NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 4 godina XL oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

i n t e r v j u
Irené SADOWSKA GUILLON
UPRKOS GRANICAMA......
i daleko od izloga supermarketa
Razgovor s Dominikom Dolmijeom

 

Društvo "L'Espace d'un instant", kulturna institucija stvorena 1985, kojom rukovode Selin Bark i Dominik Dolmije, obuhvata istraživački centar, mrežu saradnika, izdavačku kuću i pozorišnu trupu. Njena aktivnost, kulturno-umetničko stvaranje, počiva na razmeni iskustava i kreativnim susretima s predstavnicima kultura Istočne Evrope.
Sledeći isti put gotovo petnaest godina, udruženje "L'Espace d'un instant" stvorilo je "istočnoevropski kutak", čiji cilj je očuvanje, prevođenje, izdavanje i predstavljanje pozorišnih tekstova iz ovog dela Evrope profesionalcima i publici s frankofonih područja.
Od 1989, pod okriljem Dominika Dolmijea i Selin Bark, društvo je ostvarilo, u okviru te velike zamisli, zaista kolosalan posao koji je obuhvatao nekoliko desetina prevoda, publikacija, postavljanja i koprodukcija komada, organizovanje raznih manifestacija, animacije u ateljeima, stručne seminare i stvaranje mreže. Jedinstveno iskustvo istraživanja, otkrivanja, ukrštanja kulturnih i pozorišnih ideja daleko od institucionalizovanih, utabanih puteva i izloga supermarketa u kojima se nudi potrošačka kultura.
Rad društva, koncentrisan u prvo vreme na zemlje Balkana i Kavkaza, s akcentom na najugroženije kulture (Čečeni, Romi), danas se širi na zemlje Istočne Evrope, Centralne Azije, Bliskog i Srednjeg istoka.
Prostor, nazvan "Kuća Evrope i Istoka", trebalo bi uskoro da bude otvoren u Parizu i u njemu će biti primane druge umetničke družine koje žele da predstave svoje projekte.

Suprotno institucionalnoj kulturnoj politici koja propisuje povremene "izlete" na Istok, tvoja posvećenost Istočnoj Evropi traje već dugo, a vaš rad zasnovan je na razmenama, susretima, međusobnom upoznavanju, umetničkoj solidarnosti. Iskustvo putujućeg komada Mali/mali bilo je jedno od najznačajnijih u vašem radu. Kojom ste se filozofijom rukovodili?
- Naš postupak ne ogleda se u stavu jednih prema kulturi drugih, nego u zajedničkom radu, u duhu razmene i otkrića. Mali/mali bio je multikulturalni spektakl, sastavljen od 19 kratkih komada igranih na 18 jezika, koji je krstario (od 22. marta do 27. maja 2001) Kavkazom, Balkanom, Mediteranom i Francuskom. Autobus je vozio 50 umetnika i tehničara koji su bili predstavnici 23 nacionalnosti. Bilo je to putovanje kroz dvadesetak zemalja i 19 gradova - od Tbilisija u Gruziji do Vitrija na Seni, a usput kroz Erevan (Jermenija), Batumi (Adžarija), Izmir (Turska), Sufli (Grčka), Škodru (Albanija), Cetinje i Podgoricu (Crna Gora), Beograd (Srbija), Novi Sad (Vojvodina), Zagreb (Hrvatska), Trst (Italija), Ajačio (Korzika). Politički i umetnički smisao tog poduhvata bio je da radimo i da zajedno idemo na mesta na koja, iz različitih razloga kao što su, na primer, otvoreni ili prikriveni sukobi, ne mogu svi da idu: mi smo, na primer, odveli jermenske umetnike u Tursku, Albance u Srbiju, Srbe u Hrvatsku itd. Prikazivanje Pinokija u Beogradu bio je nezaboravan događaj. U političkom smislu, cilj nam je bio da izbegnemo, koliko je to bilo moguće, velike kulturne centre i da idemo u manje gradove i regije gde nema mnogo ili nema uopšte kontakata i razmena sa stranim umetnicima, posebno francuskim. Na umetničkom planu, glavni cilj tog putujućeg poduhvata bio je da podelimo jedni s drugima utiske, da obogatimo iskustvo, način rada i poimanja sveta i stvarnosti, da stavimo svoj rad na probu u otežanim, neizvesnim okolnostima tog nepredvidivog putovanja, najzad da se suočimo s kulturama različitih naroda i zajednica. To nam je zaista i uspelo!
To iskustvo za nas je bio i jedan vid kulturnog otpora prema institucijama koje, uglavnom, nude proizvode skovane po meri kulturne trgovine.

