NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Maja PELEVIĆ
MOŽDA SMO MI MIKI MAUS

 
MAJA PELEVIĆ
Rođena 13. februara 1981. u Beogradu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2005.
Student doktorskih studija „Teorija umetnosti i medija” na interdisciplinarnim studijama pri Univerzitetu umetnosti. Sezone 2000/01. pohađala kurseve „Performans i ritual” kod Ričarda Šeknera, kao i kurseve „Teorije avangarde” i „Savremeni američki teatar” na Tisch School of Arts u Njujorku (SAD). U julu/avgustu 2005. učestvovala u Royal Court International Residency u Royal Court Theatre u Londonu, dramom Pomorandžina kora. Saradnik platforme Teorija koja Hoda (TkH) i TkH-centra za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti u Beogradu, u okviru koga je učestvovala u nekoliko teorijskih performansa i predstava. Kodirektor projekta NADA (NOVA DRAMA); Od ove sezone dramaturg u beogradskom Narodnom pozorištu. Jedan od osnivača arhivskog sajta za promovisanje savremene srpske drame www.nova-drama.org

Izvedene drame:
ESCape – Bitef teatar 2004, režija Jelena Bogavac;
Ler – Narodno Pozorište u Subotici 2005, režija Slađana Kilibarda;
Operation emotional verbalization – West Yorkshire Playhouse (Engleska, Lids), maja 2004. u okviru festivala Northern Exposure (SUMMER SHORTS), režija Svetlana Dimčović;
Operacija emocionalna verbalizacija, režija Iva Milošević, Radio Beograd, 2004.
Fake Porno (zajedno sa M. Bogavac, J. Bogavac i F. Vujoševićem) u režiji Jelene Bogavac, BITEF 39, Bitef Art Cafe 2005.
Budite Lejdi na jedan dan – drama inspirisana životom Billie Holiday, režija Ksenija Krnajski, BITEF 39, Bitef Teatar 2005.
Beograd-Berlin, režija Ksenija Krnajski, Zvezdara teatar, 2005.
Beograd-Berlin, režija Predrag Kalaba, Volksbuhne Teatar (Parazit project), Berlin 2005.
Ler, režija Miloš Lazin, Narodno pozorište Mostar, Studio 64 kao diplomska predstava Univerziteta Džemal Bijedić, odsek dramska umjetnost-gluma (koproducenti MTM i pozorišna trupa Mappa Mundi – Pariz)
Pomorandžina kora, režija Goran Marković; Atelje 212, 2006.
Ja ili neko drugi, režija Kokan Mladenović; Srpsko narodno pozorište, 2007.
Skočiđevojka, režija Kokan Mladenović; Grad teatar Budva i Srpsko narodno pozorište, 2007.

Dramaturška beleška
TRAGEDIJA NACRTANE AURE

Tekst Možda smo mi Miki Maus odlikuje emotivna snaga, poetika koja pripada postdramskoj formi i izuzetan scenski potencijal. Reč je o drami – tačnije, o vrsti postdramskog skripta – u kojem Maja Pelević značenjski slojevito, kritički angažovano i na formalno inovativan način progovara o čoveku u današnjem svetu, dezorijentisanom usled odsustva boga, morala, ljubavi, tolerancije ili vrednosnih merila – a, ponajviše, smisla.
Sa šireg poetičkog stanovišta gledano, može se konstatovati da je ovaj tekst i logičan, premda poetički pomalo i neočekivan korak u opusu jedne od naših najdarovitijih mladih dramatičarki. Sledeći svoj nesumnjivi dramski senzibilitet, Maja Pelević u tekstu Možda smo mi Miki Maus upotrebljava jedan od ključnih tehnoloških fenomena moderne elektronske, postmoderne i potrošačke civilizacije – automat za snimanje i izradu fotografija – kao sredstvo uobličenja dramskog iskaza o praznini automatskog postmodernog sveta i jalovom obilju duše koja u njemu obitava, tražeći ispunjenje, ili barem utehu. Pri tome, Maja Pelević sledi tendenciju ubedljivog proširivanja liste motiva kojima se bavi, istovremeno ostvarujući sve veću složenost, preciznost i ubedljivost forme.
Dok je njen prvi celovečernji komad Ler cinična melodrama, Beograd-Berlin, pak, sumorna alegorija pustolovine, Pomorandžina kora urnebesno satirična parabola o pobuni Tela, a Ja ili neko drugi postmoderna tragikomična fuga o slobodi i svim vrstama ropstva, u ovoj drami uočava se novi proces autorkinog dvostrukog sazrevanja. S jedne strane, forma ovog teksta korespondira sa sredstvima, metodama i, čak, strategijama postdramskog teatra – uzdržavanjem od sinteze, preplitanjem slojeva scenske iluzije, igrama sa gustinom i ritmom dramsko-scenskih znakova, simultanošću i sinestezijom. Na drugoj strani, ova drama, motivima, likovima i ne-fabuliranom, eliptičnom pričom, na reprezentativan i aktuelan način oličava misao Valtera Benjamina o izgubljenoj auri – „jednokratnoj pojavi daljine, ma koliko bila blizu”. Pomenutoj auri, kao izgubljenom izvoru i nedostižnom cilju, okrenute su škrte, a emocijama natopljene težnje svih likova – tačnije dramskih figura – ove elegične prustovske balade. Svedočeći o dragocenoj prolaznosti života i varljivoj večnosti slika, o ljubavi i zaboravu, o sećanju i nerazumevanju, protagonisti teksta Maje Pelević ujedno i na nov način upućuju drevni faustovski vapaj snovima koji im izmiču i svakodnevici kojoj oni sami pokušavaju da umaknu: „Verweile doch, du bist so schön!” (Nemoj da prođeš! Tako si divan).

Svetislav JOVANOV

Komad je inspirisan i posvećen likovima sa grafita u Ulici Ive Lole Ribara u Beogradu, koji su napustili zid da bi ispričali ovu priču, oktobra 2007.

Ubacite novčanicu
Ne primamo kovani novac
Ne primamo oštećene novčanice
Novčanica ne sme biti izgužvana, pocepana ili zalepljena
Povucite zavesu
Namestite stolicu tako da vam glava bude u nivou
kvadrata na ekranu
Gledajte u crvenu tačku
Pritisnite zeleno dugme
Sačekajte par sekundi
BLIC
Fotografije će biti gotove za pet minuta
Automat polaže pravo na sve fotografije

Trenutak pre: Obično vezan za ogledanje, nameštanje frizure, stavljanje i skidanje naočara, kapa, marama i šminkanje. Traje tri do pet minuta. Osoba se trudi da izgleda najbolje što može, a ponekad se namerno izopačuje. Uglavnom to obavlja sama, a često u prisustvu drugih ljudi.

