NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 4 godina XLI oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

GLASAČKA KUTIJA
... ILI POZORIŠNI PADEŽI
(u ulozi antinovinara) Maja PELEVIĆ

 

Kao što naše pozorište, na neki način, sve češće dobija predznak opšteg mesta, tako su i rasprave o njemu postale dosta jednolične. Kada sam odlučila da pokrenem ovu rubriku, reakcije mojih kolega uglavnom su bile pozitivne, ali upućivana su mi i večita pitanja koja se vrte u magičnom krugu: Šta je s našim pozorištima? Ko je kriv?
Zašto se ne pruža šansa mladim autorima? Kako doći do upravnika? Da li se čitaju tekstovi? Koliko god se ova pitanja ponavljala, smatram da to nije dovoljan razlog da se o njima ćuti. Činjenica da se mnogi mladi ljudi bune, ukazuje na to da je nešto definitivno trulo u srpskom pozorištu. I treba da galamimo! I treba da se bunimo! I treba da postavljamo ista pitanja i dajemo iste odgovore dok jednog dana upravnicima ne postane dosadno da rade u gluvoj sobi. Prošle godine, u kancelariji projekta NADANova drama, Milan Marković, Filip Vujošević, Milena Bogavac i ja imali smo priliku da za televiziju kažemo šta mislimo o pozorištu i upravnicima. Mnogi su nam rekli da će nam pljuvanje po režimu doći glave. Ali šta se desilo? Naredne, tačnije ove sezone, drame su nam postavljene u beogradskim pozorištima. Kako je do toga došlo i da li je naša pobuna delotvorna, i dalje ne znamo, ali rezultati su tu.
Nema revolucije bez ulice. A svima je poznato da nam je glasačka kutija godinama bila kriva i određivala sudbinu na ovaj ili onaj način. Nju smo optuživali, protiv nje smo se borili, kroz nju smo se nadali. Zato sam glasačku kutiju izabrala kao metaforu. Ona poprima razne oblike i trpi razna pitanja. Svi imaju pravo glasa. Mladi će na taj način imati mesto gde će javno moći da se izjašnjavaju o svojim problemima, da polemišu i daju savete. Takođe će moći otvoreno da se bune, bez ikakvih ograničenja i tabua. Ako ti se ne sviđa određeni upravnik, u sledećem broju ćeš glasati protiv njega. I tako u nedogled. Jer nedogled je jedina kategorija koja nema konačnost kao ni pozorište, ako ga budu stvarali mladi.

PADEŽI U POZORIŠNIM REPERTOARIMA
Ko? Šta? Koga? Čega? Kome? Čemu? Koga? Šta? Hej! S kim? S čim? O kome? O čemu?

Učestvuju:
Gvozden Đurić, pozorišni reditelj
Milica Konstantinović, dramska spisateljica
Boris Liješević, pozorišni reditelj
Aleksandar Brkić, pozorišni producent
Katarina Erić, glumica i pijanistkinja
Milena Bogavac, dramska spisateljica

Šta mislite o postojećim pozorišnim repertoarima?
Gvozden: Nemam generalni stav, mogao bih eventualno da sudim o pojedinačnim primerima.
Milica: Postojeći pozorišni repertoari u Srbiji zapravo su primer nepostojanja repertoarskih politika. Ako uzmemo da je definicija repertoarske politike način uređenja, u ovom slučaju pozorišnog repertoara i odabira jedne ideje po kojoj će neki tekstovi, glumci, reditelji itd. biti uvršteni u repertoar nekog pozorišta, onda je jasno da je repertoarska politika svih pozorišta kod nas idejno bledo definisana i vođena ekonomskim motivima (minimalnim troškovima) i pokušajima da se u pozorište privuče što više poštovalaca i ljubitelja pozorišta, čiji je broj evidentno umanjen u poslednje vreme.
Katarina: U našim pozorištima, kao i uopšte u društvu, vrlo je popularan kult ličnosti. O repertoaru, na primer Ateljea 212, tokom godina svi govore kao o "Mirinom Ateljeu", "Mucijevom Ateljeu" ili "Cveletovom Ateljeu". To znači da će se određeni repertoar, nije bitno kakav, održati ukoliko ga podržava dovoljno jaka ličnost. Popularni ili cenjeni upravnik deluje kao anestetik na kritičare i pozorišnu javnost, a u publici tek veoma retko neko glasno komentariše gluposti na sceni.
Boris: Godinama se već priča kako pozorišta ne rizikuju, samo čekaju zicere, te zbog toga ne daju šansu mladim ljudima da probaju, pa i da pogriješe ako treba... Priča se i da treba igrati mlade pisce, pa i ako to nisu ne znam kakvi komadi, jer će se na taj način stvoriti klima iz koje će se roditi veliki pisci. I onda se iz te ideje rodi NADA projekat, a potom i Projekat 3 u SNP-u. Prve godine u Projektu 3 režirali su prilično etablirani reditelji i već time Projekat nije bio dosledan svojoj ideji, ali mnogi su rekli da je uspio. U redu. Sledeće godine se Projekat 3 ostvario u pravom smislu: mladi pisci, njihovi prvi komadi i mladi reditelji koji od komada iz užeg izbora biraju ono što bi režirali. I onda je rečeno da su to "medveđe usluge" piscima i rediteljima, da su predstave loše... I ospe se paljba po Projektu 3. Gdje je tu ta priča o mladim ljudima koji imaju pravu na to da njihova prva režija ne bude njihova najbolja režija?! Gdje je priča o stvaranju klime?! O ulogu za budućnost?!

