NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 4 godina XL oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

A....P....Č e h o v
Bruk STOUV
SEKIRE PROTIV DRVEĆA: ANTON ČEHOV I REVOLUCIJA 1905.

 

Pomislite, Ana - vaš deda, pradeda i svi vaši preci bili su spahije koji su gospodarili živim dušama, i zar sa svake višnje u vrtu, sa svakog lista, sa svakog stabla ne gledaju vas ljudska bića, zar ne čujete njihove glasove... Gospodarenje živim dušama - ono je pokvarilo sve vas koji ste živeli ranije i koji sad živite ovde, tako da vaša majka, vi, ujak, čak i ne primećujete da živite na kredit, na tuđ račun, na račun ljudi koje ne puštate dalje od predsoblja... (Čehov, VIŠNJIK).

VIŠNJIK, Čehovljevo poslednje delo, premijerno je izvedeno u Moskovskom hudožestvenom teatru, januara 1904. Već u leto iste godine, pisac je preminuo. Poslednje godine njegovog života, kao i samo delo, nerazmrsivo su prepleteni s idejom revolucije koja je zahvatila Rusiju godinu dana kasnije i završila se neuspehom. Nijedno savremeno, niti ranije stvoreno literarno delo, nije na bolji način izrazilo "duh vremena (Zeitgeist) Rusije toga doba kao što je to učinio Čehovljev VIŠNJIK (Višnjovij sad).
Kada je u svom novom domu na Jalti, u proleće 1903, počeo da radi na ovom komadu, Čehov je bio pod snažnim pritiskom osnivača Umetničkog pozorišta (Hudožestvenog teatra) Konstantina Stanislavskog i Vladimira Nemiroviča-Dančenka da napiše delo za nastupajuću sezonu. Nešto ranije te godine, on im je neodređeno obećao "vodvilj ili komediju", ne upuštajući se u detalje (Rayfield, 572). Stanislavski nije bio ubeđen u to, brinući da bi delo moglo biti "nešto neodgovarajuće, zasnovano na sudbinskoj kobi i životnoj grubosti. Samo se bojim da ćemo, umesto farse, ponovo dobiti veliku tragediju". (Rayfield, 580)
Ideju za dramu Čehov je nosio u sebi već duže vreme. U jesen 1901. prvi put je pomenuo Stanislavskom višnjik kao ambijent u kome se dešava radnja samog komada. Sledeće godine, sestri Maši saopštio je naslov svoje nenapisane drame, upravo kada je primio vest da je novi vlasnik njegovog bivšeg imanja u Melihovu posekao sve višnje u voćnjaku koje je on posadio. (Rayfield, 572)
Početkom 1903. Čehov se već uveliko potvrdio kao vodeći pisac Moskovskog hudožestvenog teatra i istinska literarna zvezda. U maju 1901. oženio se prvakinjom drame i (kako Rayfield tvrdi, Dančenkovom ljubavnicom) glumicom Olgom Kniper. Uživa u velikom uspehu i pohvalama za svoja tri prethodna komada, koja je režirao Stanislavski.
Sam Hudožestveni teatar, izrastao iz atmosfere potištenosti i nedostatka ideja postojećih državnih pozorišta, stvoren je u proleće 1898, kada je Nemirovič-Dančenko spojio šest najboljih glumaca (među kojima i Kniperovu) iz Moskovske filharmonijske škole s četvoricom umetnika iz Društva za umetnost i književnost, koje je vodio Stanislavski. Na taj način je rođen MHAT, prvi teatar u Rusiji, relativno oslobođen čvrstih i restriktivnih stega Državnog komiteta za pozorišna pitanja koji je pratio rad državnih pozorišta, a koji je osnovao sam car Nikolaj II (Rayfield, 456). No, ni novo pozorište nije uspevalo da promakne budnom oku careve tajne policije, čiji su ljudi obično glumili vratare u sali, a naročito kada su se izvodile predstave Maksima Gorkog. To se dešavalo i pre, ali i posle Čehovljeve smrti.