U toku: Osoba se retko nalazi u pravilnom položaju. Uglavnom je glava dominantna u predelu kvadrata ali nekada se tu nalaze i drugi ekstremiteti. Osoba u devedeset posto slučajeva gleda u crvenu tačku, u devet posto ne gleda, u jednom postotku stavlja naočare ili na drugi način prekriva oči.

Trenutak posle: U većini slučajeva osoba odmah napusti kabinu i nervozno čeka da vidi fotografije. U međuvremenu opet se ogleda, namešta frizuru ili popravlja šminku. U devedeset sedam posto slučajeva osoba uzima fotografiju, u dva posto ostavi je u otvoru, a u jednom postotku je spali.

Devedeset osam posto korisnika poštuje pravila automata.

Automat polaže pravo na negative i izradu fotografija u reklamne svrhe.
Pravo na reklamaciju imaju samo korisnici koji poštuju pravila automata.
Svaka zloupotreba i oštećivanje aparata strogo je kažnjivo.

Ulaze.
On oblači belu košulju na crne pruge i crne pantalone.
Ona oblači belu košulju i crne pantalone.
Stavljaju velike crne plastične uši na glavu.
Zagrle se.

BLIC

On   Volim život. Da se nisam rodio nikad ne bih znao da je život jedna velika avantura. Nikad ne bih uživao u sitnim radostima koje me okružuju. Nikad ne bih mogao da obučem nove crne pantalone i novu belu košulju na pruge i da šetam gradom. Nikad ne bih mogao da se ogledam u izlozima i mislim o tome koliko sam lep. I koliko sam srećan što sam se rodio baš u ovom telu. I koliko sam srećan što sam baš JA izleteo iz majčine utrobe. Od tog trenutka računa se život. Kada delić glave ili noge ugleda svet. U mom slučaju život je počeo desnim palcem na levoj nozi. Kažu da sam se rodio levom nogom. Ja znam kad sam počeo da brojim. Osetio sam otvor i znao da što pre moram da izađem. Pre nego što su stigli da dohvate sve sprave za čerečenje moje majke, već sam bio napolju. I brojao jedan, dva, tri, četiri, pet, šest... do danas četiri stotine sedamdeset tri miliona i jedan i dva i tri i četiri... Samoubice, propalice, lutalice, niko od vas nije spoznao lepotu življenja. Od rođenja do smrti toliko uzbuđenja na svakom koraku!

On Moraš da se smeješ.

Ona Zašto?

On Zato što moraš. Tako si lepša. Devojčice su lepše kad se smeju. Kad imaju lepe zube. Kad im nisu još poispadali mlečni zubi. Kad nisu privremeno krezube.

Ona Ne volim da se smejem.

On Moraš.

Ona A ti?

On I ja ću da se smejem.

Ona Ali tebi se ne vide zubi.

On Ne vide se.

Ona Zašto?

On Dečaci moraju da vode računa šta pokazuju.

Ona Ti imaš lepe zube.

On Baš zato. To ne mora svako da zna.

Ona Nikad nisam bila u Diznilendu. Kažu da je kao u bajci. Ali kao u onim delovima bajke u kojima se ne dešava ništa loše. Kao na početku i na kraju. Zašto su početak i kraj najbolji? Bila jednom jedna i živeli su srećno do kraja života. Zašto bilo šta mora da se desi između?

On Ružna je.

Ona Nije.

On Rekao sam da moraš da se smeješ da ti se vide zubi.

Ona Zašto moraju da mi se vide zubi?

On Zato što imaš lepe zube. Kad ne budeš imala lepe zube, kad ti zubi budu stari i truli i kad ti bude smrdelo iz usta, onda više nećeš morati da se smeješ.

On Ubiti se pre no što bude kasno. Razmišljao sam i o tome. Ali ni to nije rešenje. Shvatiti život na pravi način. Ne dozvoliti da te koče stvari na putu. Kao kada se voziš na rolerkousteru. To je neverovatan osećaj. Nisam bio ali gledao sam više puta. Na televiziji. E, tako treba život da izgleda. I pre toga kad ti je muka u stomaku i posle toga kad ti se vrti u glavi samo pogledaš oko sebe i odmah ti je bolje. Onda uđeš u zamak ili se provozaš rekom sa gusarima i odmah zaboraviš na sve što se prethodno desilo. Ljudi stalno prave grešku što se sećaju prošlosti. Ja sam već zaboravio šta sam radio pre par sekundi. To je jedino rešenje.

Ona Neću da je pocepam.

On Moraš. Ne treba nam.

Ona Meni je lepa.

On Nije. I nikad neće biti lepa.

Ona Ali...

On Nikada neće biti lepa. Ni ta. Ni jedna druga. Nikada.

Devojka s plavom kapom
Skida kapu.
Namešta kosu.
Stavlja kapu.
Ugleda nešto u ogledalu.
Naglo se okreće.
Tiho izgovori ime.
Malo glasnije izgovori ime.
Zatvori usta i zaledi se.
Mladić s rancem na leđima
Užurbano hoda.
Zaustavi se.
Pogleda prema devojci s plavom kapom.
Otvori usta kao da želi nešto da izgovori.
Zatvori usta.
Stoji ukopan u mestu.
Devojka s plavom kapom
Napravi par koraka.
Zaustavi se.
Napravi još par koraka.
Zaustavi se.
Udahne.
Izdahne.
Napravi još par koraka.
Stane ispred mladića s rancem na leđima.
Neprimetno se nasmeje.
Stavi mu ruku na rame.
Mladić s rancem na leđima se trgne.
Devojka s plavom kapom povuče ruku.
Pauza.
Devojka s plavom kapom skine kapu.
Mladić s rancem na leđima spusti glavu.
Podigne glavu.
Pogleda je u kosu.

Devojka Ovo je mesto gde je dozvoljeno da izbrišemo prošlost. Ovo je mesto gde možemo sve iz početka. Zašto ne možemo sve iz početka kao kad zaboraviš one stvari kad si bio mali, zašto je samo taj deo života podložan zaboravu?

Mladić Sreli smo se na neutralnoj teritoriji. To je sve što ja mislim o tome. Sve se desilo slučajno. Nove tehnologije ne priznaju više sile i zakone bogova.

Devojka Palo je pet petardi jedna za drugom. Mislila sam da su ovde zabranjene petarde. Znala sam da ću te sresti.

Mladić Kurac koji možeš da zabiješ u svačiju rupu a da niko ništa ne oseti. Eto šta je ovo.

Devojka Mislila sam na tebe poslednih godinu dana. Zašto si otišao.