Da li su pozorišta dosledna u svojoj repertoarskoj politici?
Boris: Smatram da su u mnogim pozorištima u zemlji repertoari prilično nedosledni. Jedan od problema je taj što ne postoje timovi koji osmišljavaju repertoar, već repertoari često NASTANU... Najčešće prema tome šta bi koji reditelj želio da režira. Dakle, repertoari se u većem broju slučajeva prave sami od sebe, spontano.
Milica: Većina pozorišta nije dosledna u sprovođenju repertoarske politike, a izuzetak su pozorišta s jasno definisanom repertoarskom politikom namenjenom dečjem auditorijumu (npr. Pozorištance "Puž", "Boško Buha", Pinokio).
Gvozden: Ne. Ima dosta improvizacije, što je valjda normalno?! Ili nije?

Ako je odgovor na prethodno pitanje negativan, koji razlozi, po vašem mišljenju, onemogućavaju sprovođenje dosledne repertoarske politike?
Milica: Razlozi su pitanja odgovornosti (ili pitanja za odgovorne).
Gvozden: Oslanjanje na improvizaciju, ili sistem "lako ćemo!?" ili ‚"onaj tekst u žutoj fascikli bolji je od onog u zelenoj".
Boris: Veoma je kompleksan problem. Ovaj odgovor neće biti potpun, već će odgovor na svako sledeće pitanje nositi poneki razlog. Naime, ne mislim da su upravnici bauci koji rade protiv pozorišta. Već godinama zamjera im se odsustvo repertoarske politike i siguran sam da svi pokušavaju da je sprovedu. Ali repertoar može da bude ne znam kako osmišljen, ako su predstave loše. Osnovni problem je vjerovatno isti kao u svakoj oblasti našeg društvenog života - to što smo mi mala i siromašna zemlja, bez mnogo reditelja i glumaca, bez podstičuće konkurencije. Mogu upravnici ne znam šta planirati - šta ako ne nađu reditelje koji će to režirati. Plastelin Sigarjeva stoji na sajtu Ateljea 212 već nekoliko godina, još uvijek se niko nije prihvatio da to režira. Sjećam se knjižice koju je na kraju pretprošle sezone izdalo Beogradsko dramsko pozorište, s naslovima koje namjeravaju da postave u (sada već) prošloj sezoni. Nešto od toga već su uradili, a mnogo toga i nisu. Zašto? Znam da su imali u planu. Naravno, mislim ipak da je to dobar put i da se u tako nešto mora krenuti.

Da li je upravni odbor rešenje?
Milica: Upravni odbori bi, generalno govoreći, bili bolji od autokratskog vođenja, ali, u tom slučaju nametalo bi se pitanje validnosti tih odbora, zbog izuzetno proaktivnog delovanja naše sredine i njenog dinamično nestabilnog karaktera na politiku bilo koje vrste. Zbog svega toga niko ne može s preciznošću da kaže šta je bolje.
Boris: Da je upravni odbor rješenje, ne bi došlo do ovog upitnika. Svako pozorište ima upravni odbor, a mi opet pravimo glasačku kutiju. Mislim da upravni odbor može biti od ogromne pomoći pozorištu, naročito ako su u njemu autoriteti poput Ognjenke Milićević, Bora Draškovića i dr. mada se često i u upravne odbore uvuku neki tipovi koji značaj tog tijela degradiraju.
Gvozden: Možda. Ali ako u njemu ne sede spremačica, domar i portir onda to i nije upravni odbor.