Neosporno je da je formiranje ovog pozorišta promenilo stvaralački put Antona Čehova kao dramskog pisca, ali i umnogome uticalo na razvoj modernog teatra uopšte. U svetlu potpunog neuspeha komada GALEB koji je premijerno prikazan u Sankt Petersburgu, oktobra 1896, Čehov se zakleo da više nikada neće pisati za pozorište. Te večeri premijerno izvođenje je "izazvalo skandal u publici, najgori u istoriji ruskog pozorišta" (Rayfield, 394). Čehovljeva sestra Maša ispričala je nekoliko godina kasnije da je tada, jutro posle predstave, srela razjarenog Antona na železničkoj stanici. "Glumci uopšte ne znaju svoje uloge. Osim toga, ne razumeju ih i zato im je gluma očajna. Siguran sam da će predstava propasti. Nije ni trebalo da dolaziš" (Isto).
Tadašnji listovi opisivali su predstavu kao "dosadnu, iznurujuću stvar koja izaziva gorčinu i samo unesrećuje slušaoce... To nije predstava. U njoj ne postoje pozorišni elementi... Publika je očekivala nešto veliko, a dobila je rđav i dosadan komad... Može se reći da Čehov uopšte nije dramski pisac. Što brže zaboravi pozornicu, to bolje po njega..." (Rayfield, 457). Čehov je napustio pozorište još u toku predstave i odlutao u studenu petersburšku noć, obećavajući samom sebi da više nikada neće dozvoliti da se izloži ovakvoj vrsti poniženja (Rayfield, 396).
Situacija je počela da se menja posle pisma Nemirovič-Dančenka, koje je Anton dobio u proleće 1898. Tako je počeo proces koji se polako zahuktavao i, malo-pomalo, doveo do ponovne, izuzetno uspešne postavke GALEBA u Moskvi, a zatim su sledile TRI SESTRE i, konačno, VIŠNJIK.
"Od svih savremenih ruskih autora, rešio sam da podržim samo one najtalentovanije i još nedovoljno shvaćene pisce", pisao je Antonu Nemirovič-Dančenko 25. aprila. "GALEB me je oduševio i učiniću sve što želite kako bi se u predstavi na najbolji način i bez banalnosti istakli dramatika i tragičnost svakog karaktera, tako da se publika ponese i oduševi." Nemirovič-Dančenko ponosno zaključuje: "Naše pozorište izazvalo je snažan revolt državnih pozorišnih kuća. Oni shvataju da smo objavili rat rutini, ustaljenim klišeima, zvaničnim genijalcima, kao i svemu ostalom..." (Rayfield, 465)
Uprkos ličnom osećanju da bi, u svetlu debakla u Sankt Petersburgu, ponovno pisanje za pozorište ličilo na "kusanje supe od povrća iz koje su upravo uklonjene bubašvabe", Čehov je u toku septembra posetio Moskvu i prisustvovao probama GALEBA u Hudožestvenom teatru. Tada je upoznao Olgu Kniper, koja je igrala ulogu Irine. Odmah nakon posete, on piše svojoj bivšoj-sadašnjoj ljubavi Liki Mizinovoj (koju je, izgleda, voleo da muči): "Nemirovič i Stanislavski imaju veoma interesantno pozorište. Glumice su divne. Da sam ostao samo malo duže, potpuno bih izgubio glavu." (Rayfield, 465)
Kada je Čehov na svom novom imanju na Jalti počeo da se hvata u koštac s VIŠNJIKOM, u Moskvi se rasplamsao pravi pozorišni rat. Tome nije odoleo ni Moskovski hudožestveni teatar koji se naprosto razdvojio na dva tabora: na jednoj strani bila je struja predvođena vatrenom glumicom, protivnicom Olge Kniper i kasnije ljubavnicom Maksima Gorkog, Marijom Andrejevnom. Ova grupa zalagala se za ideološke promene kako bi se teatar na najbolji način prilagodio rastućem talasu revolucionarnih drama koji je zapljuskivao moskovsku umetničku scenu. U drugoj grupi, koja se borila za to da pozorište reputaciju gradi na delima visoke literarne vrednosti, bili su Nemirovič-Dančenko i Olga Kniper.
