NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

VESTI
Branka KRILOVIĆ
FASCINANTNI PLES PRINCA SAMOĆE
Prvi put pred publikom: Međuigre Jožefa Nađa

 

Petnesti decembar 2007. Belo, paperjasto podne nad Kanjižom. Lenjo, kao da bi da odgodi pad i nestanak pahulja, veje sneg i udvostručuje, utrostručuje vodoravnu tišinu ravnice.
Da li je Jožef Nađ došao baš u taj dan zbog poznate, neophodne beline ili je samo prividno hladna nežnost tu zbog njegovog dolaska? Preostaje mu još tri godine „mandata” u Nacionalnom koreografskom centru u Orleanu gde je umetnički direktor, ali sad se desilo nešto radikalno novo u njegovom životu; boravak u Kanjiži više neće biti pauza, prekid (makar i kratak), već će uvek imati gde da bude u radu i kreaciji. Regionali kreativni atelje Jožef Nađ, čak i kroz snežne nanose, sve uočljivije stupa u panoramu Kanjiže. Zgrada počasti koju mu ukazuju njegov grad i evropski inicijatori, biće završena decembra 2008, ali već su u funkciji neki njeni delovi. Kao, recimo, izvanredna probna sala u kojoj je Nađ pokazao, pretpremijerno, Međuigru ili Međučinove... sve to su radni nazivi radne verzije onoga što će publika u Orleanu, Draginjanu, Tuluzu i dugim gradovima Francuske, videti u martu i kasnije.
U svešteničkoj diskreciji umetnici iz Francuske obavljali su poslednje ćutanje pred susret s publikom. Međučin je igran u tri termina: u 15, 17 i 20 časova jer u sali nema mesta za mnogo gledalaca. I upravo ta „nepogodnost” događaju daje smisao intimnog, ekskluzivnog čina. Četiri plesača (uključujući pedesetogodišnjeg Nađa) i četiri muzičara učestvuju u, kako Nađ kaže, krajnje ličnom tumačenju kineske knjige promena Ji King. Drevni fundament filozofskog i duhovnog, Ji King pokreće Nađa na izuzetno precizno savršenstvo gestualnog, likovnog, muzičkog tipa. Na kraju, već duže vreme Nađov rad nezamisliv je bez tog
trojstva. Uzgred, dolaskom u Kanjižu, obelodanjuje da sve više naginje likovnoj umetnosti. Ne čudi onda što se jedna od najlepših scena Međučina odvija tako što plesačica Cecile Loyer, u Nađovim šakama i koreografskoj zamisli, postaje telo koje slika. Umače joj noge u crveno a zatim je povlači tako da na beloj podlozi ostavlja trag plesa, čudne znakove koji, valjda, vode pravo u Ji King, ili iz njega.
Još vitalan, pre svega u misaonoj igri i ideji, Nađ lično ulazi u prefinjene, ali izuzetno teške fizičke zahvate, ispisujući neponovljiv, originalan koreodramski rečnik. Njegova pojavna jednostavnost tako je superiorna, autoritativna u minimalističkom bogatstvu, da to fascinira ne samo u performerskom, pozorišnom, umetničkom smislu, već i u ljudskom. Nađov mir, stvaralačka dovoljnost... vraćaju iz stvarnosne, potrošačke nervoze u samu bit stvari, u pra-smisao i neko lepo, primarno zdravlje. Dok ga prate u ideji raščlanjavanja Ji Kinga, perkusionisti na čudnim zvučnim izvorima, kao da strepe od glasnih poteza i zvučnih rezonanci koje bi išle iznad Nađove tišine.
Ji King je zapravo ples tišine, najlepših dodira i velike nedokučive tajne. Iako u društvu posvećenika, pa čak i jedne divne, jednostavne žene kakva je vibrantna Cecile, Nađ je sam, definitivno i zauvek sam. Kao što je to bio kao dečak, tako je i sad, i tako će biti. Princ samoće, ćutljivi kralj ravnice, koji ne može bez Tise, svoga panonskog Nila.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.