Da li dosledna repertoarske politika utiče na gledanost pozorišnih predstava?
Gvozden: Oduvek me zanima šta je to što utiče na gledanost pozorišnih predstava!
Milica: Dosledna politika bi uticala na gledanost ako bi marketinški i idejno bila opravdana, gde se pod marketingom podrazumeva proces zadovoljenja na relaciji pozorište-gledalac.
Katarina: Odziv publike ili odlazak većeg broja prisutnih posle prvog čina trebalo bi da skrene pažnju upravi, što se uglavnom ne dešava. Ako upravnik voli neku predstavu, on neće kriviti sebe ili ansambl što niko ne dolazi to da gleda, već publiku koja "ne kapira, koja je puna primitivnih Balkanaca, neobrazovana, prosta, rigidna" itd. Postoji, naravno, i druga vrsta publike koja nervira upravnike pozorišta: mladi, obrazovani, otvoreni, a nezainteresovani. "Šta ćete, svi su letargični, nikog ne zanima kultura", rečenica je koju, da budem iskrena, ne govore samo upravnici pozorišta već i organizatori koncerata, izložbi, performansa... Zapravo, letargični su organizatori, ne publika. Iz nekog razloga, njima je ispod časti da animiraju publiku i stalno se vajkaju što je baš njima zapalo da se bave pozorištem u ovoj "učmaloj Srbiji".
Boris: Da, ali nisam siguran da je to presudno. Mislim da je presudan dobar ansambl i dobri reditelji. To, naravno, podrazumijeva i dobar budžet. Dok god imamo ansamble u pozorištu, smatram da i sastav glumaca treba da bude agens koji utiče na repertoar. Dakle, ako ove sezone imamo idealnu podjelu za Noru ili Per Ginta ili Makbeta onda tu mogućnost ne treba odbacivati jer se ne uklapa u našu težnju da repertoar približimo nekoj evropskoj repertoarskoj politici.

Na koliko godina bi upravnici trebalo da se menjaju?
Milica: Bez obzira na to koliko je neko dobar kao upravnik, mislim da je institucija večitog upravnika demokratski neprimerena. Mislim da je period od pet godina sasvim dovoljan da se jedan čovek pokaže i dokaže na toj funkciji.
Boris: Najbolje bi bilo kada bi kvalitet njihovog rada mogao da im određuje mandat. To zvuči malo uopšteno, ali ako se neko pokaže kao uspješan upravnik i ispolji talenat za vođenje pozorišta - zašto bismo ga se odricali? Zbog pravila da upravnik mora da se promjeni. Tada bi pravilo radilo protiv nas. Problem je što su relativizovane vrijednosti pa je teško ocijeniti da li je neki upravnik dobro radio ili ne. Više se ne zna ni šta je kriterijum.
Gvozden: Možda da se primeni "nepisano pravilo" iz američkog fudbala, a to je da se svakom treneru daju tri sezone da napravi rezultat, u suprotnom dobija otkaz. Mada, iskreno, ne mogu da nađem vezu između američkog fudbala i naših pozorišta.

Ako su vaše impresije negativne da li mislite da postoji šansa da se situacija u narednih nekoliko godina, decenija, promeni?
Gvozden: Sigurno će se promeniti.
Milica: Ja sam optimista po pitanju situacije u pozorištu, jer Fakultet dramskih umetnosti jedna je od retkih institucija te vrste u svetu i jer sigurno postoje kvalitetni i talentovani ljudi koji će doprineti sveopštem izlasku iz posleratne depresije.
Boris: Naravno, i već se mijenja, ali kao i kod sprovođenja Bolonjske deklaracije, ne možemo mi preko noći prihvatiti sistem koji je Velika Britanija sprovela relativno lako. Ne bi bilo zgoreg anketirati javnost na temu šta bi to publika željela da vidi. Koji komad. Naravno, ispitanici bi bili izabrani, ne bi to bila anketa za široke mase. Država bi trebalo da investira u nove scene koje će postavljati savremene komade.

Ko je kriv: upravnici, direktori drame, dramaturzi, glumci, producenti, publika ili neko drugi?
Gvozden: Uvek je kriv neko drugi!
Katarina: Uvek je kriva uprava. I obrnuto, uspeh predstave je uspeh uprave, pre svega. Zato i postoji, da preuzme odgovornost, da stvori uslove za rad svima, da napravi atmosferu u kojoj će predstava nastati, a zatim da se potrudi da ona i zaživi. Neki upravnici učine sve za predstavu dok se radi, ušuškaju reditelja i glumce, a niko van pozorišnih zidova ne zna da se predstava sprema. Neki umeju da izreklamiraju i najgoru glupost. Naravno da potencijalnu publiku treba informisati, aktivirati, pa i odgajati. Sva britanska pozorišta imaju radionice za klince i njihove roditelje, jednom nedeljno ili mesečno, koje su besplatne. Zapravo, uprava nađe sredstva da plati svoje najpopularnije glumce koji onda animiraju lokalnu publiku i privlače je na predstave. Kad to pomenete našim glumcima, oni se smeju: kakva, bre, deca?
Milica: Što se tiče krivice, i ona je pitanje odgovornosti na svakom nivou.
Boris: Ako krenemo da tražimo krivca stići ćemo do Uroša Nejakog.

Da li se u pozorištima čitaju svi ponuđeni tekstovi?
Gvozden: Ne. Nema se vremena. Ko će još i sve tekstove da pročita?!
Milica: Jedna od pozitivnijih stvari u našim pozorištima jeste ta što se tekstovi uglavnom čitaju.
Boris: Nije samo to problem. Čak i da se pročita, događa se da tekst odjednom POSTANE dobar i zanimljiv tek kada ga preporuči neko od onih kojima se vjeruje. Tek tada se o komadu piše, negdje se i postavi, a ti si ga prije toga mjesecima nudio i nailazio na odbijanje. Mogu da navedem barem deset takvih primjera.