Kako i po kom kriterijumu ste odabrali trupe koje su učestvovale na putovanju?
- Imali smo nekoliko ličnih kontakata, veza uspostavljenih još ranije i te trupe pozvali smo odmah na početku. Ostali kontakti s umetnicima i trupama ostvareni su preko posrednika, odnosno kulturnih i diplomatskih mreža. Glavni kriterijum za pristupanje projektu bila je potreba za reagovanjem, želja i mogućnost da se odgovori na umetničke i materijalne uslove ponude, temeljene na principima solidarnosti i reciprociteta, bez ikakve materijalne koristi. Na primer, društvo "L'Espace d'un instant" pobrinulo se za organizaciju poduhvata, ali svaka trupa u svom gradu morala je da se postara za smeštaj cele grupe.

Koji je u to vreme bio cilj tog putujućeg projekta?
- Putovanje nam je bilo glavni motor koji nas je podsticao da se krećemo, da otkrivamo, srećemo se s ljudima, pomažemo im da se međusobno upoznaju i da zajedno rade.

Ta nomadska avantura komada "Mali/mali" po istočnoj Evropi rezultirala je stvaranjem mreže. Kako ona funkcioniše? Kakva joj je perspektiva?
- Mreža je stvorena u vreme izvođenja komada Mali/mali od umetnika koji su želeli da nastave da rade, uvek prema istim principima susreta, razmene, širenja i promocije dramaturgije koju smo počeli da oblikujemo. Imali smo i projekat "Od Jadranskog do Crnog mora" i to je, naravno, obnovilo saradnju. Struktura mreže nije organizovana prema principu zemlje i nacionalnosti, nego prema principu jezika, a funkcioniše uz pomoć dvadesetak odbora. Trenutno, pokriva sve jezike Balkana, Anadolije, Kavkaza, Irana i Kurdistana. Obogaćujemo je i drugim jezicima koji se govore u Turskoj i Iranu, kao i u Srednjoj Evropi i baltičkoj oblasti, gde stvaramo prvi beloruski odbor.
Ovaj posao biće dopunjen mrežom nezavisnih evropskih trupa koja se upravo razvija sa SYNAVI-jem i, nadam se, uskoro, i Evropskim forumom za umetnosti i baštinu Dragana Klaića. Ta grupacija otvoriće nove horizonte trupama Istočne Evrope, ali i francuskim trupama čiji reditelji, kako u poslednje vreme s nevericom otkrivam, uglavnom ne govore čak ni engleski. Za početak, mreža će omogućiti trupama da razmenjuju informacije, da komuniciraju, da se sreću. Velikom broju trupa to je veoma važno, jer, stalno suočeni s problemima opstanka, imaju retko priliku za kontakte s inostranstvom.