U samom pozorištu je 3. marta izbila velika svađa kada je član trupe Sava Morozov optužio Nemiroviča-Dančenka za "kapitalistički konzervativizam" koji će neminovno značiti propast pozorišta, a u raspravu su se uključile i Suzana Andrejevna kao i ljutita Olga Kniper, koja je na kraju vikala na oboje." (Rayfield, 573)
Agitprop teatar sa Čehovljevim prijateljem Maksimom Gorkim u prvim redovima, postao je izuzetno popularna i prijemčiva pozorišna forma kada je radnička klasa počela da se talasa i migolji, ustajući protiv tiranske ruke kojom je u kasnim devedesetim zemljom vladao car Nikolaj II.
Još se pouzdajući u slavu svog iznenada preminulog oca Aleksandra III, Nikolaj je u oktobru 1894. započeo vladavinu rečima koje su dovoljno govorile o njegovoj smelosti: "Šta ja, u stvari, treba da radim?" - jadao se rođaki budući car, veče uoči krunisanja. - "Još nisam spreman da budem car. U stvari, nikada nisam ni želeo da postanem vladar. Čak ništa i ne znam o samom vladanju." (Verner, 7)
To je bila možda najiskrenija izjava koju je novi car ikada izgovorio ili napisao, jer je njegova vladavina predstavljala pravu konfuziju, nespretno teturanje u izmaglici, upravljanje preko volje - što je carici Aleksandri i njenim pristalicama ostavljalo prostora za stalna spletkarenja, kovanje zavera... da bi na kraju ona uzela uzde u svoje ruke. Na taj način, car je postao birokratski autsajder, ali i moralni prognanik... sa zloglasnim Raspućinom u svojoj sredini... čovekom koji je mogao u potpunosti privući njegovu pažnju i skrenuti je sa zamornih državničkih poslova. (Verner, 40-41; 68)
Mnogi iz carevog okruženja bili su veoma iskreni i otvoreni govoreći o vladarevom karakteru i njegovim ličnim sposobnostima. "Nesrećnik!", uskliknula je krajem 1904. žena njegovog ministra unutrašnjih poslova madam Svjatopolk Mirskaja. "Tip slabašnog degenerika koji je utuvio u glavu da mora biti čvrst! A ništa gore od toga." (Verner, 113-114)
Vladavina novog cara bila je od početka osuđena na propast. Čehovljev izdavač i prijatelj Aleksej Suvorin bio je među posetiocima svečanosti koja je u Mosvi priređena u čast krunisanja, nešto oko godinu i po dana posle Nikolajevog preuzimanja vlasti. Naime, tribine za posmatrače brzo su montirane na velikom polju, a da bi se osigurao dobar odziv naroda, zvaničnici su obećali pola miliona besplatnih poklona... od kalajisanih šolja, preko "kraljevske kobasice"... pa sve do šanse da se dobije pravi srebrni sat" (Rayfield, 378). Kao odgovor na to, više od 700.000 "običnih" nevoljnika stuštilo se u Moskvu, a želja za poklonima bila je tolika da su pod nezadrživim stampedom naroda skele na tribinama popustile i ubile više od dve hiljade posmatrača.
"Leševi se iznose čitavog dana", izveštavao je Suvorin posle tragedije. "...Oh, ovde je bilo mnogo dece... Ne vidim nikog ni od nižeg plemstva. Samo tela radnika i zanatlija... Kakva su kopilad ti policajci, kakve birokrate... svaki od njih..." (Rayfield, 378-79). Uprkos tome, bal u čast krunisanja održan je iste večeri, kao što je i planirano.
