NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 4 godina XLI oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

NA POČETKU - REČ
Harold PINTER - Govor sa dodele Nobelove nagrade
UMETNOST, ISTINA & POLITIKA

 

U 1958. godini napisao sam sledeće:
"Nema velike razlike između stvarnog i nestvarnog, između istinitog i neistinitog. Stvari nisu neminovno ili istinite ili neistinite; one mogu biti i istinite i neistinite."
Verujem da ove tvrdnje i dalje imaju smisla i da se još mogu primeniti u umetničkom istraživanju stvarnosti. Tako ja kao pisac stojim iza njih, ali to ne mogu kao građanin. Kao građanin moram se zapitati: Šta je istina? Šta to nije?
Istina u drami uvek je eluzivna. Nikad je ne možete pronaći, ali potraga za njom obuzima. Sama potraga je očigledno ono što nosi. Potraga je naš zadatak. A na istinu se često spotaknemo u mraku, sudarimo se s njom ili samo na trenutak ugledamo sliku, oblik koji joj odgovara, a da toga nismo ni svesni. Ali, prava istina je da u dramskoj umetnosti ne postoji samo jedna istina. Ima ih mnogo. One se međusobno suprotstavljaju, beže jedna od druge, međusobno se odražavaju, ignorišu, zadirkuju, jedna drugu ne vide. Ponekad imate osećaj da vam je istina u rukama, da bi već sledeći čas iskliznula i izgubila se.
Često su me pitali kako nastaju moji komadi. Ne bih znao reći. Niti bih ikad mogao da ih sumiram, samo mogu reći - to se dogodilo. To su rekli. To su uradili.
Većina dela rođena je iz jedne rečenice, reči ili slike. Iza reči obično dolazi situacija. Daću primere dve beleške koje su mi niotkuda pale na pamet. Dve rečenice, koje su pratile slike, koje sam pratio i ja.
Komadi su The Homecoming i Old Times. Prva rečenica u The Homecoming je "Šta si uradio s makazama?" Prva rečenica u Old Times je "Tamna."
U oba slučaja nisam imao više informacija.
U prvom slučaju neko je očigledno tražio makaze i zahtevao da sazna gde su, od nekog drugog, za koga je sumnjao da ih je, verovatno, ukrao. Ali, nekako sam znao da osobu kojoj je upućeno pitanje boli uvo za makaze, kao i za pitanje.
"Tamna" sam uzeo kao opis nečije kose, kose žene, i kao odgovor na nečije pitanje. U oba slučaja osetio sam se prisiljenim da nastavim. To se događalo vizuelno, pojavljivalo se lagano iz mraka, kroz senku, dok nije izašlo na svetlo.
Drame sam uvek počinjao da pišem tako što sam likove nazivao A, B. i C.
U drami koja je postala The Homecoming video sam čoveka koji ulazi u sobu i postavlja pitanje mladiću koji sedi na sofi i čita novine. Nekako sam pretpostavio da je A otac, a da je B njegov sin, ali za to još nisam imao dokaza. Ovo se kasnije potvrdilo kao tačno kada je B (koji će kasnije postati Leni) rekao A (koji će kasnije postati Maks), "Tata, da li bi ti smetalo ako promenim temu? Hoću nešto da te pitam. Kako se zove jelo koje smo večerali? Kako ga ti zoveš? Zašto ne kupiš psa? Ti si kuvar za pse. Stvarno. Ti misliš da kuvaš za gomilu pasa." Pošto je B oslovio A sa "tata" delovalo mi je razumno da pretpostavim kako je reč o ocu i sinu. A je očigledno kuvao, što izgleda nije bilo na nivou. Da li je to značilo da majke nema? Nisam znao. Ali, kao što sam tada rekao sam sebi, početak nikad ne poznaje svoj kraj.
"Tamna". Veliki prozor. Večernje nebo. Čovek, A (koji će kasnije postati Dili) i žena, B (kasnije Kejt), sede s pićem u rukama. "Debeo ili mršav?", pita čovek. O kome to oni pričaju? Međutim, odmah zatim vidim ženu kraj prozora, C (kasnije Anu), drugačije osvetljenu, okrenutu leđima, kosa joj je tamna.
