NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 3-4 godina XLIII jul-decembar YU ISSN 0036-5734

NOVA DRAMA - NOVA SCENA / IGRA DVE PRAKSE 2
Razgovor sa Bojanom ĐORĐEVOM
PRIVREMENI MUZEJ RATOVA
POZORIŠNI DIPTIH „EUROPA” I „RIO BAR”
Razgovarala Maja PELEVIĆ

 

tekstovi: Ivana Sajko
režija: Bojan Đorđev

Prva predstava u okviru projekta RIZIK u saradnji Centra za kulturnu dekontaminaciju, TkH platforme i Beogradskog dramskog pozorišta

Drama Europa i roman Rio bar Ivane Sajko objavljeni su nezavisno i nemaju eksplicitne veze. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog „diptiha” povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta tj. velikog, umivenog metanarativa (Evropa) i fusnota tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). Osnovni autorski gest je insistiranje na međusobnoj kontekstualizaciji i iščitavanju ovih priča, sadržan u samoj situaciji njihovog neraskidivog povezivanja. (Ana Vujanović)

Koja je bila početna motivacija i ideja da radiš tekstove Ivane Sajko u Beogradu? Da li si time hteo da poručiš beogradskoj publici nešto što je moglo da se kaže jedino posredstvom ovih tekstova? Da li je SADA baš pravi momenat, po tvom mišljenju, da se igraju ovde?

- Motivacija je mnogostruka. S jedne strane, blisko mi je tematsko/ideološko stanovište Ivane Sajko i  njen kritički diskurs: način na koji piše istoriju Evrope, ili konstituisanja evropskog identiteta u vratolomnom slalomu između mita, propagande, događaja iz ratova u ex-Yu, Brehta i tabloida; način na koji, kao hirurškim nožem, secira postratni i tranzicijski milje „krepanih država” u Rio baru. A zatim, s druge strane, i sam način na koji piše, specifična monološka forma koja konstantno krši osnovnu konvenciju mainstream psihološkog realizma – princip ključaonice i „četvrtog zida”. Dakle, nema konvencije po kojoj publika voajerski prisustvuje nekim „kao” realističkim scenama iz života, ili pretvaranja sa scene da publika ne postoji, već se tekst direktno obraća publici, on je usmeren, autoreferentan, saopštava, kritikuje, proziva, kuka, jednom rečju zaista komunicira s publikom. Pozorište utemeljeno na takvom tekstu mnogo me više zanima jer zaista je živo, za razliku od bljutavih imitacija života kakvim prisustvujemo u mainstream pozorištu. Znaš sigurno o čemu pričam, tvoja Pomorandžina kora na papiru izgleda baš tako.
Na kraju, evo i jednog intimnog razloga za postavku ovih tekstova – to su, recimo, replike iz Evrope i Rio bara:

DECA:
Da se predstavimo:
Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava. Preživeli smo zbog naše malenkosti, saučešća pokojeg vojnika ili sasvim slučajno – zbog metka koji je promašio ili granate koja nije eksplodirala. Brzo smo naučili kako da se nosimo sa životom na putu i ekonomskom depresijom: skupljali smo opuške, duvali lepak, jeli šta ukrademo i polako se preko ruševina probijali prema zapadu. Čuli smo da tamo postoji usamljena i divna debeljuca po imenu Evropa koja od dece pravi ljude, od bolesnih zdrave, od šlogiranih prisebne i od siromašnih bogate. Pričalo se da nosi beli bolnički mantil i uštirkanu kapicu, da je bela kao bajka o Snežnoj kraljici i da ima četiri ruke: u jednoj drži baby-sapun, u drugoj bočicu vitamina, u trećoj mars-čokoladicu, a četvrtom privija uz srce sve male beskućnike i priča im bajke. Sve nas je primila u zagrljaj.1 ( Evropa)

(...) jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. (...) I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem. (...) ( Rio bar)

Zašto si odlučio da radiš „Rio Bar” i „Europu” kao diptih? Na koji način si tematski i idejno povezao dve celine, roman i dramu, i kako je spisateljica reagovala na to povezivanje?

- Ivana je odmah razumela šta mi je na umu kad sam joj rekao da radim Europu i Rio bar kao diptih. Evo šta mi je napisala u e-mailu:

Bilješke o ratu u Rio baru i započinju rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
Iako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki. Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.