Nedelju dana kasnije, Čehov se pridružio Suvorinu na mestu tragedije. "Iz grobova se još oseća zadah", napisao je Suvorin u dnevniku. "Prosjak nam je rekao da su mrtvački sanduci stavljani jedan na drugi, i tako u tri reda. Krstovi su postavljeni na udaljenosti od oko četiri stope. "Čehov", zabeležio je Suvorin "nije tada ništa rekao. Ali, po povratku kući, nije ništa napisao čitave dve nedelje." (Rayfield, 379)
Surovo postupanje ruske vlade prema sopstvenim građanima nije bilo ništa novo. Carski stav u odnosu na takve optužbe postajao je sve reakcionarniji, tako da su "velike reforme iz šezdesetih dovele do antireformskog pokreta 1889-92" (Verner, 95). Nikolajev otac Aleksandar III bio je osnivač Antireformskog pokreta. U stvari, on je bio ubeđen da su reforme iz šezdesetih, uključujući oslobođenje kmetova, "otišle predaleko, nadmašujući normalan istorijski razvoj zemlje i da su rezultat namernog plasiranja stranih ideja o vladanju, uključujući i... snove o ličnoj nezavisnosti". Aleksandar je predstavljao antireformske stavove kao "neophodne korektive" za Rusiju, kako bi povratila "svoju istinsku društvenu strukturu i nacionalnu prepoznatljivost". (Verner, 98)
Nikolaj je, sa svoje strane, kao "besmislene snove" odbacio jedinstvene zahteve sunarodnika koji su tražili građanske slobode, kao i peticiju za slobodu štampe koju je potpisao i Čehov, što mu je za izvesno vreme "obezbedilo pratnju i nadzor od strane carske tajne policije". ( Verner,104; Rayfield, 339)
Pored odbacivanja zahteva svojih građana, odnosno ućutkivanja sopstvenog naroda, druga komponenta, po carevom mišljenju značajna za ostvarivanje "nacionalnog indentiteta", bila je imperijalistička težnja za osvajanjem, što je, u stvari, bila gorljivo izražavana želja njegove supruge Aleksandre. Sa caricom koja je savetovala i opominjala muža da mora da bude "čvrst, strog i uporan i pokaže drugima s kim imaju posla", kao i ambicioznim ministrom finansija Sergejom Viteom i ministrom inostranih poslova Pleveom, koji su sledili njen kurs i snalazili se u raznim spletkama, Rusija se pred kraj 1903. upustila u sukob s "arogantnim" Japanom oko Mandžurije i Koreje.
Odlučan ratni obračun nastupio je iznenadnim japanskim napadom na rusku pacifičku flotu, 27. januara 1904, pokrećući "čitav lanac međusobno povezanih događaja koji su sledeće godine doveli do revolucije". (Verner,104)
Privremeno zahvaćena talasom nacionalnog šovinizma i militarizma, ruska publika nije bila u raspoloženju koje bi joj pomoglo da prigrli VIŠNJIK, čija je premijera održana u Moskovskom hudožestvenom teatru samo deset dana ranije. "Novo vreme", recimo, odbacuje ne samo predstavu već i njenog autora: "Čehov nije samo slab pisac već i pomalo čudan, prilično banalan i monoton." (Rayfield, 590)
Tada već neizlečivo bolestan, Čehov je šokirao članove trupe kada se pojavio među njima uoči premijere, izlazeći u javnost posle dugotrajnog samonametnutog "izgnanstva" na Jalti. Zapanjeni Stanislavski pričao je kasnije da je pisac ličio na "mrtvaca koji hoda". (Rayfield, 587)
Ozbiljni zdravstveni problemi pratili su pisca još od mladićkog doba; njegova latentna tuberkuloza znatno se pogoršala nakon povratka s napornog putovanja na ostrvo Sahalin, 1890. Dok je u martu 1897. večerao sa Suvorinom, "Čehov je imao jako krvarenje iz pluća od koga se nikada nije u potpunosti oporavio". (Rayfield, 422)
U kratkom razdoblju pre svog venčanja 1901, Čehov se nerado podvrgao lekarskim pregledima koji su utvrdili "neopozivu nekrozu" njegovih pluća, a loše posledice proširile su se i na stomak. Pored toga, lekar je pronašao ozbiljno oštećenje pluća i hronični kolitis i prepisao mu kumis, prevrelo kobilje mleko.
I pored toga, verovatno i sam zahvaćen ratnom groznicom koja je tresla njegovu zemlju, a možda želeći da još jednom pobegne od neuspeha predstave, Čehov je najavio da tog leta odlazi u Mandžuriju, gde bi radio kao lekar, ali i ratni dopisnik. Naravno, niko ko ga je video te noći ovu izjavu nije shvatio ozbiljno. U maju se vratio na Jaltu, gde ga je negovala Olga, ublažujući mu bolove kombinacijom morfijuma, opijuma i heroina.