Čudan je trenutak kreiranja likova koji pre toga nisu postojali. Ono što sledi je promenjivo, nesigurno, čak i halucinirajuć e, iako ponekad zna biti nezaustavljivo poput lavine. Pozicija autora je stvarno neobična. Na neki način, autor nije dobrodošao. Likovi mu se opiru, teško je živeti s njima, nemoguće ih je definisati. Izvesno je da im se ništa ne može nametnuti. Donekle, to je igra bez kraja, igra mačke i miša, ćorave bake, žmurke. Konačno, otkriješ da je ono s čim raspolažeš od krvi i mesa, da su to ljudi sa sopstvenom voljom i senzibilitetom, sačinjeni od materijala koji ne može da se promeni, preoblikuje, kojim ne može da se manipuliše.
Zato jezik umetnosti ostaje višeznačenjska transakcija, živi pesak, trambolina, zaleđeni bazen koji začas može da proguta autora.
Ali, kao što sam već rekao, potraga za istinom ne prestaje, ne može da se zaustavi. Ona ne može da se odloži, zaključi. S njom se mora suočiti odmah, na licu mesta.
Politički teatar predstavlja potpuno drugačiji skup problema. Držanje lekcija treba da se izbegne po svaku cenu. Objektivnost je suštinska. Likovima se mora dozvoliti da dišu sami. Autor ih ne sme sputavati i ograničavati kako bi zadovoljili njegov vlastiti ukus, nastrojenost ili predrasude. Autor mora biti spreman da im priđe iz različitih uglova, iz pune perspektive bez zadrški, ponekad može da ih iznenadi, ali to ne sme da ugrozi slobodu izbora njihovih puteva. Sve ovo ne uspeva uvek. Politička satira se, naravno, ne drži ni jedne od pomenutih smernica, u stvari, čini upravo suprotno, što i odgovara njenoj pravoj funkciji.
U drami The Birthday Party mislim da dozvoljavam čitavu paletu opcija za delovanje u gustoj šumi mogućnosti pre nego što se konačno fokusiram na sam čin podjarmljivanja.
Mountain Language ne pretenduje da pruži tako širok spektar dejstva. Komad ostaje brutalan, kratak i ružan. Ali, vojnici ipak izvlače deo zabave. Ponekad se zaboravlja da maltretiranje brzo dosadi. Malo smeha je i te kako potrebno da se duh razvedri. Ovo potvrđuju i događaji u Abu Graibu u Bagdadu. Mountain Language traje svega 20 minuta, ali mogao bi da traje iz sata u sat, da traje i traje, isti obrazac iznova i iznova, traje i traje, iz sata u sat.
Ashes to Ashes, s druge strane, izgleda tako kao da se dešava ispod vode. Žena se davi, ruka joj poseže kroz talase, nestaje pod vodom, hvata se za druge, kojih nema ni iznad, ni ispod vode, pronalazi samo sene, odraze, plutajući; žena kao izgubljena figura u tonućem pejzažu, žena nemoćna da izbegne propast za koju se činilo da se uvek ticala samo drugih.
Ali, kad su oni umrli, morala je i ona.
Politički jezik, onaj koji koriste političari, ne rizikuje ni s jednom od ovih teritorija budući da većina političara, zaključujući na osnovu onoga što nam je evidentno, nisu zainteresovani za istinu, već za moć i njeno očuvanje. Da bi se moć održavala ključno je da ljudi ostanu u neznanju, da žive ne znajući istinu, pa čak ni onu njihovih života. Zbog toga smo i okruženi, i hranimo se, ogromnom tapiserijom laži.
