NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 4 godina XL oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

d i s k u r s i
Maja PELEVIĆ i Marta POPIVODA
CLUBBING KAO PERFORMANCE
Konceptualno i čulno

 

Našim neizmerno inspirativnim prijateljima s podijuma koji sve kapiraju a i dalje tako žive. Bez njih ovaj rad bio bi nemoguć. A i bez nas.

Kada govorimo o clubbingu kao performansu bitno je napomenuti da ćemo u ovom izlaganju clubbing posmatrati iz studija performansi, tačnije "performance studies". Performans ćemo koristiti isključivo kao metodološko oruđe kroz koje mogu da se posmatraju mnoge različite prakse i forme izvođenja u kulturi i društvu. Taj pristup zasniva se na osnovnoj metodologiji studija performansa Ričarda Šeknera i on u predgovoru knjige TEACHING PERFORMANCE STUDIES izvodi jasnu razradu teze da performans nije žanr niti disciplina, nego metodološki pojam studija performansa pomoću kojih se prakse iz različitih oblasti posmatraju kao performansi. Ovakav pristup još jasnije razvijen je u uvodu Mekenzijeve knjige PERFORM OR ELSE, gde on uvodi široki pojam (stratum, naslagu) performansa u kulturi i umetnosti, ekonomiji i tehnologiji.
Pokušaćemo da kroz jednu konstruisanu istoriju clubbinga ispitamo identitete i tela clubbera da bismo utvrdile do kakvih je promena došlo i na koji način bi se to moglo posmatrati u jednoj konstruisanoj budućnosti. Postavićemo tri tačke posmatranja koje su karakteristične za studije performansa od šezdesetih godina do danas.
1. Prvo ćemo pokušati da utvrdimo odnos clubbinga i transičnih rituala, referirajući na Šeknera i njegove antropološke studije rituala i performansi; i u tom kontekstu ispitivaćemo statuse svesti, tela, razdvajanje duhovnog i telesnog… zatim odnose učesnika rituala prema socijalnoj zajednici i pararitualni karakter tih rituala tj. clubbinga.
2. Zatim ćemo razmatrati clubbing u sadašnjosti kao jednu od najartificijelnijih praksi koje svakodnevni život pretvaraju u performans. Tu ćemo referirati na Bodrijara, Mekenzija i Miška Šuvakovića; i u tom kontekstu ćemo pokušati da utvrdimo probleme tela i figure koji se javljaju u sadašnjosti, i da odgovorimo na pitanje: Da li je clubbing bunt i oslobađanje od podređenosti određenom sistemu društvenih vrednosti, hijerarhijskih struktura i mogućnost individualnog izražavanja i stvaranja sopstvenog identiteta, ili je clubbing samo uranjanje u taj isti sistem koji je sada uspostavljen unutar kluba.
3. U trećem delu, koji je i najopširniji, projektovaćemo budućnost clubbinga, u kojoj ćemo klubing posmatrati kao segment potpuno simulirane realnosti svakodnevnog života, identiteta i tela koje se shvata kao proslava individualnosti sajberidentiteta koji sam clubber kreira i kontroliše. U ovom delu izlaganja uglavnom ćemo referirati na MANIFEST KIBORGA Done Haravej i esej Simptomi tehno tela Bojane Kunst.

Poznato je još od klasičnih transičnih rituala da, u zavisnosti od stimulansa, trans može biti niskog i visokog intenziteta, a samo ulaženje u stanje transa može se uporediti s dejstvom hemijskih narkotika. Potreba izmene svesti postojala je još tada, ali činjenica je da su ti rituali već i tada često bili pararitualnog karaktera. Miško Šuvaković u knjizi PARAGRAMI TELA-FIGURE objašnjava da se pararitualnim nazivaju "oni citatni, kolažni, montažni i simulacijski postupci kojima se određeni ili apstraktni ritual izvodi kao da je stvarni ritual". Ali i oni rituali koje smatramo izvornim često su pararituali - pa je, recimo, poznato da Balinežani danas priređuju i izvode svoje "izvorne" rituale za turiste i oni tada liče na rituale ali imaju sasvim drugačiju funkciju.
Šekner u svojoj knjizi BUDUĆNOST RITUALA objašnjava da se individualne i kolektivne anksioznosti oslobađaju kroz rituale. Njihove osobine kao što su repeticija, ritmičnost, preterivanje, kondenzacija i simplifikacija stimulišu mozak da oslobađa endorfin direktno u krv, što nas oslobađa osetljivosti na bol a proizvodi zadovoljstvo. On takođe navodi da izlaganje raznovrsnim, intenzivnim, repetitivnim stimulansima proizvodi uniformisanost ponašanja kod učesnika rituala.