Pokušavajući da ga spase i zaleči, Olga ga odvodi u rodnu Nemačku. Dana 26. juna, ona iz Banje Badenvajler piše svojoj zaovi Maši: "Doktor kaže da su pluća u tako rđavom stanju, da srce mora da udvostruči svoj rad. A ono ni u kom slučaju nije tako snažno da će sve to moći da izdrži." (Rayfield, 594)
Rano ujutro, 15. jula 1904, Antonovo srce prestalo je da radi. Nemački lekar koji je bio prisutan pored samrtničke postelje svoga kolege, zabeležio je: "Sve nade su izgubljene, a bolesnik je zatražio šampanjac. Naravno, odmah je doneta boca. Anton se malo uspravio i glasno rekao: 'Ich sterbe' (Umirem). Popio je gutljaj i promrmljao kako dugo nije okusio šampanjac, legao u postelju, okrenuo se na levu stranu i... preminuo." (Rayfield, 595-596)
Kasnije istog dana, revolucionari su u Sankt Petersburgu ubili Plevea, omraženog ministra unutrašnjih poslova, ubacivši ručno napravljenu bombu u njegov automobil u prolazu.
Američka štampa je s velikim interesovanjem pratila kako nerede u samoj Rusiji, tako sve događaje vezane za izbijanje rusko-japanskog rata. "Nastupio je dan obračuna", bio je naslov koje su čikaške "Vesti" objavile 29. jula 1904. (u to vreme zapadni kalendar "žurio" je trinaest dana ispred ruskog).
Što se Sjedinjenih Država tiče, one su se na prelazu iz jednog veka u drugi ponašale kao mladi kicoš koji tek počinje da se šepuri na svetskoj pozornici. Domogavši se predsedničkog mesta zahvaljujući vešto ostvarenim ratnim pobedama na Kubi, Teodor Ruzvelt je s rastućim interesovanjem pratio revolucionarni pokret u Rusiji, potajno podržavajući pobunjenike u njihovim akcijama protiv cara, koga se lično gnušao, smatrajući ga dostojnim svakog prezira i nazivajući ga "odvratnom, malom kreaturom". (Thompson & Hart, 55)
Vođe revolucije s Maksimom Gorkim na čelu, gledale su na Ameriku kao na svetao simbol nade, slobode, ali i finansijske pomoći. Slično kao i Ho Ši Min pedeset godina kasnije, Gorki je došao u Ameriku s velikom nadom da će ona ispuniti barem neko od svojih obećanja, a napustio ju je ogorčen njenim provincijalnim duhom. Neočekivan gubitak američkih simpatija u odnosu na revolucionare i njihovo okretanje prema caru koje je bilo uslovljeno javnim mnjenjem, ali i političkom realnošću, Gorki i ostali prosto nisu mogli da prihvate, a kamoli da razumeju na pravi način.
Iznenadni japanski napad na Ruse u Port Arturu i japanska prevlast koja je posle toga usledila, bili su glavni razlog promene američkog stava prema dešavanjima u Rusiji. Pre ovog napada, u januaru 1904, Amerikanci su čvrsto podržavali revolucionare u borbi protiv Nikolaja.
Na primer, listovi širom Sjedinjenih Država lako su nalazili opravdanje za nasilnu smrt ministra Plevea. U Njujorku su se "Sun", "Press" i "Post" gotovo utrkivali nazivajući ubijenog ministra "monstrumom, životinjom i nečovekom koji je okrvavio ruke". Dole, na jugu, "Times Union" koji izlazi na Floridi, napomenuo je kako ovaj slučaj svima treba da pokaže da je "linč, iako žaljenja vredan, ponekad neophodan". (Thompson & Hart, 22)
Istovremeno se levo orijentisani "World,s Work" podsmevao caru, nazivajući ga "nečovekom" i "patetičnom malom kreaturom" prisiljenom da "stalno gleda u ženu". Prorevolucionarno raspoloženje u Americi dostiglo je vrhunac za vreme "krvave nedelje", odnosno tragičnog masakra u Sankt Petersburgu, januara 1905. "Pored više od 120.000 radnika širom Rusije koji su bili u štrajku, desetine hiljada se skupilo ispred carske palate, s jedinstvenim ciljem." (Thompson & Hart, 26)
"Hiljade radnika koji su 9. januara marširali na Zimski dvorac, nisu došli da izraze svoje zahteve ili pak ruše vladu, nego da pokažu šta misle i u kakvom bednom položaju se nalaze" (Verner,162). Kada se gomila približila kapijama dvorca, vojnici su se uspaničili i bez razloga počeli da pucaju u ljude oko sebe, ne gledajući uopšte ko je u pitanju. Prema nekim "umerenim procenama" iz tog vremena, otprilike pet stotina ljudi je ubijeno, dok je više od tri hiljade ranjeno. Mnogi su izgaženi ili ugušeni u pravom stampedu koji je usledio čim je počela pucnjava.
