NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Ognjenka Milićević (1927–2008)
Vida OGNJENOVIĆ
ŽIVOT BEZ SAMOLJUBLJA

 

Odlazim. Tako je Ognjenka Milićević naslovila testamentarni oproštajni oglas kojim je rodbinu i prijatelje obavestila o svojoj smrti. Brižno je po imenu pobrojala bliske rođake koje ostavlja s tugom, navela pozorišta za koja je bila vezana i zahvalila svima koji su joj pomagali. Zatim je objavila da njene sahrane neće biti jer, kako je napisala, svoje zemne ostatke zaveštava Institutu za anatomiju beogradskog Medicinskog fakulteta. Pozdravila je prijatelje i uputila poruku onima što bi na pogreb doneli cveće da, umesto toga, nahrane neko gladno dete koje prosi. Na kraju, nežno je naglasila da sa žaljenjem ostavlja i svoju dragu rođaku Anu Hlubnu. Iz te završne rečenice, očigledno naknadno dopisane, isijava blagi osmeh zadovoljstva što je uspela da ispravi omašku s početka.
Tako je ova sjajna žena u nekoliko svedenih redova objasnila čvrst koncept svog odlaska iz ovozemaljskog poretka. Odlučila je da ode po svom besprekornom ukusu, svesna surove praznine kraja, uzaludnosti pogrebnog rituala i lamentuoznih opraštanja nad odrom.
Ovaj sažeti tekst njene javne oporuke zapravo je kroki za portret, ili pravi otisak ličnosti Ognjenke Milićević. Njeno životno geslo bilo je i ostalo poricanje svake razmetljivosti. Smatrala je da je to porok koji i najbolji čovekov poduhvat pretvori u sopstvenu parodiju, a kao virus razara čistotu i dubinu umetničkog rezultata. Nasuprot svakom samoljublju, život je provela u predanom radu na istraživanju svih domena svoje profesije, u brizi za bližnje i ništa manjem nastojanju da doprinese opštem dobru, a sve to u visoko postavljenom moralnom kodu i uz najmanju moguću demonstraciju lične zasluge.
Kratki napis pred odlazak bio je poslednji bespogovorni gest osobe čiji je životni put bio posvećen stalnom traganju za istinom i lepotom, odnosno naporu da se ta dva pojma afirmišu kao sinonimi, ili barem kao dva neophodna činioca celine.
Lepota bez istinitog impulsa za nju je bila kič, baš kao što je smatrala da je istinsko bez kvaliteta lepog u stvari jednoznačno. Živela je i dosledno radila u tom ključu. Traumu i katarzu videla je i tumačila kao činove iste drame. Na tome je zasnivala svoje iskreno poverenje u moć dobrog pozorišta.
Ognjenka Milićević (26. decembar 1927–24. januar 2008), rediteljka, profesorica glume, esejistkinja, prevoditeljka, inicijatorka značajnih festivalskih projekata i autorka brojnih teatroloških rasprava i napisa, bila je intelektualka najvišeg reda, a uz to moralni i radni uzor svojim studentima i savremenicima.
Poreklom iz Mostara, rođena u Banjoj Luci, po završenoj gimnaziji u Sarajevu, odlazi u Lenjingrad, gde završava studije pozorišne režije. Kao mlada rediteljka karijeru započinje u Sarajevu i Mostaru, a zatim režira u svim beogradskim pozorištima (između ostalih drame Direnmata, Žirodua, Euripida, Arbuzova i drugih). Pamte se njene režije za radio (Lebović, Isidora Sekulić, Čehov), kao i majstorski urađene TV verzije klasične dramske književnosti (Dž. M. Sing, J. O’Nil ). Radila je s najboljim jugoslovenskim glumcima, od kojih su mnogi bili njeni učenici. Oni su se kroz čitav radni vek vraćali svojoj profesorki, kao osloncu od visokog stručnog autoriteta i savetnici i tešiteljki u najosetljivijim životnim pitanjima.
Autorka je izvanredno urađenih monografija o glumcima (Ljiljana Krstić, Petar Kralj). Od njenih studija, stručnih rasprava i analiza, napisa o umetnicima i eseja objavljenih u periodici, novinama i zbornicima, može se sačiniti više tematski različitih knjiga, a neke je i sastavila (Pokret, govor tela, čitanka za glumce). Ti rezultati Ognjenkinog decenijama predanog istraživačkog rada biće zbirke tekstova kroz koje će moći da se bolje upoznaju pojedina pozorišna razdoblja, promene i poetičke osobenosti značajnih stvaralaca koji su obeležili epohe i odredili pravce modernog pozorišta kod nas i u svetu.
