NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Ognjenka Milićević (1927–2008)
Svetozar CVETKOVIĆ
NEKOLIKO SLIKA IZ ŽIVOTA
KOJI JE BIO MNOGO VIŠE OD TOGA

 

Jednom prilikom rekla mi je: kada čoveku i majka „ode”, ma kad se to dogodi, onda više nije dete, onda ostaje nekako sam, svoj i sam!
Danas ovaj naš svet, glumački, pozorišni, postaje i ostaje – svoj, sam i svoj. Bez roditelja koji je tako dugo brinuo o njemu.
Nije imala potomstva, bez dece, no čini se gotovo šest decenija brinula je o nama, o prvim svesno izgovorenim rečima, podizala nas na noge ne bismo li prve korake načinili, ispravljala nas kad treskom ničice okrvavimo nos o prašnjave daske naših uloga, ćuškom po ušima upozoravala da smo previsoko poleteli te da se na noge moramo dočekati, hvalila i kritikovala, kritikovala jer nas je volela.
Bez dece, sa nama, tom pozorišnom decom, majka. Tako se i obraćala: Bane, sine, Varja, Snežana, sine, Milenko, sine, Predraže, Dragane, Aljoša, Peco, sine... Pero, Ljiljana, Muci, sine.
Gospođa!!!
U vremenu kada je upoznajem, vremenu drugarica i drugova, bila je samo jedna, Ona, Gospođa. I pojavom, stavom, znanjem, autoritetom, gestom, i tada kao i sada, to uvek opravdavala.
Master class naših života na ovom mestu je okončan. Neko je imao dugoročni, višedecenijski ugovor s vremenom i karijerom koju je gradio, a neko tek privilegovanu priliku jednog trena da oseti pedagošku i životnu mudrost ove veličanstveno skromne žene.
„Šta vam sad znači ovo O. M. pod tekstom koji ste sami napisali?” – upitao sam je po pregledu jednog članka koji je upriličila za Monografiju Ateljea 212.
„Nema potrebe, sine, previše me je, a i ko zna, zna” - rekla bi umornog osmeha i zauvek rumenih obraza. Očiju užarenih kao na ulju. Tih istih očiju koje su me, pre samo par dana, spokojnog duha gledale i dok su otežale usne ipak glasno, bistre i svesne glave izgovorile: „Sad, kad odem, okrenućete Robertov telefon i vi ćete mu reći – Ognjenka je... otišla.”
Gospođa, Ognjenka Milićević.
Strahovao sam od tog prvog susreta na konsultacijama.
U učionici broj 10, diplomci pred kraj studija, već više nego raspušteni, gladni sveta koji ih očekuje. Radoš, Laza, Klemenc, Dik, Snežana, Zlata...
Ja, pred Gospođom, nisam gladan, više žedan, suše mi se usta.
„Šta ste spremili?” – mirno upita. Osluškujem svoje lepljive usne kako izgovarju: „Ništa, došao sam samo da...”
Dobro, spremićete sve po dva puta...
I tu počinje jedan novi život, jedan drugačiji pogled na svet.
Na prvim časovima izgovara: „Vi ste svi svesni, formirani ljudi, imate više od osamnaest godina, ne želim i neću se truditi da vas menjam.”
Menjali smo se. Promenili jedan običan za krajnje neobičan život. Gospođa bi nas naizgled ćutke gledala, pokatkad skinula i obrisala naočari (uglavnom kad smo bili nepodnošljivo dosadni) i bacala nam svakom po bombonu na kraju časa.
„Kakvi su vam to jastučići na slabinama!” – oštro me je upozorila kada sam na kolokvijumu iz akrobatike, pri pokušaju salta, nogom nokautirao profesora Buđu. Dva meseca kasnije prekinula je generalnu probu ispitne predstave pitanjem upućenim meni: „Jedete li vi nešto, na šta to ličite?” Oslabio sam 20 kg.
Naredna dva meseca dolazila bi pola sata pre časa, odgovorna za moje slabljenje, donosila mi sveže kifle od upravo otvorenog Ace pekara koje sam morao da pojedem na njene oči. Vratio sam 7 kg.