Kada zamišljate sastavljanje repertoara u nekom pozorištu, kako to izgleda?
Gvozden: Ćiribu-ćiriba! Ili: "Doći će Mijač i izvući će nam sezonu!"
Boris: Osluškivanje događaja u zemlji i svijetu, osluškivanje pozorišnih trendova u svijetu, praćenje repertoara stranih pozorišta kroz strane časopise tipa "Theater Heute" i dr. Sagledavanje ansambla i toga šta bi ansamblu odgovaralo... dakle, da li postoji glumac za koga je pravo vrijeme da odigra određenu ulogu. Takođe gorepomenuta anketa javnosti...

Da li na kreiranje repertoarske politike više utiču umetnički kriterijumi ili neki drugi (politički, ekonomski...)?
Gvozden: E, ovo i mene jako interesuje. Možda neko može da mi pomogne i odgovori mi na ovo pitanje?
Milica: Mislim da danas na kreiranje repertoara, nažalost, najviše utiču ekonomski kriterijumi, a idealno bi bilo uzeti u obzir realni optimum sva tri kriterijuma.
Boris: Razne okolnosti. Znam primjer kada se ansambl protivio odluci da se postavi savremen, osvjedočen komad koji bi repertoar pozorišta zaista usmjerio u jednom veoma određenom pravcu. I glumci su redom vraćali uloge. Upravnik, koji je našao da je i pored svega toga potrebno da se komad nađe na repertoaru, doveo je glumce sa strane i postavljen je komad, ali zbog toliko gostujućih glumaca pozorište nije moglo da održi predstavu. Kako bismo nazvali taj kriterijum?

Koji kriterijum bi za vas bio dominantan kada biste se našli u poziciji da odlučujete?
Gvozden: Bojim se te situacije da ja odlučujem, ko zna šta bi se dešavalo! Verujem da bih postao okrutni suveren i nedodirljivi "bog"!

Mr Aleksandar Brkić, pozorišni producent
POZORIŠNI REPERTOAR ILI BASNA O POGREŠNOM KOORDINATNOM SISTEMU

"To je ludilo. Jedno ludilo, sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!"
Kristijan Golubović (Janko Baljak, Vidimo se u čitulji)

Priču o repertoaru beogradskih pozorišta ne mogu započeti pričom o pozorišnom repertoaru. Nisam siguran kada bi tačno ona mogla doći na red zato što je samo površinski, pojavni oblik mnogo dubljih problema naše nepostojeće kulturne politike na skoro svim nivoima, kao i suštinskih problema pozorišta u zemlji Srbiji (beše li još uvek & Crnoj Gori?). Prilikom razmatranja repertoara pozorišta Srbije i Crne Gore čini mi se da se od samog početka greškom kreće od analize već postavljenih tačaka u koordinatnom sistemu. Taj sistem je prvi faktor koji se mora menjati.
Što više razmišljam o tome šta smo podrazumevali Onda, dok smo tako energično uzvikivali reč "promena", to sam više siguran da njene suštine nikada nismo bili ni svesni. A kada smo to i postali, bilo je kasno. Nekima je odjednom postalo dobro i bez promene, a drugima je ponestalo snage da se za nju ponovo bore. Oni treći (da budem do kraja pošten, nema ih mnogo) još rastu, i nadam se da su nestrpljivi. U stvari, znam da jesmo. Profesionalizam na svim nivoima, sistem i kreativne ideje dovedene na nivo umetničke ideologije. Prostor za eksperiment i pravo na grešku. Moderan sistem pozorišnog obrazovanja, zasnovan na relevantnim programima i ljudima. Producenti na čelu pozorišnih kuća. Dramaturzi u jezgru pozorišta. Iskrena potreba za pravljenjem pozorišta.
vs.
Reditelji i pisci igraju uloge menadžera pozorišta. Nepostojanje smislenog sistema evaluacije rada pozorišnih kuća koji se temelji na umetničkim i finansijskim uspesima. Pozorišne predstave koje liče jedna na drugu bez dovoljne komunikacije s vremenom u kome nastaju. Samozadovoljni reditelji čije predstave, uz par izuzetaka na nivou incidenta, ne donose ništa novo. Pa - ko na kraju bude jači.

