NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 4 godina XL oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

A....P....Č e h o v
Anatolij EFROS
PROBA JE MOJA STRAST (odlomci)

 

(...) Meni se uvek, ne znam zašto, po nekim teatarskim sećanjima Veršinjin činio trom, odavno više ne mlad čovek, koji voli glasno da se smeje, mnogo govori i mašta naglas.
Njegova ljubav prema Maši činila mi se čisto apstraktna. Kad bi on počinjao da govori o budućem srećnom životu, činilo mi se da ljudi koji ga okružuju na sceni prihvataju to s lakim podsmehom. Istina, kad je puk odlazio i Veršinjin se opraštao s Mašom, ipak su tekle suze - takva je snaga Čehovljevog dela. Pobeđivala je atmosfera poetične čistote, dovodila do suza, do bola. I muke takvog čoveka na kraju krajeva su nam postajale shvatljive.
Pa ipak, on je za mene ostajao prilično uslovan lik.
Samo teoretski je bilo mogućno pretpostaviti da je taj čovek ostavio kod kuće ludu ženu i bolesnu ćerku. Uostalom, bio sam mladić i odbijali su me verovatno godine glumca i njegova gojaznost.
A možda, u životu prosto dolazi do zakonomerne, postepene smene u shvatanju tipova-ljudi. Možda za nas nesrećni vojnik, uveren da za njega nema sreće, vojnik koji stalno menja mesta sa svojom nesrećnom porodicom, koji je otišao rano ujutru iz kuće bez doručka, posvađao se sa ženom i zalupio vrata, možda nam danas izgleda sasvim drugačije i verovatno se mora računati s tim.
A ja u toj ulozi vidim glumca sa sposobnostima i izgledom koje ima Smoktunovski, kada je umoran i tužan, kad mu nešto ne polazi za rukom i kad se neka nestalnost i lomnost kod njega posebno vide. On ima otprilike i te godine.
Veršinjinu je četrdeset tri, on je u stvari još mlad. Napravili su od njega pticu-selicu, godinu dana je u jednom mestu, drugu godinu u drugom. Ali ni na pamet mu ne pada misao da bi mogao otići iz armije. Isto tako mu ne pada na pamet ni što bi mogao ostaviti ženu, jer dužnost je dužnost! Postoje takvi ljudi za koje dužnost nije u glavi, nego skoro fizičko osećanje. Kad puk odlazi, on ne samo što ne misli da ostane s Mašom, on ne pomišlja čak ni da bi mogao zakasniti - Maša mu se ridajući obisne oko vrata a on za njenim leđima pokazuje Olgi na sat - vreme je da ide! Dužnost je njemu u krvi. Uostalom, fizičko nije kod njega samo osećaj dužnosti, nego i osećaj tuge i osećaj vere u budućnost, pa i osećanje ljubavi prema Maši. I tako on živi - razjedan tim protivrečnim osećanjima, nesrećni, beskućni intelektualac u nekom, čak pomalo prašnjavom, ne novom šinjelu, neka, izmučena čestim promenama vremena, siva ptica-selica.
Zamišljam jednu scenu koja u predstavi ne može da postoji, koja se dešava negde iza kulisa. Veršinjin rano ujutro, pošto se posvađao sa ženom i bez doručka zalupio vrata, hoda kroz užasni, uvek tuđ njemu i uvek nov za nj, grad. Zaustavio se, kupuje nešto u jednoj baraci, nešto poput uštipka i pod nastrešnicom pojeo.
- On mi se činio u početku čudan, onda mi ga je bilo žao... a onda sam ga zavolela... zavolela i njegov glas, njegove reči, njegove nesreće, dve kćeri...
On još nije ušao na scenu, a već se oseća ironija povodom tog čudnog, možda čak apsurdnog čoveka. Sad će doći potpukovnik i mnogo će pričati, pričaće o ženi i o dvema kćerima. Ne govori on tako mnogo zbog dobrodušnosti, nego zbog nervoze, zbog nepostojanosti. To je jedan od onih ljudi koje pogađa munja doba i raspoluti ih.