Kao što svaka osoba ovde zna, opravdanje za invaziju na Irak bilo je to što Sadam Husein poseduje veoma opasnu zbirku oružja za masovno uništenje, od kojih je pojedino moglo biti ispaljeno za samo 45 minuta, što bi dovelo do užasnog razaranja i pustoši. Bili smo uveravani da je to istina. Nije bilo istina. Rečeno nam je da je Irak u vezi s Al Kaidom i da snosi deo odgovornosti za surovi čin u Nujorku, 11. septembra 2001. Bili smo uveravani da je to istina. Nije bilo istina. Rečeno nam je da je Irak pretnja celom svetu. Uveravani smo da je to istina. Nije bilo istina.
Istina je nešto sasvim drugo. Istina ima veze s tim kako Sjedinjene Američke Države razumeju svoju ulogu u svetu i kako biraju da je otelotvore.
Pre nego što se ponovo vratim u sadašnjost voleo bih da odem u skoriju prošlost, pod čim podrazumevam pregled spoljne politike Sjedinjenih Država od kraja Drugog svetskog rata. Verujem da je za nas sudeonike tog perioda obavezujući bilo kakav oblik, pa čak i limitiran, pomnog pregleda, koliko god nam to ovaj trenutak dozvoljava.
Svi znaju šta se dešavalo u Sovjetskom Savezu i širom istočne Evrope tokom posleratnog perioda: sistematična brutalnost, široko rasprostranjena stradanja, beskrupulozni pritisci na nezavisnu misao. Sve ovo potvrđeno je i u potpunosti dokumentovano.
Ali ono na šta smeram ovde jeste da su zločini SAD iz istog perioda samo površno zabeleženi, još manje dokumentovani, da ne kažemo priznati i, uopšte, mnogo manje prepoznati kao takvi. Verujem da ovo treba reći i da istina ima značajnu težinu s obzirom na to u kakvom stanju se svet trenutno nalazi. Iako do određene tačke sputane postojanjem Sovjetskog Saveza, akcije SAD širom sveta učinile su jasnim da one imaju carte blanche da rade šta god im je volja.
Direktna invazija na suverenu državu zapravo nikad nije bila omiljeni metod Amerike. Uglavnom, preferirala je ono što se opisuje kao "konflikt smanjenog intenziteta". To znači da hiljade ljudi umiru sporije nego kada im se s neba bacaju bombe. To znači da, zarazivši srce zemlje, etabliraš maligno tkivo i gledaš kako gangrena cveta. Kada su stanovnici utišani - ili isprebijani na smrt - ista stvar - i tvoji prijatelji, vojska i velike korporacije sede udobno zavaljene u moći, izađeš pred kamere i kažeš da je demokratija prevladala. Ovo je opšte mesto spoljne politike SAD u godinama na koje se osvrćem.
Veoma značajan slučaj je nikaragvanska tragedija. Odlučio sam da je ponudim ovde kao potentan primer američkog viđenja svoje uloge u svetu, i tada i sad.
Kasnih osamdesetih bio sam prisutan na sastanku u Ambasadi SAD u Londonu.
Kongres SAD spremao se da odluči da li će pojačati finansiranje Kontraša u kampanji protiv državnog vrha Nikaragve. Bio sam član delegacije koja je govorila u ime države Nikaragve, ali najvažniji član bio je otac Džon Metkalf. Vođa tima SAD bio je Rejmond Zajc (tada broj dva Ambasade, kasnije i sam ambasador). Otac Metkalf je rekao: "Gospodine, vodim parohiju na severu Nikaragve. Sagradili smo školu, dom zdravlja, kulturni centar. Živimo u miru. Pre nekoliko meseci jedinice Kontraša napale su parohiju. Sve su uništili: školu, dom zdravlja, kulturni centar. Najbrutalnijim manirima silovali su medicinske sestre i učiteljice, a doktore poklali. Ponašali su se poput divljaka. Molim vas da od američke Vlade zahtevate uskraćivanje podrške ovim šokantnim terorističkim aktivnostima."
Rejmonda Zajca pratila je reputacija racionalnog, odgovornog i visoko sofisticiranog čoveka. Bio je veoma cenjen u diplomatskim krugovima. Saslušao ga je, napravio pauzu i potom prizemno odgovorio. "Oče", rekao je, "da vam kažem nešto. U ratu nevini uvek pate". Usledila je ledena tišina. Buljili smo u njega. Nije ni trepnuo.