Američka reakcija bila je brza i prilično naprasita. "Kao i žrtve masakra u Bostonu, ni ruski radnici nisu umrli uzalud!", uzvikivao je magazin "Outlook". U Sinsinatiju dve žene smeštene su u bolnicu, nakon pravog juriša na prodavnicu novina koje su izveštavale o krvoproliću. "The New York Times" je pisao da je publika uzvicima "Smrt caru!" prekinula izvođenje melodrame SIBIR u pozorištu, tako da je sala "odjekivala od ljutitih povika". (Thompson & Hart, 22)
Vladareva reakcija nije bila ni brza, ni plahovita. Primećujući da je "realnost nakratko i možda bolno prekinula carevu nedeljnu svakodnevicu", Verner navodi Nikolajevo lamentiranje nad sudbinom u njegovom ličnom dnevniku: "Bože, koliko je bolan i mučan ovaj incident", napisao je on, a zatim neprestano ponavljao: "Mama, mama, dođi pravo iz grada ovamo, dođi čim se služba završi... Otišao sam u šetnju s Mašom. I molim te, ostani preko noći". (Verner, 153)
U prvom javnom pojavljivanju, otprilike deset dana posle tragičnog događaja, Nikolaj je velikodušno izjavio: "Ja verujem u iskrena osećanja radnika i njihovu nepokolebljivu odanost vladaru i zato im sve opraštam." Privatno, car je ceo događaj smatrao zamornim; "sve ovo učinilo me je potpuno slabim". (Verner, 164)
Amerika je u to vreme imala velike simpatije za ruske revolucionare, posebno za neke od vođa kao što je, recimo, bio Maksim Gorki. Interesovanje za situaciju u Rusiji neprestano je raslo. Čak su po petersburškim kafeima održavani mali "obrazovni kursevi" gde se govorilo o načinu života u Americi, od postavljanja stola i raznih navika, pa sve do oblačenja, sporta i igara.
Samo je čoveku kakav je bio Gorki dozvoljavano da kritikuje takve stvari kao "beznačajne sitnice". S druge strane, niko se nije usuđivao da dâ bilo kakvu primedbu na njegovu seljačku košulju, ili visoke čizme od kojih se nije odvajao. "Gorki je mogao da obuče šta hoće", primećuju Tompson i Hart, "on je bio atrakcija. Njegova neiscrpna snaga bila je jača od zbira svih ostalih trenutnih uticaja". (123)
Dok je američko društvo podržavalo revolucionarni cilj ustanika, u politici Vašingtona, kao i u unutrašnjim diplomatskim krugovima, došlo je do čudnog, pomalo neočekivanog obrta. Pošto je, odmah po japanskom napadu na Rusiju u Port Arturu, pozdravio taj gest kao "postupak prijatelja koji brani svoje interese na Orijentu", Ruzvelt je, u proleće 1905, postajao sve zabrinutiji, jer bilo je jasno da Japan nije želeo da spreči samo rusku ekspanziju, već i da ostvari svoje imperijalističke ciljeve. "Plašio se da će, u slučaju pada careve vlade, Japan imati slobodan put ne samo da osvoji celu Mandžuriju već i ostatak Kine." (Thompson & Hart, 54)
U klasičnom maniru političara koji zbog svojih interesa stupaju u čudne saveze, Ruzvelt je inicirao promenu stava javnog mnjenja u korist cara, čoveka koga je lično prezirao, a kome je sada, barem za javnost, u potpunosti verovao.