U transičnim ritualima osnovni cilj je promena svesti performera do koje se dolazi postepeno, upotrebom spoljašnjih sredstava. Već tada je postojala potreba za razdvajanjem duhovnog i telesnog, koja će kasnije biti vrlo izražena i u clubbingu, počevši od velikih žurki i koncerata "dece cveća" sedamdesetih, preko razvoja tehno muzike osamdesetih i devedesetih i rejvova i trens festivala u prirodi koji postoje i dan danas. Transični rituali su verovatno najveći uticaj imali na pravac u muzici koji je po njima i dobio ime trens, ali i na čitavu ideologiju koju su trenseri razvili odatle, počev od načina oblačenja odnosno kostimiranja, preko igara vatrom koju su direktno preuzeli iz transičnih rituala i odnosa pojedinaca unutar zajednice odnosno društva. Tu je happy tribalizam postavljen kao imperativni princip stvaranja jedne homogene ili kvazihomogene grupe koja sebe doživljava kao zajednicu. Ali problem je u tome što se ona sastoji od grupe pojedinaca koja nema nikakvu društvenu moć. Happy tribalizam je uspostavljanje jednog lažnog zajedništva koji nema potencijal društvene promene.
Danas se hemijskim drogama kao što su ekstazi, LSD, mikrodotovi itd. postižu slični efekti kao i kod transičnih rituala, a tu je opet prisutna i stalna potreba da se telo izmesti u neku drugu dimenziju. Međutim, stimulansi postaju sve više spoljašnji i veštački u odnosu na početnu instancu vezanu za rituale. U današnjem kontekstu ubrzanog života skraćuje se vreme ulaženja u stanje neosetljivosti ili hipersenzibilnosti. Efekat ekstazija, koji je i dobio naziv od transične ekstaze, s jedne strane utiče na telesno tako što ga čini potpuno neosetljivim na spoljne nadražaje, recimo bolove (kao što se Balinežani u svojim ritualima u stanju transa bodu mačevima i ništa ne osećaju), a s druge strane stvara hipersenzualna čulna iskustva.
Potreba za različitim hiperčulnim iskustvima koja se uglavnom postižu spoljašnijm sredstvima oduvek je postojala, a sada ćemo pokušati da utvrdimo na koji način su različiti drušveni konteksti uticali na razvoj clubbinga odnosno clubbinga kao performansa. Reč clubbing skoro uvek asocira na neki zatvoreni, zagušljivi prostor kluba gde pojedinci, često pod dejstvom narkotika ili alkohola, dolaze da se zabavljaju i igraju. (U Vujakliji se navodi pojam "gregarizam"", koji se odnosi na potrebu nižih životinjskih oblika da se okupljaju i zajedno raduju.) U ovom izlaganju reč clubbing, koja je uglavnom karakteristična za sadašnje vreme, koristimo u različitim kontekstima. Zanimljiva je ta promena prostora - iz otvorenog prostora u zatvorene prostore klubova i ona je od sedamdesetih godina pa do danas uglavnom bila uslovljena određenim društvenim okolnostima i promenama shvatanja pojedinca u društvu. Danas na tim velikim festivalima na otvorenom još uvek postoji nostalgija za sedamdesetim godinama. Sedamdesetih godina su velike žurke "dece cveća" još bile neki pokušaj slamanja zapadnog kapitalističkog društva. Danas takvih utopija više nema. Doduše, tokom devedesetih godina, kada je dolazilo do postepenog uspostavljanja globalnog društva posle "revolucionarnog" pada Berlinskog zida, još uvek je postojala iluzija o mogućnosti promene sveta. Zato su tadašnji rejvovi i imali mnogo sličnosti sa hipi i rok koncertima sedamdesetih. U dvehiljaditim imamo jedan povratak redu gde više nema utopizma, niti pokušaja promene sveta i zatvoreni klub kao prostor idealno je mesto za hijerarhijski postavljene odnose koji uspostavljaju elitističku grupu.
Status clubbinga u savremenom društvu može se posmatrati na dva načina:
1. Da je clubbing bunt i oslobađanje od podređenosti određenom sistemu društvenih vrednosti, hijerarhijskih struktura i mogućnost individualnog izražavanja i stvaranja sopstvenog identiteta - nove konfiguracije individualnosti, novi odnosi s vlasititim identitetom.