U vašem nastojanju da otkrijete i uvedete u pozorište istočnoevropsku dramaturgiju suočeni ste s problemom prevođenja tekstova pisanih na retkim, malo poznatim jezicima...
- Na početku, "pokupili" smo ono što su prevodioci već imali po fiokama ili tekstove koji su već bili prevedeni, igrani ili objavljeni u Engleskoj, Nemačkoj, SAD, Australiji i drugde, osim... u Francuskoj! Za novootkrivene autore trebalo je pronaći nove prevodioce i naučiti ih pozorišnom prevođenju. Ima malo specijalizovanih za taj posao i oni su veoma traženi. Mi smo čak predložili Institutu istočnjačkih jezika da ponudi stipendije studentima koji bi prevodili pozorišne komade s nekih retkih jezika. Nažalost, to je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Repertoar društva "L'Espace d'un instant" danas je zaista bogat. Ipak, neki komadi vrlo teško se probijaju u našim pozorištima. Kako to objašnjavaš?
- Institucionalizovana pozorišta malo se interesuju za te dramaturgije koje smatraju minornim. Većina direktora ih i ne poznaje i zbog toga ih se plaši. Zadovoljavaju se time da popune kvotu balkanskih autora postavljajući, s vremena na vreme, neki komad Biljane Srbljanović, Dušana Kovačevića ili Ljubomira Simovića. Srpsko pozorište je, očigledno, najprisutnije kod nas. Ja ne dovodim u pitanje talenat i značaj ovih autora, naprotiv. Ali, videli smo PorodiČne priČe u Nacionalnom pozorištu Kolin u Parizu pretvorene u tipičnu, egzotičnu buržoasku predstavu, iako je taj komad zapravo univerzalan. Profesionalac, u pozorištu Abes, u turbo-folk verziji, bez ikakve energije, iako komad vrca od snage. Ali, pre svega, oni sklanjaju u stranu sve što je malo drugačije, što bi moglo da iznenadi ili dovede u pitanje stavove ovdašnje publike o tim pozorištima i zemljama iz kojih dolaze. Komadi s Balkana se mnogo bolje uklapaju u nezavisni sektor, tradicionalno su neobični i u boljoj relaciji sa svojom publikom. Treba samo videti uspeh Kristijana Benedetija, postignut, jednostavno, vernom režijom, lišenom besmislica.
Sličan negativan stav primećujemo i na univerzitetima. Studenti koji biraju da izučavaju balkansku teatrologiju odustaju, jer nemaju nikog da im predaje. Tako se onemogućava izučavanje tih pozorišta, a istraživanja studenata mogla bi, malo-pomalo, postaviti osnovu njihovog prodora na frankofona područja. Šteta.

Kako i prema kojim kriterijumima birate tekstove za prevođenje i objavljivanje?
- Svi tekstovi koje nam šalju autori s tih područja su registrovani, zavedeni i arhivirani. Te tekstove čitaju članovi odbora za svaki jezik, oni daju svoje mišljenje i zaduženi su da predlože tekst koji bi mogao biti preveden na francuski. Odbori su sastavljeni od ljudi različitog godišta, zaposlenih u državnim i nezavisnim institucijama, pozorišnih radnika, novinara, profesora, umetnika drugih disciplina, iz Francuske, iz zemlje u kojoj se određeni jezik govori, ili iz neke treće zemlje, što garantuje različit pristup tekstovima.
Za bosanski, hrvatski i srpski postoji jedinstven komitet u kome su: Enisa Alićehić, Sava Anđelković, Tatjana Breidi, Fransis Bueb, Miloš Lazin, Borka Legras, Ivan Medenica, Dragan Milinković, Darinka Nikolić, Mirej Roben i Ubavka Zarić.
Izbor je orijentisan, pre svega, na savremene tekstove, ali uzimaju se u obzir i najvažnija dela koja čine deo tradicije. Kriterijumi su u saglasnosti s našom izdavačkom delatnošću - kritički pogled, društvena i politička angažovanost, ali naravno i neka veza sa zapadnim pozorištem. U proseku, objavljujemo desetak naslova godišnje. Od tekstova koje sad imamo prevešćemo i objaviti neke od brojnih autora iz bivše Jugoslavije, među kojima su: Igor Bojović, Dejan Dukovski, Almir Imširević, Dušan Jovanović, Dževad Karahasan, Jordan Plevneš, Slobodan Šnajder, Goran Stefanovski i drugi. Objavićemo i dve knjige razmišljanja i svedočenja - Opšta balkanizacija, prikaz susreta u Parizu 2002. na engleskom i francuskom i Hronika Malih u Istočnoj Evropi.

