NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Slavko Simić (1924–2007)
Slavica VUČKOVIĆ
KAŽEM: GLUMAC, A ON...

 

Kao i drugi glumci, doživljavao je Slavko Simić svakojake zgode vezane za profesiju. Kad bi ušao u bakalnicu, u vreme najveće popularnosti serije „Levaci”, trgovac bi povikao: „Čuvajte džepove, ušao je lopov!”... Komšije, znali su se godinama, ali, bakalin je ipak bio samo običan TV gledalac, spreman da poistoveti lik sa tumačem....
Sličnih nesporazuma bilo je i s administracijom: „Na jednom opštinskom šalteru, pre nekoliko godina, davao sam podatke o sebi. Činovnik je popunjavao formular, a onda me je zapitao: Zanimanje? Kažem glumac, a on: Šta da napišem? Ponovih: glumac. Činovnik me pogleda s nevericom i reče: To da napišem? Kažem, to napišite, a on, skoro rezignirano, procedi: Dobro, kad vi kažete...”
Daleko od tih neminovnosti slave, pristigle s televizijom, međutim, Slavko Simić živeo je život mirnog, povučenog porodičnog čoveka, nesklonog kafani, boemiji, publicitetu. Čak ni auto nije vozio, gužvao se u gradskom prevozu. U jednom od nekrologa, ovih dana, mlađani poštovalac sećao se kako bi se bučna dečurlija naglo uozbiljila i smirila videvši da u autobus ulazi sedokosi Gospodin Glumac. Bio je to iznutra, niti je glumio, niti je glumatao. Nije mu ni trebalo. Izgledom gospodstven, ćutljiv, učtiv, javnosti se do kraja otvarao samo pod reflektorima: „Znam da glumac ne sme biti anoniman. A ja bih hteo da sam i glumac i anoniman... Teško uspostavljam kontakt s ljudima. Samo s glumcima sam se uvek osećao kao s braćom i sestrama. Verujem da su i oni mene tako primali. Prema pozorištu nikada nisam osetio otpor. A na sceni sam se uvek osećao kao čovek koji uživa u kadi tople vode...”
Tu lepotu osetio je rano, jedne večeri, imao je osam ili devet godina, kad ga je otac doveo u Beograd, u kafanu „Velika Morava”, na večeru. Zazvonilo je, otvorila se crvena zavesa i putujući glumci su izvodili kolaž. Dragi Jeličić govorio je neki skeč... „Bio sam opčinjen. Kada je deo programa završen, prišao sam pozornici i kroz prorez na zavesi gledao kako se priprema scena za sledecu tačku (...) To što sam te večeri video u kafani, kasnije sam u podrumu kuće u kojoj sam stanovao, ponavljao s drugovima. Dragi Jeličić me je, dakle, inficirao glumom. Ali, preduslov za takvu infekciju sigurno je postojao u meni...”
O glumačkom pozivu, govorio je, čovek treba da počne da razmišlja od detinjstva: „Kad je o glumi reč, mislim da ne može biti dobar glumac čovek koji nije vrlo rano naučio da razlikuje Miku Miša od Garija Kupera. Vaspitanje i obrazovanje stečeno u detinjstvu bitno utiče na ceo životni tok. Poneki izuzetak ni u kom slučaju ne poriče ovo pravilo.”
Slavko Simić, rođen u Vranjevu, završio je gimnaziju u Beogradu, a u Pragu, kod čuvenog Burijana, Konzervatorijum (1945–1946). U međuvremenu, ratne godine prisilile su ga da, s izvesnim amaterskim iskustvom, 1943. dođe u pančevačko Pozorište Dunavske banovine, ne bi li izbegao okupacijsku Nacionalnu službu rada za obnovu Srbije... Počeo je kod Vereščagina, uskačući u Put oko sveta već prvog dana... Premešten, 1945, u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, kao „karakterni komičar” igrao je veoma zapaženo, te ga je Rakitin pozvao za asistenta, a ubrzo je samostalno vodio glumačku klasu.
Tako ga je uočio i Velibor Gligorić, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, komentarišući: „Ovaj bi mogao biti kod nas...”
...A dočekao Ajvaz: „Iz ovog pozorišta ide se ili u penziju, ili na Novo groblje.” Jugoslovensko dramsko pozorište bilo je, kako je kasnije ispovedio, pravi šok: „Sve je bilo drukčije, mnogo ozbiljnije (...), u velikom poletu. Stremilo se najvišim estetskim, umetničkim dometima, u svakom pogledu...” Likom i stasom ozbiljniji od svojih godina, kao da je bio predodređen za uloge iskustvenih i vremešnih: „Ja, naravno, nisam mogao da igram ljubavnike i heroje. I onda se to u meni pretočilo na drugu stranu. Tako sam počeo da igram najčešće starce ili ličnosti koje su uvek starije od mene... U očevoj radnji sam još kao dete voleo da budem u društvu starih ljudi. S njima sam drugovao, pričao, jeo i spavao. Kasnije sam veoma zavoleo stare ljude i oni su mi u životu najviše pomogli. Najviše sam gledao starog Dobricu, Zlatkovića i druge, gledao njihove oči, pogled, obrve, gledao kad su žustri, kad su radosni, kad su u krizi. Tako se nesvesno u meni rodila ljubav za starce, koja me je trajno vezala za njih. Ja inače volim da igram i tumačim psihologije malih ljudi na koje se život propisno istresao...”
Ipak, nisu sve uloge koje su ga obeležile bile iz tog miljea – recimo, ljubavnik Klare Zahanasijan (Poseta stare dame), Basilio (Život je san – „Zar se moglo pretpostaviti da jedan moćnik može da izgleda onako kako ja izgledam?”)...
„Šta je po mom shvatanju glumac? To nije samo pojava i izgled, mada ni ja ne bih mogao da zamislim Otela, ili Koriolana, ratnike i vojskovođe, drukčije nego ljude velike fizičke snage, već on mora da nosi svoje svetove, životna iskustva, bogatstvo duha, kulturu pogleda i pokreta, on mora nešto iznutra da preliva i daruje gledaocu.”
Slavko Simić imao je sve to, znao je da to bogatstvo lepo rasporedi, i da potrese i da raspoloži gledaoca. Pokazao se i kao majstor žanra od kojeg mnogi zaziru - monodrame. Ivo Andrić odabrao je baš njega da govori Znakove: „Znate, Slavko, kada razmišljam o glumcu koji bi mogao da interpretira tu pripovetku, uvek se setim Vas i mislim da biste je Vi najbolje kazali sa scene.”
Dobio je Zlatnu kolajnu na zemunskom Festivalu monodrame za to, Zlatni lovorov venac MESS za Lihvara (Krotka) i Pitera (Zoološka priča), Ćurana za Linjajeva (Vuci i ovce), glavnu mušku nagradu na Festivalu JRT za ulogu Pante (Velika ponoćna misterija). Nadobijao se odlikovanja i priznanja, pravio glumačke izlete u Atelje 212 (Stolice), na Dubrovačke ljetne igre (Otelo), ostvario stotinak uloga u pozorištu, na televiziji, filmu, radiju – mnogi se još s nostalgijom sećaju Operske lože i duhovitih komentara dvojice mušičavih ljubitelja opere, Butkovića i Simića... Njegov kultivisan govor i sonoran glas bili su u potpunom skladu sa svim zakonitostima fonskog zapisa.
Ostavio je Slavko Simić i dragocene zapise o Dobrici Milutinoviću, Zorici Šumadinac, svojim upravnicima Gligoriću, Dedincu, Finciju, Stupici, Đokoviću, Ćirilovu, jedan zanimljiv intervju s Milanom Predićem, „Sećanja na Andrića”, kompakt disk sa snimcima Žanke Stokić... Pedantan i egzaktan, isturen – a uvek u svom svetu i vremenu, svim bićem bio je ono što ćata na šalteru nikako nije mogao da shvati: glumac.
Slavko Simić preminuo je 20. novembra prošle godine, u 83. godini, posle kratke i teške bolesti.