Mladić Bila si kučka poslednji put. Slutio sam nokaut. Bio sam previše dobar s tobom.

Devojka Sanjala sam nas. Sedeli smo u nekom čamcu na pučini. Bacali smo grožđe u vodu iako nam se jelo. Onda se čamac zapalio ali nama je to bilo ok pa smo samo nastavili da se gađamo grožđem u vodi kao da se ništa nije dogodilo a oko nas su plutale crne daske izgorelog čamca.

Mladić Ne sanjam već mesecima, kažu da se to dešava kad ti umre podsvest ili kad se navučeš na demetrin jer misliš da ti preskače srce.

Devojka Pobegao si. Volela sam te.

Mladić Sve je otišlo u pičku materinu i znao sam da moram da odem. Imao sam neku ideju sređivanja poslednjih ostataka. Na vrata svoje sobe koju više nikada nisam video zalepio sam fotografiju iz lične karte na kojoj sam napisao poluistrošenim crnim flomasterom TU GDE SAM. Već na D slova su se jedva nazirala. Osećao sam sebe na tom papiru. Tu sam i sad recikliran, pocepan ili spaljen. Keva kaže da sam se negde zaturio prilikom pakovanja. Ja kažem da sam zauvek ostao zaturen. Hvala ti mama što me nisi čuvala. Zato ću te jednog dana ubiti.

Devojka Volela sam te.

BLIC

Mladić Je l’ gotovo?

Devojka s plavom kapom uzima fotografiju.

SUSRET: Portretnog tipa. Mladić s rancem na leđima gleda u objektiv skupljenih usana. Na jednom oku su popucali kapilari, drugo je bistro. Ramena su mu spuštena a glava iskrivljena na levu stranu. Devojka s plavom kapom grize donju usnu. Pogled nadole. Oči su joj sjajne i pomalo suzne. Ramena skupljena a glava iskrenuta nadesno.

Mladić s rancem na leđima
nepomično stoji.
Devojka s plavom kapom
gleda u pod.
Mladić s rancem na leđima
odlazi.
Devojka s plavom kapom
gleda za njim
Devojka sa plavom kapom
odlazi.

On Kako ti je lepo lice.

Ona Zašto mi to govoriš?

On Još uvek ti je lepo lice. Tako mlada koža.

Ona A tvoja?

On I moja. Mogli bismo da budemo savršen par.

Ona Savršen par!

On Mogli bismo da šetamo držeći se za ruke.

Ona I da hranimo ptice.

On I da se ljudi slikaju sa nama.

Ona Svi bi nam se divili.

On Šetali bismo ulicom u najlepšoj odeći.

Ona Stalno bismo se smejali.

On Javljali bismo se svima.

Ona Mahali.

On Dobar dan.

Ona Da li želite da se slikate sa nama?

On Ne bismo morali ni da pitamo.

Ona Oni bi sami tražili.

On I čuvali bi nas na zidu do kraja života.

Ona Dok bismo mi njih odmah zaboravili.

On I nastavili dalje.

Ona Dobar dan!

On Dobar dan!

Ona Oduvek sam htela da se slikaju sa mnom. Da žele sa mnom da se slikaju. Da mi dan počne tako što obučem svoj novi ispeglani svetlucavi kostim, namestim svoju prelepu dugačku plavu periku i pogledam u nebo. A na nebu sunce. Obasjava mi lice i preliva se niz moju haljinu u milion boja. A ja se smejem. Smejem se tako da mi se vide zubi. Smejem se i širim ruke. Prilaze mi ljudi, deca, uživaju u mojoj lepoti, raduju se i skaču. Daju mi poklone i sakrivaju se ispod moje haljine. Ja ih milujem po glavi, vrtim se oko sebe i ispuštam krike sreće. Oko mene sevaju blicevi, mešaju se sa sunčevom svetlošću, prelivaju se, oslepljuju me i pomažu mi da zaboravim. Ali ja nekad ne želim da zaboravim a moram. Moje slike vise na svim zidovima sveta. Moram da zaboravim.

Ona Šta to radiš?

On Hoću da zapalim dlan.

Ona Zašto?

On Da uništim liniju života. Na levom dlanu. Šta će mi.

Ona Povredićeš se. Boleće te.

On Kakve veze ima. Boli kratko. Brzo zaraste pa više ne boli.

On Treba ispraviti nepravilnosti kad si mlad. Kad ti se koža brzo obnavlja. Neću da sutra neko zna koliko ću živeti. Baci pogled na moj dlan i napravi slobodnu procenu. Dlanovi treba da budu glatki. Kao i ostali delovi tela. Moje telo uvek će biti isto. Na njemu nema tragova egzistencije. Ležaću na santama leda do kraja sveta ako bude bilo leda.

Ona Zapali i moje.

Muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom.
Samouvereno hoda.
Malo uspori.
Pogleda na mobilni telefon.
Namršti se.
Prilazi automatu.
Gleda ga nepoverljivo.
Izvadi novčanik.
Izvadi novac.
Posmatra novčanice.
Zvoni mu telefon.
Muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom
javlja se na telefon

Muškarac Da, mila...jesam, sve sam obavio. Jesi ti dobro...dobro...super...sve je dobro...obavio sam sve...da...važi...ostavio sam ti tamo pored s t o l a ... j e s t e ... d a
tamo...važi...hoću...hoću...važi...ljubim te...čim pre...ljubim...hajde...beži, ljubavi...i ja tebe...važi...hajde...ljubim...

Muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom
ogleda se
namešta svoju smešnu frizuru
dodiruje boru ispod desnog oka
i kao da pokušava da je odstrani
Pogleda na mobilni telefon
Namešta stolicu

Muškarac Ustao sam. Sredio papire. Poslao mejlove. Otišao na sve sastanke. Podigao novac s računa. Pogledao jutros prema krevetu i ugledao nju. Ležala je razbacane kose, ruka joj na ivici kreveta, nepomična. Izgledala je kao istrošena kesica čaja koju treba da bacim u đubre. Mrzim nered. To je sve što sam pomislio u tom trenutku. I poželeo da nestane. Da nestane ona i da nestanu sve kesice čaja koje sam ikada ubacio u proključalu vodu. Kažu da industrijske kesice čaja ne treba držati u vodi duže od tri minuta jer postaju kancerogene. Ja sam svoje predugo držao. Davno nisam okusio pravi planinski čaj. Nikad nisam imao vremena da odem da ga kupim.