Mislim da je tužno u takvom vojniku prepoznati nekad mladog zaljubljenog majora.
Verovatno Maša samo što ne zaplače kad se seti - "setila sam se... kod nas su govorili: 'zaljubljeni major'... tada ste imali brkove... O, kako ste ostareli, kako ste ostareli!"
Veršinjina, naprotiv, raduje što vidi tri mlade rascvetane prekrasne žene, što u njima prepoznaje devojčice koje su trčale nekad po moskovskom stanu Prozorovih. Veselo se prisetiti u tim milim, lepim ženama, dugonogih i smešnih devojčica. Čini mi se da se obično ta scena igra prilično uzdržano a naročito tako čudan čovek kao što je Veršinjin, može je igrati vrlo veselo. Jer, njegova čudnovatost i jeste u nekoj posebnoj neposrednosti, čak nekoj nesramežljivosti, zato što je ptica-selica i navikao je da brzo osvaja i da se prilagođava u novim prilikama, i navikava na nove ljude. A ovde još tako divne žene, stare poznanice, smeh ga osvoji kad zamisli kakva je bila Olja, ili, evo, ova Maša, ili Irina. Istina, on se više lica ne seća, ali se seća da su bile tri male devojčice. A sad odjednom tri para takvih ženskih očiju.
Uopšte, čini mi se da se ta scena nije nikad igrala kao scena prepoznavanja. On se zagleda, smeje, priseća, poredi, kliče sa zadovoljstvom nešto i burno, uzbuđeno pripoveda kako je on živeo u Moskvi.
Zatim, gnevno odbacuje misao da se ovde živi loše. Tek što je stigao, tako mu se dopalo ovde, breze, divna široka reka. I stan pun cveća. Uvek je samo maštao o takvom stanu. A svaki put bi ga zapala slomljena stolica ili peć koja dimi.
I eto, on već šeta po sobi i brblja veselo, on je već svoj, oseća se kao kod kuće, već se navikao i tamna votka mu se takođe dopada, i brat Andrej koga se on uopšte ne seća kao dečaka, i on mu se dopada... Svi mu se dopadaju.
Tek odjedared se zamisli i život učas nestane i učini mu se da je sve to samo prolazno i da je sve na svetu nejasno, da će doći smrt i da će svi biti zaboravljeni.
Ali da ipak treba znati strane jezike, naravno, da će ipak nekad doći srećnije vreme a da bi takvo vreme došlo, treba ga nekako pripremati. Njegova vera je nekakva tužna vera zasnovana na tome da mu je danas loše, on ne veruje u sreću a nada je jedino u budućnosti: možda neću ja, ali potomci mojih potomaka...
U početku mi se on činio čudan, zatim sam se sažalio na nj, zavoleo ga, s njegovom ženom, nesrećama, s njegovim dvema kćerima.
U stvari, Veršinjin ima jednu jedinu ljubavnu scenu u početku drugog čina. I ona se dešava upravo onog dana kada je izašao iz kuće u rano jutro posle svađe sa ženom, bez doručka zalupio vrata. Od ranije živosti i veselja prvog čina nije ostalo ni traga. Ali stvar nije u tome što se on posvađao sa ženom i što je devojčica bolesna.
Stvar je u tome što on nije prvi dan u ovom gradu gde sve izgleda sasvim u redu, kad uživaš posmatrajući reku i kad ti se dopadaju breze. A sada, kad je prošla, možda, godina dana, grad mu se čini odvratan, ljudi odvratni, i vojni i civili, i sa ženom se posvađao. I sva ta tuga kao da se pretače u ljubav. Hteo bi nekom da gleda u oči i da ga zagrli.
Neka težnja čoveku koji bi mogao da ga razume, ženi koja bi mogla da ga poželi, da saoseti. Neki fizički manjak nežnosti.
Zašto se inteligentan ruski čovek namučio sa ženom, s kućom se namučio i s decom se namučio? Zašto? To nije prosto razgovor na opšte teme. To je izjava ljubavi, to je gledanje u oči, to je čudesna žudnja za zagrljajem. "Zašto?" - uzvraća Maša i takođe gleda, i neki mučni poluosmeh, kao da to nisu te reči, nego neke sasvim druge.