Nevini ljudi, zaista, uvek pate.
Konačno je neko rekao: "Ali u ovom slučaju 'nevini ljudi' žrtve su jezivog zverstva finansiranog, između ostalih, i od strane vaše Vlade. Ako Kongres Kontrašima dozvoli više novca, doći će do novih užasa. Zar nije tako? Nije li vaša Vlada kriva za podršku ubistava i razaranja na štetu građana jedne suverene države?"
Zajc je ostao hladnokrvan. "Ne slažem se da tako iznete činjenice podržavaju vaše tvrdnje", rekao je.
Dok smo napuštali Ambasadu, službenik SAD rekao mi je da je uživao u mojim dramama. Nisam mu odgovorio.
Podsetiću vas da je predsednik Regan u to vreme dao sledeću izjavu: "Kontraši su moralni ekvivalent naših Otaca nacije."
SAD su u Nikaragvi više od 40 godina podržavali surovu diktaturu Somoze. Revolucijom od koje je zastajao dah, vođen Sandinistima, nikaragvanski narod je 1979. svrgnuo vladajući režim.
Sandinisti nisu bili savršeni. Bili su prilično arogantni, a njihova politička filozofija sadržala je brojne kontradiktornosti. No, bili su inteligentni, racionalni i civilizovani. Ustanovili su stabilno, pristojno, pluralističko društvo. Smrtna kazna je bila ukinuta. Stotine hiljada siromaštvom pogođenih seljaka vratilo se iz mrtvih. Više od sto hiljada porodica dobilo je pravo na posed zemlje. Sagrađeno je 2000 škola. Zadivljujućom kampanjom nepismenost u zemlji smanjena je na manje od sedmine. Ustanovljeni su besplatno školovanje i zdravsto. Smrtnost novorođenih smanjena je za trećinu. Poliomielitis je iskorenjen.
SAD su ova postignuća označili kao marksističko-lenjinističku subverziju. U očima Vlade SAD Nikaragva je bila opasan primer. Ako je Nikaragvi dozvoljeno da ustanovi osnovne norme socijalne i ekonomske pravde, ako joj je dozvoljeno da podigne obrazovne i zdravstvene standarde i da dostigne društveno jedinstvo i nacionalno samopoštovanje, bilo je jasno da će isto poželeti i susedne zemlje. U to vreme je u El Salvadoru vladao žestok otpor statusu kvo.
Ranije sam spomenuo "tapiserije laži" koje nas okružuju. Predsednik Regan je Nikaragvu najčešće opisivao kao "totalitarnu tamnicu". Kao tačan i lep, komentar su prihvatili mediji, a pogotovo britanska Vlada. Međutim, nije bilo dokaza o postojanju odreda smrti pod vlašću Sandinista. Torture nisu zabeležene. Nije bilo sistematske ili zvanične vojne torture. Ni jedan sveštenik nikad nije bio ubijen. Tačnije, tri sveštenika su bila čak u Vladi, dva iz redova jezuita i jedan merinol misionar. Totalitarne tamnice bile su u stvari u susedstvu, u El Salvadoru i Gvatemali 1954. i procenjuje se da je tamo bilo više od 200 hiljada žrtava konstantne vojne diktature.
Na Centralnom američkom univerzitetu u San Salvadoru 1989, bataljon Alkatl regimente, obučavan u tvrđavi Bening u Džoržiji u SAD, ubio je šest najistaknutijih svetskih jezuita. Arhibiskup Romero, ekstremno hrabar čovek, pogubljen je tokom bogosluženja. Procenjeno je da je život izgubilo 75 hiljada ljudi. Zašto su ubijeni? Ubijeni su zato što su verovali da je bolji život moguć i dostižan. Ta vera okvalifikovala ih je kao komuniste. Umrli su jer su se usudili da pod znak pitanja stave status kvo, beskrajni plato siromaštva, zaraza, degradacije i pritisaka koje su uživali od rođenja.