Koje su danas osnovne postavke vašeg rada i stvaranja?
- Mi volimo da organizujemo javna predstavljanja tekstova, ali i da ih, na kraju, postavimo na scenu. Tako smo, na primer, postavili Bosanski lonac u Parizu, Igora Bojovića u Gar o teatru, ili Putovanje u Unmikistan, komad nekoliko autora s Kosova kojima je rukovodio Danijel Lemaje u Prizrenu 2003. Trenutno radimo na komadu Dejana Dukovskog Mamu mu ko je prvi poČeo i postavićemo ga u Parizu u maju 2005. Što se tiče predstavljanja tekstova pre postavke, često organizujemo javna čitanja i susrete publike i profesionalaca s autorima. Među najvažnijima istakao bih Opštu balkanizaciju u Parizu 2002, koja je ujedinila pozorišta s Balkana i Francuske. Upriličili smo više od dvadeset čitanja balkanskih tekstova u francuskim trupama.
Osmislili smo i ateljee za pisanje. Tako, na primer, Danijel Lemaje, francuski pisac i reditelj, vodio je jedan atelje na Univerzitetu u Prištini 2003, koji je okupljao dobar deo umetnika nove generacije, ali i potvrđene autore s Kosova, kao i Albance i Rome.
Osim toga, redovno učestvujemo na različitim nacionalnim i internacionalnim susretima autora, predstavljanjima knjiga, javnim čitanjima, i forumima. Na početku sezone 2004/2005. u Parizu pripremili smo čitanja i susrete s Igorom Bojovićem, Mihaijem Fusuijem i Ruždijom Sejdović, od 15. do 17. oktobra 2004, u okviru "Praznika knjige", u pozorištu Ron Poen i u Međunarodnom studentskom gradu, kao i program priča s Balkana i Kavkaza u "Teatru d'Oprime" i pozorištu "Lavoar modern parizjen" od novembra 2004.
Planiramo da organizujemo i ateljee i stručna putovanja u Istočnu Evropu i Srednju Aziju da bismo razvili naš centar. Imamo u planu i atelje s Draganom Milinkovićem i Zajednicom Roma Crne Gore, ali to je projekat na duge staze. Trenutno, nedostaje nam osnova da bismo radili projekte na duge staze. Ostvarenje ovakvih ideja zavisi, takođe, od kvaliteta veza ambasada i kulturnih institucija i njihove volje da se angažuju na poslu koji ima dubinu i trajanje.

Na kojim finansijskim osnovama počiva rad društva "L'Espace d'un instant"?
- "L'Espace d'un instant", osnivačka trupa, oživljava zamisao zajedničkog rada u Istočnoj Evropi. Najznačajnija finansijska podrška dolazi nam iz Ministarstva za socijalna pitanja, posebno iz Fonda za delovanje i podršku integrisanju i borbu protiv rasizma. Mi smo prva trupa koja radi u Istočnoj Evropi, a koju finansira taj organizam, kao i Ministarstvo kulture, Regionalni savet i grad Pariz.

Otvaranje Kuće Evrope i Istoka obeležiće novu etapu u vašem radu. Šta je najvažnije u tom projektu? Koji su ciljevi?
- Asocijacija "L'Espace d'un instant" dosad je bila u tesnim, privremenim prostorijama, neadaptiranim za rad, koje smo morali da napustimo. Grad Pariz se angažovao da nam dodeli prostor od 130 kvadrata i novčanu pomoć za održavanje prostora da bismo tu smestili Kuću Evrope i Istoka. Ona je neophodna kao mesto gde ćemo se okupljati i organizovati sledeće projekte.
Kao stalno mesto za rad ona će obuhvatati: knjižaru-galeriju u kojoj će moći da se nađu knjige iz evropskih i istočnih zemalja, istraživački centar u kome će se čuvati pozorišni tekstovi (trenutno više od 1000 dela, prevedenih ili na originalnim jezicima), kancelariju za koordinaciju mreže saradnika i aktivnosti na prevođenju, izdavačku kuću i pozorišnu trupu. Taj prostor otvoren za pozorišta Istočne Evrope organizovao bi i javna čitanja, obučavanje itd.
Osim praktičnih funkcija, ovaj projekat, začet prema modelu saradnje Evrope i Istoka, imaće ulogu kulturnog centra Jugoistoka i mosta između kultura. Ali omogućavaće, takođe, i pristup kulturama Istočne Evrope, što je veoma važno, jer dobar deo zemalja tog regiona nema u Francuskoj nikakav institut niti kulturni centar.

Razgovor vodila Irene SADOWSKA GUILLON

S francuskog prevela Bojana JANJUŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.