A onda je Veršinjin zagrli, privine k sebi i ljubi, i to uopšte nije platonska ljubav, kako je ponegde predstavljaju.
Ali, ulaze drugi, a Maša i Veršinjin kao grešnici ustuknu.
Dobro je Tuzenbahu koji bar nema žene i nema te dužnosti prema svima na svetu.
Između ostalog, po mom shvatanju, nema ništa interesantnije nego porediti Tuzenbaha s Veršinjinom. Kad bi jednoga mogao da igra Smoktunovski, a drugog Batalov, onaj raniji Batalov dok je igrao Vasku Okoroka i snimao film Put u život, onaj Batalov koji je imao najširi osmeh od uva do uva i bele zube...
Zamislite kakva bi to čudesna razlika bila između ta dva muškarca i kako bi zanimljivo bilo slušati njihovu raspravu o budućem životu.
Počinje Veršinjin: ako ne služe čaj, dajte da malo filozofiramo. On je nemiran, nervozan, ima tajnu ljubav, hteo bi da jede, od jutros nije ništa jeo, a ne daju ni čaja. Dajte bar da filozofiramo, da se bar tako izjadamo. Dajte, spremno skače Tuzenbah, o čemu? Ali kad je čuo da Veršinjin kao temu predlaže budućnost, Tuzenbah odmahuje rukom. Nema šta o tome da se govori, njemu je to neinteresantno. O budućnosti misle nesrećni ljudi. On sebe smatra srećnim, njemu se dopada kad pada sneg, kad lete ptice. On može da odluči i da ode iz armije, može da pređe na fabriku opeka, može da prati Irinu deset-dvadeset godina, on je uveren da je život divan.
Ali život će ga, nažalost, obmanuti.
I u pravu smrt on će otići s najobičnijim rečima da danas nije pio kafu.
A Veršinjin će se rastajati s Mašom gledajući na sat zato što mu negde trube zbor i on, ptica-selica, treba na vreme da odleti, bez obzira na sve.
Kakvo divno drveće i kakav bi pod njima divan život mogao da bude?

***

Jednom sam čuo mišljenje da mi u predstavi Tri sestre ismevamo rad. Tuzenbah ima monolog - "Želja za radom, o bože moj, kako to razumem!" - taj monolog je Tuzenbah, navodno, igrao ironično. Razume se da to nije mogla biti naša namera. Koješta! I ja i svi glumci u predstavi radimo od jutra do večeri i u tome, u stvari, nalazimo i smisao i radost - zašto bismo onda ironizirali rad? A bilo bi i glupo tumačiti Tuzenbaha da on, koji toliko teži da se lati posla ismeva posao. Uostalom, on bi, naravno, mogao da se šali sa sobom i tu ne bi bilo ničeg nedoličnog. Samo ograničeni ljudi ne šale se sa sobom. Tuzenbah se možda podsmeva samom sebi zato što izgovara velike reči, mada on u te reči bezgranično veruje. Postoji ta osobina kod mnogih divnih i tankoćutnih ljudi - postupaju dobro i misle uzvišeno, a istovremeno se podsmevaju sopstvenom uzletu misli.
Osim toga, u tom čudesnom monologu Tuzenbah ima nešto od pesme, nešto prekrasno iz nekih davno znanih stihova i ja sam predložio glumcu da monolog govori napevno, kao da napominje sabesednicima neku voljenu, svima znanu poetsku misao. Ali kako je to bilo neuobičajeno, možda je neko i mogao da otkrije podsmeh.
A možda smo mi u svom zanosu nešto preuveličali pa je to i ličilo na podsmeh? Ja sam svaki put, stojeći iza kulisa, osluškivao intonaciju glumca i svaki put smo ponešto popravljali, ali loš glas o netačnom tumačenju tog monologa se već bio proneo. Sada, kad je prošlo toliko vremena, i meni se čini da potrebnu preciznost nismo uspeli da postignemo.

***

Ali možda početak Tri sestre treba da bude sasvim drukčiji nego što sam mislio ranije?