Ova dva teksta ubojito se dobro međusobno iščitavaju - kao veliki i zvanični metanarativ (Europa) i mali, marginalni (i marginalizovani), prljavi i lokalni narativi. Rio bar je sastavni deo Europe, štaviše, Evropa iz Europe konstituiše se u onom trenutku kada se oslobodi i odrekne Rio bara. U mom tumačenju i postavci, jedno bez drugog ne postoje, kao svetlo i mrak. Pored razloga tematsko-ideološke prirode – a koji su svakako odredili i pristup u postavci oba teksta, uvek mi je izazov da se temeljno pozabavim pozorišnom formom i njenim granicama, i njihovom propustljivošću. Kako koncipirati predstavu kao diptih – celovečernju predstavu i seriju od pet epizoda/performansa? Kakvo značenje se čita u zavisnosti od toga koji se deo diptiha prvo gleda? Kako se gleda pozorišna serija, koliko se epizoda gleda – kakvo je značenje kada se odgledaju dve, a kakvo kada se odgleda pet epizoda? i tako dalje.

Šta će se na kraju desiti sa „Ženom bombom” (koja će se uskoro postaviti u Beogradskom dramskom pozorištu). Da li će ta drama idejno/tematski zaokružiti trilogiju ili će se igrati kao zasebna celina?

- Žena-bomba jeste deo trilogije, ali potpuno nezavisan poduhvat. Autorski i (delimično) glumački tim je isti, diskurs i promišljanje pozorišta je isto, i po nekim mojim zamislima u njoj ću se najviše pozabaviti upravo komunikacijom s publikom, o čemu sam govorio. Zanima me da, zajedno s glumicama, preispitujem akt hrabrosti spojen sa zločinom u samoubilačkom terorističkom aktu kao današnji odjek tragičke krivnje ili greške (hamartije), karakteristične za klasične tragedije. I veze teatra/izvedbe i terorizma, a one su brojne. Takođe me izaziva i neraskidiva povezanost didaskalija i monologa u ovom tekstu, i bavljenje time posebno me raduje. Najviše me zanima da li će neko gradsko ili državno pozorište stati iza Žene-bombe.

Kako doživljavaš odnos teksta i prostora? Da li te je u ovom slučaju narativnost ili postdramska forma navela na to da i sam razbijaš prostor u slučaju „Rio Bara”? A za „Europu” si ipak odabrao naizgled „strejt” scenografiju, mada se i ona, na neki način, na kraju dekonstruiše, zar ne?

- Prostor je neodvojivi deo predstave, a pozorišna crna kutija tek jedna od opcija – sećaš se da smo tu crnu kutiju pretvorili u belu i smestili u crni ekran kad smo zajednički radili na Psihozi i smrti autora (...)? Kad god se latim nekog pozorišnog projekta ili performansa, ideja o sadržaju i prostoru u stvari je jedna. Rio bar me je, s jedne strane, svojom epizodnom dvoglasnom strukturom naveo da razmišljam o postavci kao o seriji, a ne klasičnoj celovečernjoj predstavi. A opet, prostor podruma kao da je samo čekao da pročitam Rio bar i shvatim da sam našao idealan sadržaj za idealni prostor.
Scenografija u Europi je sve samo ne „strejt” – to i nije scenografija, to su pravi zidovi koji se ruše na kraju poslednjeg izvođenja, prava gozba koja se jede u toku i posle svake predstave. Rešenja za oba prostora nedvosmisleno proističu iz koncipiranja crnobelog diptiha – prostor Europe je prijatan u svom bleštavilu, hladnoći i svečanosti; prostor Rio bara, i da se u njemu ništa ne desi, izaziva neku vrstu teskobe. Siniša Ilić, s kojim godinama sarađujem na pozorišnim predstavama i performansima, uvek dizajnira scenski prostor tako da on, i pre nego što počne izvedba, sam po sebi, govori isto ono što i kompletna predstava.

Kada bi opisao narativno/vizuelnu putanju kojom se publika kreće kroz „Rio bar” ili do njega, kako bi ona izgledala?