2. Da je clubbing ambijentalni prostor koji stvara homogenu masu individua koje postaju nesvesne svog sopstvenog identiteta, prazni označitelji spremni da proizvedu bilo kakvo značenje. Clubberi postaju performeri a da toga nisu ni svesni, opet se uspostavlja brisanje granice između izvođača i publike, ali u ovom slučaju ni jedni ni drugi nisu svesni značenja koje proizvode. U ovakvim uslovima clubbing ne predstavlja pobunu protiv sistema i određenih društvenih normi i vrednosti, već uranjanje u taj isti sistem uspostavljen unutar kluba. Da bismo opisale jasnu i nepromenjivu hijerarhiju unutar kluba i podelu rada, možemo koristiti analogiju sa hijerarhijom unutar države, a možemo se vratiti i na klasični dramski teatar i uspostaviti evidentne sličnosti u strukturi bez nekih preteranih objašnjenja: DJ kao reditelj, dirigent / rukovodilac scenske realizacije, koristi ploče kao sredstvo kontrole GOD IS A DJ, određuje pauze, klimaks, celokupnu koncepciju predstave kao i izvođački stil… ima potpunu kontrolu nad scenom i svesnu manipulaciju nad performerima odnosno publikom. Ima svog asistenta režije na ulazu u klub u vidu IZBACIVAČA ili FACE CONTROL, koji bira sve članove izvođačke ekipe u zavisnosti od ideje predstave. Njegovi asistenti i desne ruke multipliciraju se unutar samog kluba u vidu konobara, šankera, majstora svetla i zvuka od kojih takođe zavise tehnička ispravnost i vizuelni identitet predstave. Dozvoljena je upoteba svih rekvizita, osim onih koji ugrožavaju živote drugih performera a u to nisu uključene opojne droge. Rekviziter u vidu dilera vodiće računa da svi "potrebni rekviziti budu uvek pripravni na odgovarajućem mestu i u upotrebnom stanju". Naravno, svaki klub ima svoj repertoar koji određuje PR kluba koji je, ujedno, i izvršni producent manifestacije. U ovakvom sistemu neophodno je da se stvori kult zvezda, performera koji će uvek biti IN THE SPOT LIGHT i čiji će identiteti biti poznati i van granica kluba tj. performansa.
Iz ovoga se može projektovati budućnost u potpunoj simuliranoj realnosti koja se može tumačiti kao proslava individualnosti. Tu se individualnost ne odnosi na autonomiju pojedinca, nego na mogućnost individualnog kreiranja njegovog ili njenog sajber-identiteta, zato što u sajberrealnosti svaki clubber digitalno kreira svoj identitet i svestan je tog svog delovanja.
Već i u sada postojećim klubovima brišu se granice između mašine i tela (simptomi tehno tela) i mašine i čula. Putem čula sluha, zvuk počinje da nas kontroliše, na izvestan način postajemo kiborzi. Sajberprostor, sajberrealnost je svet kluba budućnosti, hiperčulna stimulacija koja određuje telesne pokrete. Ovakva zamisao poznata je od ranije. Recimo, prema Delakrozovom odnosu muzike i telesnih pokreta - visina zvuka utiče na položaj i smer gestikulacije u prostoru, jačina zvuka utiče na mišićnu dinamiku, boja na različitost telesnih oblika…
Prema tome, budućnost clubbinga mogla bi da bude u hologramskim žurkama, gde će pojedinac svoje prisustvo moći da ostvaruje kroz svoju hologramsku simulaciju u realnom prostoru kluba. S druge strane, sajber žurke postaju mesto gde se identiteti uspostavljaju isključivo unutar sajberprostora. Clubber postaje kiborg, a razdvajanjem telesnog i čulnog i prenošenjem tela na ekran kluber konačno dobija mogućnost da svesno kontroliše vlasititi identitet i kretanje kroz prostor. To bi, u stvari, uvelo sasvim drugačije poimanje clubbinga, koje je počelo onog momenta kada je pojedinac odlučio da subotu uveče provede u chat roomu ili u igraonici za counter strikeom umesto da ide u clubbing.