BLIC

Muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom čeka
ispada fotografija
muškarca u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom

SUSRET Četiri fotografije u nizu. Na sve četiri muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom gleda u objektiv. Iskolačenih očiju. Sumornih zabrinutih iskolačenih očiju. Sumornih zabrinutih pomalo vlažnih iskolačenih očiju koje prevazilaze objektiv. Sumornih zabrinutih pomalo vlažnih iskolačenih očiju koje su dugo trpele kapke. Iznad njih teški kapci, spremaju se da padnu. Iskrica znoja na desnoj strani čela. Natečena donja usna. Mladež na levom obrazu. Desna ruka koja slučajno dodiruje kosu.

Fotografija pada.
Zvuk papira.
On je nespretno uzima
i razmrlja svoje oči na poslednoj fotografiji.

On Što me gledaš?

Ona Setila sam se kako smo pravili kućicu od plastičnih tanjira koje smo krali iz hotela.

On Što si se sad toga setila?

Ona Ne znam. Setila sam se.

On Nešto je moralo da te navede da se setiš.

Ona Verovatno.

On Pa šta te je navelo? Reci šta te je navelo!

Ona Ne znam. Što se dereš?

On Umrećeš.

Ona Pa šta.

On Umrećeš u najgorim mukama tako što ćeš gomilati uspomene koje će te na kraju ubiti jer ne umeš da ih se oslobodiš i ne umeš da živiš u ovom trenutku. Stvari kojih se sećaš guše te kao prljavo staro ćebe koje ti je žao da baciš, kao orman pun stvari mrtve rodbine.

Ona Ja volim da čuvam stvari.

On Zato ćeš jednog dana umreti.

Ona Umrećeš i ti.

On Ali srećan.

On Mrzim albume sa slikama a posebno slike kad sam se rodio. Slike kradu trenutke i posle svake osećam se za sekund stariji. Slike oduzimaju vreme i delove duše. Seju te po mestima gde ne želiš da budeš. Zatvaraju te između korica, cepaju i podsećaju na to da te jednog dana neće biti.

Devojka sa zelenom kosom
i
Devojka s pivom u ruci
pevaju.
Neprijatni glasovi.
Pijani neprijatni tinejdžerski glasovi.
Drže se ispod ruke.
Teturaju se.
Dolaze do automata.
Devojka sa zelenom kosom
ljubi ogledalo
i ostavlja otisak usana.
Devojka s pivom u ruci
prosipa pivo.
Deru se.
Smeju se.
Padaju u kabinu.
Devojka sa zelenom kosom
seda
devojci s pivom u ruci
u krilo.
Gledaju u crvenu tačku.

Devojka sa zelenom kosom Pritisni.

Devojka s pivom u ruci Sačekaj da se namestim.

Devojka sa zelenom kosom Ma, hajde! Nema nameštanja!

Devojka s pivom u ruci Lako je tebi kad imaš tu kosu.

Devojka sa zelenom kosom Isprala se.

Devojka s pivom u ruci I dalje je zelena.

Devojka sa zelenom kosom Stvarno!

Devojka s pivom u ruci Nisi valjda!

BLIC

Devojka sa zelenom kosom
i
Devojka s pivom u ruci
čekaju.

Devojka sa zelenom kosom Kakva kompleksašica. Nije u stanju ništa spontano da uradi. Uvek je tako. Šta god da radimo. Sad će i fotka da ispadne sranje. Kad sve moram na prepad.

Devojka s pivom u ruci Nije mi dobro. Mislim da ću se ispovraćati.

Devojka s pivom u ruci
baca pivo na pod.
Povraća.
Devojka sa zelenom kosom
se smeje.
Ispada fotografija.

SUSRET Četiri različite fotografije u nizu. Na prvoj devojka sa zelenom kosom i devojka s pivom u ruci gledaju u objektiv i plaze se. Pivo je upalo u kadar s desne strane. Na drugoj devojka sa zelenom kosom čupa devojku s pivom u ruci. Devojka s pivom u ruci vuče glavu na levu stranu. Na trećoj samo devojka sa zelenom kosom. Samouvereno se smeje u objektiv i drži glavu devojke s pivom u ruci u krilu. Na četvrtoj ruka devojke s pivom u ruci i pivo.

Devojka sa zelenom kosom cepa fotografiju.
Parčići padaju na pod.
Odlazi.
Devojka s pivom u ruci skuplja parčiće fotografija
stavlja u džep
i odlazi.

Ona Muka mi je.

On Što?

Ona Progutala sam nešto.

On Šta si progutala? Otvori usta.

Ona Neću.

On Otvori usta!

Ona Papir.

On Kakav papir?

Ona Našu fotografiju.

On Zašto si to uradila?

Ona Da sačuvam nas.

On Kako si mislila da nas sačuvaš? Tako što ćeš progutati papir? Ne možeš nas sačuvati i da si sela u položaj lotosa i mislila o nama najjače što možeš ne bi nas sačuvala. Glupačo.

Ona Volim te.

On Glupa si.

Ona Volim te.

On Mrzim glupe ljude.

Ona Samo sam htela da budemo još malo tu onako kako smo bili kad smo se onda slikali. Osetila sam toplinu kao kad si me prvi put pomazio po glavi i malo se nasmejao. Kao kad si me pustio da ti dodirnem obraz.

On Patetična si. Toga više nema! Toga više nikad neće biti! Shvati već jednom.

Ona Poljubi me.

On Neću.

Ona Zašto?

On Zato.

Ona Ali, želeo si.

On Nekad.

Ona A sad?

On Sad više ne.

Ona Zato sam progutala fotografiju.

Ona Ne smem o tome da pričam. Ne pušta me. Ali ja se svega sećam. Sećam se kad smo prvi put išli zajedno na plažu i kad smo se slikali bezbroj puta na pesku. On je pravio veliki dvorac a ja sam mu pomagala. Svaki put kad bi se dvorac slučajno srušio, optuživao bi me ali smo se ipak radovali. I kupali u moru. I jeli sladoled. I opet kupali u moru. Sve je tako lepo poređano u albumu i nigde se ne vidi da je dvorac ikada bio srušen. I da su nam odrasli pomogli da ga napravimo. Izgleda kao da smo bili sami i da je to naše malo kraljevstvo. Tada je sve počelo.

Muškarac u kasnim tridesetim sa smešnom frizurom
sada već sasvim ćelav
samouvereno hoda
zaustavlja se
opet krene
zaustavlja se
stane
gleda u svoje cipele
zvoni mu mobilni telefon

Muškarac Da, mila...jesam, sve sam obavio. Jesi ti dobro...dobro...super...sve je dobro...obavio sam sve...da...važi...ostavio sam ti tamo pored s t o l a ... j e s t e ... d a tamo...važi...hoću...hoću...važi...ljubim te...čim pre...ljubim...hajde...beži, ljubavi...i ja tebe...važi...hajde...ljubim...