SAD su konačno oborile vladu Sandinista. Uprkos značajnom otporu tokom niza godina, konstantan ekonomski progon i 30 hiljada mrtvih konačno su podrili duh nikaragvanskog naroda. Iscrpljene, siromaštvo ih je ponovo napalo. Kazina su se vratila. Besplatnom zdravstvu i obrazovanju došao je kraj. Veliki biznis vratio se sveteći se. "Demokratija" je prevladala.
Ova "politika" nipošto nije bila ograničena samo na centralnu Afriku. Preduzimana je širom sveta. Bila je bez kraja. I uvek ista, kao da se nikad nije dogodila.
SAD su podržale, i u mnogim slučajevima stvorile, svaku desno orijentisanu vojnu diktaturu u svetu posle Drugog svetskog rata. Mislim na Indoneziju, Grčku, Urugvaj, Brazil, Paragvaj, Haiti, Tursku, Filipine, Gvatemalu, El Salvador i, naravno, Čile. Horor koji su SAD prouzrokovale u Čileu 1973. nikad neće biti zaboravljen i oprošten.
U ovim zemljama došlo je do stradanja na stotine hiljada ljudi. Da li je do toga došlo? I da li se sva stradanja mogu pripisati spoljnoj politici SAD? Odgovor je da, do toga je došlo i sva stradanja mogu se pripisati američkoj spoljnoj politici. Ali, kako biste vi to znali?
To se nikada nije desilo. Ništa se nikada nije desilo. Čak i kad se dešavalo, nije se dešavalo. Nije imalo veze. Nije bilo važno. Zločini SAD bili su sistematični, konstantni, opaki, nemilosrdni, ali veoma malo ljudi pričalo je o njima. Americi se mora odati priznanje. Maskirajući se u silu univerzalnog dobra, klinički čisto je praktikovala manipulaciju širom sveta. Briljantan, čak duhovit, krajnje uspešan akt hipnoze.
Kažem vam da su SAD najveći putujući šou, bez sumnje. Brutalan, indiferentan, prezirući i okrutan, ali takođe veoma pametan. Poput prodavca koji je prepušten sam sebi, sa samoljubljem kao najprodavanijom robom. Pobednička kombinacija. Poslušajte kako svi američki predsednici govore reči "američki narod", kao u jednoj rečenici, "Američkom narodu poručujem da je vreme da se mole i da brane prava američkog naroda i tražim od američkog naroda da veruje svom predsedniku u akcijama koje preduzima u ime američkog naroda".
Zadivljujuća strategija. Jezik se u stvari zapošljava da misao čuva u granicama dozvoljenog. Reči "američki narod" obezbeđuju istinski raskošno bludan osećaj sigurnosti. Ne treba da razmišljate. Samo se zavalite. Možda će vam se zagušiti inteligencija i kritičke sposobnosti, ali biće vam veoma udobno. Ovo se naravno ne odnosi na 40 miliona ljudi koji žive ispod granice siromaštva i dva miliona muškaraca i žena zatvorenih u komplekse gulaga od zatvora raširenih širom SAD.
Konflikti smanjenog intenziteta za SAD predstavljaju prošlost. Više nema svrhe biti suzdržan ili čak okolišati. Bez straha ili naklonosti. SAD jednostavno boli uvo za Ujedinjene nacije, međunarodno pravo ili kritičko neodobravanje, i inače okarakterisano kao impotentno i nevažno. Čak imaju i malo mekećuće jagnje na povocu, patetičnu i mlitavu Veliku Britaniju.
Šta se desilo s našom moralnom osećajnošću? Da li smo je ikada imali? Šta znače ove reči? Da li se one odnose na termin koji je ovih dana veoma retko zastupljen - savest? Savest da ne delamo sami već da delimo odgovornost i s drugima. Je li sve ovo mrtvo? Pogledajte zaliv Gvantanamo. Stotine ljudi zatočeni su bez pravnog razloga preko tri godine, bez legalnog predstavnika ili pokrenutog postupka, tehnički, zatočeni zauvek. Totalna ilegitimnost održava se otvoreno prkoseći Ženevskoj konvenciji. To ne samo da se toleriše već teško i da se misli o tome u onome što je nazvano "međunarodnom zajednicom". Ovaj