Bez obzira na sve, "predsednik Sjedinjenih Država je u junu 1905. posredovao u zaključivanju mira između dveju država. Postignutim dogovorom, Japancima su ustupljeni južna Mandžurija, Koreja i ostrvo Sahalin". (Thompson & Hart, 55-57, 61). Iako ovo mnogima nije bilo po volji... "predsednik Ruzvelt je učinio za rusku vladu više nego što je zaslužila", pišu američke novine. Krajem 1905, interesovanje Amerike za borbu ruskih radnika drastično je oslabilo. Više nije bilo koristi od pojedinačnih istupanja njenih vođa. List "Chicago News" zlobno primećuje kako je lako prepoznati revolucionara u gomili: "Onog trenutka kada podigneš oči prema njemu, ti znaš... kosa mu je razbarušena, oči divlje, a odelo u neredu." (Thompson & Hart, 122)
Zato je verovatno da su obe, sada savezničke strane, učinile sve što je bilo u njihovoj moći da dugo najavljivano putovanje Maksima Gorkog u Ameriku doživi potpuni neuspeh. Posle toga, "revolucionari manjeg kalibra bili su potpuno ignorisani u Sjedinjenim Državama, odnosno... više nije bilo takvih reakcija kao u slučaju Maksima Gorkog". (Thompson & Hart,122)
Znajući da će Marija Andrejevna, ljubavnica Maksima Gorkog, glumica Moskovskog umetničkog pozorišta i rivalka Olge Kniper, putovati s piscem sve do puritanskih obala Amerike, ruska obaveštajna služba dala se na posao. Fotosi "napuštene" gospođe Gorki sa sinovima poslati su svim njujorškim novinama, nešto malo pre nego što je parobrod iz Evrope pristao u Njujork. Reporteri koji su iznajmili mali brod da bi sačekali parobrod kojim je doputovao Gorki, mislili su da je reč o njegovoj supruzi, pa su pisca zasuli pitanjima o njegovim impresijama i stavovima vezanim za Ameriku.
Gorki je odgovorio da je oduvek sanjao o dolasku u Ameriku zato što su "stvari ovde tako drugačije... svetlije... dok je ljudima dopušteno da slobodno tragaju za svojom srećom". Muzika je svirala pozdravnu pesmu, "a Gorki je prenet do trajekta koji je vozio rekom Hadson". (Thompson & Hart, 127)
Sledećeg jutra, u njujorškim novinama pojavili su se naslovi: "GORKI DOVEO GLUMICU I PREDSTAVIO JE KAO SVOJU SUPRUGU!" Za nekoliko sati, poznati gost i njegova prijateljica iseljeni su iz hotela u koji su se smestili samo dan ranije. Odbijajući ponudu dve "prijateljski raspoložene" porodice, par se najzad smestio pod lažnim imenima, taman imajući vremena da se spremi i prisustvuje dobrotvornoj priredbi koja se to veče održavala u hotelu Grand Central Palace.
Kada su ušli u veliku salu, dočekalo ih je bučno negodovanje. "Mnogi su se popeli na stolice da imaju bolji pogled, neki su lupali nogama o pod, a bilo je iscepanih haljina, kao i zahteva da gosti odmah napuste skup" (Thompson & Hart, 133). Kako je izvestio "New York Times", "na kraju je uspostavljen red, slomljene stolice su uklonjene i zabava je počela". Kada su se Gorki i Andrejevna te noći vratili u hotel, njihov lični prtljag sačekao ih je spakovan u holu.