Mekenzi u svojoj knjizi PERFORM OR ELSE navodi da s programima kao što su "lifeforms" koreografi mogu da generišu sekvence pokreta i na taj način naprave čitave koreografije na kompjuteru, a onda da ih downloaduju u svojim studijima u igrajuća tela. Senzori za pokret prate gestikulacije performera a zatim se to digitalno procesuje i sačuva da bi se nakon toga stvarale kompjuterske animacije.
Dona Haravej je u knjizi MANIFEST KIBORGA izvela tezu da su mašine dvadesetog veka sasvim zamaglile razliku između prirodnog i veštačkog, duha i tela, "naše mašine su neprijatno žive a mi smo sami jezivo nedelatni". Ono što je bitno u ovom slučaju jeste da počinje da se otkriva drugačiji odnos prema veštačkom. A samim tim, moraćemo ponovo da preispitamo i ono što smatramo prirodnim. Tako Bojana Kunst u eseju Simptomi tehno tela izvodi zaključak da se odnos između tela i mašine u našem veku radikalno menja, i da zato što se menja status veštačkog moramo početi da preispitujemo i sumnjamo u vlastitu prirodu, a samim tim i da razmišljamo o načinima njenog rekonstruisanja. I upravo ta mogućnost rekonstruisanja prirode i prirodnog proizvodi izvestan društveni potencijal.
Sajberkluber se, artikulišući vlastitu subjektivnost, donekle oslobađa hijerarhije vrednosti koja je uspostavljena unutar kluba. Sajberkluber postaje performer svestan značenja koje proizvodi. Unutar sajberprostora on je u mogućnosti da uspostavlja interakcije s ostalim sajberkluberima i da istovremeno ima jasan stav o svojoj ulozi unutar sajberprostora. Da li je tu u pitanju odsutnost stvarnog prisustva? I da li se na ovaj način menja status stvarnog prisustva? I ako se vratimo na klasično postavljeno i shvaćeno telo na sceni, opet dobijamo tezu Miška Šuvakovića "Ja je neko drugi, ali ja sam ipak negde još uvek ja".. U sajberrealnosti konstituišu se nove mreže i centri moći. Brišu se mnoge (društvene) granica, ali postavlja se pitanje da li sajberrealnost dovodi do istih onih problema koji postoje i van te digitalne utopije jer ipak postoji faktor ljudskog i naročito faktor ljudskih društvenih normi koje se prenose u sajberprostore. Uglavnom postoje dve struje mišljenja: jedna sa Virilioom na čelu, koja smatra da će nestajanjem granica između prirodnog i veštačkog doći do promene u tradicionalnom poimanju geografije i da će čitava interaktivnost kolonizovati i čovekovu unutrašnjost, pa će samim tim sve naše želje biti podređene sistemu. Druga je dijametralno suprotna, jer ona u brisanju granica vidi oslobađanje od tradicionalnih hijerarhija i mogućnost individualnog izražavanja. A za filozofa Michaela Heima sajberprostor je "metafizička laboratorija, oruđe za proučavanje našeg osećaja za realnost". Telesno i veštačko se, u stvari, kao sprega nalaze u specifičnoj međuzavisnosti. Verovatno je oduvek bilo tako. U mnogim društvima je, još u vremenu pre prvih mašina, postojala teza o razdvojenosti duha i tela, a zatim i simulakrumi, a u veku tehnološkog napretka to je postalo veoma lako vidljivo. Telo postaje naročito vidljivo u savremenim načinima nestajanja tih granica, ono postaje hibridno i počinje da problematizuje uobičajene načine svoje reprezentacije. Mi se tek stvaranjem sajbertela i sajberidentiteta po prvi put suočavamo s mogućnostima i nemogućnostima rekonstrukcije vlastitog tela i prirode. Ne nestaje realno telo, već se stalno uspostavlja odnos između telesnog, odnosno čulnog i virtuelnih stimulacija koje su hiperčulne stimulacije. U odnosu sa sajberrealnošću proširujemo opseg čulnih stimulacija, a ne ukidamo one koje će uvek postojati u realnom životu dokle god realno telo postoji kao takvo. To je situacija kada najzad možemo sebe da ugledamo na ekranu i doživimo kao nešto konstruisano i artificijelno. Odatle i taj večiti strah ljudi od mašina i virtuelne realnosti. Jer, to je upravo strah od suočavanja sa samim sobom, strah od ograničenosti subjekta koji sada u sajberprostoru konačno biva oslobođen svojih fizičkih i društvenih nemoći i kočnica u realnosti.