nečuveni zločin čini zemlja koja sebe deklariše "vođom slobodnog sveta". Razmišljamo li o stanovnicima zaliva Gvantanamo? Šta mediji kažu o njima? Pojave se s vremena na vreme - malim tekstom na strani 6. Poverena im je ničija zemlja s koje se, vrlo je moguće, nikada neće vratiti. Trenutno, mnogi štrajkuju glađu, hrane ih na silu, uključujući i Britance. Nema ništa suptilno i lepo u proceduri hranjenja na silu. Nema sedativa ili anestetika. Samo cev zabijena u vaše grlo i nos. Povraća se krv. To je tortura. Šta na ovo kaže britanski sekretar spoljnih poslova? Ništa. Šta britanski premijer kaže na ovo? Ništa. Zašto? Zato što su SAD rekle: kritikovanje ili angažman oko zaliva Gvantanamo konstituiše čin neprijateljstva. Ili ste s nama ili protiv nas. Zato Bler drži jezik za zubima.
Invazija na Irak bila je banditska, čin bučnog državnog terorizma kojim se demonstrirao apsolutni prezir prema konceptu međunarodnog prava. Invazija je bila despotska vojna akcija inspirisana serijom laži i vulgarnom manipulacijom medija, a samim tim i javnosti; čin kojim se smeralo ojačati američku vojsku i ekonomsku kontrolu Srednjeg istoka maskiran u - kao poslednje rešenje - sva druga opravdanja nisu prošla - oslobođenje. Grozna odbrana vojne sile odgovorne za smrt i sakaćenje hiljada i hiljada nevinih ljudi.
Doneli smo mučenje, bombe krmače, osiromašeni uranijum, bezbrojne slučajeve nasumičnih ubistava, bedu, poniženje i smrt iračkom narodu i to zovemo "donošenjem slobode i demokratije na Srednji istok".
Koliko ljudi treba ubiti da bi se kvalifikovali za opis masovnog ubice i ratnog zločinca? Sto hiljada? Više nego dovoljno, pomislio bih. Onda preostaje još samo da se Buš i Bler izvedu na Međunarodni krivični sud. Međutim, Buš je bio pametan. Nije ratifikovao Međunarodni krivični sud. Čak je upozorio da će poslati marince ako se ijedan američki vojnik ili političar nađe u njemu. Toni Bler je, pak, ratifikovao Sud i stoga je dostupan za krivično gonjenje. Sudu možemo ostaviti i njegovu adresu, ako su zainteresovani. Ona glasi Ulica Dauning, broj 10.
Smrt je u ovom kontekstu irelevantna. I Buš i Bler smrt ostavljaju daleko iza. I pre nego što je počela oružana pobuna najmanje sto hiljada Iračana ubijeno je američkim bombama i projektilima. Ovih ljudi nema. Njihove smrti ne postoje. Praznina. Nisu ni zabeležene. "Mi se ne bavimo prebrojavanjem leševa", reče američki general Tomi Frenks.
Na početku invazije, na naslovnoj strani jednih britanskih novina objavljena je fotografija Tonija Blera kako ljubi iračkog dečkića. "Divno dete", glasio je naslov. Nekoliko dana kasnije, na unutrašnjim stranama istih novina, objavljena je priča i fotografija još jednog četvorogodišnjaka, deteta koje je ostalo bez ruku. Familiju mu je razneo projektil. On je jedini preživeo. "A kad će mi ponovo narasti ruke?", pitao je. Priča je ostala po strani. Toni Bler nije uzeo njega, i nijedno drugo osakaćeno dete, kao što nije prišao niti jednom krvavom lešu. Krv je prljava. Nije prikladno da se vidi na košulji i kravati kad se drže televizijski govori.
Dve hiljade mrtvih Amerikanaca jeste bruka. Na pogreb su transportovani po mraku. Kako ne bi škodilo, sahrane su im bile skromne. Osakaćeni vojnici trunu u krevetima, neki će tamo ostati zauvek. Tako trunu i mrtvi i osakaćeni, razlikuju im se samo postelje.
Evo jednog odlomka iz pesme Pabla Nerude "Da razjasnim nešto":