Olga ispravlja sveske i govori o ocu. Probao sam u mislima da ispravljam greške u sveskama i mislim o tome o čemu govori Olga. Postiže se spororađajuća misao kad je čovek u isto vreme zauzet nečim drugim.
Čin, verovatno, počinje, za tu kuću, u uobičajenoj domaćoj prigodi - hodaju, stoje, Olga ispravlja zadaće, a između toga govore o ocu.
Prvi put je imendan bez oca. Tiho je. Malo je sveta. Nema bučnog razgovora. Svi su zabavljeni nečim. Maša se vrti po divanu, čita. Irina zamišljeno gleda u pod, muškarci pričaju o nečemu, kao da i nema nikakvog početka. Početak je onda kad dođe Veršinjin. Došao je očev drug, pa još iz Moskve. A za sada svira marš, svi se nekako premeštaju iz ugla u ugao, tromo ulaze i izlaze. Neko sporo gricka bonbone i sluša marš. Tuzenbah predlaže Irini da zaigra s njim, ali Irina neće. Žive i žive. Nije to početak predstave, nego nastavak života.
Završio se marš i svi još nastavljaju da hodaju u tišini. Tuzenbah tiho, tiho ponavlja melodiju marša na klaviru.
Niko od njih nije u govornom kontaktu, to je kontakt uzajamnog postojanja po navici.
U svakom kanda ima neke čame, osećaj nekog ljudskog zastoja, prisilne neaktivnosti. Tavorenje, nerad, očekivanje nečega. A za sada - svakodnevica, navike malih poslova. Oca više nema među živima, jedan i po čovek na imendanu i tiho je kao u pustinji.
A potrebno je da se nađe tačan i obavezno nov dekor. Naravno, ne samo soba s velikim prozorima, a iza njih breze, to je ono što smo već jednom videli, osetili i već znamo.
Stvaralaštvo, uostalom, ima smisla samo onda kad otkriva nešto novo, pa makar neku malenkost. Zar ne?
Od čega bi se tu moglo poći? Progonstvo prekrasnih inteligentnih ljudi? Ali to ipak ne treba da bude očigledno, bukvalno.
Možda napraviti veliku, preko cele scene (istina scena je naša mala), tamnu kutiju od tera (materijal kojim se pokrivaju krovovi). I na tom teru nacrtati velike bele, fino izrađene prozore. Ali ne nacrtati ih bukvalno, nego u jednoj neprekidnoj vijugavoj čudesnoj liniji kao kod Pikasa. Biće lepo i uzbudljivo.
U sredini treba da bude vrlo veliki svetlucavi luster. I sasvim lak nameštaj. I mnogo posuđa na stolu. A sve to u kutiji od tera.
A možda napraviti nešto vojničko? Krenuti od toga da je to puk koji - šta radi? - prebacuje se iz selendre u selendru? Grafički iscrtati sve svakojakim trubama, konjskim glavama i vojničkim kapama. I da u početku bude mnogo vojnika i oficira na sceni, stigao je puk, svira muzika, a onda se svi tiho razilaze i sumaglica na sceni, tri tanke ženske figure.
A možda na tamnu pozadinu obesiti veliko platno s naslikanim golim granama kao na filmu kad snimaju drveće odozdo. Mreža od golih grana žutozlatastog odsjaja. U prednjem planu na gomili nekoliko predmeta - klavir, gramofon i divan. Zbijeno na gomili. Zdesna, u dubini, ovalni sto i nad njima lampa sa zelenim abažurom. Prazno. U sredini - visoki stub, a odozgo veliko bronzano lišće. Poput drveta, ali može da bude i stalak za kišobrane, i vešalica. Čudnovato.
Ali nije reč o neobičnosti, naravno, nego bih hteo da izrazim i usamljenost tih ljudi i neku zagubljenost, šta li, i besmislenost njihovog života.
A u četvrtom činu umesto lampe trebalo bi spustiti dve, isto tako bronzane ali otkinute grane. Trebalo bi skinuti beli stolnjak i sto ostaje drven. Neko je izneo sanduk sa šampanjcem i dugo i bučno bi otvarali flaše. Šampanjac bi iskipeo i poprskao sve. A onda bi svi trebalo da zaćute i čekaju rastanak.