Dugim crvenim tragom puta kroz hrastovu šumu istarskog gradića Červar Porat, trčali bismo u smiraj dana, pokušavajući da sustignemo nezadrživog životnog saputnika Sergija Lukača, kome bismo se tek primakli, pošto bi on izvodio vratolomije na naprsloj grani stoletnog hrasta koja je, dakako, jednog dana pukla pod njegovim akrobatskim nasrtajima. Ognjenka se zabrinuto osmehnula, a vižljasti, tada šezdesetogodišnjak, ustao, malo zateturao, navukao na šake nešto što nikad ni pre ni posle nisam video – peraja za ruke i bacio se u osvajanje červarskog zaliva. Bio sam umoran, znojav, zabrinut i zadihan, a gospođa Milićević ponosna što je Lukač. Bili su jedinstven par, prepun znanja, iskustava koja se nadopunjuju, duhovitosti koje je bilo divno pratiti, puni ljubavi jedno prema drugome i svetu koji su otkrivali u godinama zajedničkog života. Jednom rečju znali su sve: jezike, predele, države, muziku, literaturu, astronomiju, teatrologiju, kinematografiju, politiku, našu politiku koja im je bila odveć jasna da bi je naglas komentarisali.
Njegovim odlaskom, Gospođa lagano privodi svoju priču završetku kome i sami prisustvujemo.
„Sećam se, govorila je te noći, mama nam je spremala večeru u Mostaru i, odjednom, na polici kredenca gde su stajale divne kristalne čaše, jedna je sama od sebe praskom pukla. Mama je rekla: ’Neko je umro!’ Sat vremena kasnije saznali smo da je naša baka preminula.”
„Sergej je došao, govorila je pokušavajući da obuzda damar u grudima, rekao da je umoran i da bi malo prilegao. Pitala sam ga da li bi jedan čaj, složio se s mojim predlogom...U kuhinji, voda se grejala, ja uzela s police šolju u ruke, a ona odjednom puče, raspade se u paramparčad... I tada sam znala, i setila se svoje bake i maminih reči. Došla do Sergijeve postelje. Nije ga više bilo.”
„I, recite mi sad”, govorila bi ne uspevajući da obuzda bol kraj beživotnog tela svog čoveka, „recite, gde je taj duh o kome govore, zašto ga ne vidim, ne čujem, ne osećam njegovo prisustvo, gde je to što odlazi iz tela i seli se u neki drugi oblik. Gde je?”
Sve što znam naučio sam od Gospođe. Ona je znala puno, ja tako nedovoljno upio u sebe. Životu koji znam, poslu koji radim, pogledu kojim posnatram pozorište, literaturi, filmu... učila me je Gospođa. Možda nije ni znala da me podučava, ali ipak sam učio... No, na ovom mestu, u ovom trenutku, voleo bih da skrenem pažnju na nešto što se ne da naučiti a što je, po mom sudu, ovu sjajnu ženu činilo posebnom, jedinstvenom u ovom našem ekscentričnom okruženju. Njeno prisustvo u našim životima postavilo je nedosegnut kriterijum u svim oblastima koje nas okružuju. Pozorišta, ali ne samo pozorišta, umetnosti, ali i života. Visoko podignuta lestvica kodeksa ponašanja koje ne trpi laž po cenu gubitka svih nazovi privilegija, jeste nešto što ne srećemo u ovom našem „takozvanom” svetu. Svet gospođe Milićević nije izmišljen, on je stvaran, on je bez mrlje na obrazu, on je bez dlake na jeziku, on je čist, on je beskompromisan, on je hrabar i svoj, i svemu uprkos.
Bio joj blizak ili ne, rođak ili prijatelj, anonimus ili neko ko imenom štiti svoje delo, njena reč biće hvala samo ako je zaslužuješ, umeće da udari i kazni ako si kriv, da bi se popravio, umeće da te izbriše ako joj se dodvoravaš, umeće da ne oprosti ako si zao.
Od Mostara, Sarajeva, Neretve i Miljacke, Moskve, Petrograda, Beograda, Fakulteta dramskih umetnosti, Milhajma, Teatra Roberta Čulija, nazad, do Jugoslovenskog dramskog, Ateljea 212. Nekoliko njenih reči ljudima okupljenim oko projekta rešilo bi problem, vratilo smisao posustalima, dalo snagu onima na pravom putu, donelo radost učesnicima, aplauze publike pobednicima.
Jedna i jedinstvena – Gospođa.
(Na komemoraciji u Ateljeu 212, 26. januara 2008)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.