Devojka sa zelenom kosom
šutira pivsku flašu
prolazi pored njega
pogleda ga

Devojka sa zelenom kosom Mogli smo...

Muškarac Jesmo.

Devojka sa zelenom kosom Da sam zastala?

Muškarac Nisi htela da staneš.

Devojka sa zelenom kosom Trčala sam.

Muškarac Previše.

Devojka sa zelenom kosom Gde si bio?

Muškarac Nigde.

Devojka A sad?

BLIC

Muškarac sa smešnom frizurom
čeka
Devojka sa zelenom kosom
čeka
Oči im se nimalo ne dodiruju
možda samo u ćoškovima

SUSRET: Portretnog tipa. Muškarac sa smešnom frizurom sada već ćelav samouvereno gleda u crvenu tačku. Nazire se blagi grč vilice. Devojka sa zelenom kosom iz profila. Spuštena glava. Gleda u ruke. Zelena kosa prekriva joj lice.

Devojka sa zelenom kosom
uzima fotografiju
Muškarac sa smešnom frizurom
sada već ćelav
gleda u fotografiju

Devojka sa zelenom kosom Hoćeš?

Muškarac sa smešnom frizurom
pruža ruku
skloni ruku

Devojka sa zelenom kosom Hoćeš?

Muškarac sa smešnom frizurom odlazi
Devojka sa zelenom kosom
Stoji u mestu.

Devojka sa zelenom kosom Nikada. Nikada nisam jela čorbu od divljači ali oduvek sam želela. Nekoliko puta otišla sam u restoran s namerom da probam ali potrefilo se da baš taj dan nemaju čorbu od divljači. Nema veze. Brzo sam odustala. Kad budu imali nekad negde probaću. Sigurno neću ići u šumu i loviti divlje životinje da bih jela čorbu od divljači. Neki ljudi to rade. A ja neću.

Devojka sa zelenom kosom
gužva fotografiju
koja pada na pod.

Ona Lepa ti je kosa.

On Skloni se.

Ona Hoćeš da te češkam?

On Neću. Skloni se!

Ona Hajde da se slikamo.

On Neću!

Ona Pa da je posle pocepamo.

On Dobro. Ali kako ja kažem.

Ona Kako ti kažeš.

On Nekada ništa ne razume. Nekad je tako glupa. Nekada je u stanju sve da sruši u sekundu. Kao onaj dvorac. Stalno priča o tom dvorcu. A ja o tome ne želim ništa da znam. Ja se toga ne sećam. I ne bih se ni sećao da stalno ne priča o tome. Kod nje slike sporije dopiru do mozga. Zato se tako dugo zadržavaju. Kada stvari dođu na svoje mesto shvatiće da je svaka sekunda iza nas, kao sada, evo već je iza nas, iza nas, iza nas, iza nas... zato je glupo sećati se. Baci svoj plišani album u đubre, glupačo!

Ona Hoćeš da se smejem?

On Ne.

Ona Da budem ozbiljna?

On Radi šta hoćeš.

Ona Kad ćeš mi oprostiti?

On Pusti me na miru.

Ona Pogledaj me. Gledam te. Gledam te. Gledam te.

On Umukni!

BLIC

Žena s detetom u kolicima.
Gleda u dete.
Gleda gore.
Gleda u dete.
Zaustavlja se.
Dete malo zaplače.
Ona ga uzima iz kolica.
Drži ga uz sebe.
Govori ššššššššššš
Dete prestane da plače.
Žena s detetom u kolicima
nasmeje se.
Vrati dete u kolica.
Pogleda se u ogledalo.
Namaže sjaj na usta.
Uzima dete iz kolica
Pokazuje mu odraz u ogledalu
Dete se smeje
Žena s detetom u kolicima
smeje se.
Ulaze u kabinu.

Žena Sada su stvari mnogo bolje. Sada kad si ti tu. Pre toga mislila sam da je sve izgubilo smisao. Spremala sam se danima. Nosila sam čak i žilete u neseseru mada sam čula da je ipak bolje progutati dovoljno tableta za spavanje. Kažu da je najbolje odjednom jer kad gutaš jednu po jednu možeš da se uspavaš i da ništa na kraju ne uradiš. Onda si se iznenada pojavila ti. Kao anđeo. Pojavila se u meni i rasla i izašla i sada si ovde. Volela bih da zauvek možeš da budeš tako mala. Plašim se da ćeš da porasteš i da me napustiš. Ja ne smem da budem sama. Ako me ostaviš možda ću opet padati u iskušenje da nosim predmete u neseseru. Dosta si rasla u meni. Nemoj više. Ostani takva kakva si. Mala. I moja. I sa mnom.

BLIC

Žena s detetom u kolicima
poljubi dete u glavu
Dete se smeje
Žena s detetom u kolicima
stavlja dete u kolica
čeka
Gleda se u ogledalo

SUSRET Portretnog tipa. Žena s detetom u kolicima gleda u objektiv razvučenog osmeha. Dete je priljubljeno uz njenu glavu kao da je u pitanju dvoglavo čudovište i zbunjeno je. Dete gleda u pravcu majke.

Žena s detetom u kolicima
stoji u mestu nekoliko sekundi
uzima fotografiju
i

On Kud si pošla?

Ona Samo da vidim.

On Šta da vidiš?

Ona Nju.

On Koga?

Ona Bebu.

On Što bi je gledala?

Ona Dodirni me.

On Ne.

Ona Samo malo.

On Ne.

Ona Onda idem.

On Ne možeš.

Ona Ali, moram.

On Ne možeš.

Ona Dođi.

Devojka s plavom kapom
Smeje se
Histerično se smeje
Histerično se smeje
tako da joj krenu suze na oči
Vrišti

Devojka s plavom kapom Osećam se tako rasterećeno. Kupila sam tri majice i šetala pored reke s kesom. Onda sam trčala po suncu i vozila bicikl i gledala u reku i pila kafu i opet gledala u reku. Obožavam dan. Skačem! Trčim! Ne vidim ništa iza sebe! Neka mala deca jurila su pored mene. Igrala se loptom. Proletela. Oblaci su prolazili brže nego ikada! Prolazili su brže nego ikada! Brže nego ikada!

Žena s bebom u kolicima
prolazi pored nje
bez bebe u kolicima
Stane

BLIC

SUSRET: Portretnog tipa. Devojka s plavom kapom gleda u nešto što bi trebalo da je nebo. Usta su joj otvorena. Ruke raširene. Na levom obrazu suza ili tračak znoja ili ipak suza.