A izdaleka bi se sve vreme čuo razvejan ehom zloslutni uzvik: "au-hop-hop".
Lepljivi vazduh rastanka.
U finalu tri sestre ne treba po tradiciji da stoje zajedno, zagrljene, nasred scene. Nevolja će ih razneti po različitim uglovima vrta. Objedinjavaće ih samo zajednička težnja da uguše ridanje, da svladaju bol i nađu neku snagu za život.
Čehov je verovao u budućnost i bez te vere nema Triju sestara!
Veršinjin govori da će kroz dvesta-trista godina život biti neuporedivo lepši!
Ali to nije zasmetalo Čehovu da napiše najtragičniji od svojih komada. Komad u kome ubijaju jednog od najsvetlijih ljudi, jedinog u celom komadu, koji je rešio da nešto preduzme. Ubijaju barona i Irina ostaje sama, a Veršinjin odlazi zauvek ostavljajući Mašu, Maša ponovo ostaje sa Kuliginom, Olga ne ide u Moskvu, nego nastavlja da radi u istoj gimnaziji, Nataša će sutra poseći tu aleju jelki i zasaditi cveće da bi bilo mirisa!
Čehov je verovao u budućnost, ali je ipak sačuvao najtrezveniji i najsuroviji pogled na život. Čini mi se da je zanimljivo uporediti nekoliko monologa iz Tri sestre.
Veršinjin govori: "Kakav će to biti život! Možete li samo da zamislite... Takvih kao što ste vi sada u gradu ima samo tri. Ali u sledećim pokoljenjima biće ih više, sve više i više, i doći će vreme kad će se sve promeniti, svi će živeti kao vi, a onda ćete i vi ostariti, rodiće se novi ljudi koji će biti bolji od vas...".
Andrej govori: "Zašto mi samo što smo počeli da živimo već postajemo dosadni, sivi, neinteresantni, lenji, ravnodušni, nekorisni, nesrećni... Naš grad postoji već dvesta godina. Ima sto hiljada žitelja i nijednog koji ne bi ličio na druge, nijednog umetnika, ni bar malkice zanimljivog čoveka koji bi pobuđivao zavist ili strasnu želju da ga oponašate... Samo jedu, piju, sede, zatim umiru... Rađaju se drugi koji takođe jedu, piju, spavaju i, da ne bi otupeli od dosade, razgaljuju svoj život gadnom spletkom, votkom, kartama, parničenjem; žene varaju muževe, a muževi lažu, pretvaraju se da ništa ne vide, ništa ne čuju i neopisivo podli uticaj pritiska decu, iskra božja gasne u njima i oni postaju isto tako jadni, liče jedno na drugo kao mrtvaci, kao njihove majke i očevi...".
Kakva nada u prvom monologu i kakva gorčina, čak očaj u drugom.
U dramskom sjedinjenju nade i očaja upravo se i dešava taj prekrasni komad Tri sestre.
Čehov je verovao, ali bio je trezven, bespoštedan i tragičan!
On je znao šta radi kad je Veršinjinu dao reč o progresu u istom času kad mu predstoji da se zauvek oprosti s voljenom ženom. To je bila, naravno, vera, samo vera napola sa gorčinom i nesrećom.
Kad je pre više od trideset godina postavljao svoju prekrasnu predstavu Tri sestre, Nemirovič-Dančenko je sve vreme podvlačio čehovsku veru. I ne samo nju. "Bezvoljna tuga i malaksalost, nesposobnost za borbu, tmasta siva stvarnost u kojoj caruje raskošna trivijalnost..."
...Kroz dvesta-trista godina život će biti prekrasan. Kakav je to optimizam?
- Znači pesimizam?