- Postavka Rio bara računa na naše zajedničko iskustvo teskobe po skloništima 1999. U tom smislu prostor se definitivno pojavljuje kao jedan od aktera ove pozorišne serije. Publika silazi u hladan i memljiv podrum, uz tipične zvuke mora i snimljenu ‘špicu’ Rio bara, poglavlje 14 iz romana, koje locira naše događaje i akterku u vreme i prostor.

(...)
Pije u Rio baru. I piše roman u kojem pije u Rio baru. I piše „Pet monologa o ratu za pet glumica odjevenih u vjenčanice”. I opet pije. Bilo bi joj bolje da nešto pojede.
(...)

U sam prostor izvedbe – podrum/sklonište – stiže se prolaskom kroz gotovo odvratno pedantan, u odnosu na ostatak prostora, crni hodnik, neku vrstu muzejske postavke s izloženim fusnotama iz romana, koje su dokumentarni autorkini komentari događaja o kojima piše. Tih 14 tabli su provizorna istorija ratnih sukoba iz devedesetih na teritoriji Hrvatske. Naratorka svako veče, tekstom iz tranzicione sadašnjice (mafijaški obračuni, reketiranja, ksenofobija) pisanja na terasi Rio bara, daje uvod svakom od monologa koje piše. Uz njen narativ ulazi se u sklonište – nisku, mračnu prostoriju, dobrano načetu vlagom i punu crvenih tragova ruku i prstiju na svakom otvoru ili prolazu. Iz večeri u veče smenjuju se po dve glumice – jedna koja statično govori monolog umotana u ćebe i jedna još statičnija, u konkretnom hiperrealističkom tableaux vivanta (leži na dušeku, spakovana je u torbu „krmaču” itd) koja ne govori ništa. One su takođe neka vrsta živih eksponata tog improvizovanog, „privremenog muzeja ex-YU ratova” (ovo je formulacija Siniše Ilića). U svakoj epizodi, kao još jedan eksponat, mota se i jedna venčanica strgnuta s tela, umotana kao beba, sklupčana kao zmija na podu, kao fantom koji visi na vešalici, kao gajtan koji davi u poslednjoj epizodi. Po završetku monologa, opet se čuje špica s početka i najavljuje sledeću epizodu.

Koliko si se osvrtao na Brehta kada si radio „Europu” s obzirom da je komad određen kao monolog za „Majku Hrabrost i njenu decu”?

- Na Majku hrabrost, praizvor i čvrstu referencu Europe, nisam se mnogo oslanjao, ali na Brehta, kao nekoga ko je postavio temelje političkom teatru, svakako. Volim da mislim da mi je Breht uvek na umu kada se bavim pozorištem.
Možda sam se više osvrtao na Brehta u Rio baru, naročito u indikacijama glumicama. Monolozi koje one izgovaraju dosta su kompleksni. Pisani su potpuno „neprimerenim” jezikom – oni jesu u prvom licu, ali onom koje ne preživljava te situacije o kojima piše, već ih navlači kao rukavice – jesu koža, ali ne ljudska, jesu u savršenom obliku ruku, ali nisu ruke... – i komentariše. Dakle, protagonistkinja svakog monologa jeste neka ruralna devojka (ili, po tekstu osam, u mojoj postavci pet devojaka) u venčanici – izbeglica, žrtva, zločinka i situacija u kojoj se nalazi jeste autentična – kao iz ratne hronike u novinama, ali jezik kojim su monolozi pisani je visokosofisticiran, intelektualan, poetski, ponekad i ironičan. Jedina indikacija glumicama u Rio baru bila je da izgovaraju monologe isključivo kroz sopstveni stav prema sadržaju koji izgovaraju – što je, na neki način, blisko Brehtovoj koncepciji dihotomije glumac–uloga. Oni koji su gledali sve epizode Rio bara mogli su da prisustvuju čitavom dijapazonu glumačkih komentara ili, doslovno, okršaja sa sadržajem monologa iz romana – od besa, rezignacije do neke vrste parodije.

Kako je izgledao rad na tekstovima za stolom? Kako se naši glumci ponašaju u susretu s ovakvim tekstom?