On Tako si meka. Koža ti je tako glatka. Kad te dodirnem prestanem da brojim. Dezintegrišem se. Četiri stotine sedamdeset tri miliona osamsto pedeset i četiri i pet i šest i sedam i osam...

Ona Imaš ranu na desnom kolenu. Boli?

On Inficiraće se.

Ona Neće.

On Tu se razvijaju milioni bakterija koji izjedaju meso i kožu. Telo se bori protiv toga. Moje telo se uporno bori protiv toga. Ja ne smem biti oštećen. Naša tela ne smeju biti oštećena.

Ona Kud si pošao? Dođi.

On Ne smem da te dodirujem.

Ona Zašto?

On Umrećemo.

Ona Poljubi me.

On Ali, toga već u sledećem trenutku neće biti.

Ona Čekam.

On Mi moramo da stojimo najčvršće što možemo. Svako kretanje izaziva protok vremena. Mi postojimo da bi nam se divili, da bi nas držali iznad kamina, po dečjim sobama u institucijama i supermarketima. Ne smem da te poljubim. Ne želim da osetim svoju prolaznost. Skloni se.

Ona Daj mi ruku.

On Naše ruke su ledene. Odjednom krv. Pojavljuje se krv. Crvena lepljiva krv. Krv koja nas sadrži u sebi, krv koju držimo u nama. Proliva se iz mene, iz nje, oko nas, kao poplava. Poplavljuje grad, širi se, prekriva trotoare i pada u slivnike, među pacove, preliva njihovu naježenu kožu i oštre zube. Krv koja nas otvara i jede. Pljujemo je a zatim je opet uzimamo u sebe. Mažemo je po svojim telima. Osećamo njenu toplinu. Osećamo kako nas izjeda iznutra. Skidamo je trljajući se o pod. Skidamo je s naših belih glatkih tela. Glancamo se do potpune beline. Sijamo na suncu.

Ona Daj mi ruku.

Muškarac sa štapom u ruci
Žena u beloj bundi
Stanu.
Pogledaju se.
Muškarac sa štapom u ruci
Udahne
Teško diše
Žena u beloj bundi
Cupka u mestu
Stavlja rukavice

Žena Nema ga već nekoliko dana.

Muškarac Nestane ali se vrati.

Žena Plašim se.

Muškarac Ništa mu neće biti. Grad je sigurno mesto. Nije mali.

Žena Možda smo bili grubi.

Muškarac Strogi. Bili smo strogi.

Žena Trebalo je da ga vodimo u Diznilend.

Muškarac Diznilend kvari decu.

Žena On više nije dete.

Muškarac Šta će onda u Diznilendu?

Žena Možda je hteo da se seti.

Muškarac Čega?

Žena Kako je nekad voleo Diznilend.

Muškarac Masturbirao je pred nama. Nekoliko puta.

Žena Bilo mu je loše.

Muškarac To nije opravdanje.

Žena Želeo je da skrene pažnju na sebe.

Muškarac To nije način.

Žena Nije.

Muškarac Vratiće se.

Žena Kada?

Muškarac Kad ogladni i kad mu ponestane novca.

BLIC

Žena Kad su mali možeš da im daš igračku i odmah se smire. Zaigraju se i bace. Onda im daš novu i tako u krug. U tome prođe detinjstvo. U neprestanoj smeni igračaka. Brzo im dosadi i brzo zaboravljaju. Dok ne pričaju ne mogu ni da zapitkuju. Kad propričaju treba im vremena da kažu šta žele. Onda traže jedno pa drugo pa treće. Brzo prolaze dani u istim radnjama. Evo, uzmi ovu, hoćeš onu i tako do besvesti. Onda porastu i postanu komplikovani. Mnogo traže malo daju. Nezahvalni su i grubi. Dolaze i odlaze kad hoće. Zaboravljaju odakle su došli. Zaboravljaju čiju su utrobu parali. Vrlo brzo zaboravljaju. Kad su mali ne znaju za Diznilend.

Muškarac Gledam fotografije kad je bio dete. Uramljene stoje iznad kamina. Dobar i miran. Povučen i sposoban sam da se zaigra. Zainteresovan za igru s drugom decom ali istovremeno u stanju da stvara svoj svet. Dete kakvo se samo poželeti može. Sada stoji ispred tih fotografija, odrastao i go, kao od majke rođen i masturbira. Masturbira iako pokušavamo da gledamo televiziju. Dekoncentriše nas svojim već velikim i zrelim polnim organom. Na kraju isfleka novi persijski tepih. I očekuje od nas da reagujemo. Ali mi se ne damo isprovocirati. Čitali smo šta je pubertet.

Muškarac sa štapom u ruci
i
žena u beloj bundi
čekaju
Ispada fotografija
Žena u beloj bundi
pruži ruku da je uzme
Muškarac sa štapom u ruci
preduhitri je
ispusti štap
uzme fotografiju
gleda je

SUSRET: Portretnog tipa. Žena u beloj budi. Muškarac sa štapom u ruci. Žena se kiselo smeška. Muškarac je ispravljen i ozbiljan. Iza njih se nazire nečija senka.

Muškarac sa štapom u ruci
ispušta fotografiju na pod.
Žena u beloj bundi
sagne se da je uzme
Muškarac sa štapom u ruci
povuče je
Oni odlaze.
Žena u beloj bundi
gleda u fotografiju
na podu.

Ona Krvarim.

On Vidim.

Ona To što mi se dešava nije normalno.

On Krv nije normalna. Operi se.

Ona Osećam se prljavo.

On Prljava si.

Ona Šta da radim?

On Zaustavi krvarenje.

Ona Kako?

On Ne znam. Otkud ja znam? Smisli. Otkud ja znam?

Ona Pomozi mi.

On Ne mogu. Ne mogu da gledam.

Ona Plašiš se krvi?

On Gadim se.

Ona Nedostaje mi kuća.

On Ti ne znaš šta je kuća.

Ona Raste ti brada.

On Ne raste mi brada.

Ona Raste, pogledaj se u ogledalo.

Ona Ne raste mi brada.

Ona Voleli smo da se gubimo po supermarketima. Trčali od igračke do igračke, gledali lutke u oči i plazili im se. Budili ih, igrali se s njima. Sedeli na njihovom mestu i pravili se da smo na prodaju. Želeli da nas neko kupi i da nas ponese sa sobom. Da nas uvek nosi sa sobom. Da se nama hvali i da se takmiči čija je lutka lepša. A mi smo bili najlepši. Najbolje proizvodnje. Najkvalitetniji. Neprevaziđeni.

Mladić s rancem na leđima
Prolazi
Stane.
Uzima fotografiju s poda.
Gleda je.
Stavlja je u džep.