Milena Bogavac, dramska spisateljica
ANTIDRAMA

U fajlu koji sam dobila, naznačeno je da na pitanja mogu da odgovorim u bilo kojoj formi. Mogu da napišem tekst, bajku ili pesmu. Budući da se sva pitanja odnose na pozorište, ja ću probati da napišem antidramu. Dakle: dijalog. Pitanja i odgovori, tema i ideja, i ako radnje u klasičnom smislu te reči - nema.
Scena: Šta mislite o postojećim pozorišnim repertoarima?
Ja: Može lakše pitanje za nižu ocenu?
Scena: Za nižu ocenu? Ko ti je uopšte rekao da odgovaraš za visoku ocenu? ...Ipak, može. Pitanje za dvojku: Da li su pozorišta dosledna u svojoj repertoarskoj politici?
Ja: Ne.
Scena: To je tačan odgovor. Idemo dalje. Koji razlozi onemogućavaju sprovođenje dosledne repertoarske politike?
Ja: Zar ono malopre nije bilo dovoljno za dvojku?
Scena: Naravno da nije. I sledeći put pokušaj da sastaviš složenu rečenicu. I to se boduje.
Ja (Pokušavam da sastavim složenu rečenicu): Pa... Ne možeš dosledno sprovoditi ono što ne postoji. Kada bi u srpskim pozorištima postojala određena repertoarska politika, bilo bi moguće sprovoditi je. Dosledno ili manje dosledno. U svakom slučaju, imali bimo od čega da počnemo.
Scena: Da li je upravni odbor rešenje?
Ja: Ne. To bi bilo još gore. Pozorišta ovde i tako neguju šizofreni repertoar, iako repertoare uglavnom sklapa jedna do dve osobe. Sad samo za mislite ceo upravni odbor! I svako sa svojom idejom o repertoaru... Prvo bi danima većali, posle bi glasali, pa bi se tukli, najjači bi sproveo svoju ideju, a ostali bi samo mogli da laju po pozorišnim novinama ili foajeima... Sve u svemu: ne bi bilo nikakve razlike.
Scena: Da li dosledna repertoarska politika utiče na gledanost predstava?
Ja: Mislim da utiče. Dobro je kad znaš šta ti se gleda, i gde takve stvari možeš da pogledaš. Kada bi repertoari stvarno bili dosledni, svako pozorište imalo bi svoju vernu publiku. U našem slučaju, takva publika gotovo da ne postoji. Mi smo publika - jedni drugima. Pozorištanci se igraju pozorišta. Samo ljudi koji se bave pozorištem o tome nešto i razmišljaju. Svi ostali dobiju karte preko radija, odu da utucaju veče i sasvim im je svejedno da li gledaju Šekspira ili Maju Pelević. Pitanje od esencijalnog značaja je gde će posle da odu na piće.
Scena: Na koliko godina bi upravnici trebalo da se menjaju?
Ja: Uopšte ne bi trebalo da se menjaju. Funkcija upravnika trebalo bi da bude nasledna. S kolena na koleno. To bi pomoglo doslednosti repertoara. Ovako, svaki novi upravnik otkriva toplu vodu u bojleru. Trudi se da izbriše sve tragove svog prethodnika, pa makar to značilo da od jednog pozorišta na silu pravi drugo. Upravnici su u stalnom strahu da će biti smenjeni. Treba ih osloboditi tog tereta. Onda bi staloženije razmišljali.
Scena: Da li postoji šansa da se situacija u narednih nekoliko godina, decenija, promeni?
Ja: Situacija se stalno menja. I u tome je problem. Sve su te promene nekako veštačke. Nakalemljene. Svi misle da istorija počinje od njih. Tako da smo, manje-više, već sto godina stalno na početku.
Scena: Ko je kriv?
Ja (Pevam seljački šlager): Zar je važno ko je kriv, kad se već sve to desiiiii?
Scena: Nemoj da pevaš, nisi na času muzičkog!
Ja: Za razliku od časova muzičkog koji postoje, časovi "dramskog" ne postoje u našem obrazovnom sistemu. Ako nekog treba okriviti, treba okriviti školstvo. Plan i program opšteg obrazovanja, u kom nema mesta za pozorište, ali zato ima za kvadratne jednačine koje ćete zaboraviti onog časa kad izađete iz klupe. (Malo zastanem, srećna što sam se ovako univerzalno izvukla iz neprijatne situacije. Zatim duboko udahnem, i nastavim u manifestnom maniru.) Drama je nešto što je uvek postojalo! Pozorište je staro koliko i čovečanstvo ali u osnovnim i srednjim školama o tome nećete naučiti ništa. Zato nam je publika needukovana. I pozorište nije organski deo naše sredine, naših života. Prava publika ne postoji, a bez prave publike nema ni umetnika. Šta, to je vama smešno? Pa, smejte se. Svejedno. Ja mislim da je za lošu situaciju u pozorištu kriv obrazovni sistem i njegovo apsolutno ignorisanje drame. Dramu u škole, pa da se buba! (Iz OFF-a se čuju ovacije, skandiranje, aplauzi i zviždanje mase.) Je l' tako, drugovi? (Iz OFF-a masa dobacuje: "Takooo jeee!" a ja se blago naklonim.) Hvala... Imate li još neko pitanje?
Scena: Da li se u pozorištima čitaju svi ponuđeni tekstovi?
Ja: Ha... Ha-ha. Hahahaha! Haaaaaaaaaaa! Heheheeeeheee... Ova vam je odlična. Zapamtiću je.
Scena: Kada zamišljate sastavljanje repertoara u nekom pozorištu, kako to izgleda?
Ja: Pa, ja zapravo znam kako to izgleda, ali ako vas zanima kako to izgleda u mojoj glavi... Ha... Hahaaa. U mojoj glavi je haos. To ne želite da znate.
Scena: Da li na kreiranje repertoarske politike više utiču umetnički kriterijumi ili neki drugi (politički, ekonomski...)?
Ja: Od pozorišta do pozorišta. Zapravo, mislim da bi pre definisanja repertoarske politike trebalo jasno odrediti glavni kriterijum. Pa da se zna: ekonomska sezona Zvezdara teatra. Ili: politička sezona u KPGT-u. Molim lepo. Takav otvoren stav zaslužuje svako poštovanje.
Scena: Koji kriterijum bi za vas bio dominantan kada biste se našli u poziciji da odlučujete?
Ja: Drugarski. Svim svojim prijateljima dala bih da prave predstave kakve hoće. Mislim da me ova izjava ozbiljno kvalifikuje za upravnika u nekom srpskom pozorištu. Dakle, drugari, glasajte za mene!
Scena: Je l' ti to ozbiljno?
Ja: Nikad nisam umela da budem ozbiljna. Baš zbog toga - bavim se pozorištem. Baviti se pozorištem nije lako, ali bolje i to nego da se nešto radi. (...) A svima onima koji ozbiljno lupaju glavu pitanjima repertoara, predlažem da promene profesiju. Umesto kritikovanja zlih upravnika, bolje napravite dobru predstavu. Jedna loša predstava po pozorište gora je od najgoreg upravnika, pa čak i od tragično nedosledne repertoarske politike.