Prevodila je s više evropskih jezika prozu (Remark, Cvajg), obimne rasprave, istorijsku i dokumentarnu teatarsku građu, kao i poznate studije i teorijske knjige pozorišnih velikana (Stanislavski: Rad glumca na sebi, Sistem, V. E. Mejerholjd: O pozorištu).
Ognjenka Milićević bila je ličnost mnogostrukih kvaliteta. Obrazovana, poliglota, visoke čitalačke kulture, raznovrsnih znanja. Potrebu za tom vrstom iščitavanja sveta ponela je još iz roditeljske kuće liberalnih intelektualaca. Od njih je, verujem, nasledila i visoko vrednovanje građanske ispravnosti, kao i stamena osećanja časti, pravde i mere. Dosledna u prijateljstvu, bila je izuzetno odana u saosećanju i razumevanju.
Svet scenske umetnosti bio je njena orbita u kojoj se kretala kao posvećen čitač zvezda. Poznavala je složeni aparat glumačkog izražavanja na način na koji se dobar precizni mehaničar razume u delove satnog mehanizma. Umela je nepogrešivo da otkrije smetnje u otkucajima i da smisli način da se one otklone. Od umetnosti uopšte, a naročito od glume i predstavljanja, svakad je zahtevala prikaz u više dimenzija. Ne onaj koji će odgovoriti samo na prvi pogled, već onaj koji će se postepeno otkrivati mnoštvom precizno odabranih sredstava. Njena, do samog kraja vitalna, kritička radoznalost, nije se nikad zadovoljavala površnom anegdotalnom manifestacijom. Naprotiv, nju su zanimale dobro istražene i postavljene činjenice koje uzrokuju igru i njeno dejstvo. Umela je striktno da razlikuje istinsku priču od brbljanja o istini, pa je njena ocena ponekad izgledala kao presuda, ali malo je puta u tome pogrešila.
Naoko stamena i jaka, Ognjenka Milićević bila je izrazito ranjiva i nežna osoba. Teško je podnela smrti svojih bližnjih. I nakon trideset godina od njegove smrti, uvek bi zasuzila kad bi govorila o ocu, inače svome uzoru.
Uzmicala je od svake grubosti, nije bila užagreni polemičar. Greške je, međutim, uočavala očima sokola, ali nastojala je da svoje zamerke, ma koliko greške bile očigledne, upravi tako da njena intervencija ne stvara ožiljke, već da popravi što se može. Smatrala je da joj je dužnost da brani istinu i činjenice od svakojakih ogrešenja o njih, mada to nije uvek primano sa zahvalnošću. Katarza se kod nas, znamo to, često zamenjuje osvetničkim porivom. Iskusila je zbog toga i teške trenutke, ali nije se predavala, jer, da citiram njenu pohvalu Mejerholjdu, ni ona nije bila od onih umetnika čije svetlo otkriva samo mušice.
Živela je u svetu svoje biblioteke, svojih znanja, moralnih nazora, svog vrhunskog pamćenja, dobrog ukusa, svoje netaknute trezvenosti, nežne brige za drage srodnike i prijatelje. Kretala se kroz daleko zanimljivije predele od onih koje su joj pružali naša stvarnost i okruženje. Uživala je u pozorišnom životu, u uspesima nekadašnjih studenata. Volela je prijateljske razgovore, izlete na more, pratila je snimke sportskih događaja, čitala, čitala. Trudila se da nadčita strah od teških bolesti koje je nisu mimoilazile i smrti koja je neumitno došla.
Zameram i sebi, i našoj pozorišnoj javnosti, što za njenog života nismo napravili monografiju o Ognjenki kao što je ona uradila o mnogim glumačkim prvacima. Što o njoj nismo napisali tekstove iz kojih bi pročitala koliko smo od nje naučili, koliko nas je zadužila i koliko smo je cenili i voleli. Nismo joj zahvalili koliko je i kako je trebalo. Odnekud smo se pomirili s tim da je skromna i krajnje uzdržana u plasiranju svoje ličnosti, a tako rado smo prihvatali njene pohvale nama i nikad nam ih nije bilo dosta.
Ovo je prvi tekst posle kog ne mogu da očekujem njen telefonski poziv i razgovor o njemu. Šta bih dala da sam ga napisala u drugačijem tonu, samo mesec dana ranije, kao iznenađenje, kao javnu čestitku za njen osamdeseti rođendan. Toga se, međutim, kao loši savremenici, nismo setili.
Zbogom, draga Ognjenka. Naša javnost poznata je po kratkom pamćenju, vi ste mene ponekad hvalili za sasvim suprotnu osobinu. Zato smem da naglasim da vas neću zaboraviti.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.