Utopija

Jednu svoju ideju Slavko Simić ipak nije uspeo da pretvori u poduhvat. Bio je predsednik Udruženja pozorišnih umetnika kada je, pre skoro četiri decenije, pokrenuo kampanju za izgradnju doma za stare glumce. U blizini bolnice „Dragiša Mišović” na Dedinju, obezbedio je i plac, tadašnja Zajednica socijalnog osiguranja uplatila je 200 miliona, Grad i Republika su, po običaju, „obećali sredstva”. Bilo je već darodavaca: dr Hugo Klajn dao je 400 hiljada, Nevenka Mikulić 300 hiljada, Milan Ajvaz sto, Tatjana Lukjanova 80, Aleksandar Ognjanović 100, Radmila Bunuševac 200... „Strašno je, najstrašnije biti usamljen, star glumac”, govorio je Simić... „Video sam toliko strašnih glumačkih sudbina, da je, mislim, naš trenutno najvažniji zadatak izgraditi kuću u kojoj će naše stare kolege moći da žive i spavaju mirno, svesni da u sobi do njihove neko diše... Neće to biti dom staraca. Glumac je glumac dok je živ. Budući stanari našeg doma ići će preko dana svojim poslom, u pozorišta, na televiziju, filmske ekipe... Svaki od njih će imati svoj mali apartman sa kupatilom, dobijaće doručak u krevetu, a o njihovom zdravlju će brinuti profesionalne medicinske sestre i lekari...”
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.