GLASAČKA KUTIJA
ZA I PROTIV POZORIŠNOG REPERTOARA

Gvozden Đurić
ZA: Bitef.
PROTIV: Bojim se da ne odem u nedogled.

Milica Konstantinović
ZA definitivno dajem Pozorištancu "Puž", zbog dosledno sprovedene repertoarske politike i zbog oduševljenja koje predstave ovog pozorišta izazivaju kod dece.
PROTIV nažalost dajem Narodnom pozorištu, najviše zbog ukidanja scene Peti sprat, na kojoj su se izvodile predstave mladih umetnika.

Katarina Erić
ZA: Bitef teatar. Oživljava pozorište koje je bilo potpuno mrtvo, šta ima lepše od toga. Obožavam prostor Bitef teatra i smatram ga najuzbudljivijom pozorišnom scenom. Pravi je potez oživeti ga hrabrim tekstovima i glumcima koji umeju i nešto drugo, osim da stanu i govore.
PROTIV: Atelje 212. Ne mogu da kažem da je celokupan repertoar promašaj, ali, osim čudne nedoslednosti, smeta mi i to što su predstave kojima se ukazuje najveća pažnja, one u kojima igra upravnik. Mislim da bi ljudi koji se prihvate tog odgovornog posla stvaranja pozorišne sezone trebalo da se povuku sa scene za vreme "vlasti". Znam da bi im bilo žao da ne glume, ne režiraju, ali bolje je jedan posao raditi kako valja, nego se kompromitovati i predlagati za glavne uloge u klasicima, hmm, na primer, sebe!

Aleksandar Brkić
ZA: Pozorište na Terazijama. Ne postoji pozorište čijem bih repertoaru u ovom trenutku bez većih rezervi mogao dati podršku. S druge strane nisam nihilista niti anarhista, već na stvari gledam očima konstruktivnog optimiste. Šta god to danas značilo. Zato bih podržao Pozorište na Terazijama. Iako to nije vrsta pozorišta u kome nalazim sebe, Teatar T bih izdvojio kao kuću koja u ovom momentu ima najjasniji put kojim bi trebalo da se kreće. Nadam se samo da će i kvalitet produkcija vremenom da raste.
PROTIV: Madlenijanum. S druge strane, Madlenijanum kao pozorište koje u svakom smislu ima šansu za neki svež početak, krenulo je putem kojim uglavnom idu sva ostala beogradska pozorišta. Isti glumci, isti reditelji, isti scenografi i kostimografi i repertoarska politika (naročito u dramskoj produkciji) koja se ni po čemu ne izdvaja od ostalih teatara. Igranje na "proverena imena". Zasad propuštena šansa za progresivniji pristup teatru (ozbiljne produkcije savremenog plesnog teatra, na primer).