Mladić s rancem na leđima Mama. Tata. Vratio sam se.

BLIC

SUSRET: Portretnog tipa. Mladić s rancem na leđima. Smeje se. Smeje se tako da mu se vide zubi. Smeje se tako da ga boli koža jer je previše rastegnuta. Smeje se.

Mladić s rancem na leđima
Odlazi.

Ona Videla sam ih.

On Koga?

Ona Njih. Sve sam videla.

On Ne znam o čemu pričaš.

Ona Misliš da nas ne vole?

On Ne.

Ona Misliš da nas nikad nisu voleli?

On Ne.

Ona Zašto?

On Zato što se svi rađamo po inerciji.

On Proizvodnja igračaka i predmeta za dečju zabavu u naglom je porastu. Svake godine izbacuje se sve više i više novih modela. One postaju sve komplikovanije, šarenije, privlačnije, sve radi potpunog okupiranja dečje pažnje. Roditelji naviru u prodavnice kao lavina i grabe se za plastične kose i automatska tela. Dok ja drkam kurac iza štanda s plastičnim vojnicima. Niko me ne čuje i ne vidi.

On Postojali su planovi.

Ona Kakvi planovi?

On Kako da od nas naprave ono što su oni hteli da budu.

Ona Ko?

On Svi oni koje smo zaboravili. Svi oni koji su nam se smešili u prolazu. Svi oni koji su znali šta ćemo biti pre nego što smo se rodili. Svi oni koji nikada nećemo postati.

Ona Osećam se kao žena.

On Tvoje telo je glatko. Tvoje telo nije telo žene.

Ona Plašim se da me ne vidiš.

On Vidim te.

Ona Ali ne gledaš u mene.

On Nemam potrebu da gledam u tebe.

Ona Često plačem. Tamo u ćošku. Da me on ne vidi. Ne bi razumeo. Pokušala sam nekoliko puta da mu objasnim da sve vidim. Objasnim da me se tiče. Da ih vidim kako prolaze. Prepoznajem. On me ne sluša. Ne želi da sluša ili samo ćuti. Tresem se. Tresem se kao životinja pred katastrofu. Nema nikoga da me zagrli. Nema nikoga da to razume. Nema nikoga.

Žena u beloj bundi
Raščupana
Traži nešto
Traži nekoga
Traži

Žena Napraviti sos od dva izmrvljena kuvana jaja, sitno seckanog luka, kiselih krastavčića, oceđenih sardina, kapra, sitno seckanog peršuna i celerovog lista. U činiju staviti pileće meso. Dodati izrendanu jabuku. Ovako ukrašenu salatu služiti u svečanim prilikama uz fina peciva i rashlađena vina.

BLIC

SUSRET: Portretnog tipa. Žena u beloj bundi gleda u crvenu tačku. Usta su joj skupljena. Bunda joj je spala s desnog ramena. Kao da rukom doziva nekog.

Ona Nisi me pitao. Nikad me nisi pitao.

On Bili su to slučajni prolaznici. Obični slučajni prolaznici. Bilo koji. Prvi koji su naišli.

Ona Morao si da me pitaš.

On Ti ništa ne razumeš. To su sve normalni ljudi. Oni prođu ovuda i ne mogu dugo da se zadrže. Slikaju se i odu. Uzmu sliku. Bace sliku. Nekoliko sekundi od osamstomiliona sekundi ili više u njihovom životu. Ne znaju ni sami. Onda se igraju. Jedni sa drugima. Kupuju igračke. Bacaju igračke. Gaze po njima. Mrse im kosu. Čupaju. Kidaju. Bilo koji ljudi.

Devojka s pivom u ruci
povraća u ćošku
Ustane
Čučne
Povraća
Ustane
Čučne
Povraća

Devojka s pivom u ruci Jela sam paradajz. Krastavce i riblju čorbu. Mislim da sam jela i malo hleba ali nisam sigurna. I pitu od pečuraka. Jedna žena se otrovala od pečuraka koje je ubrala u svojoj bašti. Ko joj je zasadio otrovne pečurke?

BLIC

SUSRET Devojka s pivom u ruci lica razmazanog povraćkom. Naziru se ostaci paradajza, krastavaca, hleba. I pečuraka.

Ona To nisu bili bilo koji ljudi.

On Nisu.

Ona To nisu slučajni prolaznici.

On Verovatno nisu. Tako se kaže. Niko nije slučajni prolaznik.

Muškarac sa štapom u ruci
Mladić s rancem na leđima
sreću se.
Muškarac sa štapom u ruci
zamahne štapom
i udari mladića s rancem na leđima
u glavu.
On padne.
Muškarac sa štapom u ruci.
Nastavlja da udara
i udara
i udara.
Odlazi.

BLIC

SUSRET: Portretnog tipa. Mladić s rancem na leđima. Krv mu curi iz nosa. Jedno oko je poluotvoreno. Donja usna pocepana. Glava nakrivljena nadesno.

Ona To smo bili mi.

On Možda.

Ona To su bili naši roditelji.

On Možda.

Ona To su bile sve one igračke koje su bile s nama na polici. To su bili svi oni ljudi koji su se slikali s nama i u čijim kućama se mi sada nalazimo uramljeni iznad kamina. To su bili svi oni koji su gledali iznos na našim etiketama. I svi oni koje smo grlili i pored kojih smo se smejali dok se iza nas nazirao veliki stakleni dvorac od leda.

On Hteo sam da zaboravim trenutak kada sam prestao da brojim. Četiri stotine sedamdeset tri milioina sto dvadeset pet.

Žena s detetom u kolicima
prolazi
izvrne kolica
trese ih
Deteta nema.
Vraća ih na točkove
nastavlja dalje.

BLIC

On Ima nešto u toj zaslepljujućoj svetlosti koja nalikuje eksploziji. Ima nešto u tom činu raspršivanja. U tom činu rastavljanja pogleda. Kad energija napravi neočekivani pomak. Kada stvari koje su tu stajale više ne stoje. Kada nečije slike postanu samo deo prošlosti. Kada bilo koja slika postane deo prošlosti. Kada zenice reaguju na svetlo i na trenutak oslepe. Kada ne vidimo ništa od dima a onda počnu da se naziru ostaci. Ljudi su lutke dok ih ne rastaviš na delove. Četiri stotine sedamdeset tri miliona sto dvadeset šest.

Ona Draga mama, danas sam nabila olovku u usta. Tako duboko da mi je probila grkljan. Dugo sam se gušila i bilo je mnogo krvi.

On Spremao sam se na to godinama. Brojao sam. Znao sam tačno kad treba da se dogodi.