Protest protiv ove "moralne uvrede" širio se neverovatnom brzinom. Pod naslovom "NAJVEĆA UVREDA ZA AMERIČKU PRISTOJNOST", pitsburški "Sun" je pisao:
"Da li poštujete i cenite čestitost svoje majke i neporočnost drage vam supruge? Četrdeset miliona muškaraca koji žive u Sjedinjenim Državama odgovoriće potvrdno na ovo pitanje. I što je još važnije, svaki od njih baš tako i misli, jer je svestan da od američke porodice zavisi budućnost cele nacije... Danas je cela zemlja uzbuđena, jer je Maksim Gorki, pisac i agitator, sa sobom doveo ženu koja se narugala vrlinama koje su nam svete." (Thompson & Hart,134)
Odmah nakon toga, načelnik američkog odeljenja za imigraciju T. Vočhorn, počinje postupak za deportaciju Andrejevne, a na osnovu drugog paragrafa Odluke o imigraciji iz 1903. koji govori "da žena ne može doći u SAD zbog nemoralnih ciljeva" (Thompson & Hart, 136). Njujorški "Commercial Advertiser" govori da je afera otišla predaleko, upoređujući slučaj sa razvejavanjem pepela Vezuva na Menhetnu, dok Mark Tven kratko zaključuje: "On jednostavno nije razumeo naše predrasude." (Thompson & Hart, 135)
Prinuđeni da se povuku na prijateljevo imanje na Long Ajlendu, pisac i njegova prijateljica ubrzo odlaze za Rusiju, nikada se više ne vrativši u Sjedinjene Države.
Dve godine pre toga, Gorki je prisustvovao premijeri VIŠNJIKA u Moskovskom hudožestvenom teatru i bio je, kao i svi ostali, iskreno šokiran kada je te večeri ugledao iznurenog i bolesnog pisca. Dok su čistačice mele garderobu, dva prijatelja dugo su sedela i razgovarala. Okružen poklonima koje je smatrao beskorisnim, Čehov je jadikovao kako je nova mišolovka ono što mu je zaista potrebno. Nešto kasnije, u pozorište je upala careva tajna policija i zatvorila ga, pod izgovorom da se tu održavaju neprijavljeni javni skupovi. Takve akcije bile su uobičajene na svim mestima koja je Gorki posećivao. (Rayfield, 587)
VIŠNJIK, koji je po Rajfildovim rečima bio "elegija o izgubljenom svetu, propalom imanju i klasi koja nestaje", predvideo je događaje iz 1905. sa proročkom jasnoćom koju većina savremenika nije mogla ni da zamisli. Analizirajući Čehovljevo delo, ovaj teoretičar dalje navodi da je smrt u VIŠNJIKU, na kraju samog komada banalna i da najavljuje Beketa: senilni sluga biva zaboravljen u zaključanoj kući". (580)
Pisac Nikolaj Garin-Mihajlovski ocenjuje da, kao kod plemićke porodice, vlasnika propalog voćnjaka, i kod Čehova postoji "ista nepodudarnost" piščeve mašte i njegove lične sudbine. "Anton je veoma teško hodao, dok mu je u grudima škripalo", seća se Mihajlovski. "Ali, on se pretvarao da ništa ne primećuje, zainteresovan za sve ostalo, osim za bolest... Zašto je tako dragocen i snažan um smešten u tako krhkom telu?" (Rayfield, 581)
Čehovljevi ostaci vraćeni su iz Nemačke u Rusiju specijalnim vagonom. Gorki je prisustvovao sahrani, zajedno s Antonovom sestrom Mašom i udovicom Olgom. Tog dana je zapisao:
"Osećam se utučeno zbog današnje sahrane... kao da me je neko isprskao lepljivim i smrdljivim blatom... Ljudi su se penjali na drveće, smejali se, lomili krstove i psovali se međusobno, boreći se da zauzmu bolje mesto. Glasno su zapitkivali: Koja je udovica? A gde mu je sestra? Vidi, obe plaču!... Šaljapinu su iznenada grunule suze, a onda je počeo da kune: 'I on je živeo za tu kopilad, radio, podučavao ih i zastupao!..." (Rayfield, 599)

S engleskog prevela Milica BANIĆ

Navedena dela:
Chekhov: The Cherry Orchard, New York, Grove Press, Inc. 1977.
Donald Rayfield: Anton Chekhov: A Life, New York, Henry Holt and Co, 1977.
Arthur Thompson-Robert Hart: The Uncertain Crusade: America and The Russian Revolution of 1905, Boston, University of Massachusetts Press, 1970.
M. Andrew Verner, The Crisis of Russian Autocracy: Nicolas II and 1905. Revolution, Princeton University Press,1990.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.