NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - Marsel Marso (1923–2007)
D. N.
BIP ILI U POTRAZI ZA BESMRTNOŠĆU

 

Više od pola veka publika se smejala i plakala s njim, a da on za to vreme, na sceni, nije izgovorio – ni reč! Njegovo geslo bilo je: reč je suvišna, mimika i pokret govore sve.
Privatno čak brbljiv („Nikad ne počinjite razgovor s pantomimičarem, jer će se teško zaustaviti.”), za svoje scensko ćutanje pronalazio je, iz prilike u priliku, raznorazna objašnjenja. Jedno od najčešće citiranih dato je u intervjuu Mondu (1977): „Ljudi koji su se vratili iz koncentracionih logora nisu mogli da govore, ne znajući kako da iskažu rečima ono što su preživeli.”
Marsel Manžel, sin strazburškog mesara Šarla, Jevrejina koji se nije vratio iz Aušvica, krijući svoje jevrejsko poreklo promenio je ime još tokom fašističke okupacije Francuske i – kao Marsel Marso – pridružio se, sa delom porodice, Pokretu otpora.
Rođen je 22. marta 1923. u Strazburu. Otac, izuzetno nadaren za muziku i pozorište, vrlo rano uveo ga je u taj svet, ali Marselova prva ljubav bio je film, pogotovo zvezde nemih filmova tog vremena – Čarli Čaplin, koji mu je bio i uzor, Baster Kiton i Hari Lengdon.
Po uzoru na njih, stvorio je tužnog klovna Bipa, lik koji je, s licem premazanim belom bojom, u prugastom džemperu i s ofucanim svilenim cilindrom na kojem se viori crveni cvet, igrao od 1947. do poslednjeg nastupa 2000. Nazvao ga je po Pipu iz Velikog iščekivanja Čarlsa Dikensa.
Upravo zahvaljujući Bipu i, možda, onoj suzi nacrtanoj ispod crnim uokvirenih očiju koja je sugerisala tugu čak i kad se smejao, a svakako i stoga što je, baveći se tamnom stranom života, u gledaocu izazivao najplemenitije emocije, smatraju ga „najpoetskijim pantomimičarem” svih vremena. A da je bio i najveći, u to niko ne sumnja. „Tragam za besmrtnošću”, govorio je. Traganje završeno; cilj – čuvenim „hodom u mestu” - dosegnut.
Njegov alter ego („Bip ste vi, ja”), njegova umetnost i njegova privatna ličnost sublimisani su u ime pod kojim je bio poznat u umetničkom svetu – Mim Marso! Bio je i ostao sinonim za pantomimu.
„Pantomima, kao i muzika, ne priznaje granice ni nacionalnost”, govorio je.
Početkom okupacije polazi u Školu dekorativne umetnosti u Limožu, gde je stekao osećaj za crtež i boje, koje je negovao i u svojoj umetnosti, nastavljajući i oplemenjujući rad pantomimičara Debiroa koji je igrao Pjeroa u XIX veku na bulevarima Pariza, ali i Žan-Luja Baroa, antologijskog Batista u filmu Deca raja Marsela Karnea. Umetničku karijeru počeo je igrajući Arlekina u trupi koju su (1946) osnovali Žan-Luj Baro i Madlen Reno.
Pedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Kompanija Marsel Marso bila jedina pozorišna trupa u svetu koja se bavila pantomimom, bio je jedan od najpoznatijih francuskih umetnika u svetu, cenjen i izvan Francuske, u Japanu, Rusiji, Holandiji, Izraelu, Australiji, Kini, SAD. Posle 1968, kada interesovanje francuske publike za pantomimu opada, Marsoova popularnost i uticaj postaju veliki u zemljama „iza gvozdene zavese”, gde se otvaraju pozorišta pantomime, što se tumači i činjenicom da na Istoku ljudi nisu smeli da govore ono što misle, pa su morali ćutnjom da iskažu svoje misli.
Marsel Marso preminuo je 22. septembra u 85. godini.
Na njegovoj sahrani, na pariskom groblju Per Lašez, pored kovčega položen je poznati šešir s crvenim cvetom, koji je obeležio čitav njegov život. Sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina ljudi.
Marso je nosilac Legije časti, dobitnik Ordena za zasluge, a 2001. imenovan je za ambasadora dobre volje Ujedinjenih nacija.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.