Jednog jutra sve je bilo zapaljeno,
jednog jutra velika vatra gorela je pod vedrim nebom
poskakivala je sa zemlje
gutajući ljudska bića
od tada u plamenu,
od tada u barutu,
i od tada u krvi.
Razbojnici s avionima i Maori,
razbojnici s prstenom od obarača i vojvotkinje,
razbojnici s crnim fratrima posipaju blagoslovima
dođoše s neba da ubiju decu
i krv dece poteče ulicama
bez mnogo larme, to je samo dečja krv.

Šakali koje bi i šakali prezreli
kamenje koje ni korov ne podnosi
otrovnice kojih se i otrovnice gnušaju.

Licem u lice videh krv Španije
raste poput plime
da nas podavi u jednom talasu
ponosa i sečiva.

Izdajnički
generali:
vidite li smrt doma mog,
pogledajte slomljenu Španiju:
iz svake kuće leti užareni metal
umesto cveća
iz svakog džepa Španije
Španija iskrsava
iz svakog mrtvog deteta puška vas gleda
i iz svakog zločina meci se rađaju
koji će naći jednog dana
i vašeg srca put.

I pitaćete se: zašto njegova poezija
ne govori o sanjama i lišću
o veličanstvenim vulkanima rodne mu zemlje.

Dođite da vidite kako krv teče ulicama.
Dođite da vidite
kako krv teče ulicama.
Dođite da vidite kako krv
teče ulicama.