Boris Liješević
Ako mi dozvolite, radije bih govorio o prošlogodišnjim repertoarima, jer još ne poznajem ovogodišnje repertoare naših teatara.
ZA: Prošle godine je veoma dosledan bio repertoar male scene Ateljea 212. Tema su bili mitovi XX vijeka, imali smo komade o Madoni, Kurtu Kobejnu, Bitlsima i Frojdu.
PROTIV: Odsustvo repertoarske politike se prošle sezone veoma osjetilo u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Milena Bogavac
ZA: Bitef teatar. Sezona 2005/06. u ovom pozorištu je precizno definisana. Ako vas zanima kakva je, kupite katalog. Tamo sve piše. Biografije autora, reditelja, kratke eksplikacije i objašnjenja svih projekata koji nas u ovom pozorištu očekuju. Mislim da bi svako pozorište na početku sezone trebalo da objavi ovakvu knjižicu. Onda se više ne bismo pitali da li je sezona repertoarski definisana ili ne. Definisana je, čak i ako vam se repertoar ne sviđa. Kako ide ona latinska o ukusima i raspravljanju?
PROTIV: Večite scene Navodnog pozorišta u Beogradu koja, osim edukativne, nema drugu svrhu. Protiv, i to uz pesmu: Zbogom školo, nisam te ni vo'o, lud sam bio što sam dolazio!

REPERTOAR U VAŠIM RUKAMA

Aleksandar Brkić
"... Uvek započinjem komad tako što likovima dam imena A, B i C. U komadu koji je kasnije postao Povratak kući (Homecoming) video sam čoveka koji ulazi u praznu sobu i postavlja pitanje mlađem čoveku koji sedi na ružnoj sofi i čita rezultate s hipodroma. Nekako sam pretpostavio da je A otac, a B njegov sin, ali nisam imao dokaza. Ovo se međutim potvrdilo ubrzo pošto se B (kasnije postao Leni) obratio A (kasnije postao Maks), "Tata, da li bi ti smetalo kada bih promenio temu? Želeo bih da te pitam nešto. Ono što smo večerali malopre, kako se zove? Kako ga ti zoveš? Zašto ne kupiš psa? Ti si kuvar za pse. Zaista. Ti misliš da kuvaš za mnogo pasa." Znači, zbog toga što B oslovljava A sa "Tata" izgledalo mi je razumno da pretpostavim da su njih dvojica otac i sin. Takođe je jasno da je A kuvar čije kuvarsko umeće nije preterano cenjeno. Da li je ovo značilo da majka nije postojala? Ja to nisam znao. Ali, kako sam tada govorio sebi, naši počeci nikada ne znaju naše krajeve."
Harold Pinter (deo govora povodom dodele Nobelove nagrade) 7. decembar 2005.
Jugoslovensko dramsko pozorište Scena "Bojan Stupica"
Vojislav Jovanović-Marambo NAŠI OČEVI
Milan Marković GENERAL
Svetislav Basara PANDORINA KUTIJA KEKSA
Milena Bogavac DRAGI TATA
Harold Pinter UMETNOST, ISTINA I POLITIKA govor povodom dodele Nobelove nagrade
u dramatizaciji SFW Nove drame
(Predstave bi se igrale u blokovima po pet u nizu)

Gvozden Đurić
Sastavljanje pozorišnog repertoara veoma je jednostavno, kao pravljene torte: red klasika, red savremenih, malo stranih i na kraju, kao šlag, domaći tekst. Mada ne mora ovim redom. Zavisi od ukusa. A režirao bih stalno ja, naravno! Možda bih ponekad pozvao i nekog svog dobrog prijatelja, a ostali nek plaču!

Boris Liješević
Moj idealni repertoar velike scene bilo kog beogradskog pozorišta, podržavanog od strane grada
1. Lorencaćo - Alfred de Mise
2. Timon Atinjanin - Vilijam Šekspir
3. Zločin nad divljim zverima - Dušan Spasojević
4. Banat - Uglješa Šajtinac
5. Razbojnici - Fridrih Šiler
6. Gospodin Puntila i njegov sluga Mati - Bertolt Breht
Mislim da je to.

Katarina Erić
Pozorište na Terazijama
Mislim da je pravo vreme da ansambl ovog pozorišta prestane da se oslanja na sopstveni elan i entuzijazam. Naravno da treba imati snage i optimizma, ali ovo pozorište je svoje godine izgnanstva preživelo samo zahvaljujući snazi svojih članova. Ponekad su me, u onom užasnom, raspadnutom podrumu u kome su igrali i pevali iz sveg glasa, podsećali na neko pozorište iz posleratnog vremena. Samo su falili partizani i dnevno sledovanje proje na tačkice... a mjuzikl je po definiciji skup, glamurozan žanr. Sada, kada imaju zgradu koja izgleda skupo i glamurozno, volela bih da vidim da se i repertoar tome prilagodi. Ne u smislu Las-Vegas-kič-šouprograma, već u većem, ozbiljnijem ulaganju u produkciju i marketing predstave. Naravno da kod nas nema dovoljno novca za tako nešto, ali, verujte, nema ni na trulom Zapadu. I njihova pozorišta žive na tankoj ivici opstanka, a to rešavaju na sledeći način: nema repertoara. Četiri predstave u sezoni, dok se jedna predstava sprema ide i reklama za nju, kad prođe premijera, ta predstava je prepuštena sebi, a sledeća se priprema i reklamira. A što se tiče izbora predstava, mislim da Pozorištu na Terazijama ide dobro i bez mojih sugestija. Ne savršeno, dobro. Ali i to je početak.