- Ne može se tako postaviti pitanje: ako nije optimizam, onda je znači pesimizam... ako nije crno, onda je belo. Reći za njega (Veršinjina) da je pesimist - nije mogućno. On gleda na život tako da mu se sve čini zapetljanim, naročito život inteligencije: "I sa ženom se zapetljao, i s konjima se zapetljao... Koliko god da gledam inteligenciju - iskobeljati se ne može... a jedanput ćemo se iskobeljati... takvih kao što ste vi sada su samo tri, a docnije će biti šest... kroz dvesta-trista godina život će biti divan". Teško da se može zaključiti da li je optimist ili pesimist.
"Ja, spremajući se da igram Veršinjina, šaljem mojim nervima misao: odakle meni ta čežnja za boljim životom? Život koji me okružuje opterećuje me: žena, deca, pritiskaju moj život. Ali ja imam obaveze prema njima. Posao me naročito ne zanosi, mada sam dobar službenik. Uostalom, ne zato što toliko volim pušku, kao baterijski komandir - ja to ne volim... Zašto je to potrebno? Ubijati ljude?... Da, domovina. U ime domovine? Moj odnos je pre ovakav: ako bude potrebno ratovati - ratovaću. Ali da maštam o sreći domovine? U tome mi ne pomaže ni carska vlast, ni vojno ministarstvo. Meni, baterijskom komandiru, ne pomažu da volim domovinu zato što ništa ne daju mojoj duši. I tako ispada da je i služba takođe obaveza, obaveza bez radosti, opterećujuća.
I tako ja tražim sadržaj. Ne zato što mi je dosadno, moj sadržaj nikad neće biti sitan. Plamsati neću zato što sam unutarnje prignječen tom čamom i teškom obavezom. Ali jednom ću se možda negde i razbuktati, zaplamsati maštom, zaplamsati, da se odmah ugasim.
I šta je to onda čežnja za boljim životom? Možda težnja ka boljem životu...
...Ja, Veršinjin, TEŽIM ka lepšem životu? Znači ja stremim ka njemu, ja ga pravim? Ceo svoj temperament glumac bi tada trebalo da usmeri na borbu sa stvarnošću. Toga ovde nema, to nije Čehov, to je već Gorki, vezan za revoluciju. A to je upravo čežnja za boljim životom, a ne borba za bolji život. Čežnja zato što tog divnog života o kome maštaju nema i ne može biti i neće ga biti za njih."
Tako je govorio V. I. Nemirovič-Dančenko.
Da, Čehov poseduje veru samo dva puta podeljenu sa trezvenošću. Da, lepota, ali lepota zamešena s nesrećom.

***

Kad bih mogao snimiti film Galeb. Zapušten hrastov park, ogromno, ogromno drveće. Kasna jesen. Barice prekrivene ledom. Trepljev s podignutim okovratnikom, ali bez kape. I Sorin bez kape. Noge su bolesne, prekrivene pledom, vozi se u kolicima, a u stvari energičan, veseo, raščupan. Trepljev trči, a Sorin šaleći se pokušava da ga stigne.
Snažno vrti rukom točak. Hoće da ga pregazi, smeje se. Krenuo je, a Trepljev iza drveta! Muška igra. Šale se bučno, preznojili se. I sve to dugo kroz park pored hrastova.
Trepljev očekuje u smešnoj pozi. Sorin hoće da ga dohvati štapom. Još samo malo i dohvatiće ga, ali ovaj je utekao i ponovo počinje potera. Trepljev mu zalazi za leđa. Hvata stolicu za naslon i brzo je vozi. Starac se okreće, hoće da ga uhvati rukom. Dugo se glupiraju, svakojako, neumorno, glasno dahćući. I odjednom utihnu, smeškajući se, gledaju nekud. Trepljev je već bez osmeha.
Među drvećem prazna scena, kulise, tišina.
Nine nema. Trepljev obilazi scenu.
Vise zavese. Lako se njiše bela haljina. A Nine nema.
A onda će ona brzo da se presvlači, iza tih zavesa, ježeći se, zato što je prohladno. Kasna jesen i veče.
Gledaoci će sesti na dugu, dugu klupu kod visokih taraba od dugih dasaka. Podigli su okovratnike, nadneli kape da ne promrznu i tiho razgovaraju, oči im svetlucaju.
A iza kulisa Trepljev još ljubi i grli Ninu.
Kada se prekine predstava, u mračnom hrastovom parku dugo će još hodati i vikati: "Auuuuuu!"
Kostja će iza ogromnog drveta sesti na zemlju, skupiti se i obuhvatiti kolena.
I biće jasno kako se svi postepeno, pošto ga nisu našli, udaljuju prema mestu gde je park ređi i gde se nazire mračni majur.
Kostja se može vratiti u potpunoj tišini na praznu pozornicu. Tamo će biti već potpuni mrak, samo opet, na konopcu klati se bela haljina.
A onda sunčani i topli jesenji dan.
Stojeći na tremu, Sorin žmirka gledajući u sunce.
Gleda u nebo i skida sako.
A onda je odšepao niz stepenice ka svojim kolicima, seo i povezao se.
I sada vidimo posed i veliko prazno prostranstvo pred sobom, rastu samo trava i cveće, mnogo cveća.
A onda - veliki, čist, žut kvadrat - to je teren za kriket.
A muzika bi trebalo da bude kao kod Prokofjeva u "Peći i vuku".
Scenom šeta Dorn, razmahujući čekićem za kriket.
Na sred scene je ljuljaška, u njoj se ljulja Arkadina.
Maša je u travi. Pored nje stočić s kafom i služavkama u beloj kecelji. Muzika za sve vreme našeg upoznavanja sa ovim društvom. Tačnije, dok ga razgleda Sorin - čini nam se.
Sorin je prislušnuo kako Arkadina podučava Mašu kako da sačuva mladost i otišao je dalje.
Ugledao je kako se za uglom kuće pojavila Nina i iz potaje, kao devojčica, posmatra šta se dešava tu.
Primetila je da je Sorin posmatra i zbunila se. A Sorin joj je mahnuo rukom - hajde, ne mari! I, pokrenuvši kolica otišao na drugu stranu.
Nina s jedne strane, ako okrene glavu desno vidi nasip, gde s pecačkim štapom sedi Trigorin i gleda nekud pored plovka, Arkadina stoji pored Maše dokazujući koliko je ona mlada.
Sorin se ponovo okreće Nini i tužno joj namiguje. Nina takođe tužno namiguje Sorinu i uz pratnju glasa Arkadine koja čita francuski roman odlazi put nasipa.
A onda će već započeti duga, duga ljubavna scena, i to prva ljubavna scena, kad ljudi odmah posle "zdravo" počinju da ne govore ono što su hteli, kako zbunjeno, pipkajući jedva nalaze neku stazicu opštenja i oprezno se njome probijaju nečemu što mora jednom da usledi.
Čini mi se da tu scenu nikad nisam video tako rešenu. Međutim, na terenu je skandal. Ne daju konja. Viču Arkadina i Šamrajev, viče i Sorin.
Nina dotrči na te krike.
Ona dospeva na sam kraj skandala, kad se već svi razilaze.
Uzbuđena i napregnuta posle razgovora s Trigorinom besciljno se osvrće i umorno seda u ljuljašku.
I ljulja se.
U početku pored nje nema nikoga. Samo drvo je čas gore, čas dole. Zatim se pored drveta pojavljuje Trepljev. On čas uplivava u kadar, čas isplivava. U početku se pojavljuje i nestaje često, a onda sve sporije i ređe.
Najzad se ljuljaška zaustavila.
Pošto je postavio pušku na sanduk, Trepljev se oslonio rukom i podbratkom o cev puške i podsmešljivo, uporno posmatra izdajicu.
Ona je zbunjena.
On počinje prilično mirno da je tuče njenim frazama.
Ali, žene se brzo snalaze. I, evo, ona se ponovo njiše i ponovo Trepljev postaje nepostojan, čas je gore, a čas dole i najzad potpuno iščezava iz kadra.

Prevela s ruskog Ognjenka MILIĆEVIĆ

(Tekstovi Krejče, Strelera i Efrosa objavljeni su u zborniku Sterijinog pozorja
ČEHOV U VIŠNJIKU SAVREMENOG TEATRA, u izboru Ognjenke Milićević)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.