- Glumce (glumice) sa kojima radim pažljivo biram – i to je izuzetno važno. Tekstovi jesu komplikovani i „gusti”, ali koliko god njihova sintaksa ili struktura bila teška za izgovaranje ili učenje napamet, mislim da pružaju isto toliko i satisfakcije, jer su jasni. Jasno usmereni. Daju prostor za promišljanje i, što je najvažnije, prostor za izlaganje glumačkog talenta čak zahteva čitav dijapazon izvedbenih veština. U Europi sam insistirao na preciznosti dikcije i na munjevitom menjanju stilova izvedbe – od izvikivanja parola, do intimnih ispovesti, horskih numera, uklapanja i/ili nadovezivanja u jedan glas, pa čak i „žvakanja” i „gutanja” tekstova – drugim rečima, insistirao sam na potpunom aktiviranju (dobro uštimovanog) glumačkog govornog aparata – što mi je u poslednje vreme (od predstave No name: Snežana, 2005) najveći izazov u radu. A tekstovi Ivane Sajko idealni su za takve zahteve/zahvate, jer ih autorka plete upravo od različitih tekstualnih formata – dokumenata, rimovanih pesmica, introspektivnih monologa, intimnih beleški i političke retorike. Ključno u postavci bio je zahtev da glumci (glumice) ne kreiraju ili usvajaju likove, već da zaista izvode tekst, koji u različitim registrima diskursa zahteva „zanatsku” virtuoznost, pa poneki trag klasičnog realističkog lika, ali kao pažljivo projektovani eksces.
Rad za stolom smatram izuzetno važnim – bez obzira na pozorišni projekat – dakle i za one bez teksta. U slučaju Europe i Rio bara, rad se odvijao u dve etape sa glumcima i bez njih. Najpre je autorski kolektiv – dramaturškinja Ana Vujanović, vizuelni umetnik Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković, uključujići i mene, imao „pred-probe” za stolom, kada je konstruisan diptih, doneta većina odluka i osmišljena većina zadatka koje treba uraditi do premijere. Kasnije nam se pridružio i Čarni Đerić (scenski pokret). Posle toga su počele i probe za stolom sa glumcima, gde smo zajednički temeljno analizirali tekstove i konceptualnu strukturu postavke. Prvih nekoliko nedelja uopšte nije bilo podele uloga – svi su čitali sve. Tek kada smo sporazumno fiksirali zadatke, tekst je podeljen i krenuli smo u pravljenje telesno-tekstualnog mehanizma koji čini predstavu.
Mene interesuju glumci i glumice koji su u isto vreme i autorski subjekti i savršeni instrumenti. Temeljan i iskren dijalog izvedbe i koncepta ključni su za funkcionisanje predstave. Mislim da sam, u tom smislu, u ovom projektu imao fantastične saradnike.

Šta je „Europa” danas u tekstu Ivane Sajko i šta nam ona poručuje?

- Uz rizik da budem i pogrešno shvaćen, ne mogu da odolim i ne citiram jednu od horskih numera DECE iz Europe:

(...)
NAŠA PRAVNA ZAJEDNICA HUMANE JE FORME
ZA BOLJE LIBERALNOST, ZA ONE LOŠE NORME
UVEK IMA SMEĆA ZA KOG BENEFICIJE NE VREDE
NO SAMI SU KRIVI ŠTO PRAVILA NE SLEDE
ZA INTEGRACIJU SE MORAJU IZBORITI
CILJ NAM JE SAMO NAJBOLJE POSVOJITI
SIROMAŠNI I BOSI NIŠTA NAM NE ZNAČE
KO NEMA HLEBA, NEK JEDE KOLAČE
MOŽDA SE I ČLANOVI NOVI PRIHVATE
KAD SREDE FINANSIJE I SVEŽU KRAVATE
NEKA NAS PRESTANU ZVATI OSVAJAČIMA
I MIRNO PRIHVATE POPUŠITI JAČIMA
MOŽDA IH I UVRSTIMO MEĐU NAŠE ČLANKE
KAD NAUČE REGULE I OFORME BANKE
ČULI SMO DA IMAJU I PREVIŠE SRANJA
DA NAM SE PRIKRPE BEZ DUBINSKOG PRANJA
ZA ULAZAK U CARSTVO DUGO SE ČEKA
ŽIVCE NA POLICU – NEMA DRUGOG LEKA
UKINULI SMO GRANICE NO RAZLIKA POSTOJI
U MOĆI, U PAMETI I U BELOJ BOJI

Šta ti misliš da nam poručuje?

1 svi navodi iz Europe su iz adaptiranog, ‘posrbljenog’ teksta
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.