Ona Opet si gledala u jednu tačku i mislim da me nisi videla kad sam ti mahala. Rekla sam ti da idem u školu. A ti si rekla dobro.

On Obukao sam belu košulju na pruge i crne pantalone. Pogledao sam se u ogledalo i stao u stav vojnika. Nikada neću biti pravi vojnik ali učiniću dobro delo za ovaj svet.

Ona Više ne osećam bol. Prešla sam onaj prag kad ti telo zauvek utrne.

On Marširam ujednačenim koracima preko mosta. Marširam tako da ga srušim. Posmatram ljude koji nesvesno hodaju. Posmatram ljude koji opstaju u trenutku. Posmatram ih.

Ona Sve je poređano i složeno po bojama u nizu. U prodavnici igračaka. U albumima. A onda uđe neko, izvuče jednu stvar, i sve se sruši. Sve se na trenutak poremeti ali vrlo brzo vrati se u red. I opet kao da se ništa nije desilo.

On Sve što prolazi mene se ne tiče. Niko se ne obazire. Slikajte se s nama pa da idemo dalje. Mi smo vaša deca. Mi smo vaše lutke. Mi smo ono što ste bili i što ćete biti.

Ona Niko te ne pita da li želiš da se rodiš. Niko te ne pita da li želiš da stojiš na toj polici. Niko te ništa ne pita. Rodiš se uz vrisak. Onda i sam počneš da vrištiš. Gde se pritiska stop?

On Idemo dalje. Četiri stotine sedamdeset tri miliona sto dvadeset dva. Blizu smo.

Ona Slikajte se sa nama. Mi smo najlepši! Mi smo najzabavniji! Mi ćemo vam učiniti život na trenutak lepšim! Zauvek ćete nas se sećati! Hej, vas dve što ste se sinoć napile i ti sa smešnom frizurom, mama, tata, ko god da ste, ne zanima nas, to bismo mogli biti i mi ali ne! Mi nikada nismo sišli s police. Mi nikada nismo hteli da vas pratimo! Mi nikada nismo pronalazili smisao u zaustavljanju vremena i divljenju istom. Postoji samo jedan način da se vreme zaustavi.

On Četiri stotine sedamdeset tri miliona sto dvadeset šest. Čudna tišina i pucketanje kože. Glava muškarca sa smešnom kosom. Ruka devojke s pivom u ruci bez piva. Kolica bez deteta. Žena u bundi bez glave. Pepeo. Mirisi. Svitanje.

Izlazi devojka s plavom kapom
Stavlja crne plastične uši na glavu

Ona Mislila je da joj plava boja lepo stoji. Zato je nosila ovu kapu. Često je u životu smatrala da je u pravu a nikad nije stvarno saznala šta znači biti u pravu. Želela je dobro da se oseća. Nije želela da pati, nije želela da plače. Mislila je da su ljudi koji često plaču slabići a ljudi koji plaču u javnosti ludi. Kad god bi se našla u neprijatnoj situaciji ona se iz nje vešto izvlačila. Kad god bi osetila bol mislila je da je bolesna. Dok vozi zaobilazila je rupe na putu. Točkovi su joj ostali lepi i netaknuti. Kad je srela mladića s rancem na leđima posle dugog niza godina rekla mu je da je kasno. On je pokušao da dodirne njene ledene obraze ali ona ga je zamolila da ode. Verovala je da je uradila pravu stvar.

Devojka s plavom kapom
osmeh

BLIC

Izlazi muškarac s rancem na leđima
stavlja crne plastične uši na glavu

Ona U rancu nije bilo ničega. Želeo je da se vrati u svoj dom. Nije verovao u uspomene. Sve je uvek bacao. Kada je pre nekoliko godina napustio kuću nije poneo ništa. Kada je odlučio da se vrati znao je da će doći bez ičega. Zatekao je oca i majku u ostoj istoj pozi u kojoj ih je ostavio. Nasmejao se tom klišeu i otišao da prošeta. Kada je krenuo rukom prema licu devojke s plavom kapom već je znao da opet odlazi. Izgovorio je srećan put.

Muškarac s rancem na leđima
osmeh

BLIC

Izlazi muškarac sa smešnom frizurom
sada već ćelav
stavlja crne plastične uši na glavu

Ona Prerano je oćelavio. To ga je činilo posebnim. Mislio je za sebe da je poseban i nezamenjiv. Živeo po strogo propisanim pravilima. Radio je često i mnogo da ne bi morao da misli o životu. Kad god bi razmišljao o svom životu osećao bi se jadno. Zato nikad nije razmišljao. Mrzeo je nejasne stvari. Mrzeo je nepouzdanost. Plašio se jarkih boja i bežao je od svetlosti.

Muškarac sa smešnom frizurom
osmeh

BLIC

Izlazi devojka sa zelenom kosom
stavlja crne plastične uši na glavu

Ona Farbala je kosu različitim bojama. Svake nedelje drugom. Kad god bi promenila boju kose osećala se drugačije. Ali ne kao kad bilo ko napravi promenu, ona se zaista osećala drugačije. Često je lagala o sebi jer se plašila da će u suprotnom biti dosadna. Volela je da beži i da gleda da li neko trči za njom. Nikad u životu nije plakala jer se sramotila i pred samom sobom.

Devojka sa zelenom kosom
osmeh

BLIC

Izlazi devojka s pivom u ruci
stavlja crne plastične uši na glavu

Ona Oduvek je bila od onih iz poslednje klupe. Ali od onih koje niko ne primećuje. Živela je od tuđih priča i doživljaja. Upijala ih je u sebe a onda bi ih sve ispovraćala. Posle toga bi se neko vreme osećala bolje. Prazno i rasterećeno.

Devojka s pivom u ruci
osmeh

BLIC

Izlazi žena s detetom u kolicima
stavlja plastične uši na glavu

Ona Jedino što je želela jeste da ima dete i da to dete nikad ne poraste. Da ostane malo kao psi kad su mali, slatki i privrženi. Da nikada ne ode od nje. Dete je ipak poraslo i otišlo.

Žena s detetom u kolicima
osmeh

BLIC

Izlazi muškarac sa štapom u ruci
stavlja plastične uši na glavu

Ona Muškarac. Otac porodice. Donosi novac u kuću. Očekuje da ga slušaju. Kada ne ide sve po planu ume da izgubi kontrolu. Inače je miran i sedi pored televizora.

Muškarac sa štapom u ruci
osmeh

BLIC

Izlazi žena u beloj bundi
stavlja crne plastične uši na glavu

Ona Majka.

Žena u beloj bundi
osmeh

BLIC

On Koliko je sati?

Ona i on
spuštaju metalnu ogradu.

KRAJ
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.