Citirajući Nerudinu pesmu ni u kom slučaju ne želim da uporedim republikansku Španiju s Irakom Sadama Huseina. Citiram Nerudu jer nigde drugde u savremenoj poeziji nisam pročitao tako moćan i potresan opis bombardovanja civila.
Rekao sam ranije da SAD trenutno igraju sa poptuno otvorenim kartama. Takav je slučaj. Zvanična politika sada se definiše kao "dominacija punog spektra". To nisam ja smislio, termin je njihov. "Dominacija punog spektra" označava kontrolu kopna, mora, vazduha, svemira i svih dostupnih resursa.
SAD trenutno imaju 702 vojna postrojenja u 132 zemlje širom sveta, s časnim izuzetkom Švedske. Nije nam baš najjasnije kako su se našli na svim tim mestima, ali tamo su.
SAD poseduju 8000 nuklearnih bojevih glava. U slučaju uzbune 2000 su zapete i za 15 minuta spremne za lansiranje. Razvijaju se i nova nuklearna naoružanja namenjena uništenju podzemnih bunkera. Na saradnju uvek spremni Britanci planiraju da zamene sopstvene Trident nuklearke. Koga li samo nišane, pitam se? Osamu Bin Ladena? Vas? Mene? Džoa Douksa? Kinu? Pariz? Ko to zna? Ono što mi znamo jeste da to infantilno ludilo - posedovanje i pretnja nuklearnim naoružanjem - stoji u srcu aktuelne američke političke filozofije. Moramo stalno podsećati da su SAD na permanentnom vojnom pohodu i da ne pokazuju znake umora.
Hiljade, ako ne i milioni Amerikanaca već su bolesni, osramoćeni i besni zbog delovanja svoje Vlade, ali kako stvari sada stoje oni još uvek nisu jedinstvena politička sila. Ali nervoza, strah i nesigurnost koji su iz dana u dan sve veći neće nestati sami od sebe.
Poznato mi je da predsednik Buš raspolaže mnoštvom ekstremno kompetentnih ljudi koji mu pišu govore, ali ipak se dobrovoljno javljam. Predlažem mu sledeću poruku prikladnu za televizijsko obraćanje naciji. Ljudina, već ga vidim ozbiljnog, pažljivo začešljanog, pobednički raspoloženog, iskrenog, često očaravajućeg, kao ponekad, intrigirajuće nasmešenog.
"Bog je dobar. Bog je velik. Bog je dobar. Moj Bog je dobar. Bin Ladenov bog je loš. Njegov bog je loš. Sadamov bog je loš, iako ga on nema. On je varvarin. Mi nismo varvari. Mi ne odsecamo ljudima glave. Mi verujemo u slobodu. Kao i Bog. Ja nisam varvarin. Ja sam demokratski izabran predsednik slobodoljubljive demokratije. Mi smo saosećajno društvo. Mi saosećajno šaljemo na električnu stolicu i dajemo smrtonosne injekcije. Mi smo velika nacija. Ja nisam diktator. On jeste. Ja nisam varvarin. On jeste. I on je. Svi oni to jesu. Ja posedujem moralni autoritet. Vidite li ovu pesnicu? To je moj moralni autoritet. Nemojte to zaboraviti."
Život pisca je veoma ranjiva, skoro potpuno nezaštićena kategorija. Ne moramo plakati nad tim. Pisac izabere nešto i drži se toga. Međutim, u redu je reći da je nezaštićen sa svih strana. Sam na svome, na rubu provalije. Nema skloništa, nema zaštite - osim ako se ne odluči da laže - slučaj u kom se stvara sopstveni oklop i, mada se o tome može raspravljati, postaje političar.
Spominjao sam smrt već nekoliko puta večeras. Sada ću navesti moju pesmu nazvanu upravo tako - "Smrt".

Gde je pronađen mrtav čovek?
Ko ga je pronašao?
Je li mrtav čovek bio mrtav kad je pronađen?
Kako je pronađen?

Ko je bio pokojnik?

Ko je bio otac ili kćerka ili brat
Ili ujak ili sestra ili majka ili sin
Mrtvog i napuštenog čoveka?

Je li čovek bio mrtav kad je napušten?
Je li čovek napušten?
Ko ga je napustio?

Je li mrtav čovek bio go ili obučen za putovanje?

Zašto ste ga proglasili mrtvim?
Jeste li ga proglasili mrtvim?
Koliko dobro ste poznavali mrtvog čoveka?
Kako ste znali da je mrtav?

Da li ste oprali mrtvog čoveka
Da li ste mu zatvorili oči
Da li ste sahranili čoveka
Da li ste ga ostavili napuštenog
Da li ste poljubili mrtvog čoveka?

Kada pogledamo u ogledalo smatramo da je slika koju vidimo ispravna. Pomerimo li se za milimetar slika će se promeniti. Mi u stvari gledamo u beskrajan niz odraza. Pisac ponekad treba da razbije ogledalo - jer s druge strane ogledala posmatra nas istina.
Uprkos nepreglednom polju mogućnosti, verujem da se nad svima nama kao građanima nadvija presudno zaduženje da postojano, ne zastranjujući, žestokom intelektualnom odlučnošću, definišemo pravu istinu naših života i naših društava. Štaviše, to nam je obaveza.
Ako ta odlučnost izostane iz naše političke vizije, izgubićemo svaku nadu da ponovo vratimo ono što smo skoro potpuno izgubili - naše ljudsko dostojanstvo.
Preveo Igor BURIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.