim u mnogo rascvetalijoj formi. To, naravno, ne može da stane u jednu pozorišnu kritiku, pa sam nedelju dana mislio šta to sve može da bude u svetu i šta to stvarno jeste. I dođete do zaključka da to danas ima neverovatno perfidnije i bogatije forme. Pokondirenost je, dakle, prerasla u oholost, a oholost u kvaziučenost. Ona postaje opasna, simulirana, prikrivena. Pokondirenost je danas element nerazumevanja, nepoznavanja drugih kultura, čitavih naroda, duhovnih disciplina. To je sve pokondirenost i Pokondirena tikva. Zato je pozorište dragoceno, što i to u njemu shvatite. U knjizi Volja za promenom,o Bitefu, napisao sam jedan tekst od tridesetak strana gde razmišljam o tome kako je pozorište naophodno, neminovno i dragoceno upravo zbog toga. Jer, pozorište vas prepusti samom sebi. Zamislite koliko sam ja samo sati ćutao u pozorištu, gledajući toliko predstava. Tako sam shvatio vrednost ćutanja. Zamislite situaciju u kojoj ste u stalnom naporu da razumete. Zato sam stalno pisao tekstove o razumevanju i o jeziku. To mi je bila opsesija. Veoma mi je zato stalo do jedne knjižice: Jezik sa sedam kora, koju mi je objavio Gradac. Tu se, između ostalog, pitam: zašto čovek čoveka ne razume? Jer, lažu nas stihovima, lažu nas političkim parolama, lažu nas advokatskim tešenjima, medicinskim receptima, lažu nas prijatelji, i mi njih lažemo, lažemo i kad hoćemo i kad nećemo, i kad znamo i kad ne znamo. Jezik je čudo. Čitave nove filozofije stvaraju se na principima izučavanja jezika. Derida je primer za to. Osećaj da u svetu ima mnogo ideja i da zato nastaje haos - pogrešan je. Nema ideja. Haos nastaje u odsustvu ideja. U padu moći da formulišemo stvari i volje da formulišemo stvari. Mi tu volju više nemamo. Ima li lepše igre od igre reči? Zato je dijalog u pozorištu tako dragocen. Osetite kad taj dijalog radi kao mačevanje floretista. Publika je tada kao na krilima. I oni koji ne moraju imati velika predznanja i filozofske misli. Jer, svaki čovek ima neku svoju filozofijicu, neku svoju brigicu, neko svoje htenje, i on se u pozorišnoj sali bar dva sata udalji čak i od onog s kim je došao u pozorište. Mislim da to znači i naučiti slušati, a ne samo pričati. To je takođe velika stvar koja se može naučiti u pozorištu. 

U ovih 50 godina, koliko stvarate, učesnik ste i svedok mnogih dešavanja u našoj kulturi i pozorištu. Šta biste izdvojili kao posebno važno?

  • Nikada nisam mislio da je naša sredina zaostala. Uvek sam imao želju da ono čemu pripadam učinim boljim. Pa, i kada sam bio član jedne partije, trudio sam se da ona bude bolja. Ne govorim o tome koliko sam uspevao. Bilo mi je jako stalo da svet o nama nema sliku kao da smo neki srednjovekovni, ratnički i ne znam kakav narod. I kad je bilo bombardovanje pisao sam Filmskoj akademiji u Americi i molio da utiču na to da nas ne bombarduju, jer mi nismo ratnički narod. Da smo narod bogate kulture i tradicije. Pa su se bunili na to moje: kako to da nismo ratnički narod!? Mi imamo mnogo predrasuda, ali imamo i mnogo vrednosti. Zatrpani smo predrasudama. Lično sam ponosan što sam bio u prilici da uređujem časopis kao što je Delo, koji je kod nas uveo i južnoameričku književnost, hermeneutiku, egzistencijalizam, strukturalizam... Nije važno što stvari prolaze. One treba da se upoznaju, pa neka i prođu. Od svih tih stvari koje se upoznaju, nešto ostaje. Na kraju, mada sam mislio da sam izgubio tih petnaest godina kao urednik na Televiziji Beograd, tu sam uradio divnu seriju esej Kako se kalio čelik, o počecima nove kulture kod nas, od 1945. Zatim, Esej o Goji i, sa saradnicima, mnogo drama, filmova, Petkom u 22... Pisao sam eseje gotovo o svim našim književnicima. Uvek sam mislio da će doći vreme kada ću biti oslobođen svih obaveza, pa ću na miru da objavim tajnu misao koja stoji u fiokama. Nije to ni roman, ni esej, nije ni pesma, ni dnevnik, već sve to skupa. Valeri i Andrić rekli bi – sveske i dnevnici. Tako bi se otkrilo to vreme, kako bi Aca Popović rekao: Burno vreme mirne izgradnje, koje je sa svim komičnim i tragičnim stranama bilo veoma dramatično i sadržajno. Mislim da nisam proživeo lak život, ali jesam sadržajan i dramatičan, i u delikatnoj ravnoteži koja je ovoj sredini veoma potrebna. I u odnosima sa svetom i u odnosu sa ljudima uopšte.
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.