Miško Šuvaković u knjizi PARAGRAMI TELA-FIGURE objašnjava da je čitava rasprava o sajberrealnosti vezana za sudbinu tela. Poslednja faza postmodernog teatra je uspostavljanje mehanizma prikazivanja prikazanog, mimezisa mimezisa, koja ukazuje da je svako telo, i teatarsko i vanteatarsko, figura. U postmodernom teatru nikad se ne pojavljuje samo doslovno telo, već figura figure. Postmoderna ne predstavlja telo ili biće, ona iskazuje biće privida pokazujući figurom druge figure kulture. Figura je u uživanju interpretativnog preobražaja tela, a telo je u grču otpora prema figuri… kada figura sasvim savlada telo, nastaje predstava simbola, a kada se telo u potpunosti odupre figuri, na sceni je sam život, isečak ogoljene egzistencije koji je nemoguć.
Odnos tela i figure dobija svoje novo značenje u sajberrealnosti, jer se telo u potpunosti odvaja od figure a figura postaje proteza tela pomoću koje ono ostvaruje svoje značenje u sajberprostoru. Telo postaje operater mašine-figure-ekranskog avatara, koji u ovako postavljenom prostoru funkcioniše po svom pojedinačnom sistemu vrednosti u okviru unapred postavljenih koordinata računara. Osim tog ograničenja, mogućnosti kretanja i delanja avatara su bezbrojne i zavise isključivo od odluka tela i pokreta tela mašine. Tu prelazimo iz kulture u sfere tehnokulture i njenih zakonitosti. Prelazimo u sfere virtuelnog, interaktivnih igara, gde je subjekt simuliran i gde važe zakoni sajberpolitike koju u mnogim slučajevima određuju sami kiborzi, za razliku od politike u sadašnjem "realnom" društvu. Prostor i vreme sažimaju se i ti sami pojmovi u svom sajberobliku dobijaju sasvim druga značenja i relativizuju se (o čemu piše i Marina Gržinić). Dolazi do potpuno drugačije deteritorijalizacije, koja je osnova novog svetskog poretka i sveta kao globalnog sela. Pokreću se mnoga pitanja kao što je pitanje slobodnog izražavanja seksualnosti, perverzija, svega onoga što je i u svom najliberalnijem obliku u realnom svetu i društvu imalo svoja ograničenja i norme u okviru kojih se kretalo (SAJBERSEX). Iz sfere performansa prelazimo u sferu tehnoteatra. Iz klubova sadašnjosti prelazimo u sajberklubove i chat roomove, a iz različitih predstava subjekta prelazimo u reprezentacije tehno objekta kojim rukovodi telo čija je prisutnost odsutna i medijski posredovana. Iz datih medija prelazimo u svet informacijske mreže koja omogućava bezbroj mogućnosti i algoritama u elektronskom poretku interaktivnih medija. Ulazimo u sajberprostor, veštački prostor simulacije hiperrealnog, prema Bodrijaru, gde se ceo svet zasniva na simulacijama i simulakrumima koji nemaju izvor i uzor u realnosti. To je prostor odsutnog označitelja, u ovom slučaju telesno odsutnog, kao što je nekada u ritualima postojao proces odsutnosti mentalnog a u tzv. generaciji X namerne odsutnosti svesnog. Telo se u sajberrealnosti proširuje i transformiše i samim tim proširuju se čula, a telo prelazi iz biološkog organizma u kiborga.
Ovo je u stvari preiščitavanje onoga što smo smatrali realnim telom. Tako da na ovaj način telo u sajberklubovima ništa ne gubi, već dobija svoje dve dimenzije: jednu na ekranu i jednu ispred ekrana, koje su uvek u međuzavisnosti. Proširuje se opseg čulnih iskustava, kao i mogućnosti kreiranja višestrukih identiteta, a ne, kako se često smatra, da se telo zarobljava unutar sajberprostora ili da se gubi identitet zbog poistovećivanja sa sopstvenim avatarom. Ovakav način interakcije je diskutabilan i pokreće večitu temu "štetnosti" virtuelne realnosti koja poništava realna čulna iskustva i samu zamisao pojedinačnog identiteta. Činjenica je da je ovakav način interakcije uvek u međuzavisnosti sa društvom u kome nastaje, ali i da ima određeni društveni potencijal, jer stvara subjekta koji postaje svestan značenja svog tela i identiteta koje sam proizvodi i generiše, pošto dobija mogućnost da individualno rekonstruiše i svoje telo i svoje identitete.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.