Milica Konstantinović
Mnogo mi je zanimljivije i kreativnije da pišem o nekom svom imaginarnom pozorištu, i njegovoj izmaštanoj repertoarskoj politici. Kada bih kreirala repertoar, volela bih da mogu da izvršim neku vrstu antropološke studije i da vidim šta je to što ljude u Srbiji interesuje, šta je to što bi publiku zadovoljilo i onda bih to uskladila s osnovnim umetničkom konceptom repertoara.
Osnovna ideja moje repertoarske utopije bi glasila: "Lica sistema i lice u procesu sistematizacije", i ova tema bi mogla da obuhvati i klasične komade, viđene na novi način i nove komade, i komedije i tragedije, koje bi se bavile problemima automatizacije čoveka, njegovim svođenjem na element sistema, pojedincem kao ulaznim i kao izlaznim elementom sistema...
Ovakav repertoar mogao bi da obuhvata i neke klasične komade kao što je Sofoklova Antigona, zatim problemske komade kao što je Molijerov Mizantrop, Bihnerov Vojcek, domaće komedije kao što je Balkanski špijun Dušana Kovačevića, neke savremene komade kao što su Plastelin, Sigarova, zatim dramatizaciju Nabokovljevog romana Poziv na pogubljenje Aleksandra Červinskog, zatim jedan od mojih omiljenih savremenih srpskih komada Halflife Filipa Vujoševića, komad Hauarda Brentona Oružje sreće, koji se bavi upravo fabrikovanjem ljudi u elemente sistema, ili možda neki od komada Vaclava Havela, kao što je Memorandum.

Milena Bogavac
Ovo me podseća na vežbu s druge godine dramaturgije. Zato ću na zadatak odgovoriti isto kao i tada. Moje imaginarno pozorište imalo bi tri scene. Veliku scenu na kojoj bi se igrali isključivo strani komadi klasika XX veka. Beket, Jonesko i opet Beket. Žari, Apoliner, Olbi, Breht, Žene, Sartr, Meterlink, Kami, preko Pintera do Elfride Jelinek. Bez ikakvih ograničenja sem jednog: XX vek i pisci koji su ga zaista obeležili. Kad kažem: "zaista" mislim da je to istorijski potvrđeno. Da su doprineli razvoju drame, i u nju uneli nešto novo, nikada ranije viđeno. Srbija plače za ovakvom scenom. To bi bila edukativna ali i zabavna scena. Ona bi naše umetnike mogla da podseti na neka sjajna rešenja, koja postoje, i sasvim su legitimna u novom pozorištu. Citiraću Jovana Ćirilova koji kaže: "Naše umetnike treba obavestiti da je XIX vek završen." Treba ih dakle obavestiti da je završen i XX. A posle XX - sve je dozvoljeno!
U prilog toj tvrdnji, pravila bih repertoar na maloj sceni mog imaginarnog teatra. Na toj sceni igrali bi se isključivo domaći, savremeni komadi. Pozorište u Srba ne može da se pohvali jakom tradicijom, zato što se tradicija gradi, a ne uvozi. S tim u vezi, htela bih scenu gde će se igrati samo nove i samo domaće drame. Biljana Srbljanović, Milena Marković, Milan Marković, Maja Pelević, Filip Vujošević, Milena Depolo, Marija Stojanović, Marija Karaklajić, Slobodan Vujanović, Uglješa Šajtinac, Aleksandar Novaković, Ivan Pravdić, Mladen Popović i da ne nabrajam dalje...
Ima tih pisaca u Srbiji, a bilo bi ih i više kada bi postojala scena koja se bavi isključivo njima. U rad ove scene uključila bih i stalno otvoren program za razvoj dramskog teksta. Nešto kao projekat Nada, s tom razlikom što bi na kraju sve drame ušle pravo u produkciju.
Treća, i najmanja scena mog imaginarnog teatra, bila bi scena kafana, kao Bitef Art Cafe. Stand up komedije, talk show forme, slam poezija i večeri otvorenog mikrofona. Monodrame, plesne minijature, kamerni performansi, no budžet produkcije, i svi ostali (para?)pozorišni žanrovi. Ako mene pitate, to je pravo pozorište. Plišane fotelje, cugovi, pobožna publika u lakovanim cipelama i zamamne scenografije - sve su to trikovi kojima se pozorište odvaja od svoje osnovne svrhe. Ali, ko sam ja da o tome pričam? Sve je to na nivou "Da me metne ko za kralja, ja bih znao kako valja"...
Ipak, morate priznati, ima ovde par